Klark Artur

DVE HILJADE PRVA: ODISEJA U SVEMIRU
Prevod: Živković Zoran/Bogdanović Ognjen

Clarke Arthur 2001: A SPACE ODYSSEY, 1968.

Serija "Svemirska odiseja"
(1)

POLARIS
1983.

PREDGOVOR

     Iza svakog čoveka koji sada živi stoji trideset duhova, odnosno za toliko puta ukupan broj umrlih nadmašuje broj živih. Od osvita vremena približno sto milijardi ljudskih bića hodilo je planetom Zemljom.
     Posredi je zanimljiv broj, jer, jednom neobičnom podudarnošću, postoji takođe oko sto milijardi zvezda u našoj lokalnoj vaseljeni, Mlečnom Putu. Za svakog čoveka, dakle, koji je ikad živeo, u ovoj Vaseljeni sija po jedna zvezda.
     Ali svaka od tih zvezda jeste sunce, često daleko blistavije i veličanstvenije od male, obližnje zvezde koju mi nazivamo Sunce. A mnoga - možda pretežna većina - među tim stranim suncima imaju planete što kruže oko njih. Gotovo je, znači, izvesno da na nebu postoji dovoljno prostora da svaki pripadnik ljuske vrste, počev od prvog čovekolikog majmuna, dobije svoj vlastiti raj - ili pakao - veliki poput celog sveta.
     Koliko je od tih mogućih rajeva i pakala sada nastanjeno i kakvim sojem stvorenja - to ni na koji način ne možemo pretpostaviti; najbliži među njima milion puta je udaljeniji od Marsa ili Venere, odredišta koja će ostati nedostižna i narednom pokolenju ljudi. Ali prepreke razdaljine se ruše; jednog dana srešćemo sebi ravne ili svoje gospodare među zvezdama.
     Ljudi su se nevoljno suočavali sa ovom izglednom mogućnošču; neki se još nadaju da ona možda nikada neće postati stvarnost. No, sve veći broj se pita: 'Zašto do takvih susreta već nije došlo, budući da se i mi već nalazimo na pragu otiskivanja u svemir?'
     Uistinu, zašto nije? Evo jednog mogućeg odgovora na to veoma razložno pitanje. Ali molim vas da imate na umu: ovo je samo književno delo.
     Stvarnost će, kao i uvek, biti znatno neobičnija.

     Artur Č. Klark

Prvi deo: ISKONSKA NOĆ

1. PUT KA IŠČEZNUĆU

     Suša je trajala već deset miliona godina, a vladavina strašnih reptila odavno se okončala. Ovde, na polutaru, na kontinentu koji će jednoga dana biti poznat kao Afrika, borba za postojanje dostigla je nov vrhunac okrutnosti, a pobednik još nije bio na vidiku. Na toj ogoljenoj i isušenoj zemlji samo su sitna, hitra ili surova stvorenja mogla napredovati ili se bar nadati da će opstati.
     Čovekoliki majmuni iz pustare nisu posedovali nijedno od ovih svojstava, tako da nisu ni napredovali; štaviše, već su bili dobrano odmakli putem koji je vodio ka iščeznuću njihove rase. Pedesetak njih nastanjivalo je skupinu pećina što su se uzdizale povrh male, spržene doline koju je presecala spora rečica napajana otapanjem snegova na planinama udaljenim dve stotine milja prema severu. U teškim vremenima rečica bi potpuno presahla i pleme bi tada živelo u senci žeđi.
     Neprekidno je bilo izgladnelo, a sad je već i umiralo od gladi. Kada je prvi slabašni sjaj praskozorja umileo u pećinu, Gleda-Mesec je video da mu je tokom noći umro otac. Nije znao da mu je Stari otac, budući da je takav odnos potpuno nadmašao njegovu moć poimanja, pa ipak, dok je posmatrao smršalo telo, iskusio je neodređen nespokoj koji je predstavljao preteču tuge.
     Dvoje mladunaca već je cvilelo za hranom, ali ućutaše kada Gleda-Mesec zareža na njih. Jedna od majki, uzevši u zaštitu svoje mladunče koje nije mogla dovoljno da nahrani, uzvrati mu ljutitim frktanjem; nedostajalo mu je snage čak i da je pljusne zbog ove drskosti.
     U međuvremenu, dovoljno se razdanilo, tako da su mogli da iziđu. Gleda-Mesec dohvati smežurano truplo i stade da ga vuče za sobom, pognuvši se zbog niskog svoda pećine. Kada se obreo napolju, prebacio je telo preko ramena i podigao se u uspravan položaj - jedina životinja na celom svetu koja je za to bila kadra.
     U okviru svoje vrste, Gleda-Mesec je predstavljao gotovo džina. Bio je visok bezmalo pet stopa, a iako je bio veoma neuhranjen, ipak je težio preko sto funti. Njegovo kosmato, mišićavo telo stajalo je negde na pola puta između ljudskog i majmunskog, ali zato mu je glava već bila znatno bliža čovekovoj. Imao je nisko čelo i iznad očnih duplji stajale su mu izbočine, ali ipak je nepogrešivo nosio u svojim genima zametak ljudskosti. Dok je promatrao neprijateljski svet pleistocena, već je postojalo nešto u njegovom pogledu što je nadmašalo sposobnosti bilo kog majmuna. U tim tamnim, duboko uvučenim očima javljao se osvit svesti - prvi nagoveštaji inteligencije koja se još veoma dugo nije mogla potpuno ispoljiti, ali joj je zato pretilo sasvim skoro gašenje.
     Nije bilo nikakog znaka opasnosti i Gleda-Meseca poče da se spušta niz gotovo okomiti obronak pred ulazom u pećinu; teret koji je nosio samo ga je neznatno ometao u tome. Kao da su čekali na njegov signal, ostali članovi plemena iziđoše iz svojih staništa niže niz pročelje stene i žurno se uputiše ka blatnjavoj vodi rečice na jutarnje pojenje.
     Gleda-Mesec baci pogled preko doline da vidi da li se Drugi pojavljuju, ali od njih nije bilo ni traga. Možda još nisu izišli iz pećina ili su već krenuli u potragu za hranom negde dalje duž obronka brda. Budući da ih nije bilo na vidiku, Gleda-Mesec ih je smetnuo s uma; nije bio kadar da vodi računa o više stvari odjednom.
     Najpre se mora osloboditi Starog, ali taj problem nije nalagao previše razmišljanja. Bilo je mnogo umiranja u poslednje vreme, a jedno se zbilo i u njegovoj pećini; jedino je trebalo da prenese truplo do mesta gde je ostavio mrtvo novorođenče za prošle Mesečeve mene i hijene će obaviti ostalo.
     Već su čekale na mestu gde se mala dolina lepezasto širila u savanu, gotovo kao da su znale da on dolazi. Gleda-Mesec ostavi telo ispod jednog malog grma - sve ranije kosti već su nestale - i pohita da se pridruži plemenu. Nikad više nije pomislio na oca.
     Njegove dve ženke, odrasli iz drugih pećina i većina mladunaca tragali su za hranom među drvećem zakržljalim od suše dalje u dolini, nastojeći da pronađu bobice, sočno korenje i lišće, a ako bi ih sreća poslužila i kakvog malog gmizavca ili glodara. Samo su bebe i najzanemoćaliji starci ostavljani u pećinama; ukoliko bi se pojavio neki pretek hrane posle dnevnog traganja, oni bi utolili glad. Ako do toga ne bi došlo, hijenama bi se uskoro ponovo osmehnula sreća.
     Ali ovaj dan bio je uspešan - premda Gleda-Mesec nije mogao da poredi jedno razdoblje sa drugim, budući da nije pamtio prošlost. Pronašao je pčelinjak u jednom trulom deblu i tako mu se pružila prilika da uživa u najizvrsnijoj poslastici koja je bila dostupna njegovim saplemenicima; još je oblizivao prste s vremena na vreme dok je predvodio skupinu ka pećinama u pozno popodne. Razume se, pčele su ga dobrano izujedale, ali na to gotovo da nije obraćao pažnju. Možda nikada više neće biti ovako blizu osećanja zadovoljstva; iako je, naime, i dalje bio gladan, više nije osećao malaksalost od gladi. Bilo je to najviše čemu se ma koji čovekoliki majmun mogao nadati.
     Njegovog zadovoljstva nestade kada je stigao do rečice. Drugi su bili tu. Dolazili su na obalu svakoga dana, doduše, ali njihova pojava zbog toga nije bila ništa manje neprijatna.
     Bilo ih je tridesetak i nisu se mogli razlikovati od pripadnika plemena Gleda-Meseca. Kada su ga videli kako dolazi, počeli su da igraju, tresu rukama i kriče sa svoje strane rečice, a njegovi saplemenici uzvratiše im na isti način.
     I to je bilo sve što se dogodilo. Iako su se čovekoliki majmuni često borili i sukobljavali, ove razmirice veoma retko su se okončavale ozbiljnim povredama. Budući da nisu raspolagali kandžama ili psećim zubima za borbu, nisu ni mogli mnogo nauditi jedni drugima. U svakom slučaju, imali su malo preteka energije za tako neproizvodno ponašanje; frktanje i pretnje predstavljali su znatno delotvorniji način za potkrepljenje vlastitih stanovišta.
     Sučeljavanje je potrajalo oko pet minuta; onda se predstava okončala podjednako brzo kao što je i počela i svi su ispili svoje sledovanje blatnjave vode. Čast je bila zadovoljena; obe skupine potvrdile su pravo na vlastitu teritoriju. Pošto je ta značajna stvar sređena, pleme je krenulo duž svoje obale rečice. Najbliži upotrebljivi pašnjak bio je sada više od milje udaljen od pećina i oni su morali da ga dele sa krdom velikih životinja, sličnih antilopama, koje su jedva podnosile njihovo prisustvo. Nisu ih mogli oterati, zato što su bile naoružane opakim bodežima na čelu - prirodnim oružjem koje čovekoliki majmuni nisu posedovali.
     I tako, Gleda-Mesec i njegovi sadruzi zalagivali su glad jedući bobice, voćke i lišće - dok je svuda unaokolo, nadmećući se za iste plodove, počivao mogući izvor tolikih količina hrane o kojima oni čak nisu mogli ni da sanjaju. Na hiljade tona sočnog mesa koje je milelo savanom i kroz šikaru nije, međutim, bilo samo izvan njihovog domašaja, već i van njihove moći poimanja. Usred tog izobilja, oni su lagano skončavali od gladi.
     Pleme se bez neprilika vratilo do pećine uz poslednju dnevnu svetlost. Povređena ženka koja je ostala unutra zaguguta od zadovoljstva kada joj Gleda-Mesec pruži granu obraslu bobicama koju je doneo i poče proždrljivo da je brsti. Od toga se svakako nije mogla najesti, ali to će joj pomoći da preživi dok joj ne zaraste rana koju joj je naneo leopard i dok ponovo ne bude kadra da sama krene u potragu za hranom.
     Povrh doline uzdizao se puni Mesec, a sa dalekih planina dopirao je studeni vetar. Noćas će biti veoma hladno - ali studen, kao ni glad, nije bila uzrok pravih briga; te stvari predstavljale su naprosto sastavni deo života.
     Gleda-Mesec gotovo da se nije trgao kada iz jedne od nižih pećina uz obronak odjeknuše kričanja i urlici; nije morao da čuje povremeno režanje leoparda da bi tačno znao šta se događa. Dole, u tami, stari Bela Kosa i njegova porodica borili su se i umirali, a pomisao da im možda na neki način može pomoći nijednom se nije javila u svesti Gleda-Meseca. Okrutna logika opstanka odagnavale je takve nepriličnosti, tako da se nije začuo ni glas protesta sa obronka brda koji je pomno osluškivao. Sve pećine bile su utihle, kako i same ne bi privukle nesreću.
     Metež je zamukao i Gleda-Mesec je uskoro mogao da čuje zvuk vučenja nekog tela preko kamenja. To je potrajalo nekoliko sekundi, a onda leopard bolje ščepa svoju lovinu. Nije više napravio ni najmanji šum dok se tiho udaljavao, noseći bez napora svoju žrtvu u čeljusti.
     Naredni dan ili dva ovde više neće biti opasnosti, ali mogu se pojaviti drugi neprijatelji koji bi se okoristili ovim hladnim Malim Suncem što sjaji jedino noću. Ukoliko bi upozorenje bilo pravovremeno, manje grabljivice mogle bi se ponekad zaplašiti povicima i kričanje. Gleda-Mesec ispuza iz pećine, uspentra se na jednu veliku gromadu kraj ulaza i čučnu tu da osmotri dolinu.
     Od svih stvorenja koja su do tada hodila Zemljom, čovekoliki majmuni bili su prvi koji su pomno posmatrali Mesec. Iako se toga nije mogo setiti, Gleda-Mesec je kao veoma mlad ponekad umeo da ispruži ruku i pokuša da dodirne to utvarno lice što se dizalo povrh brda.
     Nikad nije uspeo u tome, a sad je bio dovoljno star da shvati zašto. Najpre je, razume se, morao da pronađe dovoljno visoko drvo na koje bi se uzverao.
     Ponekad bi posmatrao dolinu, a ponekad bi posmatrao Mesec, ali neprekidno je osluškivao. Jednom ili dva puta je zadremao, ali san mu je bio izuzetno lak, tako da bi ga probudio i najmanji šum. U odraslom dobu do dvadeset pet godina još je bio u punoj snazi; ako sreća bude nastavila da ga služi i poštedi ga nesrećnih slučajeva, boleština, grabljivica i smrti od gladi, moći će da poživi još čitavih deset godina.
     Noć je proticala, studena i vedra, bez novih uzbuna, a Mesec se lagano uspinjao kroz polutarna sazvežđa koja ljudsko oko nikada neće videti. U pećinama, između kratkih, nepostojanih dremeža i prestrašenog iščekivanja, rađale su se more potonjih pokolenja.
     A onda, jedna zaslepljujuća tačka svetlosti, blistavija od svake zvezde, dva puta lagano pređe preko neba, uspinjući se do zenita i spuštajući se ka istoku.

2. NOVA STENA

     U pozni sat te noći Gleda-Mesec se najednom probudi. Iznuren dnevnim naporima i nedaćama, zaspao je čvršće nego obično, ali ga je iz sna trglo već prvo slabašno struganje koje je doprlo iz doline.
     Pridigao se u smrdljivoj tami pećine, upravivši čula ka noći, dok mu se strah lagano uvlačio u dušu. Nikada u životu - već dvostruko dužem od onoga kome se većina pripadnika njegove vrste mogla nadati - nije čuo takav zvuk. Velike mačke približavale su se u tišini, a jedina stvar koja bi ih odavala bio je redak odron zemlje ili povremeno pucketanje grančica. Ovo je, međutim, bio neprekidan, škripav šum koji se postojano pojačavao. Izgledalo je kao da se neka ogromna zver kreće kroz noć, uopšte ne pokušavajući da se prikrije i ne obraćajući pažnju na prepreke. Jednog trenutka Gleda-Mesec je razabrao nepogrešiv zvuk čupanja grma; slonovi i dinoteriji činili su to prilično često, ali su se inače kretali bešumno kao i mačke.
     A onda se razleže zvuk koji Gleda-Mesec nikako nije mogao da prepozna, budući da se nikada ranije u istoriji sveta nije čuo. Bio je to zveket izazvan udarom metala o kamen.
     Gleda-Mesec se suočio sa Novom Stenom kada je u sam cik zore poveo pleme na rečicu. Gotovo je zaboravio na užase noći, zato što se ništa nije dogodilo posle one početne buke, tako da on nije uopšte doveo u vezu ovu neobičnu stvar sa opašnošću ili strahom. Ona, uostalom, ni najmanje nije delovala uznemirujuće.
     Posredi je bila pravougaona ploča tri puta viša od njega, ali i dovoljno uska da je obuhvati rukama; bila je načinjena od nekog potpuno providnog materijala, tako da je uopšte nije bilo lako videti, osim kad bi Sunce koje se rađalo iskitilo odsevima njene ivice. Kako Gleda-Mesec nikada nije naišao na led ili kristalno bistru vodu, nisu postojale prirodne stvari sa kojima je mogo da uporedi ovu pojavu. Ona je svakako delovala veoma privlačno, tako da on, iako je mudro zazirao od svega novog, nije dugo oklevao pre no što joj se obazrivo približio. Kako se ništa nije dogodilo, on ispruži ruku i dodirnu hladnu, čvrstu površinu.
     Pošto je nekoliko minuta pomno razmišljao, došao je do sjajnog objašnjenja. To je bila stena, razume se, koja mora da je izrasla tokom noći. Postojalo je mnoštvo biljaka koje su to činile - bele, gnjecave stvarčice oblika oblutka koje kao da su iždžiljikale tokom časova tame. One su, doduše, bile sitne i okrugle, dok je ova bila velika i oštrih rubova; ali i veći filozofi od Gleda-Meseca u budućnosti neće prezati od previde podjednako upadljive izuzetke u svojim teorijama.
     Ovaj uistinu sjajan primer apstraktnog razmišljanja doveo je Gleda-Meseca, posle svega tri-četiri minuta, do jednog zaključka koji je on odmah stavio na probu. Bele, okrugle obluci-biljke bile su veoma ukusne (premda su među njima postojale i takve koje su izazivale grozne bolove); možda ova visoka...?
     Liznuo ju je nekoliko puta i pokušao da je zagrize, što je bilo sasvim dovoljno da mu rasprši sve nade. Ovde nije bilo hrane; i tako, kako što bi postupio svaki razuman čovekoliki majmun, on produži put do rečice, potpuno smetnuvši sa uma kristalni monolit za vreme uobičajenog kričanja na Druge.
     Traganje za hranom tog dana ispalo je krajnje neuspešno i pleme je moralo da se udalji više milja od pećina ne bi li pronašlo bar nešto za jelo. Za vreme nemilosrdne podnevne pripeke, jedna od slabijih ženki srušila se daleko od ma kakvog zaklona. Ostali se okupiše oko nje, cvileći i jadikujući sapatnički, ali ništa se nije moglo preduzeti. Da su bili manje iscrpljeni, mogli su je poneti sa sobom, ali nije postojao višak energije za takav čin milosrđa. Morala je biti ostavljena da se, ukoloko je to moguće, oporavi vlastitim snagama.
     Prošli su pokraj istog mesta na povratku u pećine te večeri; nije se mogla videti nijedna kost.
     U pozni smiraj dana, osvrćući se brižno ne bi li spazili rane lovce, žurno se napiše na rečici i stadoše da se uspinju ka pećinama.Od Nove Stene delilo ih je još sto jardi kada zvuk otpoče.
     Bio je jedva čujan, ali ih je ipak ukopao u mestu i oni ostaše kao ukočeni na utrtoj stazi sa omlitavelom donjom vilicom. Jednostavna, zaluđujuće jednolična vibracija pulsirala je iz kristala, hipnotišući sve koji su se našli u njenom domašaju. Prvi put - i poslednji za tri miliona godina - zvuk bubnjeva razlegao se Afrikom.
     Dobovanje postade bučnije, snažnije. A onda, čovekoliki majmuni stadoše da se kreću napred, poput hodača u snu, ka izvoru tog neodoljivog zvuka; povremeno bi zaigrali uz put, budući da im je krv reagovala na ritmove koje će njihovi potomci proizvesti tek u dalekoj budućnosti. Potpuno opčinjeni, oni se okupiše oko monolita, zaboravivši na nedaće minulog dana, na opasnosti sve bližeg sumraka i na glad koja im je morila stomake.
     Bubnjanje dobi na silini, a noć postade tamnija. I dok su se senke izduživale, a svetlost čilila sa neba, kristal poče da sija.
     Najpre je izgubio prozračnost, postavši obliven bledom, mlečnom sjajnošću. Uznemirujuće, neuhvatljive utvare kretale su se njegovom površinom i u dubini. Spajale su se u šipke svetlosti i senke, da bi potom obrazovale prepletene, paokaste šare koja počeše polako da se vrte.
     Sve brže i brže okretali su se točkovi svetlosti, a uporedo sa njima ubrzavalo se i dobovanje bubnjeva. Sada potpuno hipnotisani, čovekoliki majmuni mogli su jedino da zure omlitavelih vilica u vrtoglavu pirotehničku predstavu. Već su zaboravili na nagone svojih predaka i na nauke koje su sticali čitavog života; niko se od njih, obično, ne bi tako kasno zadržao toliko daleko od pećina. Okolno grmlje već je bilo puno ukočenih obličja i natremice uperenih očiju, budući da su noćna stvorenja odgađala svoje poslove da bi videla šta će se još dogoditi.
     Uzvrteli točkovi svetlosti stadoše najednom da se sjedinjuju, a paoci se stopiše u blistave šipke koje su lagano nestajale u daljini, vrteći se pri tom oko svoje ose. Raspolutile su se u parove, a tako nastali tendemi linija počeše da osciluju jedni preko drugih, lagano menjajući uglove preseka. Fantastični, nepostojani geometrijski oblici pojavljivali su se i iščezavali dok su se sjajne mreže preplitale i rasplitale; a čovekoliki majmuni su posmatrali, opčinjeni zarobljenici blistavog kristala.
     Nikada ne bi pretpostavili da im se umovi isprobavaju, tela kartografišu, proučavaju reakcije, procenjuju mogućnosti. Celo pleme bilo je u početku poluzgureno, počivajući nepomično kao na kakvoj slici, ovekovečeno u kamenu. A onda, čovekoliki majmun koji je stajao najbliže ploči najednom ožive.
     Nije promenio položaj, ali telo mu je izgubilo krutost pređašnjeg transa; postalo je živo, kao da je posredi bila lutka kojom se upravljalo nevidljiv nitima. Glava se okrenu najpre na jednu, pa na drugu stranu; usta se bezglasno otvoriše i zatvoriše; šake se stisnuše, pa otvoriše. On se potom sagnu, otkide dugački struk trave i pokuša da ga nespretnim prstima veže u čvor. Ličio je na kakvo opesednuto stvorenje koje se upire da se oslobodi nekog duha ili demona što je zagospodario njegovim telom. Borio se da dođe do daha i oči su mu bile ispunjene užasom dok se upinjao da nagna prste da učine kretnje složenije od svih što su pokušane ikada ranije.
     Uprkos svim naporima, jedino je uspeo da raskomada struk trave. Dok su komadići padali po tlu, nestade uticaja koji je ovladao njime i on se potpuno ukruti u nepomičan stav.
     Istog časa ožive novi čovekoliki majmun i prođe kroz isti postupak. Bio je to mlađi, prilagodljivi primerak; uspeo je u onome u čemu je stari zakazao. Na planeti Zemlji prvi grubi čvor bio je vezan...
     Ostali počeše da čine neobičnije i još nesvrhovitije stvari. Jedni su ispružili ruke, postavili se međusobno nasuprot i pokušali da se dodirnu vrhovima prstiju - najpre sa oba otvorena oka, a potom sa jednim zatvorenim. Drugi su bili nagnani da natremice gledaju u išpartane oblike u kristalu, koji su se sve tananije razdeljivali, sve dok se linije ne stopiše u sivu zamućenost. A svi su čuli jednolične, čiste zvuke, različitih visina, koji su brzo tonuli ispod praga čujnosti.
     Kada je došao red na Gleda-Meseca, gotovo da se uopšte nije uplašio. Jedino ga je obuzela tupa zlovolja dok su mu se mišići trzali, a udovi pokretali saglasno zapovestima koje nisu bile sasvim njegove.
     Ne znajući zašto, sagao se i uzeo jedan mali kamen. Kada se uspravio, video je da se u kristalnoj ploči nalazi nova slika.
     Mreže i pokretni, razigrani oblici više nisu bili tamo. Umesto njih nalazio se niz koncentričnih krugova koji su okruživali mali, crni disk.
     Pokorivši se bešumnim zapovestima u svom mozgu, on nespretno zamahnu i hitnu kamen. Promašio je metu za više stopa.
     Pokušaj ponovo, glasila je zapovest. On se osvrnu oko sebe i pronađe novi oblutak. Ovoga puta pogodio je ploču koja zazveča zvukom sličnim zvonjavi. Još je bio daleko od mete, ali mu se nišanjenje poboljšalo.
     Pri četvrtom pokušaju, od samog središta delilo ga je svega nekoliko inča. Osećanje neopisivog zadovoljstva, gotovo seksualno po silini, preplavi mu um. Potom kontrola popusti; nije više osećao poriv da nešto preduzme osim da stoji i čeka.
     Jedan za drugim, svi članovi plemena bili su nakratko zaposednuti. Neki su uspešno obavili zadate naloge, ali većina nije - i svi su već prema tome bili nagrađeni plimama zadovoljstva, odnosno kažnjeni bolom.
     Velika ploča sada je zračila samo jednoličnim, praznim sjajem, tako da je ličila na blok svetlosti umetnut u okolnu tamu. Kao da se bude iz sna, čovekoliki majmuni zatresoše glavama i polako krenuše stazom ka svom skloništu. Nisu se osvrtali niti razmišljali o neobičnoj svetlosti koja ih je vodila ka domovima - i ka budućnosti nepoznatoj još čak i zvezdama.

3. AKADEMIJA

     Gleda-Mesec i njegovi sadruzi uopšte se nisu sećali onoga što su videli pošto je kristal prestao da zapljuskuje svojom hipnotičkom čarolijom njihove umove i da vrši opite njihovim telima. Narednog dana, kada su krenuli u potragu za hranom, prošli su pored njega gotovo ga i ne primetivši; on je već postao deo zanemarljivog zaleđa njihove svakodnevice. Nisu ga mogli pojesti, niti je on to moga da učini sa njima; bio je stoga nevažan.
     Dole, na rečici, Drugi su ih dočekali svojim uobičajenim nedelotvornim pretnjama. Njihov vođa, čovekoliki majmun sa jednim uhom, stasa i uzrasta Gleda-Meseca, ali slabije kondicije, čak se odvažio na kratak upad na teritoriju plemena, kričeći bučno i mašući rukama u nastojanju da zaplaši takmace i osokoli vlastiti duh. Voda rečice nigde nije bila dublja od jedne stope, ali što je Jedno Uho dalje ulazio u nju, to se nesigurnije i nelagodnije osećao. On se ubrzo zaustavi, a zatim krenu natrag, prekomerno dostojanstveno, da se pridruži svojim sudruzima.
     Nije bilo nikakvih drugih odstupanja od uobičajenog toka stvari. Pleme je skupilo hrane taman toliko da preživi još jedan dan, a niko nije umro.
     Te večeri kristalna ploča ponovo ih je čekala, okružena svojim pulsirajućim oreolom svetlosti i zvuka. Program koji im je pripremila bio je, međutim, donekle različit.
     Neke čovekolike majmune potpuno je prenebregla, kao da se usredsredila samo na one koji su najviše obećavali. Jedan od ovih bio je i Gleda-Mesec; uskoro je ponovo osetio kako mu radoznali pipci gamižu po neiskorišćenim stazama i bogazima mozga. A onda počeše da mu se javljaju prikaze.
     Možda su se nalazile u kristalnom bloku; možda su poticale u celosti iz njegovog uma. U svakom slučaju, za Gleda-Meseca bile su potpuno stvarne. Pa ipak, uobičajeni automatski poriv da odagna uljeza sa svoje teritorije bio je na neki način ublažen.
     Pred očima mu je stajala jedna spokojna porodična skupina koja se samo u jednom pogledu razlikovala od prizora te vrste koji su njemu bili poznati. Mužjak, ženka i dvoje mladunaca, koji su se tajanstveno pojavili pred njim, bili su očigledno uhranjeni i siti, glatke i sjajne kože. Bio je to oblik življenja na koji Gleda-Mesec ni u snu nije pomislio. Nesvesno, on opipa svoja isturena rebra; rebra onih stvorenja bila su prekrivena naslagama sala. S vremena na vreme, zaludno bi se promeškoljili, izležavajući se pred ulazom u pećinu. Po svemu sudeći, živeli su u miru sa svetom. Povremeno, krupni mužjak gromko bi huknuo od zadovoljstva.
     Nije bilo nikakvih drugih delatnosti i posle pet minuta prizor najednom iščile. Kristal je sada predstavljao samo svetlucavi obris u tami; Gleda-Mesec se protrese kao da se budi iz sna, ubrzo shvati gde se nalazi i povede pleme natrag ka pećinama.
     Svesno se nije sećao onoga što je video, ali te noći, dok je zamišljeno sedeo pred ulazom u svoju jazbinu, sa ušima načuljenim ka šumovima sveta oko sebe, Gleda-Mesec iskusi prva slabašna znamenja jednog novog i moćnog osećanja. Bilo je to neodređeno i nejasno osećanje zavisti - nezadovoljstva vlastitim životom. Nije imao predstavu šta bi mogao biti uzrok tome, a još manje kako da mu stane nakraj; ali nezadovoljstvo se uvuklo u njegovu dušu i on je načinio jedan mali korak ka ljudskosti.
     Iz noći u noć, ponavljala se predstava o ta četiri odebljala čovekolika majmuna, sve dok nije postala izvor opsedajuće ozlojeđenosti, čija je svrha bila da pojača Gleda-Mesečevu večnu, satiruću glad. No, samo ono što je video nije bilo dovoljno da se izazove to dejstvo; bilo je potrebno i psihološko osnaženje. U Gleda-Mesečavom životu javile su se stoga praznine van domašaja njegovog pamćenja u kojima su sami atomi njegovog jednostavnog mozga bili prestrojeni u nove sklopove. Ako on opstane, ti sklopovi postaće večni, budući da će ih njegovi geni preneti potonjim naraštajima.
     Bio je to spor, mukotrpan posao, ali kristalni monolit imao je strpljenja. Ni on, ni njegove replike raštrkane po polovini globusa nisu očekivali da će postići uspeh sa svim mnoštvom skupina uključenim u opit. Stotinu krahova ne bi imalo značaja, ako bi samo jedan uspeh moga da promeni sudbinu sveta.
     Do narednog punog Meseca pleme je dobilo jednu prinovu, ali su i dva člana umrla. Uzrok smrti jednoga bila je glad, dok je drugi stradao prilikom večernjeg obreda; čovekoliki majmun najednom se stropoštao na tle, pokušavajući da blago kucne dva kamena. Kristal se najednom zatamnio i čarolija više nije delovala na pleme. Ali pali čovekoliki majmun nije se micao; narednog jutra, razume se, tela je nestalo.
     Sledeće večeri nije bilo predstave; kristal je još analizirao svoju grešku. Pleme je promaklo pokraj njega u sve guščem sutonu, potpuno ga prenebregavši. Naredne večeri ponovo je bilo spremno za njih.
     Četiri podgojena čovekolika majmuna opet su se pojavila, ali sada su stala da čine neobične stvari. Gleda-Mesec poče nekontrolisano da se trese; činilo mu se kao da će mu se mozak rasprsnuti i pokušao je da odvrati pogled. Ali nemilosrdna mentalna kontrola nije nimalo popuštala; bio je nagnan da do kraja prati nauk, iako su se tome protivili svi njegovi nagoni.
     Ti nagoni valjano su služili njegovim precima, u danima toplih kiša i bujne plodnosti, kada je hrana posvuda čekala samo da bude ubrana. Vremena su se sada promenila i nasleđena mudrost prošlosti pretvorila se u ludost. Čovekoliki majmuni moraju se prilagoditi ili izumreti - poput krupnijih životinja koje su iščezle pre njih i čije su kosti sada ležale zapretane u nedrima krečnjačkih brda.
     I tako, Gleda-Mesec je netremice zurio u kristalni monolit, dok mu je mozak stajao otvoren za još neizvesne manipulacije blistave ploče. Često je osećao mučninu, ali glad ga je neprekidno morila; a s vremena na vreme šake su mu se nesvesno grčile na način koji će odrediti njegov novi način života.

     Dok je povorka bradavičavih svinja prolazila stazom, njuškajući i grokćući, Gleda-Mesec se najednom zaustavi. Svinje i čovekoliki majmuni nikada nisu obraćali pažnju jedni na druge, budući da među njima nije dolazilo do sukoba interesa. Kao i većina životinja koje se nisu nadmetale oko iste hrane, oni su se naprosto međusobno izbegavali.
     Sada je, međutim, Gleda-Mesec zastao da ih posmatra, klateći se nesigurno napred-nazad, kao da su ga prožimali podsticaji koje nije mogao da razume. A onda, kao u snu, on stade da traga za nečim po tlu - premda ne bi umeo da objasni za čim, čak i da je posedovao moć govora. Shvatio je šta je u pitanju tek kada ga je ugledao.
     Posredi je bio težak, šiljat kamen dugačak oko šest inča; nije mu, doduše, potpuno pristajao šaci, ali ipak će poslužiti svrsi. Izmahnuvši rukom, iznenađen njenom najednom povećanom težinom, on iskusi prijatno osećaje moći i vlasti i krenu prema najbližem svinjčetu.
     Bila je to mlada i glupa životinja, čak i po niskim merilima inteligencije bradavičavih svinja. Iako ga je motrila krajičkom oka, nije ga shvatila ozbiljno sve dok nije bilo prekasno. Zašto bi podozrevala rđave namere kod tog ubogog stvorenja? I dalje je brstila travu kada joj je Gleda-Mesečev kameni čekić ugasio mutnu svest. Ostali članovi krda nastavili su da spokojno pasu, budući da je ubistvo bilo izvedeno hitro i tiho.
     Svi ostali čovekoliki majmuni iz skupine zastali su da posmatraju, da bi se potom okupili oko Gleda-Meseca i njegove žrtve uz divljenje i čuđenje. A onda, jedan od njih uze okrvavljeno oružje i stade da udara po mrtvom svinjčetu. Ostali mu se uskoro pridružiše, pokupivši oko sebe motke i kamenje, sve dok se truplo nije pretvorilo u bezobličnu masu.
     Stvar im tada dosadi; neki se udaljiše, dok su drugi oklevajući stajali oko izmrcvarenog svinjčeta - a budućnost sveta čekala je na njihovu odluku. Proteklo je iznenađujuće mnogo vremena pre no što je jedna od ženki sa mladuncima stala da liže okrvavljeni kamen koji je držala u šapi.
     A još je više vremena proteklo pre no što je Gleda-Mesec uistinu svatio, uprkos svemu što mu je bilo pokazano, da nikad više neće morati da bude gladan.

4. LEOPARD

     Oruđe koje su bili programirani da koriste bilo je sasvim jednostavno, ali ipak je moglo da promeni ovaj svet i učini čovekolike majmune njegovim gospodarima. Najprimitivniji je bio kamen koji se držao u ruci i kojim se višestruko pojačavala snaga udarca. Tu je, zatim, bila motka od kosti koja je produžavala dohvat i mogla da posluži kao odbojnik protiv očnjaka ili kandži razjarenih životinja. Tim oružjem postale su im dostupne neograničene količine hrane koje su tumarale savanom.
     Ali bila su im potrebna i druga pomagala, zato što zubima i noktima nisu mogli lako da raščereče bilo šta veće od zeca. Srećom, Priroda im je pribavila savršene alatke i bila je potrebna samo domišljatost da se one uoče.
     Najpre je red došao na grub, ali veoma delotvoran nož, odnosno testeru, takvog modela koji će valjano poslužiti svrsi narednih tri miliona godina. Bila je to, naprosto, donja čeljusna kost antilope sa zubima na svom mestu i u tom pogledu neće postojati bitnija poboljšanja sve do pojave čelika. Zatim je tu bilo šilo ili bodež u obliku gazelinog roga i, konačno, alatka za struganje koja se sastojala od cele čeljusti gotovo svake sitne životinje.
     Kamena motka, testera od zuba, bodež u obliku roga, strugač od kosti - bili su to čudesni izumi koji su omogućili opstanak čovekolikih majmuna. Uskoro će u njima prepoznati znamenja moći koja su predstavljali, ali proći će mnogo meseci pre no što njihovi nespretni prsti steknu umeće - ili volju - da ih koriste.
     Možda bi, da su na raspolaganju imali dovoljno vremena, samostalno došli na ushićujuću i sjajnu zamisao o korišćenju prirodnog oružja kao veštačkog oruđa. Ali ništa nije išlo tome u prilog, a i sada je postojalo nebrojeno mogućnosti da cela stvar propadne u potonjim razdobljima.
     Čovekolikim majmunima pružena je prva prilika. Druge uopšte neće biti; budućnost se, sasvim doslovno, nalazila u njihovim rukama.
     Mesec je rastao i smanjivao se; mladi su se rađali, a ponekad bi i ostali u životu; onemoćali, bezubi tridesetogodišnjaci su umirali; leopard je naplaćivao svoj noćni danak; Drugi su svakodnevno pretili sa svoje obale rečice - a pleme je napredovalo. Za samo jednu, godinu Gleda-Mesec i njegovi sadruzi toliko su se promenili da ih je bilo teško prepoznati.
     Dobro su naučili lekciju; sad su bili kadri da barataju svim alatkama koje su im bile otkrivene. I samo sećanje na glad čililo im je iz umova; bradavičave svinje postajale su, doduše, sve nepoverljivije, ali zato je u ravnicama obitavalo na hiljade i hiljade gazela, antilopa i zebri. Sve te životinje, kao i mnoge druge, postajale su plen lovaca-početnika.
     Pošto ih više nije morila stalna glad, stekli su vreme kako za dokolicu, tako i za prva, jednostavna razmišljanja. Prihvatili su kao nešto sasvim normalno svoj novi način života, ne dovodeći ga ni u kakvu vezu sa monolitom koji je i dalje stajao pored staze što je vodila ka rečici. Da su ikada pokušali da razmotre celu stvar, verovatno bi se na kraju podičili zaključkom da su svoj položaj popravili vlastitim naporima; štaviše, već su potpuno izgubili iz sećanja svaki drugi oblik postojanja.
     Ali nijedna utopija nije savršena, a ovu su narušavala dva nedostatka. Prvi je bio leopard-pljačkaš, čija strast prema čovekolikim majmunima kao da je dobila na snazi od kada su ovi postali uhranjeniji. Drugi je predstavljalo pleme sa naspramne obale rečice; Drugi su na neki način uspeli da opstanu, tvrdoglavo odbijajući da skončaju od gladi.
     Problem leoparda bio je rešen delimično slučajno, a delom zahvaljujući ozbiljnoj - štaviše, gotovo kobnoj - greški Gleda-Meseca. No, njegova zamisao izgledala je toliko blistava u prvi mah da je on zaigrao od radosti, tako bi mu možda teško neko mogao prebaciti to što nije vodio računa o posledicama.
     Pleme se i dalje suočavalo sa povremenim neuspešnim danima, premda oni više nisu dovodili u pitanje sam njihov opstanak. Već se spuštao sumrak, a oni još nisu uspeli da ubiju nijednu životinju; pećine su već bile na vidiku kada je Gleda-Mesec odlučio da povede svoje umorne i zlovoljne sadruge natrag u sklonište. A onda, na samom njihovom pragu, ugledali su jedan od retkih darova prirode.
     Kraj staze je ležala odrasla antilopa. Prednja noga bila joj je slomljena, ali još je sačuvala borbeni duh, tako da su šakali što su kružili unaokolo zazirali od njenih rogova ubojitih poput bodeža. No, čekanje im uopšte nije teško padalo, zato što su dobro znali da vreme radi za njih.
     Ali potpuno su smeli s uma takmace i uz ljutito režanje povukli su se kada su došli čovekoliki majmuni. I oni stadoše oprezno da kruže, držeći se podalje od opasnih rogova; a onda krenuše u napad motkama i kamanjem.
     Nije to, doduše, bio odveć delotvoran i usaglašen napad; u času kada je nesrećna životinja bila dotučena, svetlosti je gotovo nestalo - a šakali su postajali sve odvažniji. Gleda-Mesec, raspet između straha i gladi, lagano shvati da se sav uloženi trud može pokazati uzaludan. Bilo je odveć opasno zadržavati se duže ovde.
     A onda, ni prvi ni posledni put, on dokaza da je genije. Uz ogroman napor uobrazilje predočio je sebi mrtvu antilopu - u bezbednosti svoje pećine. Počeo je da je vuče prema pročelju stene; ubrzo, shvativši njegov naum, ostali mu pritekoše u pomoć.
     Da je znao koliko će taj zadatak ispasti težak, nikada ga se ne bi latio. Samo su mu vlastita ogromna snaga i okretnost nasleđena od predaka koji su nastanjivali drveće omogućile da uzvuče truplo uz strmi obronak. U nekoliko navrata, plaćući od osujećenosti, gotovo je digao ruke od plena, ali tvrdoglavost podjednako duboko usađena kao i glad nije mu dala da klone duhom. Ostali su mu ponekad pomagali, a ponekad ga ometali; najčešće su mu samo stajali na putu. Ali stvar je konačno obavljena; izmrcvarena antilopa prevučena je preko ulaznog ruba pećine u času kada je poslednje rumenilo zašlog Sunca iščilelo sa neba - i gozba je počela.
     Više časova kasnije, nažderan do pune sitosti, Gleda-Mesec se probudio. Ne znajući zašto, pridigao se u tami među opruženim telima svojih podjednako sitih sadruga i načuljio uši ka noći.
     Nije se mogao čuti nikakav drugi zvuk osim teškog disanja oko njega; izgledalo je kao da ceo svet spava. Stene sa one strane ulaza u pećinu bile su blede poput kostiju pri blistavom sjaju Meseca koji je stajao visoko na nebu. Svaka pomisao na opasnost činila se beskrajno daleka.
     A onda, negde iz daljine dopre zvuk šljunka koji se odronjava. Uplašen, ali i radoznao, Gleda-Mesec ispuza na ispust pred pećinom i baci pogled niz pročelje litice.
     Ono što je ugledao ukočilo ga je od užasa, tako da nekoliko dugih sekundi nije bio kadar da se pokrene. Samo dvadeset stopa ispod njega, dva blistava, zlatna oka stajala su upravljena naviše, ka njemu; u toj meri su ga hipnotisala i ispunila strahom da gotovo uopšte nije bio svestan gipkog, prugastog tela iza njih, koje je glatko i bešumno klizilo sa stene na stenu. Leopard se nikada ranije nije popeo toliko visoko. Nije obratio pažnju na niže pećine, mada je morao biti svestan njihovih žitelja. Sada je, međutim, bio u potrazi za drugim plenom; pratio je krvavi trag koji je vodio uz pročelje litice okupano mesečinom.
     Nekoliko sekundi kasnije noć je zaparalo užasno kričanje uzbunjenih čovekolikih majmuna iz gornje pećine. Leopard je srdito zarežao, shvativši da više ne može da računa na iznenađenje. Ali zbog toga nije usporio napredovanje, zato što je znao da nema čega da se boji.
     Stigao je do ispusta i na trenutak se zaustavio na uskom, otvorenom prostoru. Miris krvi osećao se svuda unaokolo, ispunjavajući njegovu razjarenu, suženu svest samo jednom željom. A onda, ne oklevajući više, on bešumno uđe u pećinu.
     I tu je načinio prvu grečku, jer kad je zakoračio izvan mesečine čak i njegove oči izvrsno prilagođene noći nisu uspele odmah da proniknu u tamu pećine. Čovekoliki majmuni mogli su da ga vide kako se delimično ocrtava spram otvora pećine jasnije nego što je on njih uspevao da razabere. Bili su užasnuti, ali ne više i sasvim bespomoćni.
     Režeći i šibajući repom, pun nadmenog samopouzdanja, leopard krenu u potragu za mekom hranom za kojom je žudeo. Da je plen sreo na otvorenom, ne bi bilo nikakvih poteškoća; ali pošto su se sada čovekoliki majmuni našli u stupici, očaj im je ulio hrabrost da pokušaju nemoguće. A prvi put su raspolagali i sredstvima da u tome uspeju.
     Leopard je shvatio da nešto nije kako treba kad je osetio udarac po glavi od koga se malo ošamutio. Zamahnuo je prednjom šapom i začuo krik agonije kada mu je kandža prošla kroz meko meso. Ali onda je usledio ljutiti bol kada mu se nešto oštro zarilo u slabine - jednom, dva puta i treći put. Načinio je nagli okret, ne bi li zahvatio senke koje su kričale i poigravale sa svih strana.
     Ponovo je iskusio silovit udarac kada ga je nešto tresnulo preko njuške. Zubi mu zagrizoše jednu belu, pokretnu mrlju - ali to je bila samo beskorisna, suva kost. A onda usledi poslednje, neverovatno poniženje: neko je stao da ga vuče za koren repa.
     Munjevito se okrenuo, odbacivši tog ludo odvažnog drznika do zida pećine. No, ma šta da je činio, nikako nije uspevao da se zaštiti od kiše udaraca kojima su ga obasipala gruba oružja u nespretnim, ali moćnim rukama. Režanje poče da menja ton, odražavajući najpre bol, pa uznemirenost i na kraju otvoreni užas. Neumoljivi lovac pretvorio se u žrtvu koja je očajnički pokušavala da nađe uzmak.
     A onda je načinio drugu grešku, zato što je, pometen iznaneđenjem i zaplešenošću, smetnuo s uma gde se nalazi. Ili su ga možda ošamutili i zaslepili udarci koji su mu pljuštali po glavi; ma šta bio uzrok, tek - on je munjevito zaždio iz pećine. Usledio je grozan urlik kada je stao da se okreće kroz vazduh. Izgledalo je da je prošlo mnogo vremena pre no što se začuo tup udarac prilikom udara tela o jednu izbočinu na pola puta niz liticu; posle toga se neko vreme razlegao jedino još šum odronjavanja kamenja, ali je ubrzo i to zamuklo u noći.
     Dugo potom, opijen pobedom, Gleda-Mesec je igrao i blebetao na ulazu u pećinu. Ispravno je osećao da se ceo njegov svet promenio i da više nije nemoćna žrtva sila oko sebe.
     Zatim se vratio u pećinu i prvi put u životu prespavao celu noć.

     Ujutro su našli telo leoparda u podnožju litice. Iako je životinja bila mrtva, proteklo je izvesno vreme pre no što se neko odvažio da se približi poraženoj nemani; a onda se polako svi okupiše oko nje sa noževima i testerama od kosti.
     Posao koga su se latili bio je veoma težak, tako da toga dana nisu išli u lov.

5. SUSRET U SVITANJE

     Dok je vodio pleme na rečicu u samo praskozorje, Gleda-Mesec nesigurno zastade na poznatom mestu. Nešto je, znao je to, nedostajalo; ali nikako nije mogao da se doseti šta. Nije, međutim, mnogo razmišljao o toj nedoumici, zato što je ovog jutra na umu imao preče stvari.
     Poput groma, munje, oblaka i pomračenja, veliki blok kristala iščezao je podjednako tajanstveno kao što se i pojavio. Nestavši u nepostojeću prošlost, nikada više nije onespokojavao Gleda-Mesečeve misli.
     On nikada neće saznati šta je monolit učinio za njega, a nijedan od njegovih sadruga nije se zapitao, dok su se okupili oko njega u jutarnjoj izmaglici, zbog čega je na trenutak zastao tu na putu prema rečici.

     Sa svoje strane potoka, u još nikad neugroženoj bezbednosti vlastite teritorije, Drugi su prvi opazili Gleda-Meseca i još dvanaest mužjaka iz njegovog plemena kao pokretan friz spram neba praskozorja. Istog časa nadigli su svoju uobičajenu, svakodnevnu dreku; no, ovoga puta nije im bilo uzvraćeno istom merom.
     Postojano, svrhovito - i nadasve tiho - Gleda-Mesec i njegova družina spustiše se niz nisko uzvišenje koje se dizalo uz rečicu; i dok su se oni približavali, Drugi najednom zamukoše. Njihova obredna razjarenost je splasnula, da bi je zamenio sve uočljiviji strah. Bili su neodređeno svesni da se nešto dogodilo i da se ovaj susret razlikuje od svih pređašnjih. Motke i noževi od kosti koje je Gleda-Mesečeva skupina nosila nisu ih uznemirili zato što nisu shvatali njihovu svrhu. Jedino su znali da su kretnje njihovih takmaca sada postale pune odlučnosti i pretnje.
     Družina se zaustavila kraj ruba vode, što je za trenutak oživelo hrabrost Drugih. Predvođeni Jednim Uhom, oni, ne mnogo odlučno, ponovo otpočeše sa borbenim pokličima. To je, međutim, potrajalo samo nekoliko sekundi, a onda zanemeše, užanuti onim što su videli.
     Gleda-Mesec podiže ruke visoko u vazduh, otkrivši nešto što je do tada bilo skriveno kosmatim telima njegovih sadruga. Držao je debelu granu na koju je bila nataknuta okrvavljena glava leoparda. Čeljust je držana otvorena jednim prutom, tako da su se veliki zubi avetinjski belasali na prvim zracima Sunca koje se rađalo.
     Većina Drugih bila je naprosto ukočena od straha, tako da se nije mogla ni mrdnuti; ali neki ipak počeše da lagano i teturavo uzmiču. Bio je to sasvim dovoljan podstrek Gleda-Mesecu. I dalje držeći izmrcvaren trofej iznad glave, on krenu preko rečice. Oklevajući samo trenutak, njegovi sadruzi zagaziše u vodu za njim.
     Kada je Gleda-Mesec stigao na suprotnu stranu, Jedno Uho je i dalje držao svoj položaj. Možda je bio odveć hrabar ili odveć glup da bi pobegao; možda nije mogao uistinu da poveruje da je do ovog oskrvnuća stvarno došlo. Kukavica ili junak - bilo je svejedno kada mu se na glavu nesposobnu da shvata sručilo smrznuto režanje smrti.
     Kričeći od straha, Drugi se razbezaše po okolnom grmlju; ali uskoro će se vratiti, potpuno zaboravivši na svog izgubljenog vođu.
     Nekoliko sekundi Gleda-Mesec je stajao nesigurno nad svojom novom žrtvom, pokušavajući da pojmi neobičnu i čudesnu činjenicu: mrtav leopard i dalje je bio kadar da ubija. Sada je bio gospodar sveta, ali nije sasvim znao šta mu nadalje valja činiti.
     No, nešto će već smisliti.

6. USPON ČOVEKA

     Nova životinja pojavila se na licu planete, polako se šireći iz afričke postojbine. Bila je još toliko retka da je sasvim mogla ostati neobuhvaćena nekim letimičnim popisom sred uskomešanih milijardi stvorenja koja su obitavala na kopnu i moru. Još ništa nije govorilo da će ona napredovati, pa čak ni da će uopšte opstati: na ovom svetu gde je već iščezlo nebrojeno mnogo moćnijih životinja, sudbina ove i dalje je bila krajnje neizvesna.
     Tokom stotinu hiljada godina pošto su se kristali spustili u Afriku čovekoliki majmuni nisu izumeli ništa. Ali počeli su da se menjaju, stekavši umeća koja nisu krasila nijednu drugu životinju. Motke od kosti povećale su im domašaj i umnogostručile snagu; više nisu bili bespomoćni pred grabljivicama sa kojima su stajali u takmačkom odnosu. Manje mesoždere mogli su da oteraju od njihove lovine; veće su u najmanju ruku bili kadri da obeshrabre, a ponekad i da nateraju u beg.
     Krupni zubi su im se smanjili, budući da više nisu bili od ključne važnosti. Počelo je da ih zamenjuje kamenje oštrih ivica, koje se moglo koristiti za kopanje korova ili za sečenje i testerisanje mesa ili žila, što je imalo nebrojene posledice. Čovekoliki majmuni više nisu bili osuđeni na gladovanje pošto bi im se zubi oštetili ili istrošili; čak su i najsirovije alatke mogle da im za mnogo godina produže život. A kako su im se zubi smanjili, oblik lica takođe je počeo da im se menja; gubica se povukla, čeljust više nije bila krupna kao ranije, a usta su postala kadra da proizvode tananije zvuke. Sam govor bio je daleko još milion godina, ali prvi koraci u tom pravcu već su načinjeni.
     A onda je svet stao da se menja. U četiri velika talasa, čije je kreste razdvajalo po dve stotine hiljada godina, minula su ledena doba, ostavivši svoj beleg svuda po globusu. Izvan tropskog pojasa, glečeri su potamanili sve one koji su prerano napustili staništa predaka, kao i one koji nisu bili u stanju da se prilagode.
     Kada je led prošao, nestalo je i pretežnog dela pređašnjeg života na planeti - računajući tu i čovekolike majmune. Ali za razliku od mnogih drugih, oni su ostavili potomke, tako da nisu doživeli iščeznuće - već su se preobrazili. Tvorce oruđa preblikovalo je upravo njihovo oruđe.
     Korišćenjem motki i kremenja, ruke su im stekle spretnost koja se nigde više nije mogla sresti u celom životinjskom carstvu, što im je omogućilo da prave još bolje alatke, a to je, sa svoje strane, dovelo do daljeg razvoja njihovih udova i mozgova. Bio je to ubrzavajući, rastući proces na čijem se kraju nalazio Čovek.
     Oruđa i oružja prvih pravih ljudi bila su tek neznatno bolja od onih kojima su se služili njihovi preci pre milion godina, ali oni su ih koristili nesravnjivo većim umećem. A negde u tim senovitim, minulim stolećima oni su izumeli najsuštinskije od svih oruđa, premda se ono nije moglo ni videti ni dodirnuti. Naučili su da govore i tako su ostvarili svoju prvu veliku pobedu nad Vremenom. Sada se znanje jednog pokolenja moglo preneti narednom, tako da se svako doba moglo okoristiti onima što su mu prethodila.
     Za razliku od životinja koje su znale samo za sadašnjost, Čovek je stekao prošlost; a počeo je i da opipava budućnost.
     Takođe je naučio da zauzdava sile prirode; ukrotivši vatru, postavio je temelje tehnologije i ostavio daleko za sobom svoje životinjsko poreklo. Kamen je ustupio mesto bronzi, a potom i gvožđu. Posle lova sledila je zemljoradnja. Pleme je preraslo u selo, a selo u grad. Govor je postao večan zahvaljujući izvesnim znacima na kamenu, u glini i na papirusu. A onda je Čovek izumeo filozofiju i religiju, naselivši nebo, ne sasvim neosnovano, bogovima.
     Kako mu je telo postajalo sve nebranjenije, tako su mu sredstva napada bivala sve strašnija. Sa kamenom, bronzom, gvožđem i čelikom na raspolaganju, pronašao je svu silu onoga što može da bode i seče, a još veoma rano naučio je i kako da obori žrtvu sa daljine. Koplje, luk, puška i konačno daljinski navodeća raketa pružili su mu oružja neograničenog dometa i neograničene moći.
     Bez tih oružja, iako ih je često koristio protiv samoga sebe, Čovek nikada ne bi osvojio svoj svet. U njih je uneo svoje srce i svoju dušu i ona su ga dugo valjano služila.
     Ali sada, sve dok budu postojala, on će stalno živeti na Božju veresiju.

Drugi deo: MNT-1