20. KA UNUTRAŠNJOSTI M-SKUPA

     Bilo je teško poverovati, reče Jason Bredli sebi, da su ljudi stvarno ovako živeli pre samo nekoliko pokolenja. Iako je zamak Konroj bio vrlo skroman predstavnik svoje vrste, njegove razmere i dalje su bile veoma upečatljive onome ko je čitav život proveo po pretrpanim uredima, motelskim sobama, brodskim kabinama - da se i ne pominju minipodmornice za dubinsko ronjenje, toliko natrpane da je lična higijena saputnika postajala stvar od ključne važnosti.
     Soba za ručavanje, sa ornametirano rezbarenom tavanicom i ogromnim zidnim ogledalima, mogla je komotno da primi bar pedeset ljudi. Donald Krejg oseti da je neophodno da objasni mali sto sa četiri mesta koji je delovao usamljeno i izgubljeno u njenom središtu.
     "Nismo imali vremena da kupimo odgovarajući nameštaj - stvari iz zamka bile su u užasnom stanju - najveći deo trebalo je spaliti. A bili smo i previše zauzeti da se mnogo zabavljamo. Ali jednoga dana, kada se konačno uspostavimo kao lokalno plemstvo..."
     Izgledalo je da Edit ne odobrava muželjevo brbljanje i Bredli je ponovo imao utisak da je ona vođa tog poduhvata, sa Donaldom kao oklevajućim - ili u najboljem slučaju pasivnim - saučesnikom. Mogao je da pogodi scenario: ljudi sa dovoljno novca za traćenje na skupocene igračke često su otkrivali da bi bili srećniji bez njih. A zamak Konroj - sa jutrima koja su ga okruživala i osobljem za održavanje - mora da je bio zaista skupocena igračka.
     Kada je posluga (posluga! - to je bila druga novotarija) raščistila ostatke izvrsne kineske večere dopremljene helikopterom specijalno iz Dablina, Bredli i njegovi domaćini povukoše se do skupine udobnih naslonjača u susednoj prostoriji.
     "Nećemo vas pustiti da odete", reče Donald Krejg, "a da vam ne pružimo dečji vodič po M-skupu. Edit je u stanju da opazi Mandel-devicu sa stotinu metara."
     Bredli nije bio siguran da li odgovara tom opisu. Najzad je prepoznao čudni oblik jezera, iako je zaboravio njegov tehnički naziv dok ga nisu podsetili. Tokom poslednje decenije dvadesetog veka postalo je nemoguće izbeći vidove ispoljavanja mandelbrotovog skupa - pojavljivale su se sve vreme po video displejima, tapetima, tkanini, na bukvalno svim tipovima dizajna. Bredli se priseti da je neko skovao reč 'mandelmanija' da opiše akutnije simptome; on poče da sumnja da je ta reč možda primenljiva na ovo čudno domaćinstvo. Ali bio je sasvim spreman da sedi sa uglađenim izrazom zanimanja kroz sve lekcije ili demonstracije kakve god su mu domaćini pripremali.
     Shvatio je da su i oni uglađeni na svoj način. Bili su željni da saznaju njegovu odluku, a on je bio jednako željan da je pruži.
     Nadao se samo da će poziv koji je očekivao doći pre nego što napusti zamak...
     Bredli nikada nije sreo tradicionalnu ambicioznu majku, ali ih je viđao po filmovima kao što je... kako se zvaše onaj stari? Ah, Slava. Ovde je postojala ista takva strasna odlučnost roditelja da im dete postane zvezda, makar i ne imalo primetnog talenta. No, u ovom slučaju, nije sumnjao u to da je vera bila u potpunosti opravdana.
     "Pre nego što Ada počne", reče Edit, "volela bih da naglasim nekoliko stvari. M-skup je najsloženiji entitet u čitavoj matematici - pa ipak ne uključuje ništa naprednije od sabiranja i množenja - čak ni oduzimanje ili delenje! Zbog toga mnogi ljudi sa dobrim poznavanjem matematike imaju teškoća da ga pojme. Naprosto ne mogu da poveruju da nešto sa previše pojedinosti da bi se moglo istražiti pre kraja Vaseljene može da bude stvoreno bez korišćenja logaritama, trigonometrijskih ili viših transcendentalnih funkcija. Ne deluje razumno da se sve to čini jednostavnim sabiranjem brojeva."
     "Ne deluje razumno ni meni. Ako je stvarno toliko jednostavno, zašto stvar neko nije otkrio vekovima ranije?"
     "Veoma dobro pitanje! Zbog toga što je uključeno toliko mnogo sabiranja i oduzimanja, sa toliko ogromnim brojevima, da smo morali da čekamo na kompjutere velikih brzina. Da ste podelili računaljke Adamu i Evi i svim njihovim potomcima sve do danas, ne bi bili u stanju da nađu neke od slika kakve vam Ada može pokazati pritiskanjem nekoliko dirki. Počni, dušo..."
     Holoprojektor je bio lukavo skriven; Bredli nije mogao čak ni da pretpostavi gde se nalazi. Bilo bi lako učiniti da ovaj zamak postane opsednut duhovima, pomisli on, i prestraviti svakog nezvanog gosta. To bi nadmašilo provalni alarm.
     U vazduhu se pojaviše dve ukrštene linije običnog x/y koordinatnog sistema, sa nizom celih brojeva 0, 1, 2, 3, 4... koji su marširali u sva četiri pravca.
     Ada uputi Bredliju onaj zbunjujuće otvoreni pogled, kao da ponovo pokušava da mu proceni IQ, kako bi valjano kalibrisala svoje zlaganje.
     "Svaka tačka u ovoj ravni", reče ona, "može se označiti sa dva broja - njenom x i y koordinatom. OK?"
     "OK", odgovori Bredli svečano.
     "M-skup počiva u veoma maloj oblasti u blizini koordinatnog početka - ne pruža se iza plus ili minus dva ni u jednom smeru, tako da možemo da zanemarimo sve veće brojeve."
     Celi brojevi razbežaše se duž četiri ose i ostaviše samo brojeve 1 i 2 da označavaju rastojanje od središnje nule.
     "A sada pretpostavimo da odaberemo bilo koju tačku unutar ove mreže i da je spojimo sa središtem. Odmerimo to rastojanje - i označimo ga sa 'r'."
     Ovo, pomisli Bredli, ne predstavlja veliko naprezanje mojih mentalnih sposobnosti. Kada ćemo preći na onaj nezgodan deo? "Očigledno, u ovom slučaju 'r' može imati bilo koju vrednost od nule do nešto malo manje od tri - oko 2.8, da budemo precizni. OK?"
     "OK."
     "Dobro. A sada, vežba 1. Uzmi vrednost 'r' bilo koje tačke i kvadriraj je. Nastavi da je kvadriraš. Šta se dešava?"
     "Nemoj da ti kvarim zabavu, Ado."
     "Pa, ukoliko je 'r' tačno jedan, ono ostaje na toj vrednosti - koliko god puta da ga kvadriraš. Jedan puta jedan puta jedan puta jedan - uvek je jedan."
     "OK", reče Bredli, pobedivši Adu za dlaku.
     "Ali ukoliko je makar za delić iznad 1, pa nastaviš da tu vrednost kvadriraš, pre ili kasnije ona će odleti do beskonačnosti. Čak i ukoliko desno od decimalne tačke ima milion nula. Samo će biti potrebno nešto više vremena.
     Ali ako je broj manji od jedan - recimo 0.999999999... sa milion devetki - dobićeš suprotno. Možda će vekovima ostati blizu 1, ali ako nastaviš da ga kvadriraš, iznenada će kolabirati i skupiti se do nule - OK?"
     Ovoga puta Ada je bila prva i Bredli je samo klimnuo. Do tog trenutka nije video svrhu te elementarne aritmetike, ali sve je to očigledno nekuda vodilo.
     "Ledi - prestani da gnjaviš gospodin Bredlija! I tako, vidiš, prostim kvadriranjem brojeva - i nastavljanjem kvadriranja, ponovo i ponovo - deliš ih u dva odvojena skupa..."
     Krug se pojavi na dve ukrštene ose, sa središtem u koordinatnom početku i sa poluprečnikom jednakim jedinici.
     "Unutar tog kruga su svi brojevi koji nestaju kada nastaviš da ih kvadriraš. Napolju su svi oni koji skoče do beskraja. Mogao bi reći da je krug poluprečnika 1 ograda - okvir - granica - koja razdvaja dva skupa brojeva. Dopada mi se da je nazivam K-skup."
     "K kao kvadriranje?"
     "Narav... da. A sada, ovo je bitna stvar. Brojevi sa svake strane su u potpunosti razdvojeni; pa ipak, iako ništa ne može da prođe kroz nju, granica nema nikavu debljinu. To je naprosto linija - mogao bi da je uvećavaš koliko god hoćeš i ona bi uvek ostajala linija, iako bi uskoro delovala kao prava zbog toga što ne bi bio u stanju da joj vidiš zakrivljenost."
     "To možda ne deluje naročito uzbudljivo", ubaci se Donald, "ali je aspolutno suštinsko - ubrzo ćeš videti zašto - izvini, Ado."
     "A sada, da bismo dobili M-skup, napravićemo jednu malu, malecku izmenu. Nećemo naprosto kvadrirati brojeve. Kvadriraćemo i dodavati, kvadrirati i dodavati. Pomislio bi da to i nije neka razlika - ali otvara čitavu novu Vaseljenu...
     Recimo da ponovo krenemo od 1. Kvadriraćemo ga i dobiti 1. Onda to saberemo da dobijemo 2.
     2 na kvadrat je 4. Dodaj opet početno 1 - odgovor je 5.
     5 na kvadrat je 25 - dodaš 1 - dobiješ 26.
     26 na kvadrat je 676 - vidiš šta se dešava! Brojevi skaču fantastičnom brzinom. Još nekoliko puta po petlji i preveliki su da bi stali u bilo koji kompjuter. A opet, počeli smo sa 1. To je dakle prva velika razlika između M-skupa i K-skupa, čija je granica na 1.
     Ali ukoliko počnemo sa mnogo manjim brojem od 1 - recimo sa 0.1 - verovatno pogađaš šta se dešava."
     "Nestaje u ništavilo posle prvih nekoliko ciklusa kvadriranja i sabiranja."
     Ada mu uputi jedan od svojih retkih, ali zaslepljujućih osmeha.
     "Obično. Ponekad se vrti oko male, zaokružene vrednosti - u svakom slučaju, zarobljen je unutar skupa. Tako da ponovo imamo mapu koja razdvaja sve brojeve u ravni u dve klase. Samo ovoga puta granica nije tako elementarna kao krug."
     "To možeš slobodno da ponoviš", promrmlja Donald. Edit ga je namrgođeno pogledala, ali on je gurao dalje. "Pitao sam poprilično ljudi šta misle kakav bi lik trebalo da se dobije; većina je predlagala neku vrstu ovala. Niko se nije ni primakao istini: niko nikada nije ni mogao. U redu, Ledi! Neću više prekidati Adu!"
     "Evo prve približnosti", nastavi Ada, podigavši razmetljivo kuče jednom rukom dok je drugom kuckala po tastaturi. "Već si je video danas."
     Poznati obrisi jezera Mandelbrot pojaviše se docrtani na mrežu jediničnih kvadrata, ali sa daleko više pojedinosti nego što je Bredli video u vrtu. Sa desne strane bila je najveća slika, u grubom obliku srca, zatim manja slika koja ju je dodirivala, mnogo manja koja je dodirivala ovu - i uski šiljak koji je išao krajnje levo i završavao se sa -2 na x-osi.
     Ali sada je Bredli video da su glavne slike načičkane - bila je to metafora koja mu je smesta pala na pamet - nebrojenim manjim, bočnim krugovima, od kojih su se sa mnogih pružale kratke, izlomljene linije. Bio je to mnogo složeniji oblik od lika koji su obrazovala jezera u vrtu - neobičan i zagonetan, ali svakako ne divan. Međutim, Edit i Ada gledale su ga sa nekom vrstom zanesenog strahopoštovanja, koje Donald, izgleda, nije u potpunosti delio.
     "Ovo je potpuni skup bez povećanja", reče Ada, glasom koji je sada bio malo manje samouveren - zapravo, gotovo prigušen.
     "Ali čak i u ovim razmerama možeš da vidiš koliko je drugačiji od proste kružnice nulte debljine koja ograničava K-skup. Nju bi mogao da uvećavaš do večnosti i uvek bi ostala linija - ništa više. Ali granica M-skupa je čupava - sadrži bezbroj pojedinosti: možeš da uđeš u nju gde god želiš i da je uvećavaš koliko god hoćeš - i uvek ćeš otkrivati nešto novo i opčinjujuće - gledaj!"
     Slika se proširi; zaranjali su u procep između glavne kardioide i kružnice koja ju je dodirivala. Bilo je to, reče Bredli sebi, prilično nalik posmatranju otvaranja rajsferšlusa - osim što su zupci ovoga rajsferšlusa imali najneobičnije oblike.
     Najpre su podsećali na slonovske bebe sa kojih su se pružala sićušna stabalca. Onda se stabalca pretvoriše u pipke.
     Potom se na pipcima pojaviše oči. Zatim, dok se slika sve više širila, oči se otvoriše u crne virove bezdane dubine...
     "Uvećanje je sada milionima puta", prošapta Edit. "Slika sa kojom smo počeli već je veća od Evrope."
     Promakli su pokraj virova, obišli tajanstvena ostrva koja su čuvali koralni grebeni. Flotile morskih konjica promicale su u dostojanstvenoj povorci. Tačno u središtu ekrana pojavila se sićušna crna mrlja, počela da se širi, da deluje opčinjujuće poznato - i nekoliko sekundi kasnije otkrila se kao tačna replika prvobitnog skupa.
     Ovo je, pomisli Bredli, mesto od koga smo krenuli. Ili možda nije? Nije mogao da bude sasvim siguran; izgledalo je da ima malih razlika, ali porodična sličnost bila je nepogrešiva.
     "Sada je", nastavi Ada, "naša prvobitna slika široka kao orbita Marsa - znači da je ovaj mini skup u stvarnosti daleko manji od atoma. Ali oko njega ima isto toliko pojedinosti. I tako to ide do večnosti."
     Uvećavanje se zaustavi; na trenutak je izgledalo da primerak čipke, pun prefinjenih petlji i krajeva koji su visili okolo, počiva sleđen u prostoru. A onda, kao da je kofa sa bojom prosuta preko njega, jednobojna slika rasprsnu se u boje toliko neočekivane i toliko zaslepljujuće lepe, da Bredli jeknu od zapanjenosti.
     Zumiranje ponovo krenu, ali u obrnutom smeru i u mikrovaseljeni sada preobraženoj u boje. Niko nije rekao ni reč dok se nisu vratili do prvobitnog celokupnog M-skupa, sada zlokobno crnog, uokvirenog uskom granicom zlatne vatre, sa reckavim mlazevima plave i ljubičaste.
     "A odakle", upita Bredli kada mu se povratio dah, "stigoše sve te boje? Nismo ih videli prilikom ulaska."
     Ada se nasmeja.
     "Ne - one, zapravo, nisu deo skupa - ali zar nisu bajne? Mogu da naložim kompjuteru da napravi da budu kakve god hoću."
     "Iako su stvarne boje potpuno proizvoljne", objasni Edit, "pune su značenja. Znate za način na koji tvorci mapa stavljaju nijanse plave i zelene između konturnih linija da bi naglasili razlike u nivou?"
     "Razume se: radimo upravo istu stvar i u okeanografiji. Što tamnija plava, to je dublja voda."
     "Tako je. U ovom slučaju, boje nam govore koliko puta je kompjuter morao da prođe petlju pre nego što je odlučio da li broj definitivno odgovara M-skupu - ili ne. U graničnim sličajevima morao je da obavlja kvadriranje i sabiranje hiljadama puta."
     "I često sa brojevima od stotinu cifara", dodade Donald.
     "Sada shvataš zbog čega skup nije otkriven ranije."
     "Žestoko dobar razlog."
     "A sada gledaj ovo."
     Slika ožive kada talasi boje potekoše prema napolje. Izgledalo je da se granice skupa stalno šire - a ipak ostaju na istom mestu. Onda Bredli shvati da se zapravo ništa ne kreće; samo su boje kružile po spektru da bi proizvele taj potpuno uverljiv privid kretanja.
     Počinjem da shvatam, pomisli Bredli, kako neko može da se izgubi u toj stvari - čak i da je pretvori u način života.
     "Gotovo sam siguran", reče on, "da sam video ime ovog programa u svojoj kompjuterskoj biblioteci - uz još nekoliko hiljada drugih. Srećom, nikada ga nisam pokrenuo. Vidim kako lako može da izazove naviku."
     On primeti da je Donald Krejg bacio oštar pogled prema Edit i shvatio da je napravio netaktičku primedbu. Međutim, ona je i dalje delovala zadubljena u protok boja, iako mora da je videla tu sliku nebrojeno puta.
     "Ado", reče ona sneno, "navedi gospodin Jasonu naš omiljeni Ajnštajnov citat."
     To je veliki zahtev za jedno devetogodišnje dete, pomisli Bredli - čak i za ovakvo; ali devojčica nije oklevala i nije bilo ni traga mehaničkom ponavljanju u njenom glasu. Razumela je reči i govorila ih iz srca:
     "Najlepša stvar koju možemo iskusiti jeste tajanstvenost. Ona je izvor sve prave umetnosti i nauke. Onaj kome je to osećanje strano, koji više ne ume da zastane da se oduševi i da iskusi divljenje, kao da je mrtav."
     Sa time ću se složiti, pomisli Bredli. On se seti mirnih noći na Tihom okeanu, sa nebom punim zvezda i svetlucavim tragom bioluminescencije iza broda; spomenuo se prvog pogleda bačenog na uzavrele životne oblike - tuđinske poput onih sa druge planete - okupljene oko uzavrelog roga galapagoske okeanske spojnice, tamo gde su se kontinenti polako razdvajali; i nadao se da će u ne tako dalekoj budućnosti ponovo osetiti divljenje i zapanjenost, kada se ogromna oštrica prove Titanika ukaže, masivna, iz morskog bezdana.
     Ples boja se prekide: M-skup nestade. Iako tu ničega nije stvarno bilo, nekako je osećao da je virtualni ekran holografskog projektora isključen.
     "I tako, sada", reče Donald, "znaš više o Mandelbrotovom skupu nego što želiš." On na trenutak baci pogled na Edit, a Bredli ponovo oseti onaj titraj naklonosti prema njemu.
     To uopšte nije bilo osećanje koje je očekivao kada je dolazio u zamak Konroj: zavist bi bila bolja reč. Bio je to čovek ogromnog bogatstva, sa divnim domom, nadarenom i privlačnom porodicom - sve su to bili sastojci koji je trebalo da jemče sreću. Pa ipak, nešto je očigledno krenulo kako ne treba; pitam se, pomisli Bredli, koliko ima otkako su poslednji put pošli zajedno u krevet. Nije isključeno da je stvar naprosto u tome - iako je to, razume se, retko kada bilo prosto...
     Ponovo je bacio pogled na sat; mora da misle kako namerno izbegava temu - i bili su savršeno u pravu. Požuri, gospodine generalni direktore, preklinjao je nemo.
     Kao da je to bio znak, on oseti poznato golicanje u zglavku.
     "Izvinite", reče Bredli domaćinima. "Imam veoma važan poziv. Biće mi potreban samo minut."
     "Naravno - ostavićemo vas samog."
     Koliko je samo miliona puta taj obred sada sprovođen svakog dana! Stroga etikecija nalagala je da svi prisutni ponude da iziđu iz sobe kada dođe lični poziv; pristojnost je nalagala da samo onaj ko je primio poruku iziđe, sa izvinjenjem svima. Postojale su nebrojene varijacije u zavisnosti od okolnosti i narodnosti. U Japanu, kako se Kato sa ponosom žalio, formalnosti su često trajale toliko dugo da je pozivač gnevno prekidao vezu.
     "Izvinite zbog prekida", reče Bredli kada se vratio kroz balkonska vrata. "Bilo je to u vezi sa našim poslom - nisam vam mogao saopštiti svoju odluku dok mi ovo nisu javili."
     "Nadam se da je vest povoljna", reče Donald Krejg. "Potreban si nam."
     "I ja bih voleo da radim sa vama - ali..."
     "Parki je dao bolju ponudu", reče Edit sa jedva skrivenim prezirom.
     Bredli je staloženo pogleda i odgovori bez gorčine.
     "Ne, gospođo Krejg. Ponuda Parkinsonove grupe bila je izdašna - ali domašila je samo polovinu vaše. A ponuda koju sam upravo primio mnogo je manja od desetine onoga što vi nudite. Svejedno - ipak je razmatram vrlo ozbiljno."
     Nastade zvonka tišina, koju prekide tek netipični Adin kikot.
     "Mora da ste ludi", reče Edit. Donald se samo nasmeši.
     "Možda ste u pravu. Ali stigao sam do stepena kada mi novac nije neophodan, iako ga je uvek dobro imati pri ruci." On zastade i blago se zakikota.
     "Ne treba preterivati. Ne znam da li ste čuli za izreku jedne od najslavnijih žrtava Titanika, Dž. Dž. Astora: 'Čovek koji ima milion dolara isto je onako dobro obezbeđen kao i onaj koji je bogat.' Pa, ja sam sakupio par miliona tokom svoje karijere, a deo toga i dalje je u banci. Stvarno mi više nije potrebno; a kada bi i bilo, uvek bih mogao da siđem i zagolicam još nekog oktopoda.
     Nisam ovo planirao - bio je to grom iz vedra neba - pre dva dana već sam se odučio da prihvatim vašu ponudu."
     Edit je sada delovala više zbunjeno nego neprijateljski.
     "Možete li nam reći ko je bio... gori ponuđač... od Nipon-Tarnera?"
     Bredli zavrte glavom.
     "Dajte mi par dana; i dalje ima nekih problema, a ja ne želim da padnem između tri stolice."
     "Mislim da shvatam", reče Donald. "Postoji samo jedan razlog da čovek radi za sitnež. Svaki čovek duguje nešto svojoj profesiji."
     "To zvuči kao citat."
     "I jeste: dr Džonson."
     "Dopada mi se; možda ću ga mnogo koristiti u sledećih nekoliko nedelja. U međuvremenu, pre nego što donesem konačnu odluku, potrebno mi je malo vremena da razmislim o mnogim stvarima.
     Ponovo vam mnogo hvala na gostoprimstvu - da i ne pominjemo vašu ponudu. Možda ću je prihvatiti - ali ako ne, nadam se da možemo da ostanemo prijatelji."
     Dok se dizao od zamka, potisak helikoptera nabirao je vode jezera Mandelbrot i razbijao odraze čempresa. Razmišljao je o najvećem lomu u svojoj karijeri; pre nego što donese odluku, biće potrebno da se u potpunosti opusti.
     A tačno je znao kako će to učiniti.

21. KUĆA NA DOBROM GLASU

     Čak ni dolazak hipersoničnog prevoza nije mnogo doprineo promeni položaja Novog Zelanda; za većinu ljudi to je naprosto bila poslednja stanica pre Južnog pola. Velika većina Novozelanđana bila je sasvim zadovoljna time.
     Evelin Merik bila je jedan od izuzetaka i odlučila se u zrelo (u njenom slučaju, veoma zrelo) doba od sedamnaest godina da potraži sreću negde drugde. Posle tri venčanja koja su je ostavila emocionalno uzdrmanom, ali finansijski obezbeđenom, otkrila je svoju ulogu u životu i bila je onoliko srećna koliko se to razumno moglo očekivati.
     Vila, kako je bila znana raznorodnoj klijenteli što ju je pohađala, nalazila se na divnom imanju u jednom od još nepokvarenih delova Kenta, zgodno blizu aerodroma Getvik. Njen prethodni vlasnik bio je slavni medijski magnat koji se opkladio na pogrešan sistem kada je televizija visoke definicije pomela sve pred sobom krajem dvadesetog veka. Kasniji pokušaji da povrati bogatstvo pošli su naopako i sada je bio gost vlade Njenog Veličanstva na sledećih pet godina (računajući i pomilovanje zbog dobrog vladanja).
     Budući da je spadao u ljude visokih moralnih merila, bio je ogorčen zbog načina na koji je madam Eva sada koristila njegovo vlasništvo, i čak je pokušao da je iseli. Međutim, Evini advokati bili su dobri koliko i njegovi; možda i bolji, budući da je ona i dalje bila na slobodi i bila rešena da to tako i ostane.
     Vila je vođena sa temeljitom pažnjom - devojački pasoši, poreske prijave, uplate za zdravstveno i penzijsko osiguranje, medicinski kartoni i tako dalje u svakom trenutku bili su dostupni svakom vladinom inspektoru, a njih je, primećivala je ponekad oporo madam Eva, izgleda uvek bilo u višku na zalihama. Ukoliko je ijedan došao nadajući se da će se lično proslaviti, bio je žalosno razočaran.
     U celini, bila je to uspešna karijera, puna emocionalnih i intelektualnih podsticaja. U svakom slučaju, Evelin nije imala etičkih problema, jer je još davno zaključila da je prihvatljivo sve u čemu uživaju odrasli koji su stasali za glasanje, sve dok nije opasno, nehigijensko i ne goji. Glavni razlog njenih pritužbi bila je činjenica da je upuštanje sa mušterijama prouzrokovalo visok stepen protočnosti osoblja, čija su posledica bili veliki troškovi za venčane poklone. Takođe je primetila da su venčanja proistekla iz Vile bila, izgleda, dugotrajnija od onih konvencionalnijeg porekla, a nameravala je da objavi statistički pregled o tome čim bude sasvim sigurna u svoje podatke; trenutno je koeficijent korelacije i dalje bio ispod nivoa značajnog.
     Kao što se može očekivati u njenoj profesiji, Evelin Merik bila je žena mnogih tajni, uglavnom tuđih: ali imala je i jednu sopstvenu, koju je čuvala sa naročitom pažnjom. Iako ništa nije moglo biti više dužno poštovanja, kada bi se pročula, mogla bi biti rđava po posao. Poslednje dve godine koristila je svoje opsežno - možda jedinstveno - poznavanje parafilije da bi dovršila doktorsku tezu iz psihologije na Oklendskom univerzitetu.
     Nikada nije susrela profesora Hintona, osim preko video mreže - pa čak je i to bilo veoma retko, pošto su oboje više voleli digitalnu bezličnost izmene kompjuterskih datoteka. Jednog dana - možda deceniju pošto se bude povukla - teza će joj biti štampana, iako ne pod njenim imenom, i sa istorijatima slučaja prikrivenim do neprepoznatljivosti. Čak ni profesor Hinton nije znao identitet obuhvaćenih pojedinaca, iako ih je pronicljivo odgonetnuo u nekoliko slučajeva.
     "Subjekat O. G", otkuca Eva. "Starost 50. Uspešan inženjer."
     Pažljivo je posmatrala ekran. Inicijali su, razume se, izmenjeni u skladu sa njenom jednostavnom šifrom, a starost zaokružena na najbližu punu deceniju. Ali poslednji podatak bio je apsolutno tačan: zanimanje je odražavalo čovekovu ličnost i nije ga trebalo prikrivati ukoliko to nije bilo apsolutno neophodno da bi se izbeglo prepoznavanje. Čak i tada, to je trebalo uraditi sa osećajem, tako da pomak ne bude prekomeran. U slučaju muzičara na svetskom glasu, Eva je izmenila 'klavirista' u 'violinista', a podjednako slavnog vajara preobrazila je u slikara. Čak je jednom pretvorila političara u državnika.
     "...Kao dečaka, O. G.-a su proganjale i ponekad zarobljavale učenice obližnje devojačke škole, koje su ga koristile kao (prilično dobrovoljnog) subjekta pouka iz medicinske nege i muške anatomije. Često su ga uvezivale u zavoje od glave do pete, pa iako on sada tvrdi da u to nisu bili uključeni nikakvi erotski elementi, u to je prilično teško poverovati. Kada bi bio pritisnut, samo bi slegao ramenima i uzvraćao: 'Naprosto se ne sećam.'
     Kasnije, kao mladić, gospodin O. G. bio je očevidac posledica velike nesreće sa mnogo nastradalih. Iako sam nije bio povređen, izgleda da je to iskustvo uticalo na njegove seksualne fantazije. On uživa u raznim oblicima povezivanja zavojima (videti listu A) i stekao je blagi slučaj kompleksa Svetog Sebastijana, najslavnije iskazanog kod Jukia Mišime. Međutim, za razliku od Mišime, gospodin O. G. u potpunosti je heteroseksualan i na standardnom Mepltorpovom testu dobija samo 2,5 +/- 0,1.
     Ono što čini matricu ponašanja gospodina O. G. toliko zanimljivom i možda neobičnom jeste to da je on aktivna i, zapravo, donekle agresivna ličnost, kako već priliči direktoru organizacije u zahtevnom i takmačkom poslu. Teško ga je zamisliti da igra pasivnu ulogu u bilo kojoj sferi života, pa ipak njemu se dopada da ga moje osoblje uvije u zavoje poput egipatske mumije, sve dok nije u potpunosti bespomoćan. Samo na taj način, posle znatne stimulacije, u stanju je da doživi zadovoljavajući orgazam.
     Kada sam nagovestila da to možda radi iz žudnje za samouništenjem, nasmejao se, ali nije pokušao da poriče. Posao mu je često povezan sa fizičkom opasnošću, što je možda razlog koji ga je najpre i privukao njemu. Međutim, dao je alternativno objašnjenje koje, sigurna sam, sadrži podosta istine.
     'Kada imaš odgovornosti vezane za milione dolara i živote mnogih ljudi, ne možeš zamisliti koliko je divno biti potpuno bespomoćan na neko vreme - da ne budeš u stanju da kontrolišeš ono što se dešava oko tebe. Razume se, ja znam da je sve samo gluma, ali uspevam da se pretvaram da nije. Ponekad se pitam da li bih uživao u situaciji da je stvarna.'
     'Ne bi', rekla sam mu i on se složio."
     Eva prelista unos, u potrazi za naznakama koje bi mogle otkriti identitet gospodina O. G. Vila se specijalizovala za slavne ličnosti i zbog toga je bilo pametnije postupati prekomerno oprezno nego obrnuto.
     Isto je važilo i za same slavne ličnosti. Jedino pravilo Vile bilo je 'bez krvi po tepisima' i ona se seti, sa grimasom gađenja, šefa države iz trećeg sveta čija je mahnitost povredila jednu devojku. Eva je prihvatila njegova izvinjenja, kao i ček, sa hladnom uzdržanošću, a zatim žustro pozvala ministarstvo inostranih poslova. Genral bi bio veoma iznenađen - i uplašen - da je znao zbog čega je tačno britanski ambasador sada nalazio toliko razloga za odlaganje njegove sledeće posete Ujedinjenom Kraljevstvu.
     Eva se ponekad pitala šta bi draga sestra Margarita mislila o trenutnom zanimanju svoje najbolje učenice; poslednji put je zaplakala kada joj je stigla vest o smrti stare prijateljice preko vrhovne majke. Prisetila se tog časa, uz čežnjivi osmeh, pitanja koje je jednom bila u iskušenju da postavi tutorki: zbog čega bi zavet večne čestitosti trebalo smatrati imalo plemenitijim - i svetijim - od zaveta večnog neobavljanja velike nužde?
     Bilo je to savršeno ozbiljno pitanje, ni najmanje sa namerom da se zgrozi stara časna sestra ili da joj se pokolebaju čvrsti temelji vere. Ali, u celini uzev, možda je bilo bolje ne postavljati ga.
     Sestra Margarita već je tada znala da mala Evelin Merik nije bila za crkvu: ali ova je i dalje slala velikodušne poklone crkvi Svete Judite svakog Božića.

22. BIROKRATA

     ČLAN 156
     Uspostavljanje uprave
     1. Ovim se uspostavlja međunarodna uprava za morsko dno, koja će funkcionisati u skladu sa dole navedenim dokumentom.
     2. Sve države-članice jesu ipso facto članovi Uprave.
     ...
     4. Sedište Uprave biće na Jamajci.

     ČLAN158
     Organi uprave
     2. Ovim se uspostavlja Preduzeće, organ preko koga će Uprava sprovoditi funkcije pomenute u članu 170, paragraf 1.
     (Povelja Ujedinjenih nacija o zakonu o pomorstvu, potpisana u zalivu Montego na Jamajci, 10. decembra 1982.)

     "Oprostite zbog honorara", reče generalni direktor Vilbor Janc izvinjavajućim glasom. "Ali on je određen propisima UN."
     "Sasvim razumem. Kao što znate, nisam ovde zbog novca."
     "A postoje znatne dopunske pogodnosti. Najpre, imaćete rang ambasadora..."
     "Hoću li morati da se odevam u skladu s time? Nadam se da ne - čak i nemam frak, da i ne pominjem ostatak tih vražjih besmislica."
     Janc se nasmeja.
     "Bez brige - mi ćemo se pobrinuti za takve pojedinosti. A, razume se, svuda ćete biti VIP - to ume da bude prilično prijatno."
     Ima već dugo vremena, pomisli Bredli, otkako uživam povlastice koje idu uz VIP, ali bilo bi prilično netaktično to reći. I pored sveg iskustva, bio je nov u ovoj sredini; možda nije trebalo da ispali ni onu mudroliju o ambasadorima...
     Generalni direktor prelazio je pogledom listing na stonom displeju, s vremena na vreme zadajući komandu 'pauza' da bi neku stavku pogledao detaljnije. Bredli bi bio spreman da vrati znatni deo honorara novim poslodavcima za povlasticu da pročita tu datoteku. Pitam se da li znaju, pomisli on, o onome kada smo Ted i ja 'zasolili' onu olupinu kod Delosa lažnim amforama? Ali nemam grižu savesti zbog toga: to je uzrokovalo mnogo nevolja ljudima koji su ih debelo zaslužili.
     "Mislim da bi trebalo da vam kažem", reče generalni direktor, "da smo zaista imali jedan mali problem - iako ne treba da brinete zbog toga. Neke od naših... ovaj... agresivnije nezavisnih država možda neće biti preterano srećne zbog vaših veza sa CIA-om."
     "Bilo je to pre više od trideset godina! I nisam čak ni znao da je posao za CIA-u sve do podugo posle potpisivanja - kao običan mornar, za ime sveta... Mislio sam da stupam u Hjuz Suma Korporaciju - a i jesam."
     "Nemojte da vam to remeti san; pominjem to samo u slučaju da neko potegne stvar. Nije mnogo verovatno, jer u svim ostalim pogledima kvalifikacije su vam izvanredne. To je priznao čak i Balard."
     "Oh, je li?"
     "Pa, rekao je da ste najbolji od čitave te nesposobne bande."
     "To zvuči poput Boba."
     Generalni direktor nastavi da razgleda listing, a zatim ostade da sedi jedan trenutak sa zamišljenim izrazom lica.
     "Ovo nema nikakve veze sa vašom prijavom i molim vas da izvinite ukoliko deluje da se mešam tamo gde ne bi trebalo. Govorim sa vama kao muškarac sa muškarcem..."
     Do đavola, pomisli Jason, znaju za Vilu! Pitam se kako li su se probili kroz Evino obezbeđenje? Ali posredi je bilo mnogo veće iznenađenju od toga...
     "Izgleda da ste izgubili kontakt sa sinom i njegovom majkom pre više od dvadeset godina. Ukoliko želite, možemo vas povezati."
     Na trenutak Bredli oseti stezanje u grudima; bilo je to gotovo kao da mu se nešto dogodilo sa zalihama vazduha. I previše dobro je poznavao to stanje i zato poče da oseća lepljivi početak onesposobljujuće panike koja je najgori neprijatelj svakog ronioca.
     Kao što je to uvek uspevao ranije, on povrati kontrolu laganim, dubokim udisajima. Generalni direktor Janc, shvativši da je otvorio neku staru ranu, čekao je pun saučešća.
     "Hvala", reče Bredli najzad. "Više bih voleo da to ne učinite. Jesu li - dobro?"
     "Da."
     Bilo je sve što je trebalo da zna. Bilo je nemoguće vratiti sat unatrag: jedva da se sećao kakav je čovek - momak! - bio u dvadeset petoj, kada je najzad otišao na studije. I kada se, prvi i poslednji put u životu, zaljubio.
     Nikada nije saznao o čijoj se greški radilo i možda sada nije bilo ni bitno. Mogli su ga lako naći da su to hteli. (Da li je Jason Junior ikada pomislio na njega i prisetio se vremena kada su se igrali zajedno? Bredlija zapekoše oči i on okrete um od tih sećanja.)
     Ponekad se pitao da li bi uopšte prepoznao Džuli kada bi se sreli na ulici; pošto je uništio sve njene fotografije (zašto je zadržao onu jednu sa Jasonom Juniorom?) više nije mogao jasno da joj se seti lica. Međutim, nije bilo sumnje da je to iskustvo ostavilo neuklonjive ožiljke na njegovoj psihi, ali je naučio da živi sa njima - uz pomoć, suvo je priznao, madam Eve. Obred koji je uspostavio u Vili donosio mu je mentalno i fizičko olakšanje i dopuštao mu da delotvorno funkcioniše. Bio je zahvalan na tome.
     A sada je imao novi interes - novi izazov - kao oblasni direktor (za Atlantik) Međunarodne uprave za morsko dno. Mogao je da zamisli kako bi Ted pukao od smeha na taj preobražaj. Pa, bilo je podosta istine u onoj staroj izreki da su varalice najbolji čuvari igre.
     "Zamolio sam dr Cvikera da dođe da se pozdravite, jer ćete tesno sarađivati. Jeste li ga već upoznali?"
     "Ne - ali, razume se, često sam ga viđao. Poslednji put tek juče, na Kanalu naučnih vesti. Analizirao je Parkinsonov plan - i nije imao Bog zna kakvo mišljenje o njemu."
     "Među nama, on nema Bog zna kakvo mišljenje ni o čemu što nije sam izumeo. I obično je u pravu, što ga ne čini nimalo omiljenijim među kolegama."
     Većina ljudi smatrala je pomalo smešnim to što je vodeći okeanograf sveta rođen u alpskoj dolini, pa je tako nastalo nebrojeno vicevima o provama švajcarske mornarice. Ali nije bilo bekstva od činjenice da je batiskaf izumljen u Švajcarskoj, a dugačka senka Pikara i dalje se pružala preko tehnologije koju su zasnovali.
     Generalni direktor baci pogled na sat i nasmeši se na Bredlija.
     "Kada bi mi savest dozvoljavala, mogao bih da dobijam opklade na ovaj način." On poče tiho da odbrojava, ali tek što je stigao do 'jedan' kada se začu kucanje na vratima.
     "Vidite šta sam hteo da kažem?" reče on Bredliju. "Kao što to oni rado kažu: 'Vreme je švajcarski proizvod.'" Onda doviknu: "Uđite, France."
     Nastade trenutak nemog poštovanja pre nego što su se naučnik i inženjer rukovali: obojica su poznavala ugled onoga drugoga i svaki se pitao: 'Hoćemo li biti kolege - ili protivnici?' Onda profesor Franc Cviker reče: "Dobro došli na palubu, gospodin Bredli. Treba da razgovaramo o mnogo toga."

Drugi deo: PRIPREME

23. KONTAKT PROGRAM

     "Ne može biti mnogo ljudi", reče Markus Kilford, "koji ne znaju da je ostalo samo četiri godine do stogodišnjice Titanika - ili koji nisu čuli za planove o vađenju olupine. Još jednom, srećan sam što su sa mnom tri predvodnika tog projekta. Razgovaraću sa svakim od njih. Onda ćete imati priliku da ih pozovete i postavite im kakva god pitanja želite. Kada za to dođe čas, broj će se pojaviti na dnu ekrana.
     Gospodin sa moje leve strane jeste slavni podvodni inženjer Jason Bredli; njegov susret sa džinovskim oktopodom na njufaundlendskoj naftnoj bušotini sada je deo okeanskog folklora. On je trenutno član Međunarodne uprave za okeansko dno i odgovoran je za nadgledanje operacija na olupini.
     Pored njega je Rupert Parkinson, koji prošle godine zamalo što nije doneo kup Amerike u Englesku. (Baš mi je žao, Ruperte). Njegova firma bavi se vađenjem prednjeg dela olupine - većeg od dva dela na koja se brod prelomio.
     Sa moje desne strane je Donald Krejg, koji je u vezi sa Nipon-Tarner korporacijom - trenutno najvećim medijskim lancem na svetu. On će nam govoriti o planovima za podizanje krme, koja je poslednja potonula - ponevši sa sobom najveći deo izgubljenih te nezaboravne noći pre devedeset šest godina.
     Gospodine Bredli - da li bi bilo u redu da vas nazovem sudijom koji će se starati da ne bude varanja u trci između ova dva gospodina?"
     Kilford je morao da podigne ruku da bi zaustavio istovremene proteste ostala dva gosta.
     "Molim vas, gospodo! Obojica ćete stići na red. Neka prvo govori Jason."
     Sada kada sam prerušen u diplomatu, pomisli Bredli, najbolje bi bilo da pokušam da odigram svoju ulogu. Znam da Kilford pokušava da nas podbode - to mu je posao - pa ću zato taktično.
     "Ja to ne smatram trkom", odgovori on pažljivo. "Obe strane predale su planove koji predviđaju podizanje sredinom aprila 2012."
     "Baš petnaestog? Obe?"
     Bila je to osetljiva stvar, o kojoj Bredli nije imao nameru da javno raspravlja. Ubedio je glavešine iz MUOD-a da se nipošto ne sme dozvoliti nekakav foto-finiš. Dve velike operacije spasavanja nikako se nisu mogle odigrati istovremeno, na manje od jednog kilometra rastojanja.
     Opasnost od nesreće - uvek velika briga - neizmerno bi se uvećala. Pokušaj izvođenja dva velika posla odjednom bio je dobar način da se ne ostvari nijedan.
     "Slušajte", reče on strpljivo, "nisu to operacije od jedan dan. Titanik je stigao na dno u nekoliko minuta. Biće potrebni dani da se vrati na površinu. Možda nedelje."
     "Mogu li ja nešto da kažem?" upita Parkinson i spremno to i učini. "Mi nemamo nameru da dignemo svoj deo olupine na površinu. Uvek će ostati u potpunosti pod vodom, da bi se izbegla opasnost od trenutne korozije. Mi ne želimo da učestvujemo u TV spektaklima." Pažljivo je izbegavao da pogleda prema Krejgu; kamera u studiju bila je manje obzirna.
     Baš mi je žao Donalda, pomisli Bredli. Trebalo je da ovde dođe Kato; on i Parki bili bi odgovarajući par. Možda bismo videli malčice pravog vatrometa, dok bi obojica pokušavala da budu sarkastičnije pristojna od onog drugog - na, razume se, najdžentlmenskiji moguć način. Bredli požele da može da pomogne Donaldu, prema kome je počeo da gaji toplo, gotovo očinsko osećanje, ali morao je da upamti da je sada prijateljski neutralan.
     Donald Krejg neudobno se promeškolji na stolici i uputi Parkinsonu povređen pogled. Kilford je, izgleda, uživao.
     "Ali, gospodin Krejg, zar vi ne želite da snimite kako se kobilica diže iz vode, sa vašim sintetičkim ledenim bregom koji se uzdiže nad njom?"
     Bilo je to upravo ono što je Kato nameravao, iako to nikada nije obnarodovao. Ali to nije bila vrsta tajne koja se mogla držati duže od nekoliko milisekundi u elektronskom globalnom selu.
     "Pa... ovaj", poče Donald nespretno. "Ukoliko mi i dignemo svoj deo iznad nivoa mora, to neće biti baš zadugo..."
     "...ali dovoljno dugo za malčice spektakularnih snimaka?"
     "...zbog toga što ćemo ga, baš kao što to i vi nameravate, Ruperte, tegliti pod vodom do konačnog počivališta u Tokiju na moru. I neće biti opasnosti od rđanja; najveći deo gvožđurije biće i dalje zatvoren u ledu, a čitava će biti na tački mržnjenja."
     Donald zastade na trenutak; onda mu se lagani osmeh raširi licem.
     "I uzgred", nastavi on, očigledno zadobijajući samopouzdanje, "zar se već uveliko ne priča o tome da vi planirate TV spektakl? Kakve su to glasine o spuštanju ljudi-žaba do olupine čim ova bude dostupna? Na kolikoj će to dubini biti, gospodin Bredli?"
     "Zavisi od toga šta će udisati. Trideset metara sa vazduhom. Stotinu ili više sa mešavinama.
     "Onda sam siguran da bi polovina sportskih ronilaca sveta volela da dođe u posetu - znatno pre nego što stignete do Floride."
     "Hvala na predlogu, Donalde", reče Parkinson slatko. "Svakako ćemo razmisliti o tome."
     "Pa, sada kada smo probili led - ha, ha! - da se damo na posao. Voleo bih - Donalde, Ruperte - da mi svako od vas objasni kako vaš projekat stoji u ovom trenutku. Ne očekujem da odajete ikakve tajne, razume se. Potom ću zamoliti Jasona da da primedbe - ukoliko to želi. Pošto K dolazi pre P, ti ćeš prvi, Donalde."
     "Pa - ovaj - problem sa krmom ogleda se u tome što je gadno razbijena. Zatvaranje u led je najrazumniji način rukovanja njom kao jedinstvenom celinom. A, razume se, led plovi - kao što je kapetan Smit, izgleda, zaboravio 1912.
     Moji prijatelji u Japanu razradili su veoma delotvoran metod smrzavanja vode korišćenjem električne struje. Tamo dole već je gotovo nula stepeni, tako da je potrebno vrlo malo dodatnog hlađenja.
     Izradili smo neutralne nosačke kablove i termoelektrične elemente, a naši podvodni roboti počeće da ih postavljaju za koji dan. I dalje pregovaramo u vezi sa električnom energijom i nadamo se da ćemo veoma skoro imati potpisane ugovore."
     "A kada budete napravili svoj dubinski ledeni breg, šta onda?"
     "Ah - pa - o tome trenutno radije ne bih govorio."
     Iako to nije znao niko od prisutnih, Donald nije izbegavao odgovor. Stvarno nije ništa znao - čak je bio i zbunjen. Šta je Kato zaista mislio tokom njihovog poslednjeg razgovora? Svakako se šalio; zaista, nije bilo baš pristojno ostavljati partnere da tapkaju u mraku...
     "Vrlo dobro, Donalde. Komentari, Jasone?"
     Bredli zavrte glavom.
     "Ništa bitno. Plan je smeo, ali naši naučnici ne mogu naći greške u njemu. A, razume se, ima u njemu - kako se ono kaže - poetske pravde."
     "Ruperte?"
     "Slažem se. Zgodna zamisao. Jedino se nadam da će proraditi."
     Parkinson je uspeo da dočara iskreno osećanje žaljenje zbog neuspeha koji je očigledno očekivao. Bila je to maestralna predstava.
     "Pa, red je sad na tebe. Kako vi stojite?"
     "Mi koristimo neposredne tehnike - ništa egzotično! Budući da je vazduh pod četiri stotine puta većin pritiskom na dubini Titanika, nije praktično pumpati ga tamo dole da bi se olupina digla. Zbog toga koristimo šuplje staklene sfere; one imaju isti uzgon na svakoj dubini. Biće povezane - na milione - u pakovanja odgovarajuće veličine. Neke će možda bii smeštene po brodu na strateškim tačkama, uz pomoć malih DUV-a - izvinite, daljinski upravljanih vozila. Ali većina će biti povezana za nosač koji spuštamo ispod trupa."
     "A kako ćete", umeša se Kilford, "povezati trup za nosač?"
     Očigledno se dobro pripremio, pomisli Bredli zadivljeno. Većina nestručnjaka prihvatila bi takvu stvar zdravo za gotovo, kao tačku koja nije vredna posebne pažnje; ali bio je to ključ čitave operacije.
     Rupert Parkinson se široko nasmeši.
     "Donald ima svoje male tajne; isto tako i mi. Ali uskoro ćemo početi da vršimo probe, a Jason je ljubazno pristao da ih nadgleda - zar ne?"
     "Da - ukoliko nam mornarica SAD bude unajmila Marvina na vreme. MUOD nema sopstvenih dubinskih podmornica, avaj. Ali radimo na tome."
     "Mislim da bih voleo da jednog dana zaronim sa vama", reče Kilford. "Možete li da spustite video vezu do olupine."
     "Bez problema, sa optičkim kablovima: već imamo nekoliko kola za nadgledanje."
     "Sjajno: počeću da nagovaram producenta. Pa, vidim da trepću mnoge svetiljke. Prvi nas je pozvao gospodin - izvinite, mislim da je to gospođica - Čandrika de Silva iz Noting Hil Gejta. Samo napred, Čandrika..."

24. LED

     "Izbili smo na pravo tržište", reče Kato sa neprikrivenom zluradošću. "Mornarice SAD i SSSR pokušavaju da obore cenu jedna drugoj. Kada bismo bili nepopustljivi, mislim da bi nam obe strane platile da im uklonimo radioaktivne igračke iz ruku."
     Na drugoj strani sveta, Krejgovi su ga posmatrali preko jednog od poslednjih čuda komunikacione tehnologije. POLAR 1, otvoren uz veliku halabuku pre samo par nedelja, bio je prvi optički kabl položen ispod arktičke kape. Eliminisanjem dugog povezivanja sa geostacionarnom orbitom i njenog malog, ali nervirajućeg kašnjenja, globalni telefonski sistem bitno se popravio; govornici više nisu sve vreme prekidali jedan drugog, ili traćili vreme na čekanje odgovora. Kao što je generalni direktor INTELSAT-a rekao, hrabro nasmešen kroz suze: "Sada možemo posvetiti komsate poslu koji im je Bog namenio - pružanju usluga avionima, brodovima i automobilima - i svakome ko voli da malo iziđe na svež vazduh."
     "Jeste li sklopili ugovor?" upita Donald.
     "Biće sređen do kraja nedelje. Jedan Baćuška, jedan Amer.
     Onda će se nadmetati da vide koji će nam bolje obaviti posao.
     Nije li to bolje od toga da bacaju nuklearne bombe jedni na druge?"
     "Mnogo bolje."
     "Britanci i Francuzi takođe pokušavaju da se uključe u igru - to pomaže našem položaju pri cenkanju, razume se. Možda čak i unajmimo jednu od njihovih, onako za rezervu. Ili u slučaju da odlučimo da ubrzamo operaciju."
     "Čisto onako da biste bili jednaki sa Parkijem i kompanijom? Ili da dignete naš deo prvi?"
     Nastade kratka tišina - otprilike upravo onoliko koliko bi bilo potrebno da pitanje otputuje do Meseca i nazad.
     "Zaboga, Edit!" reče Kato. "Mislio sam samo na neočekivane teškoće. Upamti, mi se ne trkamo - Bože sakloni! I jedni i drugi obećali smo MUOD-u da ćemo dizanje početi između 7. i 15. aprila '12. Želimo da obezbedimo ispunjenje plana - to je sve."
     "Pa, hoćete li?"
     "Da vam pokažem naš mali kućni video - cenio bih ukoliko biste izišli iz moda za snimanje. Ovo nije konačna verzija, pa bih voleo vaše primedbe na ovom stepenu."
     Japanski studiji, priseti se Donald, uživali su dugotrajni i zasluženi ugled majstora za rad sa maketama i specijalnm efektima. (Koliko puta su Tokio uništila raznorazna čudovišta?) Pojedinosti broda i morskog dna bili su toliko savršeni da nije bilo nikakvog utiska da je sve smanjeno; ko god nije znao da vidljivost pod morem nikada ne prelazi stotinu metara - u najboljem slučaju - mogao bi da pomisli kako je posredi stvarnost.
     Zdrobljen zadnji deo Titanika - otprilike trećina njegove pune dužine - ležao je na ravnoj, muljevitoj površini okružen komadima koji su padali kao kiša kada se brod prepolovio. Sama krma bila je u prilično dobrom stanju, iako je paluba delom bila pokidana, ali dalje napred izgledalo je kao da je džinovski čekić tresnuo olupinu. Samo polovina krmila virila je iz morskog dna; dve od tri ogromne elise bile su u potpunosti pod zemljom. Njihovo vađenje biće samo za sebe veliki problem.
     "Deluje kao pravi haos, zar ne?" reče Kato veselo. "Ali, pazite."
     Jedna lenja ajkula propliva ispred, iznenada opazi imaginarnu kameru i panično se udalji. Zgodan detalj, pomisli Donald, nemo odajući počast animatorima.
     Sada se vreme ubrzavalo. Brojevi koji su označavali dane sevali su na desnoj strani slike: po dvadeset četiri časa prolazilo je svake sekunde. Tanki nosači spuštali su se iz tečnog neba i sastavljali u otvorenu skelu koja je okruživala olupinu. Debeli kablovi poput zmija uvukoše se u razbijeni trup.
     Dan 400. (Prošlo je više od godinu dana). Sada je voda, do tada potpuno nevidljiva, počela da postaje mlečna. Najpre gornji deo olupine, zatim iskrivljena oplata trupa, onda ceo ostatak do samog dna lagano su nestali u ogromnom bloku svetlucave beline.
     "Dan 600", reče Kato ponosito. "Najveća kocka leda na svetu - osim što baš nije sasvim u obliku kocke. Pomislite samo na sve frižidere koje će to prodati."
     Možda u Aziji, pomisli Donald. Ali ne u Velikoj Britaniji - naročito ne u Belfastu. Tamo je već bilo protesta, povika: 'Skrnavljenje!' i čak pretnji bojkotovanjem svega japanskog. Pa, predstavljalo je to Katoov problem, a on ga je svakako bio potpuno svestan.
     "Dan 650. Do tog trenutka i morsko dno treba da je očvrslo, sve do nekoliko metara ispod trostrukih zavrtnja. Sve će biti čvrsto zatvoreno u jedan blok. Samo treba da ga dignemo na površinu. Led će obezbediti samo deo uzgona koji nam je potreban. I zato..."
     "I zato ćete zamoliti Parkija da vam proda par milijardi mikrosfera?"
     "Verovao ili ne, Donalde, pomislili smo da napravimo svoje. Ali da kopiramo zapadnu tehnologiju? Bože skloni!"
     "Pa šta ste onda izmislili umesto toga?"
     "Nešto vrlo jednostavno; pribeći ćemo zaista visoko tehnološkom pristupu.
     Nikome ne govorite o tome za sada - ali dići ćemo Titanik uz pomoć raketa."

25. JASON JUNIOR

     Bilo je trenutaka kada oblasni direktor (za Atlantik) Međunarodne uprave za okeansko dno nije imao službenih dužnosti, jer su obe polovine operacije Titanik glatko proticale. Ali Jason Bredli nije bio od onih ljudi koji uživaju u nedelatnosti.
     Pošto nije morao da brine o izdržavanju do kraja života - prihod od njegovih ulaganja bio je nekoliko puta veći od dohotka od MUOD-a - smatrao je sebe u priličnoj meri slobodnim strelcem. Drugi su možda bili zarobljeni u svojim ladicama organizacione sheme Uprave; Jason Bredli lutao je kako mu se svidi i posećivao sva odeljenja koja su mu se činila zanimljiva. I obično su ga dočekivali dobrodošlicom, jer slava mu je svugde prethodila i drugi rukovodioci odeljenja smatrali su ga više egzotičnim posetiocem nego takmacem.
     Sva četiri ostala oblasna direktora (Tihi okean, Indijski, Antarktik, Arktik) bila su sasvim voljna da mu pokažu šta se događa u njihovim okeanskim carstvima. Bili su, razume se, sada ujedinjeni protiv zajedničkog neprijatelja - globalnog porasta nivoa okeana. Posle više od decenije često ogorčenih rasprava, sada se došlo do saglasnosti da ovaj porast iznosi između jednog i dva centimetra godišnje.
     'Plavi Mir' i druge grupe za zaštitu životne sredine krivili su čoveka; naučnici nisu bili tako sigurni. Bilo je istina da su milijarde tona CO 2 iz termoelektrana i automobila imali izvesnog doprinosa zloglasnom 'efektu staklene bašte', ali majka Priroda možda je i dalje bila glavni krivac; najjunačkiji napori čovečanstva nisu se mogli uporediti sa zagađenjem koje izazove jedan veliki vulkan. Sve te rasprave zvučale su veoma akademski ljudima čiji će domovi možda nestati još tokom njihovih života.
     Glavnog naučnika MUOD-a, Franca Cvikera, mnogi su smatrali vodećim svetskim okeanografom - mišljenje koje on nije mnogo pokušavao da obeshrabri. Prva stvar koju je većina posetilaca primećivala pošto bi mu ušla u ured bile su korice časopisa Tajm sa naslovom 'Admiral okeana'. A nijedan posetilac nije uspevao da pobegne bez lekcije, ili bar reklame, o operaciji NEPTUN.
     "To je skandal", voleo je da kaže Cviker. "Imamo fotografske prikaze Meseca i Marsa koji pokazuju detalje sve do razmera male kuće - ali najveći deo naše planete i dalje je potpuno nepoznat! Troše se milijarde za kartografisanje ljudskog genoma, u nadi da će to dovesti do napretka medicine - jednog dana. U to ne sumnjam; ali kartografisanje morskog dna sa rezolucijom od jednog metra smesta bi se isplatilo. Uz pomoć kamere i magnetometra locirali bismo sve olupine koje su ikada potonule, još od kako je čovek počeo da gradi brodove!"
     Onima koji su ga optuživali da je monomanijak rado je upućivao slavni odgovor Edvarda Telera: "To naprosto nije istina. Ja imam nekoliko monomanija."
     Međutim, nije bilo sumnje da je operacija NEPTUN bila glavna među njima i posle nekoliko meseci izloženosti Cvikeru, Bredli je počeo da je deli - bar kada nije bio obuzet Titanikom.
     Ishod, posle meseci mozganja i gigabajta CADCAM-a, bio je eksperimentalno dalekometno autonomno vozilo za osmatranje tip I. Službeni akronim EDAVO preživeo je samo otprilike jednu nedelju; a onda, preko noći, bio je zamenjen...

     "Uopšte ne liči na oca", reče Roj Emerson.
     Bredlija je taj vic već počinjao da zamara, iako iz razloga koji nijedan od njegovih kolega - izuzev generalnog direktora - nije mogao da zna. Ali obično mu je uspevalo da se kiselo nasmeši kada bi prikazivao najnovije čudo laboratorije VVIP-ovima. Običnim VIP-ovima bavio se direktor odeljenja za odnose sa javnošću.
     "Niko mi neće poverovati da nije nazvan po meni, ali to je istina. Čistom igrom slučaja, robot mornarice SAD koji je prvi obavio pregled unutrašnjosti Titanika zvao se Jason Junior. I tako je ime ostalo.
     Ali naš J. J. mnogo je složeniji - i potpuno nezavistan.
     Ume danima da upravlja sam sobom - ili nedeljama - bez ikakvog ljudskog mešanja. Nije nalik prvom J. J.-u, koji je bio upravljan preko kabla; neko ga je opisao kao kuče na uzici; ovaj J. J. u stanju je da lovi preko svakog okeanskog dna sveta i da njuška sve što mu deluje zanimljivo."
     Jason Junior nije bio mnogo veći od čoveka i bio je oblikovan u vidu debelog torpeda, sa kamerama koje su gledale napred i naniže. Glavni pogon bio mu je obezbeđen jednom turbinskom elisom, a nekoliko malih mlaznica za skretanje omogućavalo mu je menjanje pravca kretanja. Bilo je raznoraznih zaobljenih ispupčenja u koja su bili smešteni instrumenti, ali nikakvih spoljašnjih manipulatora koji se mogu naći na većini DUV-a.
     "Šta, nema ruke?"
     "Nisu mu potrebne - na taj način imamo mnogo čistiji dizajn, sa većom brzinom i dometom. J. J. je čisto sredstvo za izviđanje; uvek možemo da se kasnije vratimo i pogledamo sve ono zanimljivo što je našao na morskom dnu. Ili ispod dna, zahvaljujući njegovom magnetometru i sonaru."
     Emerson je bio impresioniran; bila je to ona vrsta mašine kakva je pogađala žicu njegovih naklonosti prema raznoraznim napravama. Kratkotrajna slava koju mu je doneo talasni brisač davno je isparila - iako ne, srećom, i bogatstvo koje je došlo uz nju.
     Bio je, izgledalo je, čovek od jedne ideje; svi njegovi kasniji izumi pokazali su se kao promašaji, a njegov mnogo reklamirani eksperiment sa bacanjem mikrosfera do Titanika kroz cev ispunjenu vazduhom bila je sramotni poraz. Emersonova 'rupa u moru' tvrdoglavo je odbijala da ostane otvorena; sfere u padu zagušivale su se na pola puta u njoj, izuzev ukoliko je protok bio toliko mali da je postajao beskoristan.
     Parkinsonovi su se prilično uzrujali i naterali su jadnog Emersona da se oseća neugodno na poslednjem sastanku odbora, na načine koje je engleska viša klasa još davno usavršila; tokom nekoliko nedelja, čak je i njegov dobri prijatelj Rupert bio upadljivo hladan.
     Ali mnogo gore stvari tek su dolazile. Satirični vašingtonski autor crtanih filmova stvorio je šašavog 'Tomasa Alvu Emersona' čiji su iščašeni izumi postideli i samog Ruba Goldberga. Počeli su motorizovanim rajsferšlusom, nastavili se preko digitalne četkice za zube, da bi stigli do pejsmejkera sa sunčanom baterijom. U času kada je na red došao Brajev brzinometar za slepe motoriste, Roj Emerson je stupio u vezu sa sa svojim advokatom.
     "Dobijanje sudskog spora protiv neke TV mreže", reče Džo Vikram, "podjednako je lako kao i, recimo, ispisivanje Očenaša po zrnu pirinča istrošenim perom. Branitelj će se pozvati na slobodu javnog oglašavanja i javni interes i navodiće nadugačko i naširoko povelju o ljudskim pravima. Razume se", dodade on pun nade, "biću veoma srećan da probam to da slomim. Uvek sam želeo da imam slučaj pred vrhovnim sudom."
     Emerson je mudro odbio ponudu i iz čitavog napada proisteklo je bar nešto dobro. Svi Parkinsonovi, do poslednjeg muškarca - i žene - osetili su da to nije pošteno i ujedinili se oko njega. Iako više nisu mnogo ozbiljno prihvatali njegove inženjerske predloge, ohrabrivali su ga da se upućuje u misije pronalaženja činjenica poput ove.
     Skromni Centar Uprave za istraživanje i razvoj na Jamajci nije imao tajni i bio je otvoren za svakoga. Bio je - bar teorijski - nepristrasni savetnik za sve one koji se bave morem. Parkinsonovi i grupa Nipon-Tarner bili su sada daleko najvidljiviji u javnosti od svih takvih kandidata i često su dolazili u posete radi saveta za sopstvene operacije - kao i, ukoliko je moguće, da provere koliko je odmakla konkurencija. Pažljivo su izbegavali preklapanje termina, ali ponekad je bilo omaški i uglađenih razmena reči, u stilu: 'Neverovatno da tebe sretnem ovde!' Ukoliko Roj Emerson nije pogrešio, primetio je jednog od Katoovih ljudi na odeljenju za polaske aerodroma Kingston, upravo kada je dolazio.
     MUOD je, razume se, bila u potpunosti svesna tih skrivenih tokova i davala je sve od sebe da ih iskoristi. Franc Cviker je naročito voleo da ubacuje sopstvene projekte - i da navodi druge da ih plaćaju. Bredliju je bilo drago da sarađuje, naročito kada je u pitanju bio J. J, i podjednako je voleo da drži male govore za javnost i deli blistavu brošuru o projektu NEPTUN.
     "Jednom kada se softver usavrši", reče Bredli Emersonu, "tako da možemo da izbegnemo sve prepreke i da se uhvatimo ukoštac sa vanrednim okolnostima, pustićemo ga da ide sam. Biće u stanju da mapira dno sa više pojedinosti nego što je to iko do sada učinio. Kada dovrši posao, izroniće, a mi ćemo ga izvući, napuniti mu akumulatore i preuzeti sve podatke. Onda ide pravo nazad."
     "A šta ako, recimo, sretne veliku belu ajkulu?"
     "Čak smo i na to mislili. Ajkule retko napadaju nepoznate stvari, a J. J. svakako izgledom baš ne otvara apetit. Njegov sonar i elektromagnetne emisije preplašiće većinu grabljivaca."
     "Gde nameravate da ga isprobate - i kada?"
     "Počev od idućeg meseca, na nekom od dobro mapiranih lokaliteta. Onda do kontinentalne ploče. A potom - do Grend Benksa."
     "Ne mislim da ćete pronaći mnogo toga novog oko Titanika. Obe sekcije fotografisane su do u milimetar."
     "Istina je; one nas, u stvari, ne zanimaju. Ali J. J. može da sondira najmanje dvadeset metara ispod površine dna - a to niko do sada nije učinio na tom polju punom rasutih delova. Bog zna šta je sve i dalje tamo sahranjeno. Čak i ako ne pronađemo ništa uzbudljivo, stvar će ipak pokazati sposobnosti J. J. - i dati veliki zamah projektu. Idem na Eksplorera sledeće nedelje da obavim potrebne dogovore. Prošli su vekovi otkako sam bio na njemu, a Parki - Rupert - kaže da ima nešto da mi pokaže."
     "Ima, zaista", reče Emerson sa smeškom. "Ne bi trebalo ovo da ti govorim - ali našli smo pravo blago na Titaniku. Tačno tamo gde je i trebalo da bude."

26. MEDIČIJEV PEHAR

     "Pitam se da li shvataš", dreknu Bredli da bi se čuo kroz urlanje i zveket mašinerije, "koliki ste popust dobili. Njegova gradnja koštala je gotovo četvrt milijarde - i to u vreme kada je milijardu dolara bilo prava para."
     Rupert Perkinson je nosio fino jahtaško odelo koje je - naročito ovako krunisano šlemom - delovalo malo neprikladno ovde dole pored ronilačkog otvora u Glomar Eksploreru. Uljem pokriveni pravougaonik vode - veći od teniskog igrališta - bio je okružen teškom opremom za izvlačenje i rukovanje, od čega je najveći deo bio načet zubom vremena. Svuda su se videli tragovi opravki vršenih na brzinu, mrlje antikorozivne boje i zlokobni natisi U KVARU. Pa ipak, izgleda da je dovoljno toga radilo; Parkinson je tvrdio da zapravo napreduju u odnosu na plan.
     Teško je poverovati, reče Bredli u sebi, da je prošlo trideset godina otkako sam stajao ovde, zagledan u isti ovaj crni pravougaonik vode. Ne osećam se trideset godina stariji... ali ne sećam se mnogo toga o žutokljunom mladiću koji je upravo potpisao za svoj prvi veliki posao. On svakako ne bi ni sanjao o onome koji sada imam.
     Pokazalo se da je sve išlo bolje nego što je očekivao. Posle decenija borbi protiv advokata UN i čitave alfabetne papazjanije vladinih odseka i uprava za zaštitu okoline, Bredli je počinjao da uviđa kako su oni nužno zlo.
     Dani divljeg zapada na okeanima bili su gotovi. Postojalo je vreme kada je bilo veoma malo zakona na dubini od preko stotinu hvati; sada je on bio šerif i, na vlastito prilično iznenađenje, počinjao je da uživa u tome.
     Jedan znak njegovog novog položaja - neke njegove stare kolege nazivale su ga 'preobraćenje' - bio je uramljena povelja 'Plavog Mira' koja mu je sada visila sa zida ureda. Nalazila se odmah pored fotografije koju mu je pre mnogo godina poklonio slavni vatrogasac požara na naftnim bušotinama, 'Crveni' Ader. Na toj fotografiji bio je ispis: 'Jasone - nije li sjajno kada te ne gnjave prodavci polisa za životno osiguranje? Sve najbolje - Crveni.'
     Navod Plavog mira bio je malo dostojanstveniji:
     JASONU BREDLIJU - U ZNAK PRIZNANJA ZA ČOVEČNI POSTUPAK SA JEDINSTVENIM STVORENJEM, OCTOPUSOM GIGANTEUSOM VERILLOM
     Najmanje jednom mesečno Bredli je napuštao ured i leteo do Njufaundlenda - oblasti koja je ponovo opravdavala svoje ime. Otkako su operacije počele, sve veći i veći deo svetske pažnje okretao se drami koja se odigravala na području Grend Benksa. Odbrojavanje do 2012. je počelo i već su se polagale opklade na pobednika u 'Trci za Titanik"
     A postojala je još jedna žiža zanimanja, ovog puta morbidna...
     "Ono što me nervira", reče Parkinson kada su napustili bučni i zveketavi haos ronilačkog otvora, "jesu zlodusi koji me stalno pitaju: 'Jeste li već našli leševe?'"
     "I ja stalno dobijam isto pitanje. Jednog dana odgovoriću: 'Da - vi ste prvi.'"
     Parkinson se nasmeja.
     "Moram to i ja da probam. Ali evo koji odgovor ja dajem. Znaš da i dalje pronalazimo cipele i čizme po morskom dnu - u parovima, po nekoliko centimetara razdvojene? Obično su jeftine i prilično iznošene, ali prošlog meseca naišli smo na divan primerak najboljeg engleskog kožarstva. Deluje kao da su stigle pravo od obućara - i dalje je čitljiv natpis koji kaže 'odobrenjem njenog veličanstva'. Očigledno jedan od putnika iz prve klase...
     Stavio sam ih u stakleni kovčeg u svom uredu, a kada me pitaju za trupla pokažem prema cipelama i kažem im: 'Pogledajte - unutra nije ostalo ni parčence kosti. Tamo dole je gladan svet. I koža bi otišla, da nije taninske kiseline.' To im žustro zapuši usta."
     Glomar Eksplorer nije bio sazdan za lagodan život, ali Rupert Parkinson je uspeo da preobrazi jednu od njegovih privatnih kabina u krmnom delu, odmah ispod helikopterskog sletišta, u valjanu imitaciju luksuznog hotelskog apartmana. To je Bredlija podsećalo na njihov prvi susret, tamo na Pikadiliju - vekovima ranije, kako je sada izgledalo. Međutim, u prostoriji se nalazila stvar koja je delovala izrazito neprikladno u takvoj okolini.
     Bio je to drveni sanduk, otprilike metar visok, koji je izgledao gotovo nov. Ali kada se primakao, Bredli prepozna poznati i nepogrešivi miris - metalni vonj joda, dokaz dugog potapanja u moru. Neki ronilac - da li je to bio Kusto? - jednom je upotrebio frazu 'miris blaga'. I eto, bio je ovde, visio u vazduhu - i terao da mu krv brže zastruji u venama.
     "Čestitam, Ruperte. Znači, dospeo si u pradedin apartman."
     "Da - dva dubinska DUV-a ušla su tamo pre nedelju dana i obavila početna ispitivanja. Ovo je prva stvar koju su iznela napolje."
     Na sanduku je i dalje stajao - slovima tako odštampanim da nisu izbledela ni posle jednog veka u bezdanu - donekle zbunjujući natpis:
     CEJLONSKI ČAJ
     IMANJE GORNJI GLENKERN
     MATAKELE
     Parkinson diže poklopac, uz gotovo pobožno poštovanje, i povuče u stranu pokrivač od metalne folije ispod njega.
     "Standardni kovčeg cejlonskog čaja od 80 funti", reče on. "Desilo se da je bio odgovarajuće veličine, pa su ga naprosto prepakovali. I nisam imao pojma da su koristili aluminijumsku foliju, tamo 1912! Razume se, čaj ne bi sada postigao naročito dobru cenu na aukciji u Kolombu - ali odlično je obavio posao. Dostojno divljenja."
     Parčetom krutog kartona Parkinson je stao da pažljivo uklanja gornji sloj natopljene, crne mase; delovao je, pomisli Bredli, tačno kao podvodni arheolog koji vadi parče grnčarije sa morskog dna. Međutim, ovo nije bila grčka amfora stara dvadeset pet vekova, već nešto daleko složenije.
     "Medičijev pehar", prošapta Parkinson gotovo pobožno. "Niko ga nije video stotinu godina; niko nije očekivao da će ga ikada više videti."
     Otkrio je samo gornjih nekoliko inča, ali i to je bilo dovoljno da pokaže krug od stakla unutar koga su bile ugrađene raznobojne niti u složenoj šari.
     "Nećemo ga vaditi dok se ne nađemo na kopnu", reče Parkinson, "ali evo kako izgleda."
     Otvorio je tipičnu salonsku umetničku knjigu na kojoj je stajao naslov Veličanstvenost venecijanskog stakla. Fotografija preko čitave strane prikazivala je nešto što je, na prvi pogled, delovalo poput svetlucavog vodoskoka sleđenog usred vazduha.
     "Ne mogu da poverujem", reče Bredli, posle nekoliko sekundi zapanjenog piljenja razrogačenih očiju. "Kako je iko mogao da pije iz toga? Još bitnije - kako je to iko mogao da napravi?"
     "Dobra pitanja. Najpre, stvar je čisto ornamentalna - predviđena da se gleda, a ne da se koristi. Savršeni primer Vajldove izreke - 'Sva umetnost u potpunosti je beskorisna.'
     A voleo bih da mogu da odgovorim na tvoje drugo pitanje. Naprosto, ne znamo. Oh, razume se da možemo da nagađamo o nekim tehnikama koje su korišćene - ali kako je stakloduvač uspeo da izvede da se ti ornamenti isprepleću? A pogledaj kako su te male lopte ugneždene jedna u drugu! Da ih nisam video sopstvenim očima, zakleo bih se da su se neki od tih primeraka mogli sastaviti samo pod nultom gravitacijom."
     "Znači, zato su Parkinsonovi rezervisali prostor na Skajhabu 3."
     "Koja smešna glasina; ne vredi je ni pobijati."
     "Roj Emerson mi je rekao da jedva čeka svoje prvo putovanje u svemir... za postavljanje laboratorije u bestežinskom stanju."
     "Poslaću Roju faksom pristojnu poruku u kojoj ću mu reći da začepi ta prokleta usta. Ali kada si već potegao tu temu - da, smatramo da postoje mogućnosti za duvanje stakla pod nultom gravitacijom. Možda neće baš pokrenuti revoluciju u industriji, kao flot-staklo tokom poslednjeg veka, ali vredi pokušati."
     "Ovo verovatno nije pristojno pitanje - ali koliko vredi ovaj pehar?"
     "Pretpostavljam da ne pitaš službeno i zato ti neću dati brojku koju bih voleo da vidim u izveštaju kompanije. Uostalom, ti znaš kako je šašav svet umetnosti - više uspona i padova nego na berzi! Pogledaj samo te megadolarske mazarije sa kraja dvadesetog veka koje sada ne možeš ni da pokloniš. A u ovom slučaju stvar je vezana sa istorijom - kako da tome pripišeš vrednost?"
     "Ipak, otprilike."
     "Bio bih veoma razočaran bilo čime ispod pedeset miliona."
     Bredli zazvižda.
     "A koliko toga još ima tamo dole?"
     "Mnogo. Ovde je kompletna lista, spremljena za izložbu koju je planirao Smitsonijan. Koju i dalje planira - samo sa kašnjenjem od stotinu godina."
     Bilo je više od četrdeset stavki na listi, sve sa visoko tehničkim italijanskim opisima i sa desetak znakova pitanja pored njih.
     "Ovde ima malčice misterije", reče Parkinson. "Dvadeset dve stavke nedostaju - ali znamo da su bile na brodu i sigurni smo da ih je pradeda imao u kabini, jer se žalio zbog prostora koji zauzimaju - nije mogao da priredi žurku."
     "I onda - ponovo ćeš da optužiš Francuze?"
     Bio je to stari i prilično opor vic. Jedna od francuskih ekspedicija do olupine u godinama odmah posle otkrića 1985. napravila je znatnu štetu prilikom pokušaja da donese artefakte. Balard i njegove kolege nikada im nisu oprostili.
     "Ne - pretpostavljam da imaju solidan alibi; mi smo nepobitno prvi koji su ušli unutra. Moja teorija je da ih je pradeda izneo u susednu kabinu ili hodnik. Siguran sam da nisu daleko. Naći ćemo ih ranije ili kasnije."
     "Nadam se; ukoliko ti je procena ispravna - a na kraju krajeva ti si stručnjak - te kutije staklarije isplatiće čitavu operaciju. A sve ostalo biće čisti bonus. Lep posao, Ruperte."
     "Hvala. Nadamo se da faza dva ide podjednako dobro."
     "Krtica? Primetio sam je pored otvora. Ima li išta novo od tvog poslednjeg izveštaja - koji je bio prilično štur?"
     "Znam - bili smo usred hitnih poslova kada je tvoj ured počeo da pravi gadnu galamu o planovima i rokovima. Ali sada smo se izborili sa problemom - nadam se."
     "Da li i dalje nameravate da napravite probu, na potezu otvorenog morskog dna?"
     "Ne. Idemo na rizik; pouzdajemo se da su svi sistemi OK, pa onda zašto čekati? Sećaš li se šta se dogodilo programu Apolo, '68? Jedna od najsmelijih tehnoloških kocki u istoriji...
     Veliki Saturn V leteo je prethodno samo dvaput - bez posade - a drugi let bio je delimični neuspeh. Pa ipak, NASA je pošla na sračunati rizik; sledeći let ne samo da je bio sa posadom - išao je pravo na Mesec!
     Razume se, mi ne igramo na tako visoke uloge, ali ukoliko Krtica ne bude radila - ili je izgubimo - bićemo u pravoj nevolji; čitava operacija zavisi nam od toga. Što pre budemo čuli za bilo kakve prave probleme, utoliko bolje.
     Niko ranije nije pokušao nešto baš kao ovo; ali naš prvi pokušaj biće prava stvar - i voleli bismo da je ti nadgledaš.
     A sada, Jasone - šta kažeš na jednu lepu šoljicu čaja?"

27. UPUTSTVO

     ČLAN 1
     Razjašnjenje termina i delokrug
     1. U okviru ove Povelje:
     (1) "Oblast" označava morsko dno, okeansko zemljište i podslojeve počev odatle, a iza granica nacionalne jurisdikcije;
     (2) "Uprava" označava Međunarodnu upravu za okeansko dno;

     ČLAN 145
     Zaštita podmorske okoline
     Neophodne mere biće preduzete u skladu sa ovom Poveljom a u pogledu aktivnosti u Oblasti da bi se obezbedila delotvorna zaštita pomorske sredine od škodljivih posledica do kojih može doći dejstvom ovih aktivnosti. U tu svrhu Uprava će usvojiti odgovarajuće propise, zakone i procedure za inter alia:
     (a) sprečavanje, smanjenje i kontrolu zagađenja i drugih rizika za pomorsku sredinu... pri čemu se naročita pažnja poklanja potrebi za zaštitom od škodljivih dejstava takvih aktivnosti kao što su bušenje, uklanjanje zemljišta, odlaganje otpadaka, konstrukcije i operacije ili održavanje instalacija, cevovoda i drugih naprava vezanih za te aktivnosti.

     (Povelja Ujedinjenih nacija o Pomorskom zakonu, 1982)

     "U gadnoj smo nevolji", reče Kato iz ureda u Tokiju, "i ovo nije vic."
     "U čemu je problem?" upita Donald Krejg koji se odmarao u vrtu u zamku. Voleo je da s vremena na vreme pruži priliku očima da se usredsrede na nešto što je udaljenije od pola metra, a ovo je bilo neuobičajeno toplo i sunčano popodne za rano proleće.
     "'Plavi Mir'. Uložili su novi protest kod MUOD-a - i ovog puta bojim se da će nas dobiti."
     "Mislio sam da smo sve to sredili."
     "I mi smo to mislili; glave se kotrljaju u našem pravnom odeljenju. Možemo da učinimo sve što smo planirali - osim da stvarno dignemo olupinu."
     "Malčice je kasno za takvo otkriće, zar ne? A uopšte mi nisi pominjao da nameravate da obezbedite dodatnu potisnu silu. Razume se, onaj vic o raketama nikada nisam uzimao ozbiljno."
     "Izvini zbog toga - pregovarali smo sa Diponom, Tiokolom i Junion Karbajdom, kao i sa pola tuceta drugih - nismo želeli da pričamo o tome dok ne budemo sigurni ko će nam biti isporučilac."
     "Čega?"
     "Hidrazina. Raketnog goriva. Tako da nisam previše izvrdavao sa istinom."
     "Hidrazina? Ali otkud vam... razume se! Tako ga je Kasler podigao u filmu Dižite 'Titanik'!"
     "Da - i ideja je prilično dobra: ovaj se raspada u čisti azot i vodonik, plus mnogo toplote. Ali Kasler nije morao da se hvata ukoštac sa 'Plavim Mirom'. Nekako su načuli šta to radimo - voleo bih da znam kako - i tvrde da je hidrazin opasan otrov i da ćemo ga malo prosuti koliko god pažljivo da rukujemo njime, i tako dalje i tako dalje..."
     "Je li stvarno otrov?"
     "Pa, ne bih baš voleo da ga pijem. Smrdi kao koncentrisani amonijak, a ukus mu je verovatno još gori."
     "I šta ćete sada?"
     "Da se borimo, razume se. I pomisli samo na alternative. Parki će pući od smeha."

28. KRTICA

     Dubinska minipodmornica za tri člana posade Marvin bila je predviđena kao naslednik slavnog Alvina, koji je odigrao tako ključnu ulogu u prvom istraživanju olupine. Međutim, Alvin nije pokazivao nameru da se povlači, iako je gotovo svaka od njegovih prvobitnih komponenti još davno bila zamenjena.
     Marvin je bio i mnogo udobniji od svog prethodnika i imao je veće rezerve energije. Više nije bilo neophodno provesti dosadnih dva i po sata u slobodnom padu do morskog dna; uz pomoć motora Marvin je bio u stanju da stigne do Titanika za manje od jednog sata. A u slučaju opasnosti, odbacivanjem sve spoljašnje opreme, lopta od titana koja je sadržavala posadu mogla je da stigne do površine u nekoliko minuta - nestišljivi vazdušni mehur iz dubina.
     Za Bredlija, bio je to dvostruki prvi put. Nikada nije video Titanik sopstvenim očima, a iako je upravljao Marvinom tokom proba i treninga do dubine od nekoliko stotina metara, nikada ga nije spustio ravno do dna. Nema potrebe ni da se kaže, nadzirao ga je uobičajeni pilot minipodmornice, koji je davao sve od sebe da ne bude samo saputnik sa zadnjeg sedišta.
     "Visina dve stotine metara. Smer prema olupini jedan dva nula."
     Visina! Bila je to reč koja je zvučala čudno u uhu jednog ronioca. Ali ovde, unutar Marvinove lopte za održanje života, dubina je bila nebitna. Ono što je zaista zanimalo Bredlija bilo je uzdignuće nad morskim dnom i držanje dovoljnog razmaka da bi se izbegle prepreke. On se oseti kao da upravlja ne podmornicom, već niskoletećim avionom - i to onim koji traga za orijentirima u gustoj magli...
     'Traganje', doduše, teško da je bila prava reč, jer on je tačno znao gde mu je meta. Blistavi signal na ekranu sonara bio je pravo pred njima i sada na udaljenosti od samo stotinu metara. Još samo trenutak i TV kamera će ga uhvatiti, ali Bredli je želeo da koristi sopstvene oči. Nije bio dete video-doba kome ništa nije bilo stvarno dok se ne pojavi na ekranu.
     Konačno, pomoli se oštrica prove, uzdižući se u blesku Marvinovih svetlosti. Bredli ugasi motor i pusti da malo vozilo lagano pluta prema sve bližim čeličnim liticama.
     Sada ga je od Titanika razdvajalo samo nekoliko centimetara dijamantski čvrstog kristala, koji je podnosio pritisak o kome nije bilo pametno ni razmišljati. Suočavao se sa duhom koji je i dalje pohodio okeanske puteve Atlantika posle skoro punog veka; i dalje je delovalo kao da se kreće na sopstveni pogon, kao da je na putovanju koje je, čak i sada, tek počelo.
     Ogromno sidro, napola skriveno zavesom morske trave, još je strpljivo čekalo da bude spušteno. Pored njega Marvin je delovao gotovo patuljasto, a viseće tone mase Titanika izgledale su tako zlokobno da ga Bredli naširoko zaobiđe dok je lagano plutao mimo niza okruglih prozora koji su mrtvo piljili u ništavilo poput praznih duplji lobanje.
     Gotovo da je zaboravio svrhu svoje misije, kada ga glas iz gornjeg sveta trže nazad u stvarnost.
     "Eksplorer Marvinu. Čekamo."
     "Izvini - naprosto se divim pogledu. Brod jeste upečatljiv - kamere su nepravedne prema njemu. Morate ga videti svojim očima."
     Bila je to stara rasprava, koja je, bar što se Bredlija ticalo, bila odlučena još davno. Iako su roboti i njihove elektronske oči bili nezamenljivi - zaista, potpuno suštinski - kako za osmatranje tako i za stvarne operacije, nikada nisu bili u stanju da pruže potpunu sliku. 'Teleprisustvo' je bilo divno, ali ponekad je umelo da predstavlja opasnu iluziju. Mogli ste poverovati da ste iskusili sto odsto neke udaljene stvarnosti, ali bilo je to samo 95 odsto - a onih preostalih 5 odsto moglo je biti od životne važnosti: ljudi su umirali zbog toga što i dalje nije bilo načina za prenošenje onih signala upozorenja koje su mogli da se opaze samo čulom mirisa. Iako je video hiljade stop-kadrova i video-snimaka olupine, tek sada je Bredli počeo da je razume.
     Oklevao je da se otrgne od prizora, shvativši kako mora da se osujećeno osećao Robert Balard kada je na raspolaganju imao samo sekunde za svoje osmatranje olupine. Onda je aktivirao bočne mlaznice, skrenuo sa Marvinom dalje od metalne litice koja se uzdizala nad njim i pošao prema pravoj meti.
     Krtica je počivala na nosiljki otprilike dvadeset metara od Titanika, usmerena nadole pod uglom od četrdeset pet stepeni. Delovala je prilično nalik svemirskom brodu okrenutom u pogrešnom smeru, što je pružilo povoda za mnoštvo neslanih šala o lansirnim rampama koje su izradili inženjeri nekih malih evropskih zemalja.
     Konusna glava za bušenje već je bila duboko zarivena u sedimente, a nekoliko metara široke metalne trake, koja je bila Krticin 'korisni teret' protezalo se po morskom dnu iza nje.
     Bredli okrenu Marvina u položaj iz koga će imati bolji pogled i prebaci video-rekordere na veliku brzinu.
     "Spremni smo", javi on gornjoj strani. "Počnite odbrojavanje."
     "Držimo na T minus 10 sekundi. Inercijalno vođenje uključeno... 7... 6... 5.. 4... 3... 2... 1... Poletanje! Izvinite - htedoh reći - zarivanje!"
     Bušilica poče da se okreće i gotovo smesta Krticu zakloniše oblaci mulja. Međutim, Bredli je mogao da vidi kako ova nestaje iznenađujućom brzinom; tokom samo nekoliko sekundi izgubila se u okeanskom dnu.
     "Oslobodili ste rampu", javi on, držeći se duha prilike.
     "Ništa ne vidim - lansirna rampa zaklonjena je dimom. To jest, muljem...
     Sada se razilazi. Krtica je nestala. Ostao je samo mali krater koji se polako ispunjava. Idemo na drugu stranu da je presretnemo."
     "Bez žurbe. Najbrža procena je trideset minuta. Najduža pedeset. Prilično opklada uloženo je u ovu spravicu."
     I prilično miliona dolara, pomisli Bredli, dok je upravljao Marvinom prema provi Titanika. Ukoliko se Krtica zaglavi pre okončanja svoje misije, Parki i kompanija moraće da se vrate za crtačke stolove.
     Čekao je na levoj strani kada je Krtica izronila posle četrdeset pet minuta. Nije pokušavala da dostigne nikakve brzinske rekorde; njeno devičansko putovanje bilo je u potpunosti uspešno.
     Sada je prvi od planiranih trideset pojaseva, svaki u stanju da digne hiljadu tona, bio bezbedno postavljen. Kada operacija bude okončana, Titanik se mogao dići sa okeanskog dna poput dinje u pletenoj torbi.
     To je bila teorija i izgledalo je kao da deluje. Florida je, doduše, i dalje bila daleko, ali sada se bar malo približila.