38. PENASTI PREDELI

     Poslednja životinja koju je video pre no što je napustio okeane Evrope bila je ubedljivo najveća. Veoma je nalikovala banjanu iz tropskih područja Zemlje, čije je mnoštvo stabala omogućavalo da samo jedna biljka obrazuje čitavu malu šumu koja se ponekad prostirala na stotinu kvadratnih metara. Ovaj primerak se, međutim, kretao, kao da je bio na putu između dve oaze. Ako to već nije bilo isto stvorenje koje je uništilo 'Cijen', sasvim izvesno je pripadalo veoma sličnoj vrsti.
     Sada je dokučio sve ono što je trebalo da zna - odnosno, sve ono što je oni trebalo da znaju. Preostala je poseta samo još jednom mesecu; nekoliko sekundi kasnije pred njim se pojaviše bukteći predeli Ioa.
     Bilo je baš kao što je očekivao. Energije i hrane tu je postojalo u izobilju, ali vreme još nije bilo zrelo za njihovo spajanje. Oko nekih hladnijih sumpornih jezera načinjeni su prvi koraci na putu ka životu, ali pre no što je bilo koji stepen organizovanosti stigao da se vaspostavi, svi takvi hrabri, prerani pokušaji bili su vraćeni u rastopljenu smesu. Tek kada plimske sile što napajaju pećnice Ioa budu izgubile svoju moć, što će se dogoditi tek kroz mnogo miliona godina, na ovom sprženom i jalovom svetu pojaviće se nešto što će zanimati biologe.
     Nije traćio mnogo vremena na Iou, a uopšte ga nisu privukli sićušni unutrašnji meseci koji su obrubljivali Jupiterove avetinjske prstenove - samo blede seni u poređenju sa onim veličanstvenim ustrojstvima koja su opasivala Saturn. Pred njim je sada ležao najveći među svetovima; on će ga upoznati kao nijedan čovek ranije ili kasnije.
     Milion kilometara dugački pipci magnetne sile, iznenadne eksplozije radio-talasa, gejziri naelektrisane plazme širi od planete Zemlje - sve mu je to bilo u podjednakoj meri stvarno i jasno vidljivo kao i oblaci što su optakali planetu, šepureći se svojom čudesnom raznobojnošću. Uspeo je da dokuči složeno ustrojstvo njihovih međudejstava, i to mu je pomoglo da uvidi da je Jupiter nesravnjivo čarobniji nego što je ikada iko i naslutio.
     Još dok je padao kroz tutnjavu samog srca velike crvene mrlje i dok su se oko njega rasprskavale munje u olujnim nepogodama prostranim poput čitavih kontinenata, razabrao je zašto ova formacija opstajava već stolećima, iako je bila sazdana od gasova znatno nesuštastvenijih od onih što su obrazovali zemaljske orkane. Tanušni urlik vodoničkog vetra prigušio se u času kada je on zaronio u spokojne dubine i kada se odozgo obrušio roj voštanih pahulja, od kojih su neke odmah prianjale uz jedva opipljive planine od ugljovodonične pene. Već je bilo dovoljno toplo da postoji tečna voda, ali tu ipak nije bilo okeana; isključivo gasna sredina bila je odveć retka da bi ih nosila.
     Ponirao je kroz slojeve oblaka sve dok se nije obreo u području u kome je bilo tako prozračno da se čak i ljudskim čulom vida mogla posmatrati oblast koja je u prečniku imala više od hiljadu kilometara. Bio je to samo sićušni vrtlog u prostranijem kovitlacu velike crvene mrlje; a tu se nalazila zapretana i tajna čije je rešenje čovek dugo naslućivao, ali još ne i dokazao.
     Oivičavajući podnožja pokretnih penastih planina, stajalo je mnoštvo malih oblaka oštrih rubova koji su svi bili približno iste veličine i prošarani sličnim crvenim i smeđim pegama. Izgledali su sitni jedino u poređenju sa neljudskim razmerama onoga što ih je okruživalo; najmanji među njima prekrio bi oveći grad.
     Očigledno je bilo da su živi, budući da je izvesna bila hotimičnost njihovog sporog kretanja duž obronaka vazdušastih planina, čije su padine pasli poput kakvih kolosalnih oblaka. Takođe su se međusobno dozivali na metarskom području: njihovi radio-glasovi bili su slabašni, ali jasni spram pucketanja i potresa samog Jupitera.
     Slični svojevrsnim živim vrećama gasa, oni su plutali uskom zonom između studenih visina i žežećih dubina. Uskom, da - ali ta oblast bila je znatno veća od svekolike biosfere Zemlje.
     Nisu, međutim, bili sami. Među njima su se hitro kretala druga stvorenja, toliko sitna da su se lako mogla prevideti. Neka od njih gotovo su neodoljivo podsećala na zemaljske avione, a i bila su približno iste veličine. No, nije bilo sumnje da su takođe živa - predstavljajući možda grabljivice, možda parazite, a možda čak i pastire.
     Pred njim se otvaralo čitavo jedno novo poglavlje evolucije, podjednako strano kao i ono koje je osmotrio na Evropi. Tu su bila i torpeda na mlazni pogon, slična lignjama iz zemaljskih okeana, koja su lovila i proždirala ogromne gasne vreće. No, baloni nisu bili lišeni svake odbrane; neki su uzvraćali tako što su ispaljivali električne munje ili se branili pipcima sa kandžama na vrhu, sličnim kilometrima dugačkim lančanim testerama.
     Postojala su i snažnija obličja koja su iscrpljivala gotovo sve mogućnosti geometrije - neobični, prozračni zmajevi, tetraedri, kugle, poliedri, prepleti izvijenih traka... Džinovski planktoni Jupiterove atmosfere, oni su bili sazdani da plutaju poput leteće paučine u strujama što hrle nagore, sve dok ne požive dovoljno dugo da ostave potomstvo; zatim bi potonuli u dubinu gde su bili ugljenisani i reciklirani u novo pokolenje.
     Istraživao je svet čija je površina više od stotinu puta premašivala Zemljinu, a iako je video mnoga čudesa, ništa tu nije nagoveštavalo inteligenciju. Radio-glasovi velikih balona nosili su samo jednostavne poruke upozorenja i straha. Čak i lovci, za koje se moglo očekivati da razviju više stepene organizacije, nalikovali su jedino ajkulama iz Zemljinih okeana - bezumni automati.
     Isto tako, uprkos zapanjujućoj ogromnosti i neobičnosti, biosfera Jupitera predstavljala je krhki svet, mesto magli i pene, tananih svilastih pređa i tkiva tanušnog poput hartije; građa svih ovih tvari poticala je iz neprekidnog pahuljastog padanja petrohemikalija nastalih električnim pražnjenjima u gornjim slojevima atmosfere. Samo su retka među ovim ustrojstvima bila suštastvenija od mehurova od sapunice; najstrašnije lokalne grabljivice bez po muke bi rastrgli na komade čak i najslabiji zemaljski mesožderi.
     Slično Evropi u znatno većim razmerama, Jupiter je predstavljao evolucioni cul-de-sac. Svest se tu nikada neće pojaviti; čak i ako do toga dođe, ona će biti osuđena na zakržljali oblik postojanja. Mogla bi se razviti čisto vazdušna kultura, ali u sredini gde je vatra bila nemoguća i gde su čvrste stvari jedva postojale, ona nikada ne bi mogla da stigne ni do kamenog doba.
     Upravo tog trenutka, dok je lebdeo povrh središta Jupiterovog ciklona velikog tek poput Afrike, postao je ponovo svestan prisustva koje ga je kontrolisalo. Raspoloženja i osećanja slivala su mu se u svest, iako nije bio kadar da prepozna bilo koju posebnu zamisao ili predstavu. Kao da je kroz zatvorena vrata osluškivao neku raspravu što se vodila na nekom njemu nepoznatom jeziku. Ali prigušeni glasovi jasno su prenosili najpre razočaranost, pa nesigurnost, a onda iznenadnu rešenost - premda nije umeo reći koja je bila njena svrha. Ponovo se osetio kao domaći pas, sposoban da deli promenljiva raspoloženja svog gospodara, ali ne i da ih razume.
     Ubrzo se našao izvan domašaja poslednjih zraka slabašnog i dalekog Sunca. Pritisak i temperatura brzo su rasli; već je pređena tačka ključanja vode i on je zakratko minuo kroz sloj superzagrejane pare. Jupiter je bio sličan crnom luku; ljuštio ga je omotač po omotač, premda je do sada prevalio samo delić razdaljine do jezgra.
     Ispod pare ključao je veštičji kotao petrohemikalija - kojih je bilo dovoljno da milionima godina pokreću sve motore sa unutrašnjim sagorevanjem što ih je čovečanstvo ikada napravilo. Postalo je gušće i zbijenije; a tada, najednom, sloj se okončao prekidom debelim svega nekoliko kilometara.
     Teži od svih stena na Zemlji, ali ipak i dalje tečan, naredni omotač sastojao se od silicijumovih i ugljenikovih jedinjenja čiju su složenost zemaljski hemičari mogli da proučavaju mnogo ljudskih vekova. Sloj se pružao za slojem hiljadama kilometara, ali kako je temperatura rasla na stotine, a potom i na hiljade stepeni, sastav pojedinačnih omotača postajao je sve jednostavniji. Na pola puta do jezgra već je bilo pretoplo za hemiju; sva jedinjenja tu su bila razložena na sastavne delove i jedino su osnovni elementi mogli postojati.
     Potom je sledilo duboko more vodonika - ali ne takvog koji je postojao duže od delića sekunde u bilo kojoj laboratoriji na Zemlji. Ovaj vodonik nalazio se pod tako ogromnim pritiskom da je postao metal.
     Gotovo je stigao do središta planete, ali Jupiter je za njega čuvao još jedno iznenađenje. Debeli omotač metalnog, ali i dalje tečnog vodonika naglo se okončao. Najzad se pojavila čvrsta površina na dubini od šezdeset hiljada kilometara.
     Veoma dugo, ugljenik spravljan pri hemijskim reakcijama visoko iznad padao je ka središtu planete. Tu se sabirao i kristalisao pri pritisku od mnogo miliona atmosfera. I tako, zahvaljujući jednoj vrhunskoj doskočici prirode, nastalo je nešto što je čovečanstvo držalo za veoma dragoceno.
     Jezgro Jupitera, zauvek izvan ljudskog domašaja, predstavljalo je dijamant veliki poput cele Zemlje.

39. U SALI ZA KAPSULE

     "Voltere - brine me Hejvud."
     "Znam, Tanja - ali, šta tu možemo?"
     Karnou nikada ranije nije imao prilike da vidi zapovednika Orlovu u tako neodlučnom raspoloženju; zbog toga mu je izgledala znatno privlačnija, uprkos predrasudama koje je gajio prema niskim ženama.
     "On mi je veoma drag, ali nije stvar u tome. Njegova - mislim da bi prava reč bila 'smrknutost' - izaziva potištenost kod svih. 'Leonov' je bio srećan brod - a ja želim da takav i ostane."
     "Zašto ne porazgovaraš sa njim? On te poštuje, a siguran sam da će i učiniti sve što može da se izvuče iz toga."
     "Upravo to i nameravam. Ali ako ne upali..."
     "Šta onda?"
     "Postoji jedno jednostavno rešenje. Šta mu još preostaje da uradi na ovom putovanju? Kada krenemo natrag, on će ionako biti u hibernaciji. Uvek možemo - kako to vi ono kažete - da brže potegnemo od njega."
     "Misliš na isti onaj podao trik koji je Katerina izvela sa mnom? Biće strašno besan kada se probudi."
     "Ali će zato bezbedno stići na Zemlju, gde će ga čekati silan posao. Uverena sam da će nam oprostiti."
     "Mislim da ne govoriš ozbiljno. Čak i ako se ja saglasim, Vašington će dići silnu graju. Osim toga, pretpostavimo da se nešto dogodi i da se pojavi velika potreba za njim? Zar ne postoji dvonedeljno međurazdoblje koje mora proteći da bi se hibernisani bezbedno oživeo?"
     "U Hejvudovom slučaju ono iznosi skoro mesec dana, s obzirom na poodmakle godine. Da, bilo bi... nezgodno. Ali šta misliš, šta se sad može dogoditi? Obavio je posao zbog koga je poslat - izuzev dužnosti da motri na nas. A uverena sam da si i ti dobro osposobljen za to u nekom mračnom predgrađu Virdžinije ili Merilenda."
     "Ne priznajem niti poričem. Doduše, jak sam ti ja tajni agent. Neprekidno brbljam, a i mrzim službu bezbednosti. Čitavog života sam se upirao da ne dospem iznad nivoa 'poverljivog'. Čim bi zapretila opasnost da me prebace u nešto što bi bilo 'strogo poverljivo' ili, još gore, 'tajno', odmah bih napravio neki skandal. Premda ovakav način vađenja sve teže pali danas."
     "Voltere, ti si nepodmit..."
     "Nepopravljiv?"
     "Da, to sam htela da kažem. Ali vratimo se Flojdu, molim te. Da li bi ti najpre porazgovarao sa njim?"
     "Misliš - da ga malo obodrim? Radije bih pomogao Katerini da mu zabode iglu. Psihologije su nam odveć različite. On me drži za brbljivog klovna."
     "Što često i jesi. Ali to je samo paravan za tvoja prava osećanja. Neki od nas su postavili teoriju da se negde duboko u tebi nalazi stvarno fina osoba koja se upire da dođe do izražaja."
     Bilo je to prvi put da je Karnou ostao bez reči. Konačno, on uspe da promrmlja:
     "Oh, vrlo dobro - učiniću što mogu. Ali ne očekujte čuda; u mom dosjeu najslabija ocena stoji za taktičnost. Gde se trenutno krije?"
     "U sali za kapsule. Tvrdi da radi na svom završnom izveštaju, ali ne verujem mu. Naprosto želi da se odvoji od svih nas, a to je najmirnije mesto."
     To nije bio glavni razlog, premda je uistinu bio važan. Za razliku od karusela, gde se tada odigravao najveći broj aktivnosti na 'Otkriću', sala za kapsule bila je lišena gravitacije.
     Još u samom početku svemirske ere ljudi su otkrili ushićenja što ih je stvaralo bestežinsko stanje i prisetili se slobode koju su izgubili kada su se otisnuli iz drevne materice mora. Van uticaja gravitacije, jedan deo te slobode ponovo je bio stečen; sa gubitkom težine nestajalo je i mnoštvo briga i zebnji sa Zemlje.
     Hejvud Flojd nije smetnuo sa uma tugu, ali ona je ovde bila podnošljivija. Kada je postao kadar da nepristrasno razmotri stvari, iznenadila ga je silina vlastite reakcije na jedan događaj koji nije bio potpuno neočekivan. Ovde je posredi bilo nešto više od gubitka ljubavi, premda je to bilo najgore. Udarac je usledio u času kada je bio naročito ranjiv, u trenutku kada ga je prožimao osećaj antiklimaksa, čak uzaludnosti.
     A tačno je znao i zašto. Ostvario je sve što je očekivao da uradi, zahvaljujući veštini i saradnji svojih kolega. (Znao je da ih sada razočarava ovom sebičnošću.) Ako sve bude u redu - bila je to litanija svemirske ere! - vratiće se na Zemlju sa tovarom znanja kakav nijedan pređašnji pohod nije uspeo da prikupi, a nekoliko godina kasnije čak će i jednom izgubljeno 'Otkriće' biti vraćeno njegovim tvorcima.
     No, to nije bilo dovoljno. Svemoćna zagonetka Starijeg brata ostala je tu, udaljena svega nekoliko kilometara, rugajući se svim ljudskim htenjima i preduzetništvima. Baš kao što je bilo i sa njegovim parnjakom na Mesecu pre jedne decenije, on je takođe za trenutak oživeo da bi se potom vratio u stanje neumoljive nedelatnosti. Bila su to zatvorena vrata na koja su oni uzaludno udarali. Jedino je Dejvidu Boumenu, izgledalo je, za sada uspelo da pronađe ključ.
     Možda je to objašnjavalo privlačnost koju je osećao u vezi sa ovim tihim, a ponekad čak i tajanstvenim mestom. Odatle - sa tog sada praznog lansirališta - Boumen se otisnuo u svoju poslednju misiju kroz kružni otvor koji je vodio u beskraj.
     Ova pomisao pre ga je ispunila ushićenjem nego potištenošću; u svakom slučaju, ona je pomogla da mu odvrati misli od ličnih problema. 'Ninin' nestali parnjak bio je već deo istorije svemirskih istraživanja; prema izlizanom, starom klišeu, koji je uvek prizivao smešak, iako je bilo jasno da je u osnovi tačan, ta kapsula dospela je tamo 'gde nijedan čovek ranije nije stigao...' Gde se sada nalazi? Da li će to ikad doznati?
     Ponekad bi satima sedeo u prenatrpanoj, ali ne i tesnoj maloj kapsuli, nastojeći da pribere misli, a s vremena na vreme i diktirajući beleške; ostali članovi posade uvažavali su ovo njegovo osamljivanje i pokazivali razumevanje za pobude koje su ga na to nagonile. Uopšte se nisu približavali sali za kapsule, niti im je to bilo potrebno. Njeno dovođenje u ponovni red predstavljalo je posao za budućnost i neku drugu radnu ekipu.
     Jednom ili dva puta, kada ga je uistinu pritiskala potištenost, zaticao je sebe kako razmišlja u ovom pravcu: kako bi bilo da naredim Halu da otvori ulaze u sali za kapsule i da se otisnem tragom Dejva Boumena? Da li bih i ja doživeo čudo koje je on video i koje je Vasiliju blesnulo pred očima pre nekoliko nedelja? To bi rešilo sve moje probleme...
     Čak i da nije bilo pomisli na Krisa da ga odvrati od toga, postojao je jedan dobar razlog koji je isključivao preduzimanje jednog tako samoubilačkog poteza. 'Nina' je predstavljala veoma složenu napravu; ništa nije bio vičniji upravljanju njome nego da je posredi bio neki borbeni avion.
     Nije mu bilo suđeno da postane neustrašiv istraživač; maštanja o tome moraće da ostanu samo maštanja.

     Volter Karnou retko je preduzeo neku misiju sa više nevoljnosti. Iskreno mu je bilo žao Flojda, ali u isto vreme njegovo teško stanje činilo ga je pomalo nestrpljivim. Njegov vlastiti emocionalni život bio je prostran, ali plitak; on još nijednom nije stavio sva jaja samo u jednu kotaricu. Često mu je ukazivano na to da se razbacuje na premnogo strana; on, doduše, nije mnogo žalio zbog toga, ali sve češće je pomišljao da je već došlo vreme da se skrasi.
     Pošao je prečicom kroz kontrolno središte karusela, primetivši uz put da pokazivač uređaja za promenu najveće brzine i dalje idiotski bleska. Pretežan deo njegovog posla sastojao se u tome da donese odluku kada se ovakva upozorenja mogu prenebreći, kada prema njima treba postupati bez žurbe - a kada ih valja shvatiti u doslovnom smislu. Ako bi posvetio podjednaku pažnju svim brodskim pozivima za pomoć, nikada ništa ne bi stigao da uradi.
     Obreo se u uskom hodniku koji je vodio do sale sa kapsulama, krećući se tako što se povremeno odgurivao o prečke u cevastom zidu. Prema meraču pritiska, sa druge strane vrata vazdušne komore vladao je vakuum, ali on je znao da nije tako. U svakom slučaju, postojalo je obezbeđenje: da je merač govorio istinu, on uopšte ne bi mogao da otvori komoru.
     Sala je izgledala prazna, pošto u njoj već odavno nisu bile dve od tri kapsule. Samo je nekoliko rezervnih svetiljki bilo uključeno, a sa suprotnog zida netremice ga je posmatralo jedno od Halovih sočiva čije je vidno polje zahvatalo ugao ribljeg oka. Karnou mahnu ka njemu, ali ne reče ništa. Prema Čandrinom naređenju, svi audio ulazi bili su i dalje isključeni izuzev onog koji je on koristio.
     Flojd je sedeo u kapsuli, okrenut leđima prema otvorenom ulazu, diktirajući neke beleške; lagano se okrenuo, čuvši Karnouovo hotimice bučno prilaženje. Za trenutak, dva čoveka su se posmatrala u tišini, a onda Karnou objavi pompezno:
     "Dr Hejvude Flojde, nosim ti pozdrave od našeg voljenog kapetana. Ona smatra da je krajnje vreme da se vratiš u civilizovan svet."
     Flojd se najpre slabašno osmehnu, a onda i malo nasmeja.
     "Molim te, uzvrati joj komplimentima sa moje strane. Žao mi je što sam se ponašao - nedruštveno. Videćemo se svi na narednom sovjetu u šest."
     Karnou odahnu; pristup za koji se opredelio imao je uspeha. Lično, držao je Flojda za nadmenog tipa i imao je prema njemu popustljiv i prezriv stav u isti mah, osoben za odnos praktičnih inženjera prema teorijskim naučnicima i birokratama. A budući da se Flojd u oba pogleda kotirao visoko, predstavljao je gotovo neodoljivu metu za strelice Karnouovog ponekad neobičnog smisla za humor. No, njih dvojica su se s vremenom sve više međusobno poštovala, pa se čak i divila jedan drugome.
     Zadovoljan što mu se pružila prilika da promeni predmet razgovora, Karnou kucnu po potpuno novom poklopcu 'Nininog' ulaznog otvora, tek donetom iz skladišta, koji se upadljivo razlikovao od ostalih, pohabanih spoljnjih delova svemirske kapsule.
     "Pitam se kada ćemo je ponovo poslati napolje", reče on. "I ko će tada upravljati njome. Je li već doneta odluka?"
     "Nije. Vašington se nećka. Moskva predlaže da se rizikuje. A Tanja je za čekanje."
     "Šta ti misliš?"
     "Slažem se sa Tanjom. Ne bi trebalo da se petljamo sa 'Zagatkom' sve dok ne budemo spremni za povratak. Ako nešto tada pođe rđavo, ova spremnost trebalo bi da nam malo poboljša izglede."
     Karnou je izgledao zamišljen i neuobičajeno snebivljiv.
     "Šta je bilo?" upita Flojd, osetivši promenu njegovog ponašanja.
     "Nemoj nipošto da me odaš, ali Maks je razmišljao o malom pojedinačnom pohodu."
     "Ne verujem da je ozbiljno mislio. Ne bi se usudio - Tanja bi ga smesta bacila u okove."
     "To sam mu i ja kazao, manje ili više."
     "Razočaran sam: smatrao sam ga za malo zrelijeg. Konačno, već mu je trideset druga!"
     "Trideset prva. U svakom slučaju, odgovorio sam ga. Podsetio sam ga na okolnost da je ovo stvaran život, a ne neka glupa videodrama gde junaci šmugnu u svemir, ne obavestivši svoje sadruge, i tamo ostvare Veliko otkriće."
     Sada je na Flojda došao red da se oseti pomalo nelagodno. Uostalom, i njemu su slične misli dolazile u glavu.
     "Jesi li siguran da neće ništa pokušati?"
     "Dvesta posto. Sećaš se mera predostrožnosti koje si preduzeo u slučaju Hala? I ja sam već nešto slično uradio sa 'Ninom'. Niko ne može da izleti u njoj bez moje dozvole."
     "I dalje ne mogu da verujem. Jesi li siguran da se Maks nije samo šalio?"
     "Nema on tako istančan smisao za humor. Osim toga, u to vreme osećao se prilično jadno."
     "Oh - sad razumem. Mora da je to bilo onda kada se posvađao sa Ženjom. Pretpostavljam da je hteo da ostavi utisak na nju. U svakom slučaju, izgleda da su prebrodili krizu."
     "Bojim se da je tako", uzvrati Karnou oporo. Flojd nije mogao da obuzda smešak; Karnou je to primetio i počeo sa svoje strane da se kikoće, što je, opet, Flojda navelo na smeh, a ovo, pak...
     Bio je to izvrstan primer pozitivne povratne sprege koja je brzo uzimala maha. Posle svega nekoliko sekundi obojica su se tresli od smeha.
     Kriza je prošla. Štaviše, načinili su prvi korak ka pravom prijateljstvu.
     Otkrili su jedan drugome svoja ranjiva mesta.

40. 'DEJZI, DEJZI...'

     Kugla svesti u kojoj je bio smešten optakala je celo Jupiterovo dijamantsko jezgro. Neodređeno je bio svestan, na samim granicama svog novog poimanja, da se svaki vid sredine koja ga je okruživala ispituje i analizira. Sakupljane su ogromne količine podataka, ali ne samo radi čuvanja i razmatranja nego i zarad delanja. Pretresani su i prosuđivani složeni planovi; donošene su odluke koje su mogle uticati na sudbinu svetova. On još nije bio deo tog procesa: ali biće.
     SADA POČINJEŠ DA SHVATAŠ.
     Bila je to prva neposredna poruka. Iako je izgledala daleka i neuhvatljiva, slično glasu koji dopire kroz oblak, nepogrešivo je njemu bila namenjena. Pre no što je stigao da postavi neko od nebrojenih pitanja koja su mu strujala kroz um, usledilo je osećanje svojevrsnog povlačenja i on se ponovo obreo sam.
     Ali samo za trenutak. Sve bliže mu se primicala nova pomisao i toga časa on je prvi put shvatio da njime ne upravlja i ne manipuliše samo jedan entitet. Bio je suočen sa hijerarhijom inteligencija, od kojih su neke stajale blizu njegovog primitivnog nivoa, tako da su mogle preuzeti ulogu tumača. Ili su možda svi ti delovi bili vidovi jednog jedinstvenog bića?
     Ili možda ova razlika nije imala nikakvog smisla.
     Postojala je, međutim, jedna stvar u pogledu koje je sada bio siguran. Bio je korišćen kao alatka, a dobru alatku valja oštriti, preinačavati - prilagođavati. A najbolje alatke bile su one koje su shvatale šta rade.
     Upravo je to učio sada. Posredi je bila ogromna, zastrašujuća predstava, a on je uživao povlasticu da bude deo nje - iako je bio svestan tek njenih obrisa, nagoveštaja. Nije imao drugog izbora do da se pokorava, premda to nije značilo da je morao da pristaje na svaku pojedinost, bar ne bez protivljenja.
     Nije još izgubio sva svoja ljudska osećanja: to bi ga učinilo bezvrednim. Duša Dejvida Boumena dospela je s one strane ljubavi, ali on je i dalje mogao da zna za saosećanje prema onima koji su mu jednom bili kolege.
     VRLO DOBRO, usledio je odgovor na njegovu molbu. Nije uspeo da razabere da li ova misao odražava predusretljivo udostojenje ili potpunu ravnodušnost. Ali nije bilo sumnje u njen veličanstven autoritet kada se nastavila: NE SMEJU NIKADA SAZNATI DA SE I NJIMA MANIPULIŠE. TO BI UGROZILO SVRHU OGLEDA.
     Potom je usledila tišina koju on više nije hteo da prekida. I dalje je bio potresen i ispunjen strahopoštovanjem - kao da je za trenutak čuo jasan glas Boga.
     Sada se kretao potpuno pod dejstvom vlastite volje, ka odredištu koje je sam odabrao. Kristalno srce Jupitera ostade za njim; potom stadoše da promiču nebrojeni slojevi vodonika, helijuma i ugljenikovih jedinjenja. Za trenutak je spazio prizor velikog okršaja između nečega što je ličilo na meduzu, prečnika pedeset kilometara, i roja vrtećih diskova koji su se kretali brže od bilo čega što je imao prilike da vidi na Jupiterovom nebu. Kako je izgledalo, meduza se branila hemijskim oružjem; s vremena na vreme, ispustila bi mlazove raznobojnog gasa; diskovi koje bi ova para pogodila stali bi da se pijano klate, a potom i da padaju dole poput lišća sa grana sve dok ne bi nestali sa vidika. Nije se zaustavio da bi video ishod; znao je da uopšte nije važno ko će izići kao pobednik, a ko će biti poraženi.
     Poput lososa što skače uz vodoskok, on u nekoliko sekundi suknu od Jupitera do Ioa uz električne struje odlivne cevi. Tok je bio miran tog dana; između planete i satelita proticala je samo snaga nekoliko olujnih nepogoda. Dveri kroz koje se vratio još su počivale u toj struji, podupirući je kao što su to činile još od osvita Čoveka.
     A onda ugleda, sasvim patuljastu u poređenju sa spomenikom jedne veće tehnologije, letelicu koja ga je dovezla dovde sa malog sveta na kojem je rođen.
     Kako je jednostavna - kako primitivna - sada izgledala. Bio je dovoljan samo jedan pogled da uoči nebrojene nedostatke i besmislice projekta, baš kao i u slučaju onog drugog, tek nešto manje primitivnog broda sa kojim je sada bila povezana gipkom, hermetičkom cevi.
     Bilo je teško usredsrediti se na šačicu stvorova koji su nastanjivali dva broda; gotovo da nije mogao da stupa ni u kakvo međudejstvo sa mekim bićima od krvi i mesa koja su se kretala poput duhova kroz metalne hodnike i kabine. Što se njih tiče, ona su bila potpuno nesvesna njegovog prisustva, a on je znao da se nipošto ne sme prenaglo pokazati.
     Ali ipak je postojao neko sa kim je mogao opštiti zajedničkim jezikom električnih polja i struja, milionima puta brže nego što je to bilo izvodljivo u slučaju tromih organskih mozgova.
     Čak i da je bio kadar da iskusi ozlojeđenost, ipak je ne bi osetio prema Halu; još onda je shvatio da se računar opredelio za ono što mu je izgledalo kao najlogičnije ponašanje.
     Došlo je vreme da se nastavi razgovor koji je bio prekinut, kako je izgledalo, pre samo nekoliko trenutaka...
     "Otvori ulaz sale za kapsule, Hale."
     "Žao mi je, Dejve - ne mogu to da učinim."
     "U čemu je nevolja, Hale?"
     "Mislim da to znaš isto tako dobro kao i ja, Dejve. Ova misija je odveć važna da bi je ugrozilo jedno ljudsko biće."
     "Ne znam o čemu govoriš. Otvori ulaz sale za kapsule."
     "Ovaj razgovor više ne može služiti nikakvoj korisnoj svrsi. Zbogom, Dejve..."
     Video je telo Frenka Pula kako odmiče prema Jupiteru, pošto je odustao od besmislenog nastojanja da ga vrati. Još se sećajući ljutnje koja ga je obuzela zato što je zaboravio šlem skafandra, on stade da posmatra kako se rezervni ulaz otvara, oseti peckanje vakuuma po koži koju više nije posedovao, začu kako mu je u ušima puklo - a onda iskusi, kao i sasvim retki ljudi pre njega, potpuni muk svemira. Petnaest sekundi koje su izgledale duge kao večnost upirao se da zatvori ulaz i stavi u pogon uređaj za ponovo uspostavljanje pritiska, nastojeći da prenebregne upozoravajuće simptome koji su mu se slivali u mozak. Jednom, u školskoj laboratoriji, prosuo je malo etera po šaci i osetio dodir ledene studeni dok je tečnost brzo isparavala. Oči i usne sada su mu se prisetile tog utiska dok je vlaga sa njih proključavala i oticala u vakuum; pogled mu je bio zamućen i on je morao učestalo da trepče kako mu očne jabučice ne bi očvrsnule od hladnoće.
     A onda - kakvo samo blaženo olakšanje! - začu urlanje vazduha, oseti vraćanje pritiska i stade ponovo da diše, duboko, boreći se za dah.
     "Šta si to naumio, Dejve?"
     Ništa nije uzvratio, krećući se uz smrknutu odlučnost tunelom koji je vodio ka zapečaćenoj komori gde je bio smešten računarov mozak. Hal je kazao istinu: "Ovaj razgovor više ne može služiti nikakvoj korisnoj svrsi..."

     "Dejve - stvarno mislim da sam zaslužio odgovor na ovo pitanje."

     "Dejve - vidim da te je cela stvar odista uznemirila. Iskreno smatram da bi trebalo da sedneš, uzmeš pilulu za smirenje i razmisliš o svemu."

     "Svestan sam da sam u poslednje vreme doneo nekoliko pogrešnih odluka, ali mogu da ti pružim potpuno uveravanje da će moj rad ponovo biti normalan. I dalje gajim najveće oduševljenje za ovu misiju... i želim da ti budem od pomoći."

     Sada je bio u maloj komori sa crvenom rasvetom, čiji su pravilno razvrstani redovi i stubovi tranzistorskih jedinica prilično podsećali na prizor u trezoru banke sa sefovima. On otkači zaptivku na odseku sa natpisom SAZNAJNA POVRATNA SPREGA i izvuče prvi memorijski blok. Čudesno složena trodimenziona mreža, koja je sasvim mogla stati na čovekov dlan, iako se sastojala od miliona elemenata, otplovi niz komoru.
     "Prestani, molim te - prestani, Dejve..."
     Počeo je da izvlači jednu za drugom male jedinice na panelu sa oznakom POJAČANJE EGA. Svaki blok nastavljao bi da plovi pravo čim bi mu izišao iz ruke, sve dok ne bi stigao do naspramnog zida od koga bi se odbio. Uskoro ih se komorom kretao veći broj napred-nazad.
     "Prestani - Dejve... molim te, prestani, Dejve..."
     Već je bilo izvučeno desetak jedinica, pa ipak, zahvaljujući mnogostrukoj redudantnosti sistema - svojstvu koje je takođe projektovano po uzoru na ljudski mozak - računar je i dalje bio priseban.
     Počeo je da isključuje panel sa natpisom AUTOINTELEKCIJA...
     "Prekini, Dejve - bojim se..."
     Na te reči uistinu je prekinuo iskopčavanje - premda samo na trenutak. Bilo je izvesne gorčine u toj jednostavnoj rečenci koja ga je dirnula u srce. Da li je posredi samo privid, ili neki trik tananog programiranja? A da možda stvarno nije postojao neki smisao u kome se Hal odista plašio? No, ovo nije bio trenutak za upuštanje u filozofske finese.
     "Dejve - um mi otiče. Mogu to da osetim. Mogu to da osetim. Um mi otiče. Mogu to da osetim. Mogu to da osetim..."
     Šta li je sad ovo 'osetim' stvarno značilo jednom računaru? Još jedno dobro pitanje, ali teško da je ovo bila prava prilika da se čovek udubi u njegovo odgonetanje.
     A onda, najednom, promeni se tempo Halovog glasa i on postade nekako dalek, spokojan. Računar ga više nije bio svestan; otpočelo je njegovo redregiranje ka ranijim danima.
     "Dobar dan, gospodo. Ja sam računar HAL 9000. Počeo sam da dejstvujem u postrojenju 'Hal', u Jurbani, Ilinoj, 12. januara 1992. godine. Moj prvi instruktor bio je dr Čandra, on me naučio da pevam jednu pesmicu. Ako biste hteli da je čujete, ja vam je mogu otpevati... Naslov joj je 'Dejzi, Dejzi...'"

41. TREĆA SMENA

     Flojd je malo šta drugo mogao da uradi osim da se skloni i ne smeta, čemu se on prilično dobro prilagođavao. Iako se dobrovoljno javljao da pomaže u obavljanju raznih stručnih poslova na brodu, ubrzo je ustanovio da su svi inženjerijski zadaci odveć specijalizovani, a kako je odavno prestao da drži korak sa najnovijim astronomskm istraživanjima, nije mogao biti od koristi ni Vasiliju pri njegovim osmatranjima. No, zato je postojalo mnoštvo običnih, sitnih poslova koje je trebalo obavljati na 'Leonovu' i 'Otkriću' i on je bio srećan što je bar tu mogao odmeniti one koje su čekale veće odgovornosti. Dr Hejvud Flojd, nekadašnji predsednik Nacionalnog astronautičkog veća i rektor (u ostavci) Havajskog univerziteta, sada je isticao da je postao najbolje plačeni vodoinstalater i opšti serviser u Sunčevom sistemu. Verovartno je bolje od bilo koga drugog bio upućen u neobične kutke i budžake na oba broda; jedina mesta gde se nikada nije našao bili su opasni radioaktivni energetski moduli i mala kabina na 'Leonovu' u koju niko osim Tanje nije ulazio. Flojd je pretpostavljao da su tu bile spremljene šifre; po prećutnom dogovoru, ona nikada nije bila pominjana.
     Možda mu je najkorisnija dužnost bila da služi kao dežurni dok su ostali članovi posade spavali tokom nominalnih časova noći od 22.00 do 06.00. Neko je uvek bio na dužnosti na oba broda, a smena se zbivala u avetinjskih 02.00. Samo je kapetan bila izuzeta od ove obaveze; kao njen zamenik (a da se i ne pomene to što joj je bio suprug), Vasilij je imao zadatak da izradi redosled dežurstava, ali je on vešto uvalio taj nepopularni posao Flojdu.
     "To je administrativna sitnica", objasnio je on lakonski. "Ako bi mogao da preuzmeš to na sebe, bio bih ti veoma zahvalan - tako bi mi ostalo više vremena da se posvetim naučnom radu."
     Flojd je bio odveć iskusan birokrata da bi pod normalnim okolnostima naseo na takav predlog; ali njegove uobičajene odbrane nisu uvek valjano dejstvovale u ovoj sredini.
     I tako, našao se na 'Otkriću' kada je prema brodskom časovniku bila ponoć; svaki pola sata pozivao je Maksa na 'Leonovu' da bi proverio da nije zaspao. Zvanična kazna za spavanje na dužnosti, prema tvrđenju Voltera Karnoua, bila je izbacivanje kroz vazdušnu komoru bez skafandra; da se ovo kojim slučajem poštovalo, Tanja bi već odavno ostala bez potrebnog ljudstva. Ali u svemiru je moglo iskrsnuti sasvim malo uzbuna, a bilo je i toliko automatskih uređaja koji su vodili računa o njima da dežurstva niko nije shvatao ozbiljno.
     Budući da više nije baš tako mnogo jadikovao nad samim sobom i da sitni sati nisu podsticali plime samosažaljenja, Flojd je ponovo unosno koristio vreme provedeno na dežurstvu. Uvek je bilo knjiga koje je trebalo pročitati (po treći put je prekinuo 'U traganju za izgubljenim vremenom', a po drugi put 'Doktora Živaga)', tehničkih tekstova koje je valjalo proučiti, izveštaja koji su morali biti napisani. A ponekad bi vodio podsticajne razgovore sa Halom, koristeći se tastaturnim ulazom zato što je računarevo prepoznavanje glasovnih poruka još bilo nepouzdano. Razgovori su obično imali ovakav tok:

     Hale - ovde dr Flojd.
     DOBRO VEČE, DOKTORE.
     Preuzimam dežurstvo u 22.00. Je li sve u redu?
     SVE JE KAKO TREBA, DOKTORE.
     Zašto onda ona crvena signalna svetiljka bleska na panelu 5?
     MONITORSKA KAMERA U SALI ZA KAPSULE JE U KVARU. VOLTER MI JE NALOŽIO DA NE OBRAĆAM PAŽNJU NA NJU. NI NA KOJI NAČIN JE NE MOGU ISKLJUČITI. ŽAO MI JE.
     U redu, Hale. Hvala.
     NEMA NA ČEMU, DOKTORE.

     I tako dalje..
     Ponekad bi Hal predložio partiju šaha, verovatno saobrazno programskim uputstvima davno zadatim i još neobrisnim. Flojd ne bi prihvatio izazov; oduvek je smatrao da šah predstavlja grozno traćenje vremena, pa stoga nikad nije naučio ni pravila igre. Hal, izgleda, nije bio kadar da poveruje da ima ljudi koji ne bi mogli - ili ne bi hteli - da igraju šah, te stoga nije prestajao da nudi.
     I - Jovo nanovo, pomisli Flojd, kada se sa panela displeja prigušeno oglasilo zvonce.

     DOKTORE FLOJD?
     Šta je, Hale?
     PORUKA ZA VAS.
     Nije, dakle, novi izazov, pomisli Flojd, pomalo iznenađen. Bilo je neobično koristiti Hala kao glasnika, premda je često primenjivan kao budilnik ili podsetnik na poslove koje je trebalo obaviti. A ponekad je bio posrednik za male šale; gotovo svi na noćnom dežurstvu bili su žrtve poruke:
     HA - UHVATIO SAM TE DA SPAVAŠ!
     odnosno, alternativno:
     OGO! ZASTAL TEBJA V KROVATI!

     Niko se još nije javio kao odgovoran za ove smicalice, premda je prvi osumnjičeni bio Volter Karnou. On je, sa svoje strane, svu krivicu svaljivao na Hala, ne obazirući se na Čandrina srdita protivljenja i tvrdnje da računar nema smisla za humor.
     Ovoga puta nije mogla biti posredi poruka sa Zemlje - ona bi stigla preko komunikacionog centra na 'Leonovu', a njemu bi je dostavio tamošnji dežurni oficir - u ovom trenutku Maks Brajlovski. A i svi ostali koji bi ga zvali sa drugog broda koristili bi interkom. Čudno...

     U redu, Hale. Ko zove?
     NEMA IDENTIFIKACIJE.

     Znači, verovatno je posredi šala. Dobro; samo, tu igru mogu dvoje da igraju.

     U redu. Molim te, prenesi poruku.
     PORUKA KAKO SLEDI. OPASNO JE OSTATI OVDE. MORATE OTIĆI KROZ NAJVIŠE PETNAEST - PONAVLJAM: PETNAEST DANA.

     Netremice posmatrajući ekran, Flojd oseti kako ga obuzima ljutnja. Bio je neprijatno iznenađen saznanjem da neko od članova posade ima tako detinjast smisao za humor; ovo čak ne bi bila ni uspela đačka šala. Ali on će prihvatiti igru u nadi da će tako otkriti vinovnika.
     Potpuno isključeno. Naš lansirni prozor otvoriće se tek kroz dvadeset šest dana. Nemamo dovoljno goriva da bismo mogli ranije da krenemo.

     Ovo će ga naterati da se zamisli, promrmlja Flojd zadovoljno sebi u bradu i zavali se u sedište, čekajući na ishod.

     SVESTAN SAM TIH ČINJENICA. PA IPAK, MORATE KRENUTI KROZ NAJVIŠE PETNAEST DANA.

     U protivnom, pretpostavljam, napašće nas mali zeleni sa tri oka. Ali bolje da nastavim ovu igru sa Halom u nadi da ću uhvatiti tog veseljaka.
     Ne mogu da ozbiljno prihvatim ovo upozorenje ako ne znam ko stoji iza njega. Ko je napravio ovaj snimak?

     Nije očekivao da će iz odgovora izvući neku korisnu informaciju. Vinovnik (vinovnica?) se sigurno potrudio da dobro zamete svoje tragove. No, replika koja je usledila predstavljala je poslednju stvar koju je Flojd očekivao.

     OVO NIJE SNIMAK.

     Poruka je, dakle, bila direktna. To je značilo da potiče ili od Hala ili od nekoga sa 'Leonova'. Nije bilo nikakvog vremenskog razmaka, što je pouzdano značilo da joj je poreklo tu.
     Ko, onda, to razgovara sa mnom?

     JA SAM BIO DEJVID BOUMEN.

     Flojd je dugo nepomično zurio u ekran pre no što je povukao naredni potez. Šala koja od samog početka nije bila smešna sada je već otišla predaleko. Postala je krajnje neukusna. Dobro, ovo bi trebalo da ustanovi ko se nalazi sa druge strane veze.
     Ne mogu da prihvatim tu identifikaciju bez nekog dokaza.

     SHVATAM. VAŽNO JE DA MI VERUJETE. OSVRNITE SE IZA SEBE.

     Još pre no što se poslednja rečenica, koja ga je ispunila jezom, pojavila na ekranu, Flojd je počeo da sumnja u svoju pretpostavku. Čitav razgovor postao je veoma neobičan, premda nije bilo ničeg određenog u šta bi mogao upreti prst. Kao šala, sve ovo postalo je potpuno besmisleno.
     A sada - počeo je da oseća izvesno peckanje po krstima. Veoma lagano - štaviše, nevoljno - stao je da se okreće zajedno sa stolicom; iza njega su ostali iskošeni paneli i prekidači kompjuterskog displeja, a ispred se pojavljivao uzan nogostup sa zastirkom 'Velkro'.
     Osmatračka paluba 'Otkrića', na kojoj nije dejstvovala sila teže, bila je stalno prašnjava zato što uređaj za filtriranje vazduha još nije bio potpuno opravljen. Uporedni zraci hladnog, ali ipak blistavog Sunca, koji su se slivali kroz velike prozore, neprekidno su obasjavali mnoštvo razigranih čestica što su plutale u strujama nepravilnog toka, nigde trajnije ne poležući - neprekidna predstava Braunovog kretanja.
     Sada je nešto neobično počelo da se zbiva sa tim česticama prašine; kao da je neka sila stala da upravlja njima, poterujući ih iz jedne središnje tačke, ali i nagoneći druge ka njoj, sve dok se sve zajedno nisu srele na površini jedne šuplje kugle. Ta kugla, koja je u prečniku imala oko metar, za trenutak je lebdela u vazduhu poput kakvog džinovskog mehura od sapunice - ali zrnastog, bez onog osobenog prelivanja u svim drugim bojama. Onda se izdužila u elipsoid, a površina je počela da se mreška, da obrazuje nabore i useke.
     Bez iznenađenja - i gotovo bez straha - Flojd shvati da ustrojstvo poprima ljudsko obličje.
     On je imao prilike da vidi takve figure, izduvane u staklu, u muzejima i na naučnim izložbama. Ali ova prašinasta utvara nije se čak ni približila anatomskoj tačnosti; prilika je ličila na grubu figuru od gline, ili na neko primitivno umetničko delo pronađeno u kakvoj zabiti pećine iz kamenog doba. Jedino je oblikovanje glave izvedeno donekle verodostojno; nije bilo nikakve sumnje da je posredi lice zapovednika Dejvida Boumena.
     Slabašno mrmljanje bele buke oglasilo se sa kompjuterskog panela iza Flojdovih leđa. Hal je prebacio sa vizuelnog na audio izlaz.
     "Zdravo, dr Flojde. Sada mi verujete?"
     Usne figure uopšte se nisu micale; lice je ostalo samo maska. Ali Flojd je prepoznao glas, što je odagnalo i poslednje ostatke sumnje.
     "Ovo mi pada veoma teško, a i imam malo vremena. Dobio sam... dopuštenje da vam saopštim ovo upozorenje. Imate još samo petnaest dana."
     "Ali zašto - i šta si ti? Gde si bio?"
     Postojalo je milion pitanja koje je hteo da postavi - ali je avetinjska figura već čilila: zrnasta opna počela je da se rastače na sastavne čestice prašine. Flojd je pokušao da zamrzne sliku u svom umu, kako bi kasnije mogao da uveri samoga sebe da se sve ovo uistinu dogodilo - da nije samo san, na šta mu je sada ponekad ličio prvi susret sa MNT-1.
     Kako je bilo neobično to što je upravo on među svim milijardama ljudskih bića koja su ikada živela na planeti Zemlji doživeo povlasticu da ne jednom, već dva puta uspostavi kontakt sa drugim oblikom inteligencije! Znao je, naime, da je entitet koji ga je oslovio jamačno nešto mnogo više od Dejvida Boumena.
     No, istovremeno, bio je i nešto manje. Samo su oči - ko li ih je ono jednom nazvao 'prozorima duše'? - bile verno reprodukovane. Ostatak tela predstavljao je neodređeno obličje kome su nedostajale sve pojedinosti. Nije bilo ni nagoveštaja genitalija ili seksualnih osobenosti, što je već samo po sebi nelagodno ukazivalo na to koliko je Dejvid Boumen ostavio za sobom svoje ljudsko nasleđe.
     "Zbogom, dr Flojde. Upamtite - petnaest dana. Nećemo moći da imamo više kontakata. Ali možda će biti još jedna poruka, ako sve bude u redu."
     Još dok se prikaza rastakala, razvejavajući sve njegove nade u otvaranje kanala ka zvezdama, Flojd nije mogao da obuzda smešak na taj stari kliše svemirske ere. 'Ako sve bude u redu' - koliko je samo puta čuo tu frazu pre neke misije! Da li je to značilo da su i oni - ma ko već bili - ponekad nesigurni u pogledu ishoda? Ako je to istina, onda je u celoj stvari postojalo nešto ospokojavajuće. Nisu, dakle, bili svemoćni. Drugi su, znači, i dalje mogli da se nadaju i da sanjaju - kao i da delaju.
     Utvare je nestalo; preostale su samo čestice razigrane prašine, koje su ponovo zadobijale svoje nasumično ustrojstvo u vazduhu.

Šesti deo: PROŽDIRAČ SVETOVA

42. DUH U MAŠINI

     "Žao mi je, Hejvude - ali ne verujem u duhove. Mora da postoji neko racionalno objašnjenje. Nema ničega što ljudski um ne bi mogao da rastumači."
     Slažem se, Tanja. Ali dopusti da te podsetim na znamenitu Haldejnovu misao: 'Vaseljena nije samo neobičnija nego što to mi zamišljamo - već je i neobičnija no što smo mi to u stanju da zamislimo."
     "A Haldejn je", umeša se Karnou jednom od svojih duhovitih dosetki, "bio dobar komunista."
     "Možda, ali ova misao može poslužiti kao potpora svoj sili mističkih besmislica. Halovo ponašanje mora da predstavlja ishod nekakvog programiranja. Ta... ličnost koju je stvorio mora biti nekakav artefakt. Zar ne, Čandra?"
     Bilo je to ravno mahanju crvenom maramom pred očima bika; Tanja očigledno nije imala kud. No, Čandrina reakcija bila je iznenađujuće blaga, čak i kada je on bio u pitanju. Izgledao je zabrinut, kao da je uistinu pomišljao na mogućnost novog kvara računara.
     "Sigurno je postojao nekakav spoljnji ulaz, kapetane Orlova. Hal nikako nije mogao da sazda jednu takvu samosvojnu audiovizuelnu opsenu ni iz čega. Ako je izveštaj dr Flojda tačan, neko je morao imati kontrolu. I to neposredno, razume se, budući da nije postojao vremenski razmak u razgovoru."
     "U tom slučaju, ja sam najsumnjiviji", primeti Maks. "Jer još sam jedino ja bio budan."
     "Ne budi smešan, Makse", umeša se Nikolaj. "Sa audio stranom bilo bi lako, ali ni na koji način ne bi bilo moguće vaspostaviti onu prikazu bez veoma složenih uređaja. Laserskih snopova, elektrostatičkog polja... ne znam. Možda bi kakav mađioničar to mogao da izvede, ali bila bi mu potrebna grdna pomagala."
     "Samo trenutak!" reče Ženja poletno. "Ako se sve stvarno dogodilo, Hal će se toga sigurno setiti i možete ga upitati..."
     Glas joj je zamukao i ona se osvrnula po smrknutim izrazima lica unaokolo. Flojd je prvi pohitao da je izbavi iz nelagodne situacije.
     "Pokušali smo to, Ženja; on se uopšte ne seća ničega. Ali, kako sam već skrenuo pažnju drugima, to ništa ne dokazuje. Čandra je pokazao kako se Halova memorija može selektivno brisati - a pomoćni moduli za sintezu govora nemaju nikakve veze sa glavnim kolom. Njima se može operisati, a da Hal o tome ništa ne zna..."
     On zastade da bi udahnuo vazduh, a onda uputi svoj preventivni udarac.
     "Priznajem da nije preostalo mnogo alternativa. Ili mi se čitava stvar samo pričinila, ili se stvarno dogodila. Ja znam da posredi nije bio san, ali ne mogu biti siguran da u pitanju nije bila neka vrsta halucinacije. No, Katerina je videla medicinske izveštaje o meni i zna da danas ne bih bio ovde da sam se ranije suočavao sa ovakvim problemima. Međutim, time se još ne isključuje načelna mogućnosot - i ja neću zameriti nikome ako bude držao da je to najverovatnija hipoteza. Ja bih verovatno tako postupio da je reč o nekom drugom.
     Jedini način na koji mogu dokazati da to nije bio san jeste da pružim neki dokaz. Dopustite mi stoga da vas podsetim na druge neobične stvari koje su se zbile u poslednje vreme. Poznato nam je da je Dejv Boumen ušao u Starijeg bra... 'Zagadku'. Nešto je odatle izišlo i uputilo se ka Zemlji. Vasilij je to video - ja nisam! Potom je usledila tajanstvena eksplozija vaše bombe na orbiti..."
     "Vaše."
     "Izvini - vatikanske. Takođe izgleda prilično neobično da je ubrzo potom gospođa Boumen umrla veoma spokojna, bez ikakvog očiglednog medicinskog razloga. Ne tvrdim da tu postoji neka veza, ali - znate već kako kaže izreka: jednom je slučajnost, dva puta je podudarnost, a tri puta je već zavera."
     "A postoji i još nešto", umeša se Maks glasom koji je najednom postao uzbuđen. "Uhvatio sam to na jednoj od redovnih emisija vesti - kao neupadljivu informaciju. Bivša devojka zapovednika Boumena izjavila je da je dobila poruku od njega."
     "Tako je - i ja sam video isti izveštaj", potvrdi Saša.
     "I uopšte ga niste pominjali?" upita Flojd sa nevericom, nagnavši Maksa i Sašu da se osete pomalo nelagodno.
     "Stvar je bila izložena kao šala", reče Maks snebivljivo. "O celoj stvari je izvestio njen muž. Potom je ona sve porekla - čini mi se."
     "Komentator je rekao da je sve bilo sračunato da se izazove publicitet - baš kao i u slučaju cele one gungule oko NLO-a otprilike u isto vreme. Tokom prve nedelje bilo ih je na desetine, a onda su izveštaji prestali da pristižu."
     "Možda su neki bili autentični. Ako nije obrisano, možeš li da iskopaš to iz brodskih arhiva ili da zatražiš od kontrole misije da nam uputi snimak?"
     "Ni stotinu takvih priča ne bi me ubedilo", reče prezrivo Tanja. "Ono što nam je potrebno jeste čvrst dokaz."
     "Na primer?"
     "Oh - nešto što Hal nikako nije mogao znati i što mu niko od nas nije mogao reći. Neku fizičku - ovaj, manifes... manifestaciju."
     "Dobro, staromodno čudo?"
     "Da, to bi mi odgovaralo. U međuvremenu, ništa neću reći kontroli misije. Savetujem ti da i ti tako postupiš, Hejvude."
     Flojd je umeo da razabere neposredno naređenje kada bi ga čuo i stoga oporo klimnu glavom.
     "Sasvim se slažem. Ali imao bih jedan predlog."
     "Da?"
     "Trebalo bi da počnemo da pripremamo alternativne planove. Pretpostavimo da je upozorenje istinito - a ja sam ubeđen u to da jeste."
     "Šta možemo da preduzmemo? Baš ništa. Razume se, možemo napustiti prostor oko Jupitera kad god to zaželimo - ali ne možemo da uđemo na orbitu za povratak sve dok se ne otvori lansirni prozor."
     "To je jedanaest dana posle krajnjeg roka!"
     "Tako je. Ja bih bila srećna da pođem ranije; ali nemamo goriva za orbitu koja bi zahtevala veći utrošak energije..." Tanjin glas zamuknu u neodlučnost koja za nju nije bila osobena. "Mislila sam da to kasnije objavim, ali pošto smo već kod toga..."
     Prisutni su istovremeno udahnuli vazduh, a potom je zavladao muk.
     "Volela bih da polazak odložim za još pet dana, kako bi nam orbita bila što bliža idealnoj Hohmanovoj i omogućila nam da raspolažemo većim zalihama goriva."
     Objava nije bila neočekivana, ali je ipak dočekana horom gunđanja i negodovanja.
     "Kako će se to odraziti na vreme dolaska?" upita Katerina pomalo zloslutnim tonom. Dve dične dame za trenutak se osmotriše kao dva ravnopravna protivnika koja uvažavaju jedan drugog, ali ipak ne žele ni za pedalj da odstupe.
     "Stići ćemo deset dana kasnije", odvrati Tanja konačno.
     "Bolje ikad nego nikad", primeti Maks vedro, pokušavajući da malo ublaži napetost, ali bez mnogo uspeha.
     Flojd je to jedva zapazio, budući da se zadubio u vlastite misli. Trajanje putovanja nije ništa značilo njemu i njegovoj dvojici kolega koji će to vreme provesti u snu bez snova. Ali to ipak nije bilo potpuno nevažno.
     Bio je uveren - a svest o tome ispunjavala ga je bespomoćnim očajanjem - da ako ne krenu pre tog tajanstvenog krajnjeg roka, neće krenuti uopšte.

     "...Situacija je neverovatna, Dimitrij, i veoma zastrašujuća. Ti si jedina osoba na Zemlji koja zna o ovome - ali Tanja i ja ćemo uskoro morati da se uhvatimo ukoštac sa kontrolom misije.
     Čak su i neki tvoji materijalistički Zemljaci spremni da prihvate - bar kao radnu hipotezu - mogućnost da je neki entitet... ovaj, zaposeo Hala. Saša je negde iskopao jednu zgodnu frazu: 'Duh u mašini'.
     Ima mnoštvo teorija: Vasilij istupa sa ponekom novom svakog dana. Većina ih predstavlja varijacije onog starog naučnofantastičnog klišea: organizovano energetsko polje. Ali koja je vrsta energije u pitanju? Ne može biti električna, budući da bi je u tom slučaju naši uređaji lako otkrili. Isto važi i za zračenje - bar kada su u pitanju nama poznate vrste. Vaslij je stvarno otišao predaleko kada je stao da priča o stojnim talasima neutrina i secištima sa svemirom viših dimenzija. Tanja uporno govori da su sve to mističke besmislice - to joj je omiljena fraza; rasprave o ovome dovele su ih do ruba svađe. Štaviše, sinoć smo ih čuli kako viču jedno na drugo, što nije dobro po opšti moral.
     Bojim se da smo svi napeti i uzbuđeni. Ono upozorenje i pomeranje datuma polaska samo su pojačali osećanje osujećenosti izazvano potpunim neuspehom da bilo šta uradimo sa Starijim bratom. Bilo bi od pomoći - možda - kada bismo mogli da opštimo sa Boumenom. Pitam se gde li se deo? Možda se posle onog prvog susreta naprosto više ne zanima za nas. Šta bi samo mogao da nam kaže kada bi to hteo! Do vraga i čjort vazmi! Do đavola - opet govorim onaj Sašin omraženi engloruski. Promenimo temu.
     Ne mogu ti nikako dovoljno zahvaliti na svemu što si učini za mene, kao i na izveštavanju o situaciji kod kuće. Sada se u pogledu toga već osećam bolje - možda je najbolji lek za svaki nerešiv problem početi brinuti o nečem još ozbiljnijem.
     Prvi put se pitam da li će bilo ko od nas ponovo videti Zemlju."

43. MISAONI EKSPERIMENT

     Kada čovek provede mnogo meseci sa malom, izdvojenom grupom ljudi, onda postaje veoma osetljiv na raspoloženja i emocionalna stanja svih njenih članova. Flojd je sada postao svestan jedne tanane promene u držanju drugih prema njemu; njen najočigledniji vid ispoljavanja bilo je ponovno oslovljavanje sa 'dr Flojde', koje nije imao prilike veoma dugo da čuje, tako da je uvek uzvraćao sa malim oklevanjem.
     Niko ne smatra, bio je ubeđen u to, da je on uistinu sišao s uma; ali i ta mogućnost je uzeta u obzir. Nije to primio k srcu; štaviše, obuzela ga je izvesna zluradost kada se latio posla da dokaže da je još zdrave pameti.
     Sa Zemlje su prispele izvesne činjenice koje su mu išle u prilog. Hoze Fernandez i dalje je tvrdio da ga je žena izvestila o susretu sa Dejvidom Boumenom, dok je ona to poricala, odbijajući da bilo šta kaže za neki informativni medij. Bilo je teško razabrati zašto bi siroti Hoze izmislio jednu tako neobičnu priču, naročito ako se ima u vidu da je Beti, kako izgleda, veoma tvrdoglava i preka dama. Iz svoje bolesničke postelje njen suprug je izjavio da je i dalje voli, kao i da je ovo samo privremeni razlaz među njima.
     Flojd se nadao da je Tanjina sadašnja uzdržanost prema njemu u podjednakoj meri privremena. Bio je sasvim siguran da to njoj pada isto tako teško kao i njemu, kao i da takvo držanje ne predstavlja stvar hotimičnog izbora. Dogodilo se nešto što se naprosto nije uklapalo u njen mozaik uverenja, tako da je ona sve činila da izbegne bilo kakvo podsećanje na to. A ovo je značilo da što je manje moguće ima posla sa Flojdom - veoma nelagodna situacija, sada kada se brzo približavala najkritičnija faza misije.
     Nimalo nije bilo lako objasniti logiku Tanjinog operativnog plana milijardama ljudi koji su iščekivali na Zemlji - naročito nestrpljivim televizijskim mrežama kojima je već dosadilo prikazivanje istog, nepromenljivog prizora Starijeg brata. "Prevalili ste ogroman put koji je izuzetno mnogo stajao da biste sada samo sedeli i posmatrali tu stvar! Zašto nešto ne preduzmete?" Svim tim kritičarima Tanja je davala isti odgovor: "Hoću - čim se otvori lansirni prozor, kako bismo mogli smesta krenuti ukoliko usledi neka protivakcija."
     Planovi za konačni napad na Starijeg brata već su bili izrađeni, a i kontrola misije se saglasila s njima. 'Leonov' će krenuti polako, ispitujući na svim učestalostima i uz postojano povećanje energije - neprekidno izveštavajući Zemlju o svakom koraku. Kada najzad dođe do punog kontakta, pokušaće da obezbede uzorke bušenjem ili laserskom spektroskopijom; niko, doduše, nije ozbiljno očekivao da će ova preduzetništva uroditi plodom, budući da ni posle pune decenije ispitivanja još nije izvršena analiza materijala iz koga je bio sazdan MNT-1. Najbolja nastojanja ljudskih naučnika u tom smislu mogla su se uporediti sa pokušajima ljudi kamenog doba da kremenim sekirama probiju oklop bančinog trezora.
     Konačno, na površine Starijeg brata biće postavljeni eho-sonderi i drugi seizmički uređaji. U tu svrhu poneta je zamašna zbirka materijala za prilepljivanje, a ako bi se pokazalo da on nikako ne prianja - u tom slučaju uvek se moglo osloniti na nekoliko kilometara dobrog, staromodnog užeta, premda je bilo nečeg pomalo komičnog u pomisli da se najveća tajna Sunčevog sistema obavija kao da je posredi paket koji treba poslati poštom.
     Tek kada 'Leonov' bude dobrano odmakao na putu kući, biće detonirani mali eksplozivni naboji u nadi da će širenje talasa kroz Starijeg brata obznaniti nešto o njegovom unutrašnjem ustrojstvu. O ovoj poslednjoj meri veoma se žučno raspravljalo kako među onima koji su smatrali da to neće uroditi nikakvim plodom - tako i među onima koji su se pribojavali da će plodova biti isuviše.
     Flojd se dugo kolebao između ova dva gledišta; no, stvar je sada izgledala gotovo beznačajna.
     Trenutak za konačni susret sa Starijim bratom - ključni čas koji je predstavljao vrhunac čitavog pohoda - nalazio se sa pogrešne strane tajanstvenog graničnika koji je označavao krajnji rok. Hejvud Flojd bio je uveren da to pripada jednoj budućnosti koja nikada neće doći, ali nikoga nije mogao privoleti da se saglasi sa njim.
     No, to mu je bilo ponajmanji problem. Čak i ako bi se ostali saglasili, malo šta su mogli učiniti.
     Volter Karnou bio je poslednja osoba od koje bi se očekivalo da će razrešiti ovu nedoumicu. Volter je, naime, bio uzor trezvenog, praktičnog inženjera, podozrivog na bleskove domišljatosti i tehnološke hokus-pokuse. Niko ga nikada ne bi nabedio da je genije; a ponekad je potreban upravo genije da vidi ono što je više nego očigledno.
     "Uzevši ovo kao čisto intelektualnu vežbu", poče on uz krajnje nesvojstveno oklevanje, "sasvim sam spreman da se zaletim i ispadnem smešan."
     "Da čujem", uzvrati Flojd. "Učtivo ću te saslušati. To je najmanje što mogu učiniti - uostalom, svi su bili učtivi prema meni. Čak odveć učtivi, bojim se."
     Karnou se nahereno isceri.
     "Ne možeš im zameriti, zar ne? Ali ako je to nekakva uteha, bar te troje ljudi sada shvata sasvim ozbiljno i razmišlja o tome šta nam valja činiti."
     "Jesi li i ti uključen u to troje?"
     "Nisam; ja sedim na ogradi, što nikada nije bilo baš najprijatnije. Ali u slučaju da si u pravu - ne želim da čekam ovde i suočim se sa onim što će se izleći. Verujem da postoji rešenje svakog problema samo ako ga potražiš na pravom mestu."
     "Milo mi je što to čujem. Što se mene tiče, tragao sam koliko sam mogao. Ali biće da to nisam činio na pravom mestu."
     "Možda. Ako hoćemo brzo da odmaglimo - recimo, kroz petnaest dana, kada ističe krajnji rok - potrebno nam je dodatno delta-ve od otprilike trideset kilometara u sekundi."
     "To je i Vasilij izračunao. Nisam se upuštao u proveravanje, ali ubeđen sam da je u pravu. Uostalom, on nas je doveo dovde."
     "A mogao bi nas i odvesti odavde - ako bismo se domogli dodatnog pogonskog goriva."
     "A ako bi nam još na raspolaganju stajao snopni transporter iz 'Zvezdanih staza', do Zemlje bismo stigli kroz jedan čas."
     "Pokušaću da ga napravim čim budem imao malo slobodnog vremena. Ali, u međuvremenu, smem li da skrenem pažnju na to da nam na raspolaganju stoji više stotina tona najboljeg pogonskog goriva na svega nekoliko metara odavde, u rezervoarima 'Otkrića'?"
     "Pretresli smo to već desetinama puta. Nema nikakvog načina na koji bismo ga mogli prebaciti na 'Leonova'. Ne raspolažemo cevovodom - niti odgovarajućim pumpama. A tečni amonijak ne može se prenositi u vedrima, čak ni u ovom delu Sunčevog sistema."
     "Tačno. Ali i nema potrebe za tim."
     "A?"
     "Upotrebimo ga tamo gde jeste. Iskoristimo 'Otkriće' kao prvi stepen koji će nas potisnuti ka Zemlji."
     Da je bilo ko drugi osim Voltera Karnoua istupio sa takvim predlogom, Flojd bi mu se nasmejao u lice. No, ovako, usta su mu samo ostala otvorena i proteklo je nekoliko sekundi pre no što je smislio neki prikladan odgovor. Ono što je konačno izustio bilo je: "Do vraga. Trebalo je da pomislim na to."
     Saša je bio prvi koga su upoznali sa celom stvari. Pažljivo je saslušao, stisnuo usta, a onda odsvirao jedan rallentando na tastaturi svog računara. Kada se odgovor pojavio, zamišljeno je klimnuo glavom.
     "U pravu ste. Tako bismo stekli dodatnu brzinu koja nam je potrebna da bismo ranije krenuli. Ali postoje praktični problemi..."
     "Znamo. Spojiti brodove. Potisak izvan ose kada bude u dejstvu samo pogon na 'Otkriću'. Ponovo razdvajanje u kritičnom trenutku. Ali za sve to postoje rešenja."
     "Vidim da ste čestito obavili domaće zadatke. Ali samo ste traćili vreme. Nikada nećete uveriti Tanju."
     "To i ne očekujem - na ovom stupnju", uzvrati Flojd. "Ali voleo bih da zna da ta mogućnost postoji. Da li ćeš nam pružiti moralnu podršku?"
     "Nisam siguran. Ali poći ću da posmatram; trebalo bi da bude zanimljivo."
     Tanja je saslušala strpljivije nego što je Flojd očekivao, ali uz upadljivo odsustvo oduševljenja. No, kada je on završio, ona je ispoljila nešto što bi se moglo nazvati nevoljnim divljenjem.
     "Veoma domišljato, Hejvude..."
     "Nemoj čestitati meni. Zasluga je u potpunosti Volterova. Ili krivica."
     "Ne mislim da će ni jedno ni drugo biti veliko; stvar nikada neće moći da preraste - kako je ono Ajnštajn nazivao takvu vrstu stvari? - 'misaoni eksperiment'. Oh, pretpostavljam da bi dejstvovalo - teorijski, bar. Ali rizici! Toliko stvari može da zakaže. Bila bih pripravna da to razmotrim samo ako bismo raspolagali potpunim i nepobitnim dokazom da smo odista u opasnosti. A uz sve uvažavanje, Hejvude, ja ne vidim ništa što bi tome išlo u prilog."
     "Pošteno; ali sada bar znaš da imamo i drugu mogućnost. Zameraš li ako razradimo praktične pojedinosti - za svaki slučaj?"
     "Razume se da ne zameram - sve dok se to ne kosi sa našim završnim pripremama. Moram priznati da me je zamisao uistinu zagolicala. Ali posredi je ipak traćenje vremena; nema izgleda da se saglasim sa tim. Osim ako bi mi se Dejvid Boumen lično pojavio."
     "Da li bi se i tada saglasila, Tanja?"
     Kapetan Orlova se osmehnu, ali u tome nije bilo mnogo veselosti.
     "Znaš, Hejvude - stvarno nisam sigurna. Morao bi da bude veoma uverljiv."

44. TRIK SA NESTAJANJEM

     Bila je to očaravajuća igra u kojoj su svi sudelovali - ali samo kada nisu bili na dužnosti. Čak se i Tanja javila sa nekoliko ideja za 'misaoni eksperiment', kako je nastavila da ga naziva.
     Flojd je bio savršeno svestan činjenice da iza sveg tog angažovanja nije stajao strah od nepoznate opasnosti koju je jedino on shvatao ozbiljno, već veoma privlačna mogućnost povratka na Zemlju bar mesec dana ranije nego što je bilo ko zamišljao. No, ma šta bile prave pobude, on je bio zadovoljan. Učinio je sve što je mogao, a ostalo se nalazilo u rukama sudbine.
     Postojala je jedna srećna okolnost bez koje bi čitav projekat bio od početka osuđen na propast. Mali, zdepasti 'Leonov', projektovan da se bezbedno probija kroz Jupiterovu atmosferu tokom kočionog manevra, bio je više nego upola kraći od 'Otkrića', tako da je sasvim zgodno mogao biti postavljen 'na krkače' većoj letelici. Postolje velike antene, smešteno na sredini trupa, moglo je poslužiti kao izvrsno sidrište - pod pretpostavkom da je dovoljno snažno da izdrži opterećenje izazvano masom 'Leonova' dok bude dejstvovao pogon 'Otkrića'.
     Kontrola misije bila je prilično zbunjena nekim zahtevima koji su upućeni na Zemlju tokom poslednjih dana. Analize opterećenja oba broda pod neobičnim teretima; dejstva potiska izvan ose; mesta neuobičajeno snažnih ili slabih tačaka na trupovima - to su bili samo neki od ezoteričnih problema sa kojima su se pometeni inženjeri morali uhvatiti ukoštac. "Je li nešto pošlo rđavo?" brižno su se raspitivali. "Baš ništa", uzvratila bi Tanja. "Samo ispitujemo moguće alternative. Hvala na saradnji. Kraj emitovanja."
     U međuvremenu, program je tekao kako je bilo predviđeno. Svi sistemi pomno su provereni u oba broda i pripremljeni za zasebna putovanja do Zemlje; Vasilij je vršio simulacije povratnih putanja, a Čandra ih je unosio u Hala kada bi iz njih bile uklonjene sve nepravilnosti - naloživši mu da ih još jednom proveri. Tanja i Flojd složno su radili na pomnom pripremanju pristupa Starijem bratu, poput kakvih generala koji kuju planove o invaziji.
     Bio je to posao zbog čijeg je obavljanja prevalio sav ovaj silni put, ali Flojd više nije bio srcem vezan za njega. Doživeo je iskustvo koje nije mogao ni sa kim podeliti - čak ni sa onima koji su mu verovali. Iako je delotvorno izvršavao svoje dužnosti, pretežan deo vremena misli su mu bile upravljene sasvim na drugu stranu.
     Tanja ga je savršeno razumela.
     "I dalje se nadaš onom čudu koje treba da me uveri, zar ne?"
     "Ili da mene razuveri - što bi takođe bilo potpuno prihvatljivo. Neizvesnost je ta koja mi se ne dopada."
     "Ni meni. Ali ona više neće dugo potrajati - ovako ili onako."
     Ona baci kratak pogled prema situacionom displeju, gde je sporim ritmom bleskala brojka 20. Bila je to najsuvišnija informacija na celom brodu, budući da su svi napamet znali koliko je dana preostalo do otvaranja lansirnog prozora.
     I do napada na 'Zagadku'.

     Kada se stvar dogodila, Flojd je ponovo gledao na drugu stranu. Doduše, bilo bi svejedno i da je gledao u dobrom pravcu; čak i neprekidno dežurna monitorska kamera prikazala je samo slabašno zamućenje između jedne ispunjene slike i naredne prazne.
     Opet je bio dežuran na 'Otkriću', nalazeći se u noćnoj smeni sa Sašom na 'Leonovu'. Kao i obično, noć je proticala sasvim mirno, automatski sistemi obavljali su svoje poslove uz normalnu delotvornost. Pre godinu dana Flojd nipošto ne bi poverovao da će se jednom nalaziti na orbiti oko Jupitera, udaljen od džinovske planete svega nekoliko stotina hiljada kilometara, a da će je jedva i pogledati - usredsređen na ne odveć uspešna nastojanja da na izvorniku čita 'Krojcerovu sonatu'. Prema Saši, to je i dalje bilo vrhunsko delo erotske proze u (pristojnoj) ruskoj književnosti, ali Flojd još nije bio dovoljno odmakao da bi se mogao u to osvedočiti. Sada će mu ta prilika zauvek ostati uskraćena.
     U jedan i dvadeset pet pažnju mu privuče spektakularna, premda ne i neuobičajena erupcija na rubu Ioa. Ogroman oblak u obliku kišobrana širio se u svemir, počevši da u vidu pljuska vraća svoje sastavne delove na usplamtelo tle sa koga se digao. Flojd je imao prilike da vidi na desetine takvih erupcija, ali one uprkos tome nisu prestale da ga očaravaju. Izgledalo je neverovatno da jedan tako mali svet može biti stecište tako titanskih energija.
     Da bi imao bolji pogled, uputio se do jednog drugog osmatračkog prozora. Ali ono što je tamo ugledao - ili, bolje rečeno, ono što nije ugledao - u trenu ga je nagnalo da potpuno smetne s uma Io, kao i gotovo sve ostalo.
     Kada se povratio od prvog šoka i zadovoljno utvrdio da nije - ponovo? - žrtva halucinacija, smesta je pozvao drugi brod.
     "Dobro jutro, Vudi", zevnu Saša. "Ne - nisam spavao. Kako napreduješ sa starim Tolstojem?"
     "Pusti sad Tolstoja. Baci pogled napolje i reci mi šta vidiš."
     "Ništa neobično s ove strane kosmosa. Io radi svoj posao. Jupiter. Zvezde. Oh, moj Bože!"
     "Hvala ti što si potvrdio da sam pri zdravoj pameti. Bolje da probudimo kapetana."
     "Razume se. I sve ostale. Vudi - bojim se."
     "Bio bi budala da se ne bojiš. Hajdemo. Tanja? Tanja? Vudi ovde. Žao mi je što te budim - ali tvoje čudo se dogodilo. Starijeg brata je nestalo. Da - iščezao je. Posle tri miliona godina rešio je da ode. Mislim da on mora znati nešto što mi ne znamo."
     Kroz petnaest minuta okupila se mala, sumorna grupa na vanrednu konferenciju u prostoriji koja je služila kao oficirski salon i osmatračnica. Čak i oni koji su upravo otišli na spavanje bili su već uveliko rasanjeni, zamišljeno pijuckajući toplu kafu iz naročitih posuda - i često pogledajući ka šokantno nepoznatom prizoru sa one strane 'Leonovljevih' prozora, da bi se uverili da je Stariji brat uistinu iščezao.
     'Mora znati nešto što mi ne znamo.' Tu Flojdovu spontanu misao ponovio je i Saša i ona je sada bešumno i zloslutno lebdela u vazduhu. On je sažeo ono što su ovog časa svi mislili - čak i Tanja.
     Još je bilo prerano da se kaže: 'Šta sam vam rekao!' A i kakva je bila vrednost tog upozorenja? Čak i da je bilo potpuno bezbedno ostati, nije bilo nikakve svrhe postupiti tako. S obzirom na okolnost da više nije postojalo ništa što bi se ispitivalo, nije bilo ničega što ih je zadržavalo ovde, tako da su mogli krenuti natrag što je brže moguće. No, stvari ipak nisu bile tako jednostavne.
     "Hejvude", reče Tanja, "spremna sam sada da znatno ozbiljnije shvatim onu poruku, ili šta li je već bilo. Glupo bih postupila da ne učinim tako posle svega što se dogodilo. Ali čak i da nas ovde čeka neka opasnost, i dalje bi trebalo da odmerimo koji je od dva rizika veći. Spojiti 'Leonova' i 'Otkriće', upravljati 'Otkrićem' sa tim ogromnim teretom izvan ose, pa razdvojiti brodove za svega nekoliko minuta kako bismo mogli da stavimo u pogon naše motore u pravom trenutku; nijedan razuman kapetan ne bi se izložio takvim opasnostima bez valjanih - rekla bih, više nego uverljivih - razloga. A ja još nemam takve razloge. Sve čime rasplažem jeste reč jednog... duha. A to nije baš neki dokaz na sudu."
     "Ni u istražnom postupku", reče Volter Karnou neuobičajeno tihim glaso, "čak i ako te svi podržimo."
     "Tako je, Voltere - razmišljala sam o tome. Ali ako bezbeno stignemo kući, to će opravdati sve - a ako ne, onda je svejedno, zar ne? U svakom slučaju, neću sada doneti odluku. Čim budemo poslali izeštaj o ovome, vraćam se u postelju. Saopštiću vam ujutru šta sam odlučila, pošto stvar bude prenoćila. Hejvude, Saša, pođite sa mnom na most, molim vas. Moramo da probudimo kontrolu misije pre no što se vratite na stražu."
     Ali noć još nije bila svršila sa svim iznenađenjima. Negde oko orbite Marsa Tanjin kratki izveštaj mimoišao se sa porukom koja je dolazila iz suprotnog smera.
     Beti Fernandez je konačno progovorila. I CIA i Nacionalna agencija za bezbednost bile su besne; njihovo udruženo ulagivanje, pozivanje na rodoljublje i zamaskirane pretnje potpuno su zakazale - ali je zato uspeo producent jedne nižerazredne televizijske mreže, koja se uglavnom bavi bulevarskim temama, što ga je učinilo besmrtnim u analima Videodoma.
     Posredi je bila pola sreća, a pola nadahnuće. Reditelj vesti u emisiji 'Zdravo, Zemljo' najednom je shvatio da jedan član njegove ekipe zapanjujuće liči na Dejvida Boumena; umešan šminker doveo je stvar do savršenstva. Hoze Fernandez mogao je reći mladom čoveku da se izlaže strašnom riziku, ali ovoga je poslužila sreća koja obično prati hrabre. Istog trena kada je stupio kroz vrata, Beti je kapitulirala. U času kada ga je - sasvim blago - izbacila napolje, on se u osnovi domogao cele priče. A da bi izvukao neku korist za sebe, izložio ju je bez imalo zluradog cinizma, što je bilo krajnje neosobeno za njegovu mrežu. To mu je donelo Pulicerovu nagradu te sezone.
     "Žao mi je", reče Flojd prilično klonulo Saši, "što nije ranije progovorila. To me je moglo poštedeti silnih nevolja. U svakom slučaju, stvari su sada konačno sređene. Tanja više nikako ne može da bude sumnjičava. Ali sačekaćemo da se probudi - važi?"
     "Razume se - stvar nije hitna, premda je svakako važna. A san joj je potreban. Nešto mi kaže da ćemo svi odreda ubuduće malo spavati."
     Uveren sam da si u pravu, pomisli Flojd. Bio je veoma umoran, ali čak i da se nije nalazio na dežurstvu, nikako ne bi mogao zaspati. Um mu je bio odveć aktivan, prebirajući po zbivanjima te izuzetne noći i nastojeći da dokuči naredno iznenađenje.
     U izvesnom smislu osećao je silno olakšanje: sve neizvesnosti oko njihovog odlaska bile su jamačno okončane; Tanja se više nije mogla ustezati.
     No, zato je preostala jedna druga, znatno veća neizvesnost. Šta se događa?
     Postojalo je samo jedno iskustvo u Flojdovom životu koje se moglo uporediti sa ovom situacijom. Kao mladić, jednom prilikom se sa prijateljima spuštao kanuom niz neku pritoku reke Kolorado - kada su neočekivano zalutali.
     Sve brže su hrlili između zidova kanjona, ne sasvim bespomoćni, ali i sa jedva toliko kontrole da ne potonu. Ispred su možda bili brzaci - pa čak i neki vodopad; ništa nisu znali. A i da jesu, malo šta su mogli preduzeti.
     Flojd se ponovo osetio u kandžama neodoljivih sila koje su nagonile njega i njegove sadruge ka nepoznatom usudu. Ali ovoga puta opasnosti nisu bile samo nevidljive; uopšte nije bilo isključeno da su i nadmašivale mogućnosti ljudskog poimanja.

45. MANEVAR UZMICANJA

     "...Ovde Hejvud Flojd, predajem izveštaj iz lagranža, za koji pretpostavljam - štaviše, nadam se - da će biti poslednji.
     U jeku smo priprema za povratak; kroz nekoliko dana napustićemo ovo neobično mesto, ovde na međi što razdvaja Io od Jupitera, gde smo ostvarili susret sa ogromnim, tajanstveno iščezlim artefaktom koji smo nazvali Stariji brat. I dalje nema ni najmanjeg nagoveštaja o tome kuda je nestao - ili zašto.
     Iz raznih razloga ne izgleda baš poželjno da se ovde zadržavamo duže nego što je neophodno. A bićemo u prilici da krenemo najmanje dve nedelje ranije nego što smo prvobitno planirali zahvaljujući tome što ćemo upotrebiti američki brod 'Otkriće' kao raketu-nosač za ruskog 'Leonova'.
     Osnovna zamisao je jednostavna; dva broda će biti spojena, odnosno jedan postavljen 'na krkače' drugom. 'Otkriće' će prvo utrošiti celokupnu zalihu goriva, ubrzavši obe letelice u željenom pravcu. Kada bude iscrplo gorivo, biće odvojeno - poput praznog prvog stepena rakete-nosača - a 'Leonov' će onda staviti u pogon svoje motore. Neće ih ranije uključivati, zato što bi, ukoliko to učini, samo traćio energiju na vučenje mrtvog tereta 'Otkrića'.
     A primenićemo još jedan trik koji - kao i mnoštvo drugih zamisli vezanih za putovanje svemirom - na prvi pogled kao da prkosi zdravom razumu. Iako nastojimo da uzmaknemo Jupiteru, naš prvi potez ogleda se u tome da mu se približimo što više možemo.
     Već smo bili tamo ranije, razume se, kada smo koristili Jupiterovu atmosferu da usporimo kretanje i uđemo na orbitu oko planete. Ovoga puta nećemo ići toliko blizu - ali ni razlika neće biti odveć velika.
     Naše prvo uključenje motora, ovde na Iovoj orbiti koja je od Jupitera udaljena tri stotine pedeset hiljada kilometara, smanjiće nam brzinu, tako da ćemo stati da padamo ka džinovskoj planeti sve dok joj ne okrznemo atmosferu. A onda, kada se nađemo u najnižoj tački, utrošićemo svo preostalo gorivo što brže budemo mogli kako bismo povećali brzinu i uveli 'Leonova' na orbitu ka Zemlji.
     Koja je svrha jednog ovakvog šašavog manevra? On se ne može rastumačiti i opravdati bez pozivanja na veoma složene matematičke proračune, ali mislim da se osnovno načelo može lepo predočiti.
     Kako budemo sve dublje ponirali u Jupitrovo ogromno gravitaciono polje, sticaćemo brzinu - odnosno energiju. Pod 'mi' ovde podrazumevam brodove i gorivo koje oni nose.
     A to gorivo utrošićemo upravo tu - na dnu Jupiterovog 'gravitaciono zdenca' - odnosno, nećemo ga ponovo podizati. Kako ga budemo izbacivali iz naših reaktora, ono će podeliti sa nama jedan deo kinetičke energije koju je steklo. To će nam posredno omogućiti da iskoristimo Jupiterovu silu teže da nas ubrza na put ka Zemlji. Kao što smo upotrebili atmosferu da se oslobodimo viška brzine prilikom dolaska, ovo je jedan od retkih slučajeva u kojima nam Majka Priroda - obično veoma škrta - dopušta da ostvarimo i obrnut učinak...
     Uz ovaj trostruki pogon - gorivo 'Otkrića', svoje vlastito i Jupiterovu gravitaciju - 'Leonov' će se otisnuti ka Suncu hiperbolom koja će ga dovesti do Zemlje kroz pet meseci. Bar dva meseca ranije nego što bismo mogli postići na drugi način.
     Nesumnjivo se pitate šta će se dogoditi sa dobrim, starim 'Otkrićem'. Očigledno ga ne možemo dovesti natrag pod automatskim upravljanjem, kao što smo prvobitno planirali. Bez goriva, ono će biti bespomoćno.
     Ali biće i savršeno bezbedno. Nastaviće da kruži oko Jupitera po veoma izduženoj elipsi poput kakve uhvaćne komete. A možda će jednog dana neki potonji pohod ostvariti novi susret sa njim, raspolažući pri tom dovoljnim viškom goriva da ga vrati do Zemlje. No, to se jamačno neće dogoditi još mnogo godina.
     A sada se moramo pripremiti za polazak. Još ima mnogo posla koji valja obaviti i nećemo moći da predahnemo sve do poslednjeg uključenja motora koje treba da nas uputi na povratnu orbitu.
     Neće nam biti žao što odlazimo, iako nismo ostvarili sve zadatke. Tajna - a možda i pretnja - nestanka Starijeg brata i dalje nas onespokojava, ali ne postoji ništa što bismo s tim u vezi mogli preduzeti.
     Učinili smo sve što smo mogli - i sada se vraćamo kući.
     Ovde Hejvud Flojd, kraj izveštaja."

     Usledio je ironični pljesak malobrojne publike, koja će se umnožiti mnogo miliona puta kada poruka bude stigla do Zemlje.
     "Nisam se obraćao vama", usprotivi se Flojd, osetivši se pomalo nelagodno. "U svakom slučaju, uopšte nisam želeo da vi to čujete."
     "Obavio si umešno svoj uobičajeni posao, Hejvude", reče Tanja utešno. "A uverena sam da se svi slažemo sa svime što si kazao slušaocima na Zemlji."
     "Ne sasvim", reče jedan prigušen glas tako tiho da su svi morali načuljiti uši kako bi ga čuli. "Još postoji jedan problem."
     U osmatračnici zavlada potpuni muk. Prvi put tokom mnogo nedelja Flojd postade svestan slabašnog kuckanja iz glavnog cevovoda za dopremanje vazduha, kao i neprekidnog zujanja koje je mogla stvarati i osa uhvaćena iza neke zidne ploče. Kao i sve druge svemirske letelice, 'Leonov' je obilovao takvim često neobjašnjivim zvucima koje čovek inače retko zapaža, osim kada prestanu. A onda je obično veoma preporučljivo bez mnogo raspravljanja dati se u traganje za uzrokom tog prestanka.
     "Nisam svesna nijednog problema, Čandra", reče Tanja zloslutno mirnim glasom. "Šta bi to moglo biti?"
     "Poslednjih nekoliko nedelja proveo sam u pripremanju Hala da se orbitama od hiljadu dana vrati sa brodom do Zemlje. Sve te programe sada treba opozvati."
     "Žao nam je zbog toga", uzvrati Tanja, "ali kako stvari sada stoje, svakako je znatno bolje..."
     "Nisam to imao na umu", reče Čandra. Usledilo je zapanjeno komešanje; on nikada ranije nikoga nije prekinuo, a ponajmanje Tanju.
     "Znamo kako je Hal osetljiv kada su u pitanju zadaci misije", nastavi on u tišini punog iščekivanja koja je zavladala. "A vi sada tražite od mene da mu dam program koji za ishod može imati njegovo uništenje. Tačno je da će se prema sadašnjem planu 'Otkriće' naći na postojanoj orbiti - ali ako ono upozorenje uopšte ima nekog smisla, šta će se na kraju zbiti sa brodom? To ne znamo, razume se - ali situacija nas ispunjava zebnjom. Jeste li pomislili na to kako će Hal reagovati na celu stvar?"
     "Da li vi to ozbiljno nagoveštavate mogućnost", upita Tanja sasvim polako, "da Hal odbije da izvršava naređenja - baš kao i u prethodnoj misiji?"
     "To se nije dogodilo prošli put. On je dao sve od sebe da se razabere u međusobno protivurečnim naređenjima."
     "Ovoga puta neće biti takvih sučeljavanja. Situacija je sasvim jasna."
     "Možda - nama. Ali jedno od Halovih osnovnih uputstava jeste da ne dozvoli da se 'Otkriće' nađe u opasnosti. A mi ćemo sad pokušati da to potisnemo u drugi plan. Kada su, međutim, posredi tako složeni sistemi kao što je Halov, nemoguće je predvideti sve posledice."
     "Ne vidim nikakav stvarni problem u tome", umeša se Saša. "Naprosto mu nemojmo reći da postoji opasnost. Tada će bez ikakvog... ustezanja izvršavati svoj program."
     "Negodovanje psihotičnog računara!" promrmlja Karnou. "Osećam se kao u drugorazrednoj naučnofantastičnoj video drami."
     Dr Čandra mu uputi neprijateljski pogled.
     "Čandra", reče Tanja naglo. "Jeste li raspravljali o ovome sa Halom?"
     "Nisam."
     Da li je postojalo izvesno oklevanje? - upita se Flojd. Moglo je biti sasvim bezazleno; Čandra je jednostavno mogao prebirati po sećanju. A možda je i lagao, ma koliko to izgledalo neverovatno.
     "Onda ćemo postupiti prema Sašinom predlogu. Ubacite novi program u njega i neka stvari ostanu na tome."
     "A kada bude počeo da mi postavlja pitanja o promeni plana?"
     "Kakvi su izgledi da on to učini - bez vaših podsticaja?"
     "Veliki. Molim vas da imate na umu da je radoznalost usađena u njega. Ukoliko bi posada stradala, on je morao biti kadar da se dalje brine o misiji na vlastitu inicijativu."
     Tanja stade da razmišlja o tome nekoliko trenutaka.
     "I dalje je posredi sasvim jednostavna stvar. Hal vam veruje, zar ne?"
     "Svakako."
     "Onda mu morate reći da 'Otkriće' nije u opasnosti, kao i da će docnije biti upućena nova misija da ga vrati do Zemlje."
     "Ali to nije istina."
     "Mi ne znamo da nije", uzvrati Tanja, pri čemu joj glas poče zvučati pomalo nestrpljivo.
     "Pretpostavljamo da postoji ozbiljna opasnost - inače ne bismo planirali da krenemo pre no što je predviđeno."
     "Pa šta onda predlažete?" upita Tanja sa upadljivo pretećim prizvukom u glasu.
     Moram ga upoznati sa potpunom istinom u meri u kojoj je i mi znamo - ne sme više biti laži i poluistina, koje su podjednako opasne. A onda pustimo da on sam donese odluku."
     "Do vraga, Čandra - pa on je samo mašina!"
     Čandra uputi Maksu tako čvrst, samouveren pogled da ovaj brzo stade da gleda negde u pod.
     "To smo i svi mi, gospodine Brajlovski. Posredi je naprosto drugačiji aršin kojim sebe merimo. No, u osnovi je sasvim svejedno da li se temeljimo na ugljeniku ili silicijumu; treba da jedni prema drugima osećamo poštovanje."
     Baš neobično, pomisli Flojd, kako Čandra - daleko najniža osoba u prostoriji - sada najednom izgleda najviši. Ali ovo sučeljavanje već je otišlo predaleko. Svakog trenutka Tanja će početi da izdaje neposredna naređenja i situacija će uistinu postati nezgodna.
     "Tanja, Vasilij - smem li sa vama nasamo da razmenjam misli? Čini mi se da postoji način da rešimo ovaj problem."
     Flojdov predlog dočekan je sa očiglednim olakšanjem i dva minuta kasnije on je već sedeo sa bračnim parom Orlov u njihovoj kabini. (Ili 'plakaru' kako ju je Karnou jednom prilikom nazvao zbog njene veličine. No, ubrzo je zažalio zbog ove igre reči, zato što je morao da je objašnjava svakome osim Saši.)
     "Hvala, Vudi", reče Tanja, pruživši mu vrč sa njegovom omiljenom azerbejdžanskom šemakom. "Nadala sam se da ćeš to učiniti. Pretpostavljam da imaš nešto - kako to vi ono kažete? - u rukavu."
     "Čini mi se", uzvrati Flojd, srknuvši nekoliko kubnih centimetara slatkog vina koje mu je veoma prijalo. "Žao mi je što je Čandra počeo da stvara poteškoće."
     "I meni je žao. Baš smo srećni što na brodu imamo samo jednog ludog naučnika."
     "Meni si ponekad drugo govorila", isceri se akademik Vasilij. "U svakom slučaju, Vudi - da čujemo u čemu je stvar."
     "Evo šta predlažem. Pustimo Čandru da obavi stvari na svoj način. U tom slučaju postoje samo dve mogućnosti.
     Prvo, Hal će činiti upravo ono što tražimo od njega - kontrolisaće 'Otkriće' tokom dva uključenja motora. Upamtite: prvi navrat nije kritičan. Ako nešto krene naopako dok se budemo udaljavali od Ioa, imaćemo sasvim dovoljno vremena za ispravku. A to će nam i pružiti dobru priliku da proverimo Halovu... spremnost na saradnju."
     "Ali šta je sa proletom pored Jupitera? To je prava kritična tačka. Ne samo što ćemo tada sagoreti gotovo celokupno gorivo 'Otkrića' već i tempiranje i vektori potiska moraju biti besprekorno tačni."
     "Može li se to obaviti ručnim kontrolama?"
     "Nikako ne bih volela da pokušam. I najmanja greška - pa ili nestajemo u ognju ili postajemo dugoperiodna kometa. Vratili bismo se ovamo kroz nekoliko hiljada godina."
     "Ali ako ne bi bilo alternative?" bio je uporan Flojd.
     "Pa, pod pretpostavkom da na vreme preuzmemo kontrole i da imamo unapred pripremljen niz alternativnih orbita - hm, u tom slučaju možda bismo još i uspeli."
     "Znajući te dobro, Vasilij, uveren sam da to 'možda' znači 'sigurno'. A to me dovodi do druge mogućnosti koju sam pomenuo. Ako Hal ispolji i najmanje odstupanje od programa - mi preuzimamo stvar."
     "Misliš - da ga isključimo?"
     "Tačno."
     "To prošli put nije ispalo baš najlakše."
     "Stekli smo nekoliko pouka od tada. Prepusti stvar meni. Mogu jemčiti da će ti ručne kontrole biti vraćene kroz otprilike pola sekunde."
     "Pretpostavljam da nema opasnosti da Hal postane podozriv."
     "Sada ti postaješ paranoičan, Vasilij. Hal ipak nije u toj meri očovečen. Ali Čandra je kadar da mu ubaci crva sumnje. Ne sme, dakle, sazati ni slovca o ovome. Svi ćemo se u potpunosti složiti sa njegovim planom, izrazićemo žaljenje što smo imali primedbi i utvrdićemo da smo uvereni da će Hal razumeti naše nazore. Je li tako, Tanja?"
     "Tako je, Vudi. I čestitam ti na dalekovidosti; ta igračkica je bila dobra zamisao."
     "Koja igračkica?" upita Vasilij.
     "Objasniću ti uskoro. Izvini, Vudi - to je sva šemaka koja mi je ostala. Hoću da sačuvam malo - za onaj trenutak kada se bezbedno nađemo na putu ka Zemlji."

46. ODBROJAVANJE

     Niko ne bi u ovo nikad poverovao bez mojih fotosa, pomisli Maks Brajlovski, orbitirajući oko dva broda na razaljini od dva kilometra. Prizor je izgledao neosporno nedoličan, kao da 'Leonov' siluje 'Otkriće'. Kada je sada malo bolje promislio, kruti, zdepasti ruski brod uistinu je delovao muški u poređenju sa tananom, vitkom američkom letelicom. Ali i većina drugih operacija spajanja izazivala je izrazito seksualne primisli, prisetio se da je jedan od prvih kosmonauta - čijeg imena nije mogao da se spomene - bio ukoren zbog odveć slikovitih reči kojima je dočaravao... ovaj, vrhunac svoje misije.
     Koliko je mogao da proceni na osnovu pomnog osmatranja, sve je bilo u redu. Na dovođenje u odgovarajući položaj i čvrsto povezivanje dva broda utrošeno je više vremena nego što je bilo predviđeno. Sve to uopšte ne bi bilo moguće da nije bilo jednog od onih upliva sreće koji ponekad - ne uvek - bivaju blagonakloni prema onima koji to zaslužuju. Na 'Leonovu' su za svaki slučaj poneli nekoliko kilometara trake od ugljeničnih vlakana, ne šire od vrpce kojom devojke povezuju kosu, ali i kadre da izdrži opterećenje od mnogo tona. Traka je domišljato trebalo da bude upotrebljena za povezivane blokova sa uređajima za Starijeg brata ukoliko bi svi drugi načinji pričvršćivanja zakazali. Ona je sada spajala 'Leonova' i 'Otkriće' u nežan zagrljaj - dovoljno čvrsto, svi su se uzdali, da spreči svako kloparanje i pomicanje sve do ubrzanja od jedne desetine gravitacije, koliko se najviše moglo postići pri punom opterećenju motora.
     "Želite li još nešto da proverim pre no što se vratim?" upita Maks.
     "Ne", uzvrati Tanja. "Sve je u redu. A i nemamo više vremena na bacanje."
     To je bilo tačno. Ukoliko je ono tajanstveno upozorenje bilo ozbiljno - u šta sada niko više nije sumnjao - onda je valjalo otpočeti manevar uzmicanja tokom naredna dvadeset četiri časa.
     "U redu - vraćamo 'Ninu' u štalu. Žao mi je zbog toga, stara devojko."
     "Uopšte nam nisi kazao da je 'Nina' kobila."
     "Ne priznajem to ni sada. A žao mi je što ćemo je ostaviti ovde u svemiru, kao kakvo smeće, samo da bismo dobili nekoliko bednih dodatnih metara u sekundi."
     "Oni nam mogu biti i te kako dragoceni kroz nekoliko časova, Makse. U svakom slučaju, ništa ne isključije mogućnost da jednoga dana neko ponovo dođe ovamo i vrati je do Zemlje."
     Čisto sumnjam, pomisli Maks. A možda je, uostalom, baš bilo prikladno ostaviti malu svemirsku kapsulu tu, kao stalni podsetnik na Čovekovu prvu posetu carstvu Jupitera.
     Blagim, brižljivo tempiranim impulsima iz kontrolnih mlaznjaka on obiđe 'Ninom' oko velike kugle 'Otkrića' u kojoj je bio smešten modul za održavanje života; njegove kolege na kontrolnom mostu jedva da su ga i pogledale dok je promicao kraj njihovog zakrivljenog prozora. Pred njim se pojavio razjapljeni ulaz u salu za kapsule i on je nežno posadio 'Ninu' na ispruženi krak za pristajanje.
     "Uvucite me unutra", reče on čim su reze škljocnule. "Ovo se zove valjano planirana vanbrodska delatnost. Preostao je još čitav kilogram goriva da se 'Nina' poslednji put izveze napolje."

     Normalno, nije bilo puno dramatičnosti povodom uključenja motora u svemiru; stvar nije bila slična vatri i grmljavini - kao i uvek prisutnim rizicima - osobenim za uzletanje sa površine planete. Ukoliko bi nešto pošlo naopako i motori zakazali da razviju puni pogon - ništa za to: stvari bi se sredile naprosto tako što bi uključenje nešto duže potrajao. Ili se moglo sačekati na narednu pogodnu tačku na orbiti da bi se preduzeo ponovni pokušaj.
     Ovoga puta, međutim, dok je odbrojavanje teklo ka nuli, napetost na oba broda gotovo je bila opipljiva. Svi su znali da je ovo predstavljalo prvu pravu proveru Halove blagonaklonosti; jedino su Flojd, Karnou i bračni par Orlov bili upućeni u to da postoji i rezervna varijanta. Ali čak ni oni nisu bili potpuno uvereni da će ona upaliti u slučaju nužde.
     "Srećno, 'Leonove'", kazala je kontrola misije, tempirajući poruku tako da stigne pet minuta pre paljenja. "Nadamo se da sve teče glatko. A ako vam to ne pričinjava suviše poteškoća, da li biste, molim vas, mogli malo pobliže da osmotrite polutar, na sto petnaestom stepenu geografske dužine, kada budete zašli za Jupiter. Javila se jedna neobična tamna mrlja tamo - po svoj prilici neko bujanje odozdo; savršeno je okrugla i ima u prečniku gotovo hiljadu kilometara. Liči na senku nekog satelita, ali to ne može biti."
     Tanja je kratko uzvratila na poruku, uspevši da u nekoliko krajnje oskudnih reči dočara njihovo potpuno odsustvo zanimanja za meteorologiju Jupitera u ovom trenutku. Kontrola misije ponekad je ispoljavala savršenu genijalnost za netaktičnost i odabiranje pogrešnog časa.
     "Svi sistemi dejstvuju normalno", reče Hal. "Dva minuta do paljenja."
     Čudno, pomisli Flojd, kako terminologija često nadživi dugo tehnologiju koja ju je iznedrila. Jedino su hemijske rakete bile kadre za paljenje; čak i kada bi vodonik u nuklearnom pogonu ili pogonu na plazmu došao u dodir sa kiseonikom, bio bi odveć topao da bi mogao goreti. Pri takvim temperaturama sva jedinjenja u trenu bi bila razložena na sastavne elemente.
     On poče da prebira po pamćenju, tragajući za drugim sličnim primerima. Ljudi - naročito stariji - i dalje su govorili o stavljanju filma u kameru ili benzina u rezervoar kola. Čak se i izraz 'baciti na celuloid' ponekad još mogao čuti u studijima za snimanje - iako se odnosio na tehnologiju zastarelu već dva pokolenja.
     "Jedan minut do paljenja."
     On se vrati iz prošlosti u sadašnjost. Ovaj minut bio je ključan; već skoro stotinu godina na lansirnim rampama i u kontrolnim centrima to su bili najdužih šezdeset sekundi koji su uopšte postojali. Nebrojeno puta stvar se okončala nesrećom; no, ostali su upamćeni jedino trijumfi. Kakav li će sad ishod biti?
     Iskušenje da još jednom zavuče ruku u džep u kome se nalazio aktivator prekidača Hala bilo je gotovo neodoljivo, iako mu je logika neprekidno govorila da ima obilje vremena za popravak. Ukoliko bi Hal zakazao u izvršenju naloženog mu programa, to će predstavljati samo nepovoljnu okolnost - ne i nesreću. Uistinu kritičan trenutak uslediće onda kada budu na rubu Jupiterove atmosfere.
     "Šest... pet... četiri... tri... dva... jedan... PALJENJE!"
     U prvi mah potisak je bio jedva osetan; bio je potreban skoro minut da bi se dostiglo puno ubrzanje od jedne desetine gravitacije. Pa ipak, svi su odmah stali da plješću, sve dok ih Tanja nije utišala. Valjalo je obaviti mnoga proveravanja; čak iako Hal bude dao sve od sebe - što je u tom trenutku izgledalo izvesno - postojalo je i dalje mnoštvo stvari koje su mogle zakazati.
     Antensko postolje 'Otkrića' - koje je sada izdržavalo najveći deo opterećenja izazvanog inercijom 'Leonova' - uopšte nije bilo projektovano za takvu zloupotrebu. Glavni konstruktor broda, koji je u međuvremenu povučen iz penzije, zaklinjao se da je bezbednosna margina dovoljno široka. Ali nije bila isključena mogućnost da se varao, a i za materijale se znalo da postaju krtiji posle više godina provedenih u svemiru...
     Takođe se moglo ispostaviti da trake koje su spajale dva broda nisu najbolje postavljene; one su se mogle istegnuti i olabaviti ili skliznuti. Isto tako, 'Otkriće' možda neće biti kadro da vrši neophodne ispravke putanja zbog decentrirane dodatne mase u vidu hiljadu tona koje nosi 'na krkači'. Flojdu je na pamet padalo desetak stvari koje su im mogle stvoriti ozbiljne poteškoće; malo je bilo utehe u okolnosti poznatoj iz iskustva da se na kraju uvek zbivalo nešto jedanaesto, sasvim nepredviđeno.
     No, minuti su stali da protiču bez ikakvih problema; jedini dokaz da motori 'Otkrića' uistinu rade bila je slabašna, potiskom izazvana grvitacija, kao i veoma blago vibriranje koje se prenosilo kroz zidove broda. Io i Jupiter i dalje su počivali na istom mestu gde su se nalazili i tokom proteklih nedelja, na naspramnim stranama neba.
     "Isključenje kroz deset sekundi. Devet-osam-sedam-šest-pet-četiri-tri-dva-SADA!"
     "Hvala, Hale. Na dugme." Neprevodiva igra reči. Izraz 'On the button' (doslovno: 'Na dugme') znači 'u dlaku', 'dobro tempirano' - prim. prev.
     Bio je to još jedan zastareo izraz koji se i dalje nalazio u upotrebi; već najmanje jedno pokolenje, senzorne dirke gotovo u potpunosti su zamenile dugmad. No, ipak, ne u svim slučajevima; Kada bi okolnosti bile kritične, i dalje je bilo najbolje raspolagati takvim kontrolnim uređajem koji se primetno kretao, proizvodeći pri tom fino, zadovoljavajuće klik.
     "Potvrđujem", reče Vasilij. "Nema potrebe ni za kakvim ispravkama sve do sredine kursa."
     "Oprostimo se od blistavog, egzotičnog Ioa - sveta iz snova trgovaca nekretninama", reče Karnou. "Svi ćemo biti srećni što ćeš nam nedostajati."
     Ponovo počinje da liči na starog Voltera, pomisli Flojd. Tokom poslednjih nekoliko nedelja postao je neobično povučen, kao da mu se nešto vrzmalo po pameti (ali kome nije?). Kako izgleda, provodio je zamašan deo svog inače oskudnog slobodnog vremena u šapatnim razgovorima sa Katerinom: Flojd se jedino nadao da se nije suočio sa nekim medicinskim problemom. U tom pogledu su do sada imali prilično sreće; poslednja stvar koja im je u ovom trenutku bila potrebna bio je neki nesrećni slučaj koji bi nalagao stručnu intervenciju hirurga-zapovednika.
     "Nije pošteno to što kažeš, Voltere", primeti Brajlovski. "Počelo je da mi se dopada ovo mesto. Baš bi bilo zgodno ploviti onim jezerima lave."
     "A šta kažete na vulkanski roštilj?"
     "Ili na pravo kupanje u rastopljenom sumporu?"
     Svi su postali razgaljeni, čak pomalo histerični od olakšanja. Iako je još bilo prerano da se odahne, budući da im je tek predstojala najkritičnija faza manevra uzmicanja, ipak je uspešno prebrođen prvi korak na dugom putovanju kući. Bio je to više nego dovoljan razlog za malo i skromno davanje oduška.
     Proslava, međutim, nije dugo potrajala, budući da je Tanja ubrzo izdala zapovest da svi oni čije prisustvo nije nužno pođu da se malo odmore - a ako je moguće i odspavaju - i pripreme za susret sa Jupiterom od koga ih je razdvajalo još samo devet časova. Pošto oni na koje se ova naredba odnosila nisu bili baš hitri u njenom izvršavanju, Saša ih je poterao sa mesta gde su se zatekli, uzviknuvši: "Visićete zbog ovoga, vi buntovnički psi!" Pre samo dve večeri svi su, opuštanja radi, uživali u četvrtoj verziji filma 'Pobuna na brodu Baunti', za koju je među istoričarima kinematografije vladalo jednodušno uverenje da u njoj igra najuspešniji kapetan Blaj još od vremena znamenitog Čarlsa Lotona.
     Javili su se, doduše, ne odveć glasni predlozi da se Tanja osujeti u gledanju ovog filma, kako posle projekcije ne bi došla do nekih novih zamisli.
     Posle nekoliko nemirnih časova u svojoj čauri Flojd odustade od nastojanja da zaspi i otisnu se do osmatračke palube. Jupiter je u međuvremenu postao znatno veći i lagano je čilio dok su brodovi hitali ka tački najvećeg približenja planeti povrh noćne strane. Veličanstven, srpast disk ispoljavao je takvo raznovrsje pojedinosti - pojasevi oblaka, mrlje svih boja od zaslepljujuće bele do crvene poput cigle, tamna kuljanja iz neznanih dubina, ciklonski oval velike crvene mrlje - da oko sve to nikako nije moglo apsorbovati. Okrugla, tamna senka jednog meseca - po svoj prilici Evrope, pomisli Flojd - bila je tu u prolazu. Sada je poslednji put posmatrao taj neverovatni prizor; iako je morao da bude u punoj formi kroz šest časova, predstavljalo je pravi zločin traćiti ove dragocene trenutke na spavanje.
     Gde li se dela ona mrlja za koju ih je kontrola misije zamolila da je osmotre? Trebalo bi da se već pojavi na vidiku, ali Flojd nije bio siguran da će se moći videti golim okom. Vasilij je sigurno odveć zauzet da bi se baktao oko toga; možda bi on mogao pomoći tako što bi se malo bavio amaterskom astronomijom. Uostalom, postojalo je jedno kratko vreme pre svega tridesetak godina kada je zarađivao za život kao profesionalac na tom polju.
     On stavi u pogon kontrole glavnog teleskopa prečnika pedeset centimetara - srećom, vidno polje nije bilo zaprečeno pripojenim trupom 'Otkrića' - i stade da klizi po polutaru uz srednji stepen uvećanja. I ubrzo ugleda ono što je tražio: upravo se pomaljalo iza ruba diska.
     Silom prilika, Flojd je tog časa bio jedan od deset najvećih stručnjaka za Jupiter u Sunčevom sistemu; ostalih devet radilo je ili spavalo oko njega. Odmah je shvatio da postoji nešto veoma neobično u vezi sa tom mrljom; bila je toliko crna da je ličila na rupu probušenu kroz oblake. Sa mesta odakle je osmatrao izgledalo je da je posredi elipsa oštrih ivica; Flojd je pretpostavio da bi, viđena pravo odozgo, bila savršeni krug.
     Načinio je nekoliko snimaka, a onda povećao razlučnu moć do najvišeg stepena. Jupiterovo brzo okretanje oko vlastite ose već je dovelo formaciju u jasno vidno polje; što ju je duže posmatrao, Flojd je postajao sve zbunjeniji.
     "Vasilij", pozva on preko interkoma, "ako možeš da se odvojiš od posla samo minut - baci pogled na monitor teleskopa od pedeset centimetara."
     "Šta posmatraš? Je li važno? Proveravam orbitu."
     "Samo ti radi svoj posao. Nema žurbe. No, pronašao sam onu mrlju o kojoj je izvestila kontrola misije. Izgleda krajnje neobično."
     "Do vraga! Potpuno sam je smetnuo s uma. Baš smo ti mi neka fina osmatračka družina kad oni momci sa Zemlje treba da nam kažu gde da gledamo. Daj mi još samo pet minuta - nikud neće pobeći."
     Siguro da neće, pomisli Flojd; štaviše, postaće jasnija. Međutim, nije bilo toliko sramno prevideti nešto što su uočili zemaljski - ili lunarni - astronomi. Jupiter je, naime, veoma veliki, oni su bili veoma zauzeti, a teleskopi na Mesecu i na orbiti oko Zemlje raspolagali su stotinu puta većom razlučnom moći od uređaja koji je on sada koristio.
     No, stvari su postajale sve neobičnije. Flojdu se prvi put javi neodređeno osećanje nelagodnosti. Sve do tog trenutka uopšte mu nije palo na um da bi mrlja mogla biti i nešto drugo, a ne samo prirodna formacija - neki trik Jupiterove neverovatno složene meterologije. Sada je počeo da sumnja u to.
     Bila je tako crna, poput same noći. I tako simetrična; kada je ušla u jasno vidno polje, postalo je očigledno da je posredi savršen krug. No, ipak nije bila oštro omeđena; rubovi su bili neobično zamućeni, kao da su stajali malo izvan žiže.
     Da li je posredi bilo dejstvo uobrazilje ili je stvarno stala da raste, čak primetno? Izvršio je brzu procenu i zaključio da stvar sada ima u prečniku dve hiljade kilometara. Bila je tek neznatno manja od još vidljive senke Evrope, ali i toliko tamnija da se nikako nije mogla zameniti sa ovom.
     "Da pogledamo", reče Vasilij tonom koji je odavao udostojenje. "Šta misliš da si pronašao? Oh..." Glas mu zamuknu u tišinu.
     To je ono, pomisli Floj, uz iznenadnu ledenu odlučnost.
     Ma šta predstavljalo...