29. POMALJANJE

     Sašina najnovija obavest glasila je:

     ENGLORUSKI BILTEN BR. 8

     Predmet: Tavarišč (tavariš)
     Našim američkim gostima:
     Iskreno govoreći, momci, ne pamtim kada me je neko tako oslovio. Svakom Rusu iz dvadeset prvog stoleća to znači povratak u doba krstarice 'Potemkin' - povratak koji u sećanje priziva suknene kape, crvene zastave i Vladimira Iljiča kako drži govorancije radnicima stojeći na papučici železničkog vagona.
     Još u ono vreme kada sam ja bio dečak koristilo se bratec ili družok - pa sad izaberite.
     Hvala na pažnji.
     Drug Kovaljev

     Flojd se još kikotao, pročitavši ovu obavest, kada mu se pridruži Vasilij Orlov, dolebdevši kroz palubu za odmor i osmatranje na putu prema komandnom mostu.
     "Ono što me zapanjuje, tavarišč, jeste činjenica da Saša uopšte nalazi vremena da izučava još nešto uz inženjerijsku fiziku. No, on neprekidno pominje pesme i drame za koje ja nikada nisam čuo, a što se engleskog tiče, govori ga bolje od - pa, recimo, Voltera."
     "Kada se opredelio za nauku, Saša je postao - kako vi to ono kažete? - crna ovca u porodici. Otac mu je bio profesor engleskog u Novosibirsku. Ruski je bio dozvoljen u njihovoj kući jedino od ponedeljka do srede; od četvrtka do subote govorio se engleski."
     "A šta je bilo sa nedeljama?"
     "Oh, francuski i nemački, naizmenice."
     "Sada tačno znam šta podrazumevate pod rečju nekuljturni; mislim da mi taj pridev sasvim pristaje. Da li Sašu peče savest zbog tog... izneveravanja? Uostalom, zašto se uopšte dao u inženjere kada je imao takvo obrazovanje?"
     "U Novosibirsku ti brzo postane jasno ko su kmetovi, a ko aristokrate. Saša nije bio samo sjajan mlad čovek, nego i ambiciozan."
     "Baš kao i ti, Vasilij."
     "Et tu, Brute! Vidiš, i ja umem da navodim Šekspira... Bože moj! Šta to bi?"
     Flojd nije imao sreće; lebdeo je leđima okrenut osmatračkom prozoru, tako da nije ništa video. Kada je uspeo da zauzme povoljan položaj, nekoliko sekundi kasnije, pred njim se pružao samo poznati pogled na Starijeg brata koji je raspolućivao džinovski Jupiterov disk, baš kao što je to činio neprekidno od kada su došli.
     Ali za Vasilija, za trenutak koji će zauvek ostati urezan u njegovom pamćenju, ti oštri obrisi sadržali su jedan potpuno drugačiji i krajnje nemoguć prizor. Izgledalo je kao da se namah otvorio jedan prozor u neku drugu vaseljenu.
     Prikaza je potrajala manje od jedne sekunde, kada ju je nehotičan refleksni treptaj oka prekinuo. Pogled mu se našao upravljen ne u polja zvezda, već sunaca, kao da je posredi zgusnuto srce neke galaksije ili jezgro kakvog zbijenog jata. U tom trenu, Vasilij Orlov zauvek je izgubio nebo Zemlje. Ono će mu ubuduće izgledati nesnosno prazno; čak i moćni Orion i veličanstvena Škorpija predstavljaće tek jedva primetna ustrojstva slabašnih iskri koje ne zavređuju da se dva puta pogledaju.
     Kada se odvažio da ponovo otvori oči, svega je bilo nestalo. Ne - ne baš svega. U samom središtu sada ponovo vaspostavljenog abonosnog pravougaonika još je sijala jedna slabašna zvezda.
     Ali zvezda se nikad ne miče dok je posmatrate. Orlov ponovo trepnu, da bi izbrisao zamućen pogled. Tako je, kretnja je bila stvarna; nije mu se samo pričinilo.
     Meteor? Okolnost da je proteklo više sekundi pre no što se glavni naučnik Vasilij Orlov prisetio da su meteori nemogući u bezvazdušnom prostoru predstavljala je pravi pokazatelj stanja šoka u kome se nalazio.
     Zvezda se onda najednom razluči u prugu svetlosti i samo nekoliko otkucaja srca kasnije nestade je s one strane Jupiterovog ruba. U međuvremenu, Vasilij je uspeo da povrati pribranost i ponovo je bio hladnokrvan, nepristrasan posmatrač.
     Već je došao do dobre procene putanje objekta. Nije moglo biti nikakve sumnje u to; on je hitao pravo ka Zemlji.

Peti deo: DETE ZVEZDA

30. POVRATAK KUĆI

     Izgledalo mu je kao da se probudio iz nekog sna - ili iz sna u snu. Dveri između zvezda vratile su ga svetu ljudi, ali ne više kao čoveka.
     Koliko je bio odsutan? Ceo životni vek... ne, dva životna veka; jedan napred, a drugi nazad.
     Kao Dejvid Boumen, zapovednik i poslednji preživeli član posade svemirskog broda Sjedinjenih Država 'Otkriće', bio je uhvaćen u džinovsku stupicu postavljenu tri miliona godina ranije i podešenu tako da stupi u dejstvo u pravi čas i jedino na pravi podsticaj. Pao je kroz nju, iz jedne vaseljene u drugu, suočivši se sa čudesima od kojih je neka sada poimao, dok druga verovatno neće nikad biti kadar da shvati.
     Kretao se sve većom brzinom, niz beskrajne hodnike svetlosti, sve dok nije prestigao i samu svetlost. Znao je da je to nemoguće, ali sada mu je takođe bilo poznato kako se ipak može postići. Kao što je Ajnštajn ispravno primetio, dobri Bog bio je tanan, ali nikada zloban.
     Prošao je kroz kosmički skretnički sistem - veliku Centralnu stanicu galaksija - i izbio, zaštićen neznanim silama od njene jarosti, nedaleko od površine jedne zvezde crvenog džina.
     Tu je bio očevidac paradoksa rađanja sunca na pročelju jednog sunca, kada je blistavi beli patuljak, parnjak zvezde na umoru, stao da se uspinje nebom - sažežena prikaza koja je pod sobom izazivala plameni plimski talas. Nije iskusio strah, već jedino čuđenje, čak ni onda kada ga je svemirska kapsula povela u pakao što se prostirao ispod...
     ...da bi se po dolasku, mimo svakog razuma, obreo u jednom divno opremljenom hotelskom apartmanu u kome nije bilo ničega što mu nije izgledalo sasvim poznato. No, tu je ipak gotovo sve bilo lažno; knjige na policama predstavljale su samo imitacije, a kutije sa cerealijama i limenke piva u frižideru - premda su na njima stajale poznate nalepnice - sve su odreda sadržale istu bljutavu hranu, po sastavu sličnu hlebu, ali sa ukusom koji je ličio na gotovo sve što bi mu palo na um.
     Ubrzo je shvatio da je on uzorak u kosmičkom zoološkom vrtu, čiji je kavez pomno priređen prema slikama starih televizijskih programa. Takođe je stao da se pita kada će se pojaviti oni koji su ga tu doveli i u kom fizičkom obliku.
     Kako su se samo budalasta pokazala ta očekivanja! Sada je znao da je na isti način čovek mogao razmišljati o pravom obliku vatre ili se nadati da vidi vetar.
     A onda su ga skolile iscrpljenosti uma i tela. I tako, poslednji put, Dejvid Boumen je zaspao.
     Bilo je to neobično spavanje, budući da nije bio sasvim bez svesti. Poput magle što gamiže kroz šumu, nešto mu je zaposedalo um. Osećao je to tek nejasno, zato što bi ga puni dodir uništio podjednako brzo i neumoljivo kao i ognjevi što su besnele pokraj njega. Pod tim ravnodušnim ispitivanjem nije osećao ni nadu ni strah.
     Ponekad, tokom tog dugotrajnog spavanja, sanjao je da je budan. Godine su proticale; jednom se pogledao u ogledalo i u naboranom licu koje je tamo spazio jedva je prepoznao sebe. Telo mu je hitalo ka rastakanju, a kazaljke biološkog časovnika mahnito su se okretale ka ponoći do koje nikada neće stići. Jer u tom poslednjem trenutku Vreme se zaustavilo - a onda mu se promenio smer toka.
     Izvori sećanja najednom su pokuljali; u spomenima stavljenim pod kontrolu, on je stao da ponovo proživljava prošlost, a znanja i iskustva čilela su iz njega dok se vraćao ka detinjstvu. No, ništa nije bilo izgubljeno; sve što je ikada bio, u svakom trenutku života, premeštano je na pouzdanije mesto. I u trenu kada je jedan Dejvid Boumen prestao da postoji, jedan drugi postao je besmrtan, nadrastavši neophodnosti materije.
     Bio je embrion boga, još ne sasvim spreman da bude rođen. Dugo je plutao limbom, znajući šta je bio, ali ne i šta je postao. Još se nalazio u stanju menjanja - negde između larve i leptira. Ili možda tek između gusenice i larve...
     A onda, taj opstoj se raščinio. Vreme se vratilo u njegov sićušni svet. Crna, pravougaona ploča koja se namah pojavila pred njih učinila mu se kao stari prijatelj.
     Video ju je na Mesecu; naišao je na nju negde na orbiti oko Juitera; a na neki način sada je znao da su se i njegovi preci sreli sa njom, jednom davno. Iako je i dalje sadržala nedokučene zagonetke, ipak više nije predstavljala potpunu tajnu; jedan deo njenih sila on je sada shvatao.
     Uvideo je da nije ona jedina, već da ih je mnoštvo; isto tako, ma šta govorili merni uređaji, uvek je bila iste veličine - a samo joj se prividna veličina menjala prema potrebi.
     Kako je očigledan, sada, bio matematički odnos njenih strana, sled kvadrata 1:4:9! I kako je prostodušno bilo pretpostaviti da se niz okončava tu, u samo tri dimenzije!
     Upravo u času kada mu se um usredsredio na te geometrijske jednostavnosti, prazni pravougaonik ispunio se zvezdama. Hotelski apartman - ako je uopšte ikad uistinu postojao - rastočio se natrag u um svog tvorca; a pred njim se obreo blistavi kovitlac Galaksije.
     Posredi je mogao biti neki predivan, neverovatno istančan model ugrađen u blok od plastike. Ali predstavljao je stvarnost koju je on sada pojmio u njenoj sveukupnosti čulima koja su bila tananija od vida. Ako bi samo poželeo, mogao bi upraviti pažnju na bilo koju od stotinu milijardi zvezda Mlečnog Puta.
     Nalazio se upravo tu, u matici ove velike reke sunaca, na pola puta između tinjajućih vatri galatičkog jezgra i samotnih, raštrkanih zvezda-stražara na rubovima. A poticao je odande, s druge strane tog nebeskog bezdana, te vijugave trake tame potpuno lišene zvezda. Znao je da taj bezoblični haos, vidljiv jedino po sjaju koji mu je ocrtavao ivice, potičući iz plamenih magli daleko iza, predstavlja još neiskorišćenu građu stvaranja, sirovinu evolucije što će tek doći. Vreme tamo još nije počelo; tek kada sunca što sada sjaje budu već odavno mrtva, život i svelost preoblikovaće tu prazninu.
     Nesvesno, on je već jednom prošao tuda: sada, znatno bolje pripravljen, premda i dalje u potpunom neznanju o podsticaju koji ga je nagonio, moraće ponovo da prevali isti put...
     Galaksija suknu iz mentalnog okvira u kome ju je on držao zatvorenu; zvezde i magline stadoše da promiču kraj njega, tvoreći privid beskrajne brzine. Avetinjska sunca rasprskavala su se i ostajala za njim dok je on klizio poput seni kroz njihova jezgra.
     A onda, zvezde počeše da se proređuju, a sjaj Mlečnog Puta da kopni u bledu utvaru blistavosti koju je on jednom upoznao - i koju će možda jednoga dana ponovo iskusiti. Vratio se u svemir koji su ljudi držali za stvaran, u istu tačku iz koje se i otisnuo iz njega, sekundama ili stolećima ranije.
     Živo je bio svestan onoga što ga je okruživalo; ta svesnost znatno je nadmašala onu iz pređašnjeg postojanja zbog mnoštva novih čula kojima je dokučivao spoljnji svet. Mogao se usredsrediti na bilo koje od njih i upustiti u doslovce beskrajno podrobno ispitivanje utisaka koji su mu odatle stizali, sve dok ga ne bi zaustavilo temeljno, zrnasto ustrojstvo vremena i prostora ispod koga je postojao jedino haos.
     Takođe je mogao da se kreće, premda nije znao kako. Ali da li je to uopšte ikad znao, čak i onda kada je posedovao telo? Lanac zapovesti koji se pruža od mozga do udova predstavljao je tajnu o kojoj on naprosto nikad nije razmišjao.
     Bio je dovoljan samo napor volje i spektar ove obližnje zvezde pomerio se ka plavom upravo u onoj meri u kojoj je on to želeo. Padao je ka njoj brzinom koja je domašivala veliki deo svetlosne; iako se mogao kretati i brže ako bi to hteo, nije mu se žurilo. Valjalo je još obraditi mnoštvo informacija, mnogo toga razmotriti... a ponajviše tek steći. To je, znao je, bila njegova trenutna svrha; ali takođe je znao da je to tek deo jednog znatno šireg plana koji će se otkriti u svoje vreme.
     Gotovo da nije obratio pažnju na dveri između vaseljena koje su brzo iščezavale iza njega, baš kao ni na brižna stvorenja okupljena oko njih u svojim primitivnim svemirskim letelicama. Ona su bila deo njegovih sećanja; ali sada su ga mamili snažniji spomeni, prizivali da se vrati na matični svet za koji je mislio da ga nikad više neće videti.
     Mogao je da čuje mnoštvo njegovih glasova, koji su postajali sve jači i jači - baš kao što je i on rastao od zvezde gotovo izgubljene spram Sunčeve izdužene korone, preko tankog srpa, pa sve do blistavog plavo-belog diska.
     Znali su da on dolazi. Dole, na toj prenaseljenoj kugli, uzbune već bleskaju po radarskim ekranima, veliki teleskopi za praćenje pretražuju nebo - a istorija kakvu su ljudi poznavali približava se svom kraju.
     Hiljadu kilometara ispod postao je svestan da se usnuli tovar smrti probudio i da se meškolji na svojoj orbiti. Slabašne energije koje je sadržao nisu predstavljale nikakvu pretnju po njega; štaviše, on ih je mogao unosno iskoristiti.
     Ušao je u lavirint elektronskih kola i hitro stao da traga za putem do pogubnog jezgra. Većina ogranaka mogla se prenebreći; bili su to ćorsokaci smišljeni zbog zaštite. Pod njegovim pomnim opipavanjem njihova svrha pokazala se detinje jednostavna; bilo je sasvim lako sve ih zaobići.
     A onda je usledila poslednja prepreka - grub, ali delotvoran mehanički relej koji je držao razdvojena dva kontakta. Dok se budu nalazili u tom položaju neće postojati energija neophodna za stavlanje u pogon završnog niza.
     On pokrenu svoju volju - i prvi put iskusi neuspeh i osujećenje. Mikroprekidač od nekliko grama nije hteo da se pokrene. On je i dalje predstavljao storenje čiste energije, tako da se svet neaktivne materije još nalazio izvan njegovog upliva. No, ova poteškoća mogla se jednostavno rešiti.
     Još mu je preostalo mnogo da nauči. Strujni impuls koji je uveo u relej bio je toliko silovit da je gotovo istopio kalem pre no što je ovaj stigao da stavi u dejstvo mehanizam za aktiviranje.
     Mikrosekunde stadoše sporo da protiču. Bilo je zanimljivo posmatrati kako eksplozivna sočiva dovode u žižu svoje energije, slično slabašnoj šibici koja pali prugu baruta, da bi ova, sa svoje strane...
     Megatoni se rascvetaše u bešumnom prasku koji je doneo kratkotrajnu, lažnu zoru polovini usnulog sveta. Poput feniksa koji niče iz plamena, on upi u sebe ono što mu je bilo potrebno, a odbaci ostalo. Daleko ispod, atmosferski štit koji je obezbeđivao planetu od mnoštva opasnosti apsorbovao je najveći deo pogubnog zračenja. No, ipak će biti zlehudih ljudi i životinja koji više neće biti kadri da vide.
     Posle eksplozije, Zemlja kao da je najednom zanemela. Uobičajen žagor na kratkim i srednjim talasima potpuno je zamukao, budući da ga je naglo ojačana jonsfera odrazila natrag ka površini. Jedino su mikrotalasi i dalje prodirali kroz nevidljivo ogledalo što se lagano rastakalo, optačući celu planetu, ali je velika većina ovih emisija bila za njega odveć uskosnopna da bi ih mogao primati. Nekoliko visokoenergetskih radara još je bilo usredsređeno na njega, ali oni su se mogli potpuno prenebreći. Uopšte nije mario da ih neutrališe, iako je to bez po muke mogao učiniti. A ako bi uz put naišao na još neke bombe, i prema njima će postupiti podjednako ravnodušno. Za sada je raspolagao svim količinama energije koje su mu bile potrebne.
     A onda je počeo da se spušta širokom, zavojitom putanjom ka izgubljenim predelima svog detinjstva.

31. DIZNIGRAD

     Neki filozof sa fin-de-siFcle-a izjavio je jednom prilikom - i zbog toga pretrpeo silnu kritiku - da je Volter Ilajas Dizni doprineo pravoj ljudskoj sreći više nego svi religijski učitelji u istoriji. Sada, pola stoleća posle umetnikove smrti, njegovi snovi još su bujali floridskim podnebljima.
     Kada je početkom osamdesetih godina prethodnog veka otvoren njegov Opitni prototip zajednice sutrašnjice, ovaj poligon predstavljao je samo vitrinu za nove tehnologije i načine življenja. Ali kako je njegov osnivač ispravno shvatio, OPZS će ispuniti svoju svrhu tek onda kada se jedan deo površine koju je zapremao bude pretvorio u pravi, živi grad koji će ljudima što se tu budu naselili predstavljati istinski dom. Taj proces potrajao je do kraja stoleća; na stambenom području sada je obitavalo dvadeset hiljada žitelja i ono je, neizbežno, dobilo popularan naziv Diznigrad.
     S obzirom na okolnost da je useljenje bilo moguće tek pošto bi se probila dvorska straža Diznijevih advokata, nije bilo iznenađujuće što je prosečna starost stanovnika ovog mesta bila veća nego u bilo kojoj drugoj zajednici u Sjedinjenim Državama, kao i što su medicinske usluge bile najizvrsnije na svetu. Neke od njih, štaviše, teško da bi uopšte mogle biti zamišljene, a kamoli stvorene na bilo kom drugom mestu.

     Apartman je bio pomno uređen da ne bi izgledao kao bolnički smeštaj; samo je nekoliko neobičnih delova opreme odavalo njegovu pravu namenu. Postelja je jedva dosezala do visine kolena, što je sasvim smanjivalo opasnost od padova; no, krevet se mogao podići i nagnuti već prema potrebama medicinskih sestara. Kada u kupatilu bila je ugrađena u pod, a u njoj se nalazilo sedište sa rukohvatima, tako da su čak i starije, odnosno povređene osobe mogle bez poteškoća ulaziti i izlaziti. Pod je bio zastrt debelim prekrivkama, ali nisu postojali takvi sagovi o koje se čovek mogao spotaći, niti oštri uglovi koji bi prouzrokovali ozlede. Druge pojedinosti bile su manje očigledne - a televizijska kamera stajala je tako umešno skrivena da se njeno prisustvo ni po čemu nije moglo naslutiti.
     Postojalo je i nekoliko ličnih stvarčica - gomila starih knjiga u jednom uglu i uramljena naslovna strana jednog od poslednjih štampanih brojeva lista 'New York Times' na kojoj je stajalo ispisano: AMERIČKI SVEMIRSKI BROD KREĆE PUT JUPITERA. U blizini su visile dve fotografije: na jednoj je bio mladić na pragu dvadesete, dok je druga prikazivala prilično starijeg čoveka odevenog u astronautsku uniformu.
     Iako krhka, sedokosa starica, koja je na TV panelu gledala neku porodičnu komediju, još nije napunila sedamdesetu, izgledala je znatno starija. S vremena na vreme, zakikotala bi se nekoj šali sa ekrana, ali neprekidno je pogledala na vrata kao da je očekivala posetioca. Kad god bi to učinila, čvršće bi stisnula štap oslonjen o stolicu.
     No, zbivanja u TV drami odvukla su joj pažnju u trenutku kada su se vrata konačno otvorila; trgla se kao krivac uhvaćen na delu kada su poslužna kolica ušla u sobu, a za njima i jedna medicinska sestra u uniformi.
     "Vreme je ručku, Džesi", objavi sestra. "Spremili smo nešto veoma lepo za vas danas."
     "Neću da ručam."
     "Od toga će vam biti znatno bolje."
     "Neću da jedem sve dok mi ne kažete šta je to."
     "Zašto nećete da jedete?"
     "Nisam gladna. Jeste li vi ikada gladni?" upita ona lukavo.
     Robotska kolica sa hranom zaustaviše se pokraj stolice, a onda se poklopci podigoše i pod njima se pojaviše pripremljeni obroci. Sestra ništa nije dodirivala, čak ni kontrole na kolicima. Sada je stajala nepomično, prilično usiljeno se osmehujući, i posmatrala svog teškog pacijenta.
     U monitorskoj sali, udaljenoj pedeset metara, medicinski tehničar reče doktoru:
     "Pazite sad ovo."
     Džesina čvornovata ruka podiže štap i u kratkom luku izmahnu njime iznenađujuće brzo ka sestrinim nogama.
     Sestra uopšte nije obratila pažnju na tu kretnju, čak ni onda kada je štap skliznuo pravo kroz nju. Naprotiv, samo je primetila umirujućim glasom:
     "Dobro, zar ne izgleda lepo? Pojedite to, draga."
     Na Džesinom licu pojavi se prepreden osmeh, ali ona posluša sestru. Trenutak kasnije već je slatko jela.
     "Vidite?" reče tehničar. "Ona savršeno dobro shvata šta se zbiva. Daleko je bistrija nego što se pravi najvećim delom vremena."
     "Je li prva?"
     "Jeste. Svi ostali veruju da im to sestra Vilijems uistinu donosi obed."
     "No, dobro. Svejedno. Vidi samo kako je zadovoljna što nas je nadmudrila. Jede pripremljenu hranu, a to je i bila svrha cele stvari. Ali moramo upozoriti sestre - sve, a ne samo Vilijemsovu."
     "Zašto - ah, da, svakako. Naredni put to ne mora biti halogram - a onda pomislite samo na parnice koje će nam prirediti izubijano osoblje."

32. KRISTALNO VRELO

     Indijanci i doseljenici francuskog porekla iz Luizijane tvrdili su da je Kristalno vrelo bezdano. To je, razume se, bila besmislica u koju čak ni oni nisu mogli poverovati. Trebalo je samo staviti masku za lice i malo otplivati - da bi se sasvim jasno razabrala mala pećina iz koje je navirala neverovatno čista voda; unaokolo su se povijale vitke, zelene vlati vodenog rastinja kroz koje su zurile oči Čudovišta.
     Dva tamna kruga, jedan uz drugoga - svejedno što se uopšte nisu micala, šta su drugo mogla biti? Ova vrebajuća prikaza povećavala je uzbuđenja pri svakom plivanju; jednoga dana Čudovište će suknuti iz svoje jazbine, razjurujući ribe u lovu za većim plenom. Bobi i Dejvid nikad ne bi priznali da tu nije posredi ništa opasnije od jednog odbačenog i nesumnjivo ukradenog bicikla koji leži napola obrastao u vodeni korov na dubini od stotinu metara.
     Bilo je teško poverovati da je dubina uistinu tolika, čak i pošto je to sasvim pouzdano ustanovljeno užetom i viskom. Bobi, stariji i bolji ronilac, spustio se do možda jedne desetine te dubine, da bi potom izvestio kako dno izgleda podjednako udaljeno kao i sa površine.
     Ali sada će Kristalno vrelo morati da obznani svoje tajne; možda je predanje o blagu konfederativaca ipak istinito, uprkos prezrivom odmahivanju lokalnih istoričara. U najmanju ruku, doći će u priliku da se omile šefu policije - što nikad nije bilo naodmet - tako što će izvaditi nekoliko pištolja odbačenih tu posle skorašnjih zločina.
     Mali kompresor za vazduh, koji je Bobi pronašao u garaži, na gomili starudija, sada je vedro brektao, pošto su uspeli da reše početne poteškoće oko stavljanja u pogon. Svakih nekoliko sekundi bi zakašljao i izbacio oblak plavog dima, ali nije bilo znakova da će prestati da radi. "Pa čak ako se to i dogodi", reče jednog trenutka Bobi, "šta s tim? Ako devojke iz Podvodnog pozorišta mogu da isplivaju sa dubine od pedeset metara bez upotrebe creva za vazduh, onda to možemo i mi. Nema nikakve opasnosti."
     Ali zašto, pomisli Dejv u magnovenju, u tom slučaju ne kažemo mami šta radimo i zašto smo čekali da se tata vrati u Kejt povodom narednog lansiranja šatla? No, nisu ga morile prave sumnje: Bobi je uvek bio u pravu. Mora da je divno imati sedamnaest godina i znati sve. Jedino mu nije išlo u glavu zašto mora da gubi toliko vremena sa onom tupavom Beti Šulc. Tačno je, doduše, bilo da je veoma zgodna - ali, do vraga, pa ona je devojka! Imali su grdnih teškoća pre no što su uspeli da je se jutros otarase.
     Dejv je navikao da bude ogledni kunić; mlađa braća upravo su za to služila. On podesi masku za lice, navuče peraja i skliznu u kristalnu vodu.
     Bobi mu dodade crevo za vazduh za koje je bio pričvršćen usni deo uzet sa neke stare ronilačke opreme. Dejv udahnu kroz njega i lice mu se iskrivi u grimasu gađenja.
     "Grozan ukus."
     "Navići ćeš se već. A sad kreći - ali ne dublje od one izbočine. Tu ću početi da podešavam ventil za pritisak kako ne bismo gubili premnogo vazduha. Vrati se kada budem povukao crevo."
     Dejv je glatko zaronio i obreo se u zemlji čuda. Bio je to spokojan, jednobojan svet, tako različit od koralnih sprudova Kejsa. Ovde nije bilo ni pomena od drečavog raznoboja podmorske sredine, gde se život - kako životinjski, tako i biljni - razmetao svim prelivima koji su se nahodili u dugi. Postojala su samo tanana osenčenja plavog i zelenog, odnosno ribe koje su i ličile na ribe, a ne na leptire.
     Otiskujući se perajima, on stade da lagano ponire, vukući crevo za sobom i zaustavljajući se da bi se napojio strujom mehurova kad god bi osetio potrebu za tim. Osećaj slobode bio je tako čudesan da je gotovo smeo s uma grozan uljani ukus u ustima. Kada je stigao do izbočine - u stvari, do jednog starog navodnjenog debla, toliko obraslog vodenim rastinjem da se više uopšte nije moglo prepoznati - on sede i osvrnu se oko sebe.
     Pogledom je mogao obuhvatiti celo vrelo, sve do zelenih obronaka na naspramnoj strani kratera ispunjenog vodom, udaljenih bar stotinu metara. Unaokolo nije bilo mnogo riba; jedino je jedno malo jato svetlucavo promicalo, slično kakvom pljusku srebrnih novčića u mlazu Sunčeve svetlosti koja se slivala odozgo.
     Tu se nalazio i jedan stari prijatelj - kao i obično, kod procepa gde su vode vrela počinjale svoje putovanje ka moru. Mali aligator ("Ali ipak dovoljno veliki", rekao je Bobi jednom veselo. "Veći je od mene.") počivao je okomito, bez ikakvog vidljivog oslonca, držeći samo nos iznad površine. Ostavljali su ga na miru i on im je uzvraćao istom merom.
     Crevo za vazduh se nestrpljivo zategnu. Dejvu je bilo milo što je došlo vreme da krene; sada je shvatio koliko može biti hladno na prethodno nedosegnutoj dubini - a i sve više ga je obuzimala mučnina. No, toplo Sunce uskoro mu je osokolilo duh.
     "Nema problema", reče Bobi samouvereno. "Samo odvrći ventil kako pokazivač pritiska ne bi pao ispod ove crvene crte."
     "Do koje ćeš dubine ići?"
     "Do kraja, ako mi se bude ushtelo."
     Dejv ga nije shvatio ozbiljno; obojica su dobro znala za opijenost izazvanu dubinom, kao i za azotnu narkozu. No, u svakom slučaju, baštensko crevo bilo je dugačko svega trideset metara. To će biti sasvim dovoljno za ovaj prvi opit.
     Kao i mnogo puta ranije, stao je da uz zavidljivo divljenje posmatra kako mu voljeni stariji brat prihvata novi izazov. Plivajući s istom lakoćom kao i ribe oko njega, Bobi je stao da ponire u tu plavu, tajanstvenu vaseljenu. Jednom se okrenuo i energičnim pokretom pokazao na crevo za vazduh, stavljajući jasno do znanja da mu je potrebno više kiseonika.
     Uprkos strašnoj glavobolji koja ga je najednom obuzela, Dejv je dobro znao šta mu je dužnost. Pohitao je do starog kompresora i odvrnuo kontrolni ventil do pogubnog maksimuma - pedeset milionitih delova ugljen-monoksida.
     Kada je poslednji put video Bobija, ovaj je i dalje samopouzdano ponirao - prilika prošarana zaronjenim zracima Sunca, koja je zauvek izmicala iz njegovog domašaja. Voštani kip u mrtvačnici bio mu je potpuni stranac koji nije imao nikakve veze sa Robertom Boumenom.

33. BETI

     Zašto je došao ovamo, vrativši se poput neupokojenog duha na poprište stare patnje? Nije imao predstavu o tome; štaviše, nije uopšte bio svestan svog odredišta sve dok ga okruglo oko Kristalnog vrela nije pogledalo iz šume što se pružala pod njim.
     Bio je gospodar sveta, ali ga je ipak paralisalo osećanje pustošnog bola koje već godinama nije iskusio. Vreme je iscelilo ranu, kao što to uvek čini; pa ipak, izgledalo mu je kao da je juče stajao plačući kraj smaragdnog ogledala dok su mu pred očima stajali jedino odrazi okolnih čempresa obraslih španskom mahovinom. Šta se to zbiva s njim?
     A onda, i dalje ne svojim htenjem, već kao da ga je podsticala neka blaga struja, on se otisnu na sever, ka glavnom gradu. Tragao je za nečim - no, neće saznati šta je to sve dok ga ne nađe.
     Niko, nikakav uređaj, nije zabeležio njegov prolaz. Više nije štedro zračio unaokolo, zato što je već gotovo ovladao kontrolom energije, kao što je jednom davno vladao svojim izgubljenim, ali ne i zaboravljenim udovima. Zaronio je poput magle u trezore obezbeđene od zemljotresa, sve dok se nije obreo među milijardama uskladištenih memorija i zaslepljujućih, treperavih mreža elektronskih misli.
     Ovaj zadatak bio je složeniji od aktiviranja jedne sirove nuklearne bombe, tako da je tu utrošio više vremena. Pre no što je pronašao informaciju za kojom je tragao, potkrala mu se jedna sitna omaška, ali on nije mario da je ispravi. Niko nikada nije shvatio zašto - tek, sledećeg meseca tri stotine poreskih obveznika sa Floride, čije je zajedničko svojstvo bilo to da im imena počinju slovom 'F', dobilo je čekove na ravno jedan dolar. Ispravljanje ove preplate višestruko bi premašilo njenu vrednost, tako da su zbunjeni inženjeri za računare konačno svu krivicu svalili na pljusak kosmičkih zraka. Sve u svemu, to objašnjenje i nije bilo daleko od istine.
     Bilo mu je potrebno nekoliko milisekundi da prevali put od Talahasija do zgrade broj 634 u ulici Južna magnolija u Tampi. Adresa je još bila ista; nije morao da traći vreme na proveravanje.
     No, s druge strane, on uopšte nije imao nameru da proverava sve do samog trenutka kada je to učinio.
     Posle tri porođaja i dva pobačaja Beti Fernandez (nFe Šulc) i dalje je bila veoma lepa žena. U ovom trenutku takođe je bila veoma zamišljena; gledala je jedan televizijski program koji joj je prizvao sećanja, gorka i slatka.
     Posredi je bilo vanredno izdanje vesti povodom tajanstvenih događaja iz prethodnih dvanaest časova: emisija je počela upozorenjem upućenim sa 'Leonova' koji se nalazio među Jupiterovim mesecima. Nešto je hitalo ka Zemlji; nešto je - bezopasno - detoniralo jednu nuklearnu bombu na orbiti koju još niko nije priznao kao svoju. To je bilo sve, ali i više nego dovoljno.
     Komentatori su iskopali svu silu starih video-traka - od kojih su neke uistinu bile trake - sve do onih, nekada strogo poverljivih snimaka na kojima je prikazano otkriće MNT-1 na Mesecu. Po pedeseti put, najmanje, čula je onaj jezivi radio-krik što se razlegao u trenutku kada je monolit pozdravio Mesečevu zoru, uputivši svoju poruku ka Jupiteru. Takođe je ponovo stala da posmatra poznate prizore i da sluša stare intervjue sa 'Otkrića'.
     Zašto sve to uopšte gleda? Sav taj materijal držala je uskladišten negde u kućnoj arhivi (premda ga nikada nije reprodukovala kada bi tu bio Hoze). Možda zato što je očekivala neku novost; nerado je priznavala, čak i samoj sebi, u kojoj meri prošlost još ima uticaja na njena osećanja.
     A evo i Dejva, baš kao što je i očekivala. Bio je to jedan stari intervju na Bi-Bi-Siju iz koga je gotovo svaku reć znala napamet. Pričao je o Halu, pokušavajući da ustanovi da li računar poseduje samosvest ili ne.
     Kako je mlad izgledao - i kako se tu razlikovao od one osobe sa poslednjih, zamućenih slika sa ukletog 'Otkrića'! I koliko je samo nalikovao Bobiju kakvog je ona upamtila.
     Slika se zatalasa u času kada su joj se oči ispunile suzama. Ne - nešto nije bilo u redu sa televizorom ili sa ovim kanalom. I zvuk i slika počeli su da se šašavo ponašaju.
     Dejvove usne su se pokretale, ali ona ništa nije mogla da čuje. A onda lice kao da mu se rastočilo, rastopilo u blokove boja. Potom je ponovo steklo oblik, pa se opet zamutilo, da bi onda još jednom postalo postojano. No, zvuka i dalje nije bilo.
     Odakle im ova slika? Na njoj nije bio Dejv kao čovek, već kao dečak - kakvog ga je najpre upoznala. Gledao je sa ekrana gotovo kao da je mogao da je vidi preko bezdana godina.
     On se osmehnu; usne mu se pokrenuše.
     "Zdravo, Beti", reče.
     Nije bilo teško oblikovati reči i uneti ih u struje što su pulsirale audio-kolima. Prava poteškoća bila je usporiti misli do glacijalnog tempa ljudskog mozga. A potom čekati čitavu večnost na odgovor...
     Beti Fernandez bila je čvrsta žena; takođe se odlikovala inteligentnošću, a iako je već desetak godina bila domaćica, nije zaboravila ono što je znala kao stručnjak za održavanje elektronske opreme. Ovde je posredi bilo još jedno u nizu čuda medijske simulacije; prihvatiće ga sada takvo kakvo jeste, a o pojedinostima će se pobrinuti kasnije.
     "Dejve", uzvrati ona. "Dejve - jesi li to stvarno ti?"
     "Nisam siguran", uzvrati slika na ekranu, neobično bezbojnim glasom. "Ali sećam se Dejva Boumena i svega u vezi s njim."
     "Je li on mrtav?"
     Ovo je bilo novo teško pitanje.
     "Njegovo telo - da. Ali to više nije važno. Sve što je Dejv Boumen uistinu bio još je deo mene."
     Beti se prekrsti - bio je to gest koji je naučila od Hozea - i prošaputa:
     "Hoćeš da kažeš - da si ti duh?"
     "Ne znam ni za jednu primereniju reč."
     "Zašto si se vratio?"
     "Ah! Beti - zašto, odista! Kad bi mi bar ti to mogla reći."
     No, znao je jedan odgovor, zato što se pojavio na televizijskom ekranu. Razvod između tela i uma još ni izdaleka nije bio potpun, a ni najnesputanije kablovske televizijske mreže ne bi puštale u program ovako razvratne seksualne prizore kakvi su se sada tamo oblikovali.
     Beti je gledala neko vreme, ponekad se osmehnuvši, a ponekad sa šokiranim izrazom lica. A onda se okrenu, ali ne zbog stida, već usled tuge - žala zbog minulih uživanja.
     "Nije, dakle, tačno", reče ona, "ono što nam odvajkada pričaju o anđelima."
     Jesam li ja anđeo? - upita se on. Ali bar je njemu bilo jasno šta tu radi, hitnut plimama tuge i želje na sastanak sa prošlošću. Najsnažnije osećanje koje je ikada iskusio bila je strast prema Beti; elementi bola i krivice koje je ono sadržalo samo su ga učinile snažnijim.
     Nikada mu nije kazala da li je bolji ljubavnik od Bobija; bilo je to pitanje koje on nikada nije postavio, budući da bi tako raščinio čaroliju. Bili su odani istoj opsceni, pronašli su u naručju jedno drugoga (a kako je samo mlad tada bio - tek je napunio sedamnaest kada je sve počelo, nepune dve godine posle sahrane) melem za istu ranu.
     Razume se, veza nije mogla potrajati, ali iz tog iskustva izišao je neopozivo izmenjen. Više od jedne decenije potom sva njegova autoerotska maštanja bila su usredsređena na Beti; nije više sreo nijednu ženu koju je mogao uporediti sa njom, a odavno je uvideo da se to nikada neće ni dogoditi. Nikoga više nije pohodio isti, voljeni duh.
     Prizori želje zgasnuše na ekranu; za trenutak se probi redovni program - nezgrapni snimak 'Leonova' kako počiva povrh Ioa. A onda se ponovo pojavi lice Dejva Boumena. Izgledalo je da gubi kontrolu, zato što su mu crte postale veoma nepostojane. Ponekad bi izgledalo da mu je samo deset godina - pa dvadeset ili trideset - da bi se potom neverovatno pretvarao u smežuranu mumiju čije je naborano lice predstavljalo parodiju čoveka koga je ona jednom poznavala.
     "Imam još jedno pitanje pre no što odem. Karlos - uvek si govorila da je on Hozeov sin, ali ja sam stalno bio u nedoumici. Šta je prava istina?"
     Beti Fernandez poslednji put pogleda u oči, dugotrajno, mladića koga je jednom volela (ponovo mu je bilo osamnaest godina i ona za trenutak požele da mu vidi celo telo, ne samo lice).
     "On je tvoj sin, Dejvide", prošapta ona.
     Slika iščili, a na mesto nje javi se normalan program. Kada je, skoro jedan sat kasnije, Hoze Fernandez tiho ušao u sobu, Beti je i dalje zurila u ekran.
     Nije se okrenula kada ju je poljubio u stražnji deo vrata.
     "Nikada ne bi poverovao ovo, Hoze."
     "Da čujem."
     "Upravo sam slagala jednog duha."

34. OPROŠTAJ

     Kada je Američki institut za aeronautiku i astronautiku objavio 1977. godine svoj protivurečni izveštaj pod naslovom 'Pedeset godina NLO-a', mnogi kritičari su istakli da su neidentifikovani leteći objekti primećivani stolećima, odnosno da svedočanstvo Keneta Arnolda o viđenju 'letećeg tanjira' 1947. ima nebrojene preteče. Ljudi su viđali neobične stvari na nebu od osvita istorije; ali sve do sredine dvadesetog veka NLO-i su predstavljali sporadičnu pojavu koja nije pobuđivala veće zanimanje. No, od tada oni postaju predmeti laičke i naučne pažnje, kao i osnova nečega što se može nazvati jedino religijskim verovanjima.
     Uzrok ovome nije bilo teško dokučiti; pojava džinovskih raketa na početku svemirske ere upravila je umove ljudi ka drugim svetovima. Uviđanje da će ljudska rasa ubrzo postati kadra da se otisne sa planete na kojoj je rođena iznudila je neumitno pitanje: gde su drugi i kada možemo očekivati posetioce? Takođe se javila nada, koja je, doduše, tek retko bivala iskazana, da bi blagonaklona stvorenja sa zvezda mogla pomoći čovečanstvu da zaleči mnoge rane što ih je samo sebi nanelo i da ga izbavi od potonjih nesreća.
     Svaki student psihologije lako je mogao predvideti da će jedna tako duboka potreba ubrzo biti zadovoljena. Tokom druge polovine dvadesetog stoleća bilo je u doslovnom smislu na hiljade izveštaja o viđenjima svemirskih letelica u svakom kutku Zemljine kugle. I ne samo to: zabeleženo je na stotine izveštaja o 'bliskim susretima' - stvarnim sretanjima sa vanzemaljskim posetiocima, često začinjenim pripovestima o nebeskim zabavnim putovanjima, otmicama, pa čak i medenim mesecima provedenim u svemiru. Činjenica da se stalno ispostavljalo kako su ovde posredi laži ili halucinacije nimalo nije odvratila vernike. Ljudi kojima su bili pokazani gradovi na suprotnoj strani Meseca izgubili su sasvim malo na uverljivosti čak i onda kada izviđačke misije 'Orbitera' i 'Apola' nisu tamo pronašle nikakve artefakte; damama koje su se udavale za Venerijance verovalo se i pošto se za planetu ispostavilo da je, nažalost, vrelija od rastopljenog olova.
     U vreme kada je AIAA objavio svoj izveštaj, nijedan naučnik od ugleda - čak ni među onima koji su ranije zastupali tu zamisao - nije verovao da NLO-i stoje u bilo kakvoj vezi sa vanzemaljskim životom ili inteligencijom. Razume se, to nikada neće biti moguće dokazati; bilo koje od nebrojenih viđenja tokom poslednjih hiljadu godina moglo je biti autentično. Ali kako je vreme prolazilo, a satelitske kamere i radari koji su pretraživali nebo nisu pružili nikakav konkretan dokaz, javnost se postepeno hladila za celu stvar. No, ovo nije obeshrabrilo kultiste, koji su svoju veru održavali putem biltena i knjiga što su uglavnom prežvakavali i podešavali stare izveštaje davno pošto su ovi bili obesnaženi ili odbačeni.
     Kada je otkriće monolita u Tihou - MNT-1 - konačno obznanjeno, oglasio se pravi hor usklika u stilu 'Šta sam vam govorio!' Više se nije moglo poricati da je uistinu bilo posetilaca na Mesecu - a po svoj prilici i na Zemlji - pre ciglih tri miliona godina. Najednom, NLO-i su ponovo preplavili nebo; bilo je, doduše, čudnovato to što tri nezavisna nacionalna sistema za praćenje, koja su bila kadra da u svemiru registruju ma šta veće od hemijske olovke, i dalje nisu uspevala da ih pronađu.
     No, prilično brzo, broj izveštaja ponovo je pao na 'nivo šuma' - na obim koji bi se sasvim mogao očekivati, naprosto kao ishod mnogih astronomskih, meteoroloških i aeronautičkih pojava koje se neprekidno zbivaju na nebu.
     Sada je, međutim, sve iznova počelo. Ovoga puta nije bilo greške: stvar je zvanično potvrđena. Jedan plavi NLO nalazio se na putu ka Zemlji.
     O prvim viđenjima javljeno je svega nekoliko minuta po upozorenju sa 'Leonova'; prvi bliski susreti zabeleženi su samo nekoliko časova kasnije. Jedan penzionisani trgovački posrednik, koji se šetao sa svojim buldogom po jorkširskom vresištu, bio je očevidac spuštanja diskolike letelice iz koje su izišla u svemu ljudska stvorenja, osim što su imala šiljate uši, i upitala ga za put do Dauning Strita. Kontaktirani je bio toliko zatečen da je jedino uspeo da mahne svojim štapom u pravcu Vajthola; neoboriv dokaz o ovom susretu bila je činjenica da je buldog potom prestao da uzima hranu.
     Iako se za trgovačkog posrednika znalo da ranije nije patio od mentalnih oboljenja, čak i oni koji su mu verovali teško su mogli da prihvate naredni izveštaj. Ovog puta posredi je bio jedan baskijski ovčar u tradicionalnoj misiji; čoveku je silno laknulo kada se ispostavilo da su oni za koje se pobojao da su graničari u stvari dva čoveka zaogrnuta ogrtačima, prodornih očiju, koja su se raspitivala za put do glavnog štaba Ujedinjenih Nacija.
     Besprekorno su govorila baskijski - izuzetno težak jezik bez ikakvih sličnosti sa bilo kojim drugim poznatim jezikom čovečanstva. Očigledno, posetioci iz svemira bili su izvrsni lingvisti, ali im je zato poznavanje zemljopisa bilo neobično oskudno.
     Stvari su nastavile da teku u istom smislu, iz slučaja u slučaj. Sasvim mali broj kontaktiranih je lagao ili bio poremećena uma; većina ih je iskreno verovala u vlastite priče, pa su čak zadržavali to uverenje i pod hipnozom. Bilo je, međutim, i takvih koji su predstavljali žrtve kakvih neslanih šala ili neverovatnih podudarnosti - kao, na primer, jedan nesrećni arheolog-amater koji je pronašao filmske rekvizite što ih je jedan znameniti reditelj naučnofantastičnih kinematografskih spektakala ostavio napuštene u tuniskoj pustinji skoro četiri decenije ranije.

     No, jedino na početku - kao i na samom kraju - neko ljudsko biće bilo je uistinu svesno njegovog prisustva - i to stoga što je on tako želeo.
     Svet mu je stajao na raspolaganju da ga po volji istražuje, bez ikakvih ograničenja ili prepreka. Nije bilo tih zidova koji bi ga zadržali niti tajni koje bi bile nedokučive čulima što ih je posedovao. U prvi mah je poverovao da samo ispunjava jedno staro htenje time što posećuje mesta koja nije imao prilike da vidi u prethodnom postojanju. Tek mnogo kasnije, shvatio je da njegova munjevita strujanja po celoj Zemljinoj kugli imaju dublji smisao.
     Na jedan tanan način on je upotrebljavan kao sonda kojoj je bilo namenjeno da dođe do uzoraka svih vidova ljudskih poslova. Kontrola nad njim bila je tako neupadljiva da je gotovo uopšte nije bio svestan; bio je poput lovačkog psa na uzici kome je dopušteno da ide kuda hoće, ali koji je ipak morao da se pokorava starijim željama svog gospodara.
     Piramide, Veliki Kanjon, mesečinom obliveni snegovi Everesta - sve je to on odabrao. Isto je bilo i sa nekim umetničkim galerijama i koncertnim dvoranama - premda on, na vlastiti podsticaj, nikada ne bi posetio sva ona stecišta kulture u kojima se ovako obreo.
     Takođe ne bi zalazio u mnoštvo fabrika, zatvora, bolnica, ne bi obišao jedan gadni rat u Aziji, ne bi prisustvovao konjičkim trkama, zapetljanoj orgiji na Beverli Hilsu, ne bi navraćao u Ovalni kabinet Bele kuće, u arhive Kremlja, Vatikansku biblioteku, niti bi posetio Crni kamen Ka'abah u Meki...
     Postojala su i takva iskustva kojih se nije jasno sećao, kao da su bila podvrgavana cenzuri - ili kao da ga je od njih štitio neki anđeo-čuvar. Na primer...
     Šta je tražio u Likijevom memorijalnom muzeju, u klancu Olduvai. Nikada nije pokazivao veće zanimanje za poreklo Čoveka od bilo kog inteligentnog člana vrste homo sapiens, tako da mu fosili ništa nisu značili. No, znamenite lobanje, čuvane poput krunskih dragulja u vitrinama, izazivale su neobične odjeke u njegovom sećanju, kao i uzbuđenje koje nije umeo da objasni. javio mu se osećaj deja vu-a snažniji od bilo kog što ga je ranije iskusio - ali nešto nije bilo u redu. Kao da je posredi bila kuća u koju se čovek vraća posle mnogo godina da bi ustanovio kako je sav nameštaj promenjen, zidovi razmešteni, pa čak i stubište drugačije napravljeno.
     Bio je to turoban, negostoljubiv teren, suv i sparušen. Gde su se dele one bujne ravnice i nepregledno mnoštvo hitronogih travojeda koji su njima tumarali pre tri miliona godina?
     Tri miliona godina. Otkud to zna?
     Iz tišine pune odjeka u koju je uputio pitanje nije dospeo nikakav odgovor. Ali onda je spazio kako se pred njim ponovo uznosi poznato pravougaono obličje. Prišao mu je i u njegovoj dubini pojavila se senovita slika, poput odraza u lokvi mastila.
     Tužne i zbunjene oči, koje su gledale ispod kosmatog, visokog čela, bile su upravljene negde mimo njega, ka budućnosti koju nikad neće moći da vide. Jer, on je bio ta budućnost, sto hiljada pokolenja niže niz reku vremena.
     Istorija je tu počela; bar mu je to sada bilo jasno. Ali kako - i nadasve zašto - su tajne i dalje bile skrivane od njega?
     No, postojala je još jedna, poslednja dužnost koja mu je najteže padala. Još je bio u dovoljnoj meri čovek, tako da ju je odložio za kraj.

     Šta li je sad naumila - upita se dežurna bolničarka, zumirajući TV monitor na staru damu. Pokušala je mnoštvo trikova, ali ovo je prvi put da je vidim kako razgovara sa svojim slušnim aparatom, blagi Bože! Šta li samo govori?
     Mikrofon, međutim, nije bio dovoljno osetljiv da bi uhvatio reči, ali to više nije ni bilo važno. Džesi Boumen retko je kad izgledala tako spokojna i zadovoljna. Iako su joj oči bile zatvorene, licem joj se širio gotovo anđeoski osmeh, dok su joj usne neumorno oblikovale šaptave reči.
     A onda, bolničarka ugleda nešto što je odmah pokušala da potpuno zaboravi, jer kad bi podnela izveštaj o tome, smesta se zauvek mogla oprostiti od poziva medicinske sestre. Lagano i uz trzaj, češalj koji je ležao na stolu uz postelju stade se kretati uvis kao da ga podižu neki nespretni, nevidljivi prsti.
     U prvom pokušaju je promašio; a onda, uz očigledne poteškoće, počeo je da razdvaja dugačke, srebrne vitice, zastajući povemeno da bi razmrsio neko čvorište.
     Džesi Boumen više nije govorila, ali se i dalje osmehivala. Češalj se kretao sve sigurnije, ne više u naglim, neveštim trzajima.
     Koliko je sve trajalo, bolničarka nikad nije umela da proceni. Tek kada se češalj lagano vratio na sto, ona se povratila iz ukočenosti.
     Desetogodišnji Dejv Boumen okončao je posao koji je oduvek mrzeo, ali koji je njegova majka volela. A jedan Dejv Boumen koji je sada bio bezvremen vaspostavio je kontrolu nad tvrdokornim materijalom.
     Džesi se i dalje osmehivala kada je sestra konačno ušla da ispita stvar. Odveć je bila uplašena da bi požurila da to uradi; no, čak i da nije bilo tako, bilo bi svejedno.

35. REHABILITACIJA

     Metež koji je vladao na Zemlji prijatno je prigušivao tampon od mnogo miliona kilometara svemira. Posada 'Leonova' pratila je, uz očaranost, ali i izvesnu ravnodušnost, rasprave u Ujedinjenim Nacijama, intervjue sa uvaženim naučnicima, teoretisanje novinskih komentatora, naizgled uverljive, premda i krajnje protivurečne izveštaje očevidaca NLO-a. Oni sami više nisu mogli da doprinesu toj opštoj gunguli, budući da nisu prisustvovali nikakvoj drugoj manifestaciji posle one prve. 'Zagadka', alijas Stariji brat, sada je opet podjednako bila nenarušivo ravnodušna prema njihovom prisustvu kao i ranije. Situacija koja je nastala bila je uistinu puna ironije; prevalili su dug put od Zemlje da bi odgonetnuli jednu tajnu - a sada je izgledalo da se odgovor na nju nalazi tamo odakle su krenuli.
     Prvi put su bili zahvalni zbog male brzine svetlosti: dva sata, koliko je signal putovao, onemogućavali su svaki intervju uživo na liniji Zemlja-Jupiter. No, čak i tako, Flojd je u toj meri bio zatrpan zahtevima raznih medija da je konačno stupio u štrajk. Ništa više nije preostalo da se kaže, a on je to kazao najmanje deset puta.
     Osim toga, još je valjalo obaviti mnogo posla. 'Leonova' je trebalo pripremiti za dugo povratno putovanje, kako bi se mogao otisnuti čim se lansirni prozor otvori. No, to otvaranje neće biti kritično kratkotrajno; čak i ako bi zadocnili mesec dana, to bi samo dovelo do produženja putovanja. Čandra, Karnou i Flojd čak uopšte ne bi bili svesni toga, budući da bi povratni put ka Suncu proveli u spavanju; ali ostali članovi posade bili bi smrknuto odlučni da krenu čim im to dopuste zakoni nebeske mehanike.
     'Otkriće' je još bilo suočeno sa mnoštvom problema. Brod nije raspolagao dovoljnom količinom goriva za povratak do Zemlje, čak i ako bi krenuo znatno posle 'Leonova' i išao orbitom koja zahteva najmanji utrošak energije - što bi ga zadržalo na putu skoro tri godine. A ovo bi bilo moguće jedino ako bi se Hal mogao pouzdano programirati da preuzme na sebe misiju bez ikakvog upliva ljudi, izuzev nadgledanja sa Zemlje. Bez njegove saradnje, 'Otkriće' bi moralo ponovo biti napušteno.
     Bilo je očaravajuće - štaviše, veoma dirljivo - pratiti ponovno postojano sazrevanje Halove ličnosti, od deteta sa oštećenim mozgom, preko zbunjenog adolescenta, pa sve do pomalo snishodljive odrasle osobe. Iako je znao da su ovakve antropomorfističke odrednice veoma neprimerene, Flojd nikako nije uspevao da ih izbegne.
     A bilo je i trenutaka kada mu se čitava situacija činila zloslutno poznata. Koliko je samo puta gledao video-drame u kojima su premudri naslednici legendarnog Sigmunda Frojda pomagali mlađariji da reši psihičke probleme! Ista drama igrana je sada i u senci Jupitera.
     Elektronski psihoanalitičar dejstvovao je brzinom koja je stajala potpuno izvan ljudske moći poimanja dok su programi za opravljanje i postavljane dijagnoze strujali kroz Halova kola, obrađujući milijarde bita u sekundi, ukazujući na moguće kvarove i opravljujući ih. Iako je većina ovih programa bila unapred proverena na Halovom parnjaku, SAL-i 9000, nemogućnost uspostavljanja neposrednog dijaloga između dva računara predstavljala je ozbiljnu nepovoljnu okolnost. Ponekad bi uludo proticali sati kada bi se pokazalo neophodno proveriti na Zemlji neki kritični deo terapije.
     Uprkos svim Čandrinim naporima, rehabilitacija računara još ni izdaleka nije bila okončana. Hal je ispoljavao mnoštvo idiosinkrazija i nervnih tikova, a ponekad je čak prenebregavao izgovorene reči - premda je uvek reagovao na poruku koju bi bilo ko otkucao na tastaturi. U suprotnom smeru, njegovi odgovori bili su još nastraniji.
     Bilo je slučajeva kada bi verbalno uzvratio, ali nije hteo da to da i u vizuelnom obliku. Drugi put bi pružio i jedno i drugo - ali bi odbio da odgovor odštampa. Nije davao nikakva izvinjenja ili objašnjenja, čak ni ono tvrdoglavo i neumoljivo 'tako mi se hoće' Melvilovog autističkog pisara Bartelbaja.
     No, ovde nije bila u pitanju toliko aktivna neposlušnost koliko nevoljnost - i to samo kada su u pitanju bili određeni zadaci. Uvek bi ga na kraju bilo moguće privoleti na saradnju - 'razvejati mu mrzovolju', kako je to Karnou zgodno opisao.
     Nije bilo iznenađujuće što je dr Čandra počeo najzad da ispoljava znake napetosti. Jednom znamenitom zgodom, kada je Maks Brajlovski bezazleno oživeo jednu staru novinsku patku, on je gotovo izgubio kontrolu nad sobom.
     "Je li istina, dr Čandra, da ste do Halovog imena došli tako što ste vratili za po jedno slovo unazad IBM?"
     "Potpuna besmislica! Polovina nas došla je iz IBM-a i mi već godinama pokušavamo da iskorenimo tu priču. Mislio sam da sada već svaka inteligentna osoba zna da H-A-L predstavlja skraćenicu od Heuristički ALgoritmik."
     Maks se posle zaklinjao da je jasno mogao da čuje velika slova.
     Prema Flojdovom privatnom mišljenju, izgledi da se 'Otkriće' bezbedno vrati do Zemlje iznosili su jedan prema pedeset. Ali onda se Čandra pojavio kod njega sa jednim izuzetnim predlogom.
     "Dr Flojde, mogu li da porazgovaram sa vama?"
     Posle svih minulih nedelja i zajedničkog iskustva Čandra se i dalje držao formalno kao u početku - ne samo prema Flojdu nego i prema svim ostalim članovima posade. On se čak ni brodskoj miljenici Ženji ne bi obratio bez prefiksa 'gospođo'.
     "Razume se, Čandra. Šta je posredi?"
     "Potpuno sam priveo kraju programiranje za šest najverovatnijih varijacija Hohmanove povratne orbite. Pet se sada sprovode u simulaciji, bez ikakvih poteškoća."
     "Izvrsno. Siguran sam da niko drugi na Zemlji - u Sunčevom sistemu - ne bi to mogao da obavi."
     "Hvala. Međutim, poznato vam je, baš kao i meni, da je nemoguće izvršiti programiranje za svaku eventualnost. Hal može - odnosno, sasvim sigurno hoće - da besprekorno dejstvuje i biće kadar da se uhvati ukoštac sa bilo kojom razložnom situacijom. Ali ipak, postoji čitavo mnoštvo sitnica - beznačajno otkazivanje nekog dela opreme koji se može opraviti običnom odvrtkom, prekid žice, zaglavljeni prekidači - koji ga mogu učiniti bespomoćnim i upropastiti celu misiju."
     "Potpuno ste u pravu, razume se. Mene to takođe brine. Ali šta se tu može učiniti?"
     "Postoji sasvim jednostavno rešenje. Ja bih voleo da ostanem na 'Otkriću'."
     Flojd je u prvom trenutku neodoljivo pomislio da je Čandra sišao s uma. No, pošto je malo razmislio, učinilo mu se da je možda samo napola lud. Uspeh ili krah uistinu je mogao zavisiti samo od toga da li se na 'Otkriću' tokom dugotrajnog povratka do Zemlje nalazi jedno ljudsko biće - ta izvrsna, svenamenska naprava za otklanjanje neprilika i opravke. Ali okolnosti koje su se protivile tome bile su više nego ubedljive.
     "Veoma zanimljiva zamisao", uzvrati Flojd krajnje obazrivo, "a i ja svakako cenim vaš polet. Ali jeste li uzeli u obzir sve poteškoće?"
     Bilo je to smešno pitati; Čandra je sigurno već imao pripremljene sve odgovore koji su mu stajali nadohvat ruke.
     "Bićete prepušteni sami sebi preko tri godine! Zamislite da vam se dogodi neka nesreća ili da vam bude potrebna hitna medicinska intervencija?"
     "Spreman sam da prihvatim taj rizik."
     "A kako stoji sa hranom, vodom? Sa 'Leonova' se ne može mnogo očekivati."
     "Proverio sam sistem za recikliranje na 'Otkriću'; biće moguće staviti ga ponovo u pogon bez mnogo poteškoća. Osim toga, nama Indijcima i nije potrebno mnogo."
     Bilo je neuobičajeno da se Čandra pozove na svoje poreklo, pa čak i da da bilo kakvu ličnu izjavu; njegova 'iskrena ispovest' predstavljala je jedini primer u tom smislu koga se Flojd mogao setiti. No, on nije sumnjao u ono što je čuo; Karnou je jednom primetio da se dr Čandra odlikuje takvim fizičkim ustrojstvom koje se može postići tek posle mnogo stoleća gladovanja. Iako je ova opaska zazvučala kao jedna u nizu inženjerevih zajedljivih šala, iza nje, međutim, nije stajalo ni trunke zlobe - štaviše, bilo je samo naklonosti; doduše, opaska nije bila izrečena u Čandrinom prisustvu.
     "U svakom slučaju, imamo na raspolaganju još nekoliko sedmica pre no što donesemo odluku. Razmisliću o svemu i razgovaraću sa Vašingtonom."
     "Hvala vam; imate li nešto protiv ako počnem pripreme?"
     "Ovaj... ne, ne uopšte, pod uslovom da se one ne kose sa postojećim pravilima. Imajte, međutim, na umu - na kontroli misije je da donese konačnu odluku."
     A ja znam tačno šta će ona reći. Bilo bi bezumno očekivati da će jedan čovek opstati u svemiru tri godine, sam.
     No, sa druge strane, Čandra je oduvek bio sam.

36. VATRA U DUBINI

     Zemlja je već ostala daleko pozadi, a čudesa Jupiterovog sistema, koja su ulivala strahopoštovanje, brzo su se širila pred njima, kad mu se javilo otkrovenje.
     Kako je mogao biti tako slep - tako glup! Izgledalo mu je kao da je do sada hodao u snu, a da tek ovog trena počinje da se budi.
     Ko ste vi? povika on. Šta hoćete? Šta ste mi ovo učinili?
     Nije bilo odgovora - pa ipak, zasigurno je znao da su ga čuli. Osećao je izvesno... prisustvo, kao kada bi čovek razabrao, iako su mu oči čvrsto zatvorene, da se nalazi u zatvorenoj prostoriji, a ne u nekom praznom, otvorenom prostoru. Oko njega je postojao slabašni odjek jedne ogromne mentalnosti, neumoljive volje.
     Ponovo je uputio poziv u tišinu punu odjeka, ali opet nije bilo neposrednog odgovora - već samo ono osećanje budnog sadružja. Vrlo dobro; sam će pronaći odgovore.
     Neki su bili očigledni; ma ko ili ma šta da su oni bili, zanimali su se za čovečanstvo. Domogli su se njegovih sećanja i uskladištili ih iz nekih svojih nedokučivih razloga. A sada su isto učinili i sa njegovim najdubljim osećanjima, ponekad uz njegovu saradnju, a u drugim prilikama bez nje.
     To ga nije vređalo; štaviše, sama obrada koju je iskusio činila je nemogućim takve detinjaste reakcije. Nalazio se sa one strane ljubavi, mržnje, želje i straha - ali ih nije zaboravio i još je mogao da razume kako ova osećanja upravljaju svetom čiji je on jednom bio deo. Je li to bio smisao vežbe? Ako je tako, šta je onda bila njena krajnja svrha?
     Postao je sudeonik u igri bogova, čija će pravila morati uz put da uči.

     Krzave stene četiri sićušna spoljnja meseca, Sinope, Pasifaje, Karme i Ananke, zakratko su zatreptale preko njegovog polja svesti; potom su usledile Elara, Liziteja, Himalija i Leda na poluodstojanju od Jupitera. Nije obratio pažnju na njih, jer se pred njim sad pružalo rošavo lice Kalista.
     Jedno, pa još jednom, napravio je krug oko izrovanog globusa, većeg od Zemljinog Meseca, dok je čulima kojih nije bio svestan opipavao spoljnje omotače sazdane od leda i prašine. Radoznalost mu je ubržo bila utažena; svet pod njim bio je smrznuti fosil sa još vidnim ožiljcima sudara pri kojima mora da pre mnogo eona umalo nije bio razmrskan. Jedna polulopta nalikovala je na džinovsku metu: niz koncentričnih krugova nastao je na mestu gde je čvrsta stena jednom potekla u talasima visokim čitav kilometar, kao pod udarcem nekog drevnog svemirskog čekića.
     Samo nekoliko sekundi kasnije već je kružio oko Ganimeda. Ovde je posredi bio znatno složeniji i zanimljiviji svet; iako se nalazio na sasvim maloj udaljenosti od Kalista i bio gotovo istovetne veličine, odlikovao se potpuno drugačijim izgledom. I tu su, doduše, postojali mnogobrojni krateri, ali većina ih je izgledala kao da je, sasvim doslovno, uorana natrag u tle. Najneobičnije svojstvo ganimedskog predela bilo je prisustvo vijugavih pruga, sazdanih od mnoštva uporednih brazda razmaknutih nekoliko kilometara. Ovaj ižlebljen teren izgledao je kao da predstavlja plod pregalaštva čitavih vojski pripitih obrađivača zemlje, što su se krivudavo kretali napred-nazad po površini velikog satelita.
     Bilo mu je dovoljno da prevali svega nekoliko orbita pa da dozna o Ganimedu više nego sve svemirske sonde što su ikada upućene sa Zemlje; stečeno znanje bilo je potom spremljeno za potonju upotrebu. Jednoga dana ono će se pokazati važno; bio je uveren u to, premda nije umeo da objasni zašto; ništa više nije razumeo, ni podsticaj koji ga je sada tako svrhovito nagonio od sveta do sveta.
     A onda se obreo kod Evrope. Iako je i dalje poglavito bio pasivan posmatrač, postao je najednom svestan povećanja zanimanja, usredsređivanja pažnje - usredotočenja volje. Čak i ako je bio lutka u rukama nevidljivog i nedostupnog gospodara, ipak je jedan deo misli tog kontrolišućeg uticaja dopirao - ili mu je bilo dopušteno da dopre - u njegov um.
     Glatki, prepleteno išaran globus koji je sada hrlio ka njemu gotovo da je bio bez ikakvih sličnosti i sa Ganimedom i sa Kalistom. Odavao je utisak da je organski; mreža linija koje su se granale i presecale po čitavoj površini neodoljivo je podsećala na sistem vena i arterija što se pruža preko celog jednog sveta.
     Beskrajna ledena polja smrznute pustoši, znatno studenija od Antarktika, prostirala su se ispod njega. A onda, uz kratkotrajno iznenađenje, on spazi da promiče povrh olupine jednog svemirskog broda. Odmah je u njemu prepoznao zlehudog 'Cijena' koji se javljao u mnoštvu video-vesti što ih je podvrgao analizi. Ne sada - ne sada - biće obilje prilika kasnije...
     A onda je prodro kroz led i obreo se u jednom svetu koji je u podjednakoj meri bio nepoznat i njemu i njegovim kontrolorima.
     Bio je to okeanski svet čije je skrivene vode štitila od vakuuma svemira ledena kora. Na većini mesta debljina leda dostizala je više kilometara, ali postojala su i slabija područja gde je povremeno dolazilo do pucanja ili kidanja smrznutog pokrova. U takvim prilikama usledila bi kratkotrajna borba između dva nepomirljuvo sučeljena elementa koja ni na jednom drugom svetu u Sunčevom sistemu nisu stupala u neposredni dodir. Rat između Mora i Svemira uvek se okončavao istom pat-pozicijom; izložena voda stala bi da se istovremeno i smrzava i ključa, što je opravljalo oštečeni ledeni oklop.
     Mora Evrope sasvim bi se pretvorila u čvrsti led pre mnogo vremena da nije bilo uticaja obližnjeg Jupitera. Njegova gravitacija neprekidno je gnječila jezgro malog sveta; sile koje su izazivale grčenje Ioa dejstvovale su i ovde, premda im je žestina bila znatno manja. Dok je klizio licem dubine, svuda je imao prilike da uoči posledice tog nadvlačenja između planete i satelita.
     Uz to, istovremeno je čuo i osetio, kroz neprekidnu tutnjavu i grmljavinu podmorskih zemljotresa, pištanje gasova što otiču iz unutrašnjosti, podzvučne talase obrušavanja lavina preko provalijskih ravnica. U poređenju sa uskomešanim okeanom koji je prekrivao Evropu, čak i najbučnija mora Zemlje izgledala su utihla.
     Nije izgubio moć čuđenja, tako da ga je prva oaza na koju je naišao ispunila ushitnim iznenađenjem. Pružala se gotovo kilometar oko zamršene mase cevi i dimnjaka nastalih taloženjem kraj mineralnih izvora što su kuljali iz unutrašnjosti. Iz te prirodne parodije gotskog zamka, crne, prevruće tečnosti pulsirale su sporim ritmom kao da ih ispumpavaju otkucaju nekog moćnog srca. A isto kao i krv, one su predstavljale istinsko znamenje samog života.
     Ovi ključali fluidi odvraćali su pogubnu hladnoću što se slivala odozgo, tvoreći ostrvo topline na morskom dnu. Podjednako važno, oni su donosili iz nedara Evrope sve hemikalije života. Tu, u sredini gde se tako nešto nikada ne bi očekivalo, postojalo je izobilje energije i hrane.
     No, trebalo je upravo to očekivati; prisetio se da su, pre samo jednog ljudskog veka, ovakve plodne oaze otkrivene u velikim dubinama zemaljskih okeana. Ovde su bile prisutne u nesravnjivo većim razmerama i u znatno širem raznovrsju.
     U tropskoj zoni, blizu krivih zidova 'zamka', nalazila su se neka tanana, paukasta ustrojstva, naizgled slična biljkama, premda su gotovo sva bila kadra da se kreću. Među njima su gamizali neobični puževi i crvi, od koji su se neki hranili biljkama, dok su drugi pribavljali hranu neposredno iz okolnih voda bogatih mineralima. Na većoj udaljenosti od izvora toplote - te podmorske vatre oko koje su se grejala sva stvorenja - bili su smešteni stameniji i jači organizmi, donekle slični rakovima i paucima.
     Čitave vojske biologa mogle bi provesti ceo svoj vek u izučavanju ove male oaze. Za razliku od paleozojskih zemaljskih mora, to nije bila postojana sredina, tako da je evolucija tu brže napredovala, tvoreći mnoštva fantastičnih oblika. A sva su se ona nalazila u uslovima neodređeno odloženog smaknuća; ranije ili kasnije, svaki ovakav izvor života će zanemoćati i zgasnuti, kada sile koje ga pokreću budu negde drugde premestile svoje žiže.
     Stalno je iznova, u tumaranjima po morskom dnu Evrope, nailazio na znamenja takvih tragedija. Nebrojena kružna područja stajala su prekrivena kosturima i ostacima mrtvih stvorenja, optočenih mineralnom korom; čitava poglavlja evolucije bila su tu izbrisana iz knjige života.
     Video je ogromne, prazne ljušture, u obliku izvijenih truba, velike poput čoveka. Postojalo je čitavo raznovrsje školjki - sa dva, a ponekad čak i sa tri kapka. Bilo je i zavojitih, kamenih sklopova, širokih više metara, koji su veoma nalikovali divnim amonitima što su tako tajanstveno nestali iz Zemljinih okeana krajem razdoblja krede.
     Tragajući, tražeći, kretao se napred-nazad pročeljem bezdana. Možda je najveće od svih čuda sa kojima se sreo bila jedna reka usijane lave koja je tekla stotinama kilometara duž neke potopljene doline. Pritisak na toj dubini bio je toliko veliki da se voda koja je stupala u neposredan dodir sa magmom u stanju crvenog usijanja nije mogla pretvarati u paru, tako da su dve tečne tvari uporedo obitavale u nepostojanom primirju.
     Tu, na jednom drugom svetu i sa stranim sudeonicima, igrana je svojevrsna verzija priče o Egiptu znatno pre pojave Čoveka. Kao što je Nil darivao život uskom pojasu pustinje, tako je i ova reka toplote oživljavala dubine Evrope. Duž njenih obala, u okviru područja koje nigde nije bilo šire od dva kilometra, razvijale su se, cvale i iščezavale vrste za vrstama. A bar je jedna od njih ostavila za sobom spomenik.
     U prvi mah je pomislio da je posredi samo još jedan oplatni nanos od mineralnih soli, kakvi su okruživali gotovo sve toplotne izvore. Kada se, međutim, približio, video je da to nije prirodna formacija, već ustrojstvo stvoreno pregalaštvom inteligencije; Ili, možda, nagona; na Zemlji, termiti su dizali zamkove koji su bili podjednako zadivljujući, a paučina se odlikovala još tananijim sklopom.
     Stvorenja koja su tu živela mora da su bila sasvim sitna, budući da je širina jednog ulaza iznosila svega pola metra. Taj ulaz - tunel debelih zidova, načinjen slaganjem kamenih gromada jednih na druge - pružao je ključ za dokučivanje namera graditelja. Oni su podigli tvrđavu, tu u treperavom sjaju nedaleko od obala svog rastopljenog Nila. A potom su iščezli.
     Od njihovog nestanka jedva da je proteklo nekoliko stoleća. Zidovi i tvrđave sazdani od kamenja nepravilnog oblika, na čije sakupljanje mora da je uložen silan trud, bili su optočeni sasvim tankom korom mineralnih naslaga. Postojao je jedan pokazatelj koji je nagoveštavao razlog napuštanja ovog uporišta. Deo krova survao se unutra, verovatno usled neprekidnih zemljotresa; a u podvodnoj sredini tvrđava bez krova bila je široko otvorena za upade neprijatelja.
     Nije naišao više ni na jedno znamenje inteligencije duž reke lave. Jednom prilikom je, međutim, ugledao nešto što ga je neodoljivo podsetilo na čoveka koji puzi - izuzev što nije imao oči i nozdrve, već jedino ogromna, bezuba usta koja su se neprekidno otvarala i zatvarala upijajući hranljive sastojke iz okolnog tečnog medijuma.
     Duž uskog pojasa plodnosti u pustinjama dubine čitave kulture i civilizacije mogle su doživeti uspon i pad, a vojske su mogle marširati (ili plivati) pod zapovedništvom nekog Evropinog Tamarlana ili Napoleona. No, za to nikada ne bi doznao ostatak njihovog sveta, budući da su sve te oaze toplote bile u podjednakoj meri međusobno razdvojene kao i planete. Stvorenja koja su se baškarila u sjaju reke lave i hranila oko toplih izvora nisu bila kadra da prevale put preko negostoljubive divljine što se prostirala između njihovih samotnih ostrva. Da su tu bilo kada nastali istoričari ili filozofi, svaka kultura bila bi uverena da je jedina u Vaseljeni.
     No, čak ni prostor među oazama nije bio u potpunosti lišen života; postojala su čvršća stvorenja koja su se uhvatila ukoštac sa tamošnjim surovostima. Povrh dna često su plivale Evropine verzije riba - akvadinamična torpeda koja su se kretala snagom okomitih repova, kormilareći perajima što su im stajala duž tela. Sličnost sa najuspešnijim žiteljima Zemljinih okeana bila je upadljiva; kada se suoči sa istovetnim inženjerskim problemima, evolucija nužno daje veoma slične odgovore. O tome su svedočili i delfini i ajkule - bezmalo jednaki u pogledu spoljnjeg ustrojstva, ali ipak sa međusobno veoma udaljenih grana drveta života.
     No, postojala je jedna prilično uočljiva razlika između riba Evropinih mora i onih iz okeana Zemlje. Prve nisu imale škrge, budući da se iz voda u kojima su plivale teško mogao izvući i tračak kiseonika. Slično stvorenjima oko Zemljinih geotermalnih izvora, njihov metabolizam temeljio se na sumpornim jedinjenjima kojih je bilo u izobilju u sredini oko vulkana.
     Isto tako, samo su retki stvorovi među njima imali oči. Ako se izuzmu treperavi sjaj retkih izvorišta lave i povremeni prasci bioluminiscencije, što su ih stvarala bića u potrazi za pripadnicima vlastite vrste sa kojima bi se parila, bio je to svet bez svetlosti.
     To je takođe bio svet osuđen na propast. Ne samo što su njegovi izvori energije bili sporadični i stalno menjali mesto, nego su i plimske sile što su ih pokretale neprekidno postajale sve slabije. Čak i ako bi tu došlo do razvoja prave inteligencije, Evropljani bi neumitno propali u času kada se njihov svet bude konačno sasvim zaledio.
     Nalazili su se u stupici između ognja i leda.

37. OTUĐENJE

     "...Iskreno mi je žao, stari prijateju, što mi je palo u deo da budem glasnik loših vesti; ali Kerolajn me je to zamolila, a ti znaš da vas ja oboje veoma volim.
     Osim toga, ne smatram da će ti ovo biti preveliko iznenađenje. Neke opaske koje sam čuo od tebe tokom poslednjih godinu dana nagovestile su mi celu stvar... a i sam znaš kako je ona bila razočarana kad si krenuo sa Zemlje.
     Ne, ne verujem da je posredi neko drugi. Da je to tako, ona bi mi već rekla... Ali ranije ili kasnije - uostalom, ona je privlačna, mlada žena.
     Kris je dobro i, razume se, ne zna šta se događa. Bar njega sve ovo neće ozlediti. Premali je da bi shvatio, a deca su i neverovatno... gipka - samo trenutak, da uključim rečnik sinonima... ah, elastična.
     A sada stvari koje ti mogu izgledati manje značajne. Svi i dalje pokušavaju da objasne ono detoniranje bombe kao nesrećni slučaj, ali, razume se, niko u to ne veruje. S obzirom na to da se više ništa nje dogodilo, sveopšta histerija malo je splasnula; ostali smo sa nečim što je jedan od vaših komentatora nazvao 'sindrom gledanja preko ramena'.
     Neko je, takođe, pronašao jednu pesmu staru stotinu godina koja tako jezgrovito predočava situaciju da je sada svi navode. Zbiva se poslednjih dana Rimskog Carstva, kod kapija jednog grada čiji žitelji čekaju na dolazak osvajača. Car i njegovi doglavnici postrojeni su u najskupocenijim togama, sa spremnim pozdravnim govorima. Senat je prestao da radi, zato što bi svaki zakon koji bi danas doneo novi gospodari osporili.
     A onda, najednom, sa granice stiže strašna vest. Nema nikakvih osvajača. Odbor za doček se razilazi u metežu; svi kreću kućama, mrmljajući razočarano: 'Šta će nam se sada dogoditi? Ti ljudi su predstavljali neko rešenje.'
     Treba izvršiti samo jednu sitnu ispravku da bi se pesma osavremenila. Njen naslov je 'Čekajući varvare' - a ovoga puta mi smo varvari. Osim toga, ne samo što nikoga nismo dočekali nego i nismo znali koga čekamo.
     Još nešto. Jesi li čuo da je majka zapovednika Boumena umrla samo nekoliko dana pošto je ta stvar stigla do Zemlje? Podudarnost izgleda neobična, ali ljudi koji su vodili brigu o njoj kažu da nije pokazala ni najmanje zanimanje za ceo događaj, tako da on verovatno nije vinovnik smrti."

     Flojd prekide snimak. Dimitrij je bio u pravu; ovo nije predstavljalo iznenađenje za njega. Ali zbog toga mu nije nimalo lakše: vest ga je i te kako pekla.
     No, šta je drugo mogao učiniti? Da je odbio da pođe u misiju - čemu se Kerolajn veoma nadala - do kraja života bi ga morilo osećanje krivice i neispunjenja. To bi mu konačno zatrovalo brak; bolji je bio ovaj čist razlaz, kada je fizička razdvojenost ublažavala bol zbog prekida veze. (Ali da li je tako stvarno bilo? Na izvestan način, ta razdvojenost čak je pogoršavala stvari.) Preča je bila dužnost, kao i osećanje pripadnosti timu koji je bio predan jednom zadatku.
     Tako, dakle: Džesi Boumen je umrla. Možda je i zbog toga trebalo da ga mori savest. Doprineo je da joj oduzmu poslednjeg sina, što je sigurno podstaklo njen mentalni slom. Pomisao na to prizvala mu je u sećanje jedan razgovor upravo o ovoj stvari koji je započeo Volter Karnou.
     "Zašto si izabrao Dejva Boumena? Oduvek mi je delovao kao hladan osobenjak - ne baš namćorast, ali kad god bi on ušao u sobu, temperatura u njoj kao da je tog časa pala za deset stepeni."
     "Upravo je to bio jedan od razloga što smo se opredelili za njega. Nije imao prisne porodične veze, izuzev sa majkom koju, međutim, nije često viđao. To ga je činilo veoma pogodnim za dugotrajnu misiju neizvesnog kraja."
     "Kako je dogurao do toga?"
     "Mislim da bi to psiholozi mogli da ti kažu. Video sam njegov dosje, razume se, ali to je bilo davno. Postojalo je nešto u vezi sa njegovim bratom koji je stradao - a otac mu je ubrzo posle toga poginuo u nesreći na jednom od ranih šatlova. Ne bi trebalo da ti ovo otkrivam, ali sve to sad više nije važno."
     Nije više važno; ali bilo je zanimljivo. Flojd je sada gotovo zavideo Dejvidu Boumenu koji je stigao do ovog istog mesta kao slobodan čovek, neopterećen emocionalnim sponama sa Zemljom.
     Ne - obmanjuje samog sebe. Čak i sada, dok mu je bol tištio srce poput kakvog poroka, ono što je osećao prema Dejvidu Boumenu nije bila zavist, već sažaljenje.