20. GILJOTINA

     "Šta je to?" upita Karnou sa izrazom blagog gađenja na licu, odmeravajući mali mehanizam u ruci. "Giljotina za miševe?"
     "Nije rđav opis - ali ovde je u pitanju nešto krupnije." Flojd pokaza na strelicu koja je bleskala na displeju; na njemu se trenutno nalazio složen dijagram elektronskih kola.
     "Vidiš li ovu liniju?"
     "Vidim - to je glavni vod za napajanje energijom. Pa šta?"
     "U ovoj tački vod ulazi u Halovu središnju jedinicu za obradu. Voleo bih da tu postaviš ovu spravicu. U sam kablovod, tako da se ne može ni slučajno pronaći."
     "Shvatam. Daljinska kontrola, tako da možeš da isključiš Hala kad god zaželiš. Veoma zgodan - i neprovodliv prekidač koji neće izazvati nikakav nezgodan kratak spoj kada se stavi u pogon. Ko pravi ovakve igračke? CIA?"
     "Nije važno. Kontrolna jedinica je u mojoj kabini - to je onaj mali crveni računar koji mi sve vreme stoji na stolu. Treba samo pomnožiti devet puta devet, izvaditi kvadratni koren i pritisnuti INT. To je sve. Nisam siguran koliki je doseg - to ćemo morati da proverimo - ali sve dok razmak između 'Leonova' i 'Otkrića' nije veći od nekoliko kilmetara, nema opasnosti da Hal ponovo zastrani."
     "Kome ćeš sve reći za ovu... stvar?"
     "Jedina osoba, u stvari, od koje želim da je prikrijem jeste Čandra."
     "Toliko sam mogao da pretpostavim."
     "Ali što manje ljudi zna za nju, to će se o njoj manje pričati. Reći ću Tanji da ona postoji, a u slučaju nužde možeš joj pokazati kako se njome upravlja."
     "Na kakvu nuždu misliš?"
     "Nije ti baš odveć bistro pitanje, Voltere. Kad bih to znao, onda mi ova vražija stvarčica uopšte ne bi bila potrebna."
     "U pravu si. Kad hoćeš da postavim ovaj tvoj patentirani prekidač za Hala?"
     "Što pre možeš. Po mogućstvu noćas, dok Čandra spava."
     "Šališ se? Mislim da on nikad ne spava. Čandra ti je kao majka koja bdije nad bolesnom bebom."
     "Dobro, ali ipak povremeno treba da prelazi na 'Leonova' da bi jeo."
     "Tu imam novost za tebe. Prošli put kad je prešao preko, privezao je za skafandar vrećicu pirinča. Ta će mu zaliha biti dovoljna nedeljama."
     "E, onda ćemo morati da upotrebimo jednu od znamenitih Katerininih ampula za nokaut. Prilično su uspešno dejstvovale u tvom slučaju, zar ne?"
     Karnou se šalio na račun Čandre - bar je Flojd imao takav utisak, premda čovek tu nikada nije mogao biti sasvim načisto: on je, naime, rado izricao neumerene izjave sa savršeno ozbiljnim izrazom lica. Trebalo je da prođe izvesno vreme pre no što su Rusi to shvatili; ubrzo, u samoodbrani, oni bi stali da se smeju za svaki slučaj, čak i onda kada je Karnou savršeno ozbiljno mislio ono što je rekao.
     Što se, pak, Karnouovog smeha tiče, on je, na svu sreću, postao znatno umereniji od časa kada ga je Flojd prvi put čuo u šatlu; tom prilikom smeh je očigledno predstavljao posledicu alkohola. Naježio se već i pri pomisli da će ga ponovo čuti prilikom zdravica ispijenih u čast konačnog susreta 'Leonova' i 'Otkrića'. No, čak i tom prigodom, iako je Karnou dobrano potegao, uspeo je da očuva kontrolu nad sobom u podjednakoj meri kao i sama kapetan Orlova.
     Stvar koju je uvek uzimao ozbiljno bila je posao koji je obavljao. Prilikom poletanja sa Zemlje bio je samo putnik. Sada je, međutim, bio član posade.

21. USKRSNUĆE

     Predstoji nam, reče Flojd u sebi, buđenje zaspalog džina. Kako će Hal reagovati na naše prisustvo posle svih minulih godina? Koliko će se sećati prošlosti - i da li će biti blagonaklono ili neprijateljski nastrojen?
     Dok je Flojd, tik iza dr Čandre, lebdeo pri nultoj sili teže na komandnom mostu 'Otkrića', misli mu se gotovo nisu udaljavale od prekidača koji je bio postavljen i proveren pre svega nekoliko časova. Radio-kontrola nalazila se na svega nekoliko centimetara od njegove ruke i on se osećao pomalo budalasto što ju je poneo sa sobom. U ovom trenutku Hal je i dalje bio odvojen od svih operativnih vodova broda. Čak i kad bude ponovo uključen, predstavljaće samo mozak bez udova, premda ne i bez organa čula. Biće kadar da opšti, ali ne i da dela. Karnou je zgodno opisao njegov položaj: "Najgore što može da uradi jeste da počne da nas proklinje."
     "Spreman sam za prvi test, kapetane", reče Čandra. "Postavljeni su svi moduli koji su nedostajali, a sve vodove podvrgao sam dijagnostičkom programu. Nema ničeg što bi izgledalo nenormalno, bar ne na ovom nivou."
     Kapetan Orlova uputi pogled prema Flojdu, koji kratko klimnu. Na Čandrino navaljivanje, samo su njih troje prisustvovali ovom kritičnom prvom uključenju, a bilo je sasvim očigledno da čak ni ovako malobrojna publika nije baš bila dobrodošla.
     "Vrlo dobro, dr Čandra", reče kapetan, a zatim, budući da je uvek držala do protokola, žurno dodade: "Dr Flojd se saglasio, a ni ja nemam ništa protiv."
     "Trebalo bi da imate u vidu", reče Čandra tonom koji je jasno ukazivao na nesaglasnost, "da su mu centri za prepoznavanje glasova i sintezu govora bili oštećeni. Moraćemo ga ponovo učiti da govori. Srećom, on je u tom pogledu nekoliko miliona puta brži od ma kog ljudskog bića."
     Naučnikovi prsti stadoše da igraju po tastaturi; otkucao je desetak reči, naizgled nasumce, pažljivo izgovarajući svaku kada bi se pojavila na ekranu. Poput izobličenog odjeka, te reči mu se vratiše iz rešetke zvučnika - beživotne, uistinu mehaničke, bez ikakvog nagoveštaja inteligencije koja eventualno stoji iza njih. To nije stari Hal, pomisli Flojd. Nimalo nije bolji od primitivnih igračaka što govore, koje su predstavljale silnu novost u vreme kada sam ja bio dečak.
     Čandra pritisnu dugme za ponavljanje i niz reči se ponovo oglasi. Već se osećalo primetno poboljšanje, premda još niko ne bi pogrešio da za govornika proglasi ljudsko biće.
     "Reči koje sam mu dao sadrže osnovne engleske foneme; desetak ponavljanja i biće prihvatljiv. Ali nedostaje mi oprema da sprovedem uistinu valjanu terapiju."
     "Terapiju?" upita Flojd. "Hoćete da kažete da on ima... ovaj, oštećenje na mozgu?"
     "Ne", hitro uzvrati Čandra. "Logička kola su u besprekornom stanju. Verovatno je samo glasovni ulaz u kvaru, ali će se on postupno popravljati. U svakom slučaju, proveravajte sve na vizuelnom displeju da biste izbegli nesporazume. A kada budete govorili, vodite računa o izgovoru."
     Flojd uputi opori smešak kapetanu Orlovoj i postavi očigledno pitanje.
     "A šta ćemo sa ruskim naglascima koji kod nas nisu retki?"
     "Siguran sam da tu neće biti problema kada su u pitanju kapetan Orlova i doktor Kovaljev. Što se, međutim, ostalih tiče - tu ćemo morati da sprovedemo pojedinačne testove. Svako ko ih ne bude prošao moraće da koristi tastaturu."
     "Od toga nas još dosta deli. Za sada, vi ste jedina osoba koja bi trebalo da se upušta u saobraćanje. Slažeš se, kapetane?"
     "Potpuno."
     Samo je jedva primetan klimaj glave stavio do znanja da ih je dr Čandra čuo. Prsti su ponovo počeli da mu lete po tastaturi, a stubovi reči i simbola stadoše takvim tempom da bleskaju po ekranu displeja da ih nijedno ljudsko biće nije moglo pratiti. Čandra je po svoj prilici raspolagao eidetskim pamćenjem, budući da je izgledalo da samo jednim pogledom uspeva da prepozna čitave stranice informacija.
     Flojd i Orlova taman su hteli da prepuste naučnika njegovoj arkanskoj predanosti, kada im on ponovo stavi do znanja da je svestan njihovog prisustva, podigavši ruku u znak upozorenja ili predosećanja. Kretnjom koja je bila gotovo oklevajća, u upadljivoj oprečnosti sa prethodnim brzim pokretima, on pomeri mali poklopac i pritisnu samotno dugme pod njim.
     Istog trena, bez ikakve primetne pauze, iz konzole se začu glas koji više nije predstavljao mehaničku parodiju ljudskog govora. Tu je nesumnjivo postojala inteligencija - svest - samosvest, premda još na rudimentarnom nivou.
     "Dobro jutro, dr Čandra. Ovde Hal. Spreman sam za prvi čas."
     Za trenutak je usledila tišina izazvana sveopštom zaprepašćenošću; a onda, podstaknuti istim porivom, dvoje posmatrača napustiše komandni most.
     Hejvud Flojd nikada ne bi u to poverovao. Dr Čandra je plakao.

Četvrti deo: LAGRANŽ

22. STARIJI BRAT

     "...Veoma sam se obradovao vesti o prinovi delfinu! Mogu zamisliti kako je Kris bio uzbuđen kada su ponosni roditelji uveli svog potomka u kuću. Trebalo je samo da čuješ one silne 'oh!' i 'ah!' mojih saputnika kada su videli na snimku kako njih dvojica plivaju zajedno i kako mu Kris jaše na leđima. Predložili su da mu damo ime Sputnjik, što ne znači samo satelit nego i sadrug.
     Izvini zbog prilične pauze posle moje poslednje poruke, ali pretpostavljam da si iz emisije vesti stekla predstavu o tome kakav smo ogroman posao morali da obavimo. Čak je i kapetan Tanja morala da odustane od uobičajenih rasporeda do kojih je inače veoma držala; svaki problem se morao rešavati odmah pošto bi iskrsao i to je morao da radi onaj ko bi se zatekao na licu mesta. Spavali smo jedino onda kada više nismo mogli da stojimo na nogama.
     Mislim da svi možemo biti ponosni na ono što smo obavili. Oba broda su sad u operativnom stanju i gotovo smo završili prvi krug ispitivanja Hala. Kroz nekoliko dana ustanovićemo da li mu možemo poveriti upravljanje 'Otkrićem' kada budemo krenuli da se konačno susretnemo sa Starijim bratom.
     Ne znamo ko mu je prvi nadenuo to ime - Rusi baš nisu oduševljeni njime, što je i razumljivo. Isto su tako sarkastični povodom zvaničnog naziva MNT-2; u više navrata su istakli da se Artefakt nalazi bezmalo milijardu kilometara od Tihoa. Osim toga, Boumen nije izvestio ni o kakvoj magnetskoj nepravilnosti; jedina sličnost sa MNT-1 javlja se u pogledu oblika. Kada sam ih pitao koji bi se naziv njima dopao, opredelili su se za Zagadka, što znači zagonetka. Ime je nesumnjivo izvrsno; ali svi su se redom nasmešili kada sam pokušao da ga izgovorim, tako da sam ja i dalje ostao pri Starijem bratu.
     No, ma kako nazvali stvar, od nje nas sada deli svega deset hiljada kilometara, tako da putovanje donde neće potrajati više od nekoliko časova. Ali moram ti priznati da nas ta poslednja deonica sve čini nervoznim.
     Nadali smo se da ćemo možda pronaći neke nove informacije na 'Otkriću'. To je za sada ispalo jedino razočarenje, premda se takav ishod mogao očekivati. Hal je, razume se, bio isključen dugo pre susreta, tako da u njegovoj memoriji nema ni pomena o onome što se tom prilikom zbilo; Boumen je sa sobom poneo sve svoje tajne. Ne postoji ništa u brodskom dnevniku ili u sistemima za automatsko beleženje što već nismo znali.
     Jedina nova stvar koju smo otkrili bila je sasvim lične prirode - poruka koju je Boumen ostavio za svoju majku. Pitam se zašto je nije poslao; očigledno, očekivao je - ili se nadao - da će se vratiti na brod po poslednjem izlasku. Razume se, mi smo prosledili poruku do gospođe Boumen - ona se nalazi u staračkom domu negde na Floridi u prilično slabom mentalnom stanju, tako da joj to verovatno neće ništa značiti.
     To bi otprilike, za sada, bile sve novosti. Ne mogu vam reći koliko mi nedostajete... baš kao i plavo nebo i zelena mora Zemlje. Ovde se javljaju jedino crvene, narandžaste i žute boje - često podjednako predivne kao najfantastičniji zalasci Sunca, ali s vremenom čovek postaje zasićen hladnim, čistim zracima sa suprotnog kraja spektra.
     Volim vas oboje - i javiću se ponovo čim budem mogao."

23. SUSRET

     Nikolaj Ternovski, stručnjak za kontrolne uređaje i kibernetiku na 'Leonovu', bio je jedini čovek na brodu koji je mogao da razgovara sa dr Čandrom koliko-toliko na ravnoj nozi. Iako Halov glavni tvorac i mentor nije bio voljan da ma kome pokloni puno poverenje, jednostavna fizička iscrpljenost nagnala ga je da prihvati pomoć. Rus i Indoamerikanac sklopili su privremeni savez, koji je dejstvovao iznenađujuće dobro. To je u najvećoj meri spadalo u zaslugu dobrodušnog Nikolaja, koji je na neki način bio kadar da oseti kada je Čandri stvarno bio potreban, odnosno kada je ovaj želeo da bude sam. Činjenica da je Nikolajev engleski bio ubedljivo najslabiji na brodu pokazala se u ovom pogledu krajnje nevažna, budući da su najveći deo vremena njih dvojica govorila kompjuterski koji je bio potpuno nedokučiv ma kom drugom.
     Posle nedelju dana spore i pomne reintegracije, sve Halove rutinske i nadziračke funkcije ponovo su pouzdano dejstvovale. Sada je nalikovao čoveku kadrom da hoda, izvršava jednostavna naređenja, obavlja poslove koji nisu zahtevali veliku umešnost i uzima udela u ne odveć složenim razgovorima. Mereno ljudskim aršinima, njegov koeficijent inteligencije iznosio je možda pedeset; za sada su se pojavili tek najtanušniji obrisi njegove pređašnje ličnosti.
     I dalje je ličio na hodača u snu; pa ipak, prema Čandrinom stručnom mišljenju, sada je bio sasvim sposoban da upravlja 'Otkrićem' na putu od sadašnje orbite blizu Ioa do mesta susreta sa Starijim bratom.
     Svi su pozdravili predstojeće udaljavanje za novih sedam hiljada kilometara od rasplamsalog pakla što se pružao ispod njih. Iako je ta razdaljina bila tričava u astronomskim razmerama, ona je ipak značila to da nebom više neće preovlađivati predeo koji je slobodno mogao nastati u mašti Dantea i Hijeronimusa Boša. Uz to, iako ni pri najžešćim erupcijama izbačeni materijal nije stizao do dva broda, vladala je neprekidna bojazan da Io može pokušati da postavi novi rekord. Takođe, vidljivost sa osmatračke palube 'Leonova' postojano se smanjivala usled tanke koprene sumpora, tako da bi neko ranije ili kasnije morao izaći da je očisti.
     Samo su Karnou i Čandra bili na 'Otkriću' kada je Halu prvi put bilo preušteno upravljanje brodom. Kontrola kojom je on rasplagao bila je, doduše, veoma ograničena; Hal je naprosto ponavljao program koji je bio ubačen u njegovu memoriju i nadgledao izvršenje. A ljudska posada je nadgledala njega: ukoliko bi došlo do nekog poremećaja, oni bi odmah preuzeli stvar u svoje ruke.
     Prvo stavljanje motora u pogon potrajalo je deset minuta: potom je Hal izvestio da je 'Otkriće' ušlo na prelaznu orbitu. Čim su to potvrdili radarski i optički sistemi za praćenje na 'Leonovu', i drugi brod je krenuo istom putanjom. Tokom putovanja preduzeta su dva manja podešavanja trajektorije; a onda, tri časa i petnaest minuta docnije, obe letelice stigle su bez ikakvih teškoća do prve Lagranžove tačke, L-1 - prevalivši deset i po hiljada kilometara duž nevidljive linije što je povezivala središta Ioa i Jupitera.
     Halovo ponašanje bilo je besprekorno, što je na Čandrinom licu izazvalo pojavu nepogrešivih znakova jednog tako čisto ljudskog osećanja kao što je zadovoljstvo, pa čak i radost. No, u to vreme, misli svih ostalih bile su već usredsređene na nešto drugo; Stariji brat, alias 'Zagadka', nalazio se udaljen svega sto kilometara.
     Čak i sa te razdaljine već je izgledao veći od Meseca viđenog sa Zemlje, kao i izrazito neprirodan po svojim ravnim bridovima i geometrijskom savršenstvu. Spram zaleđa svemira on je bio potpuno nevidljiv, ali uzjureni Jupiterovi oblaci tri stotine pedeset hiljada kilometara ispod isticali su ga u dramatičnom reljefu. Oni su takođe bili vinovnici jednog privida koji um, pošto ga jednom iskusi, više ne bi mogao da odagna. S obzirom na okolnost da se njegovo pravo mesto ni na koji način nije moglo okom prosuditi, Stariji brat je često ličio na otvorena podna vrata usred pročelja Jupitera.
     Nije bilo nikakvog razloga da se pretpostavi da je stotinu kilometara bezbednije nego deset, odnosno opasnije nego hiljadu; ta razdaljina se naprosto činila psihološki pogodna za prvo izviđanje. Sa ove udaljenosti brodski teleskopi bili su kadri da otkriju pojedinosti prečnika svega nekoliko centimetara - ali tamo nije bilo ničeg sličnog. Stariji brat pokazao se besprekorno jednoobrazan, što je za predmet koji je po svoj prilici preživeo milione godina bombardovanja svemirskim krhotinama bilo naprosto neverovatno.
     Kada ga je Flojd osmotrio kroz dvogledni okular, učinilo mu se da je dovoljno samo da ispruži ruku pa da dodirne te glatke, abonosne površine - baš kao što je učinio i na Mesecu pre mnogo godina. Tog prvog puta bio je u skafandru i na ruci mu se nalazila rukavica. Tek kasnije, pošto je monolit u Tihou zatvoren u kupolu pod pritiskom, on je došao u priliku da ga dodirne i golom rukom.
     No, nije bilo nikakve razlike; nije imao utisak da je ikad uistinu dodirnuo MNT-1. Izgledalo je, naime, da mu vrhovi prstiju prelaze po nekoj nevidljivoj barijeri: što je jače pritiskao, to je i otpor bio izrazitiji. Pitao se da li će se isto ponoviti i u slučaju Starijeg brata.
     Pre no što su se, međutim, toliko približili, valjalo je da izvrši svaki test koji se mogao preduzeti i da o ishodima tih osmatranja izvesti Zemlju. Nalazili su se u prilično sličnom položaju kao i stručnjaci za eksploziv koji nastoje da demontiraju novu vrstu bombe čiju detonaciju može da izazove i najmanji pogrešni potez. Koliko su se uopšte u svemu razabirali, nije bilo isključeno da bi i najtanušnije radarsko opipavanje moglo postati vinovnik nepojamne katastrofe.
     Prvih dvadeset četiri časa ograničili su se na osmatranje pasivnim uređajima - teleskopima, kamerama, senzorima na svim talasnim dužinama. Vasilij Orlov takođe je iskoristi priliku da uz najveću moguću tačnost izmeri dimenzije ploče, što je do šestog decimalnog mesta potvrdilo znamenit odnos 1:4:9. Stariji brat imao je u dlaku iste razmere kao i MNT-1 - ali, budući da mu je dužina premašivala dva kilometra, bio je sedam stotina osamnaest puta veći od svog parnjaka.
     To je stvorilo novu matematičku tajnu. Ljudi su godinama raspravljali o zagonetnom odnosu 1:4:9 - kvadratima prva tri cela broja. Tu posredi nikako nije mogla biti puka podudarnost; sada se, međutim, pojavio još jedan broj sa kojim je valjalo uhvatiti se ukoštac.
     Na Zemlji su statističari i matematički fizičari ubrzo veselo počeli da se igraju svojim računarima, nastojeći da dovedu u vezu ovaj odnos sa fundamentalnim konstantama prirode - brzinom svetlosti, odnosom mase protona i elektrona, konstantom fine strukture. Uskoro im se pridružila bulumenta numerologa, astrologa, mistika, koji su u čitavu stvar upleli visinu Velike piramide, prečnik Stounhendža, azimutne vrednosti linija kod Naske, geografsku širinu Uskršnjih ostrva i mnoštvo drugih činilaca, odakle su potom bez po muke izvlačili najfantastičnije zaključke o budućnosti. Nimalo ih nije onespokojilo ni to što je jedan poznati vašingtonski humorista izjavio da se prema njegovim proračunima svet nesumnjivo okončao 31. decembra 1999, ali da su svi još odveć mamurni da bi to zapazili.
     Ni Stariji brat kao da nije zapažao dva broda koja su se obrela u njegovoj blizini - čak ni pošto su ga oni obazrivo opipali radarskim snopovima i stali da ga bombarduju plimom radio-impulsa, od kojih se očekivalo da će podstaći eventualnog inteligentnog slušaoca da uzvrati na isti način.
     Posle dva dana puna napetosti brodovi su, uz saglasnost komande misije, prepolovili razdaljinu. Sa udaljenosti od pedeset kilometara najveće pročelje ploče izgledalo je četvorostruko veće od širine Meseca na nebu Zemlje - upečatljivo, ali ipak ne toliko veliko da postane psihološki balast. Ono se još nije moglo uporediti sa Jupiterom, koji je bio desetostruko veći; i tako, raspoloženje posade se uskoro promenilo od opreznosti začinjene strahopoštovanjem u izvesno nestrpljenje.
     Volter Karnou kao da je govorio gotovo u ime svih kad je rekao: "Stariji brat možda je spreman da čeka i nekoliko miliona godna - ali nama se ipak malo više žuri."

24. IZVIĐANJE

     'Otkriće' je krenulo sa Zemlje sa tri male svemirske kapsule u kojima su astronauti mogli obavljati vanbrodske delatnosti odeveni samo u košulju. Jedna je bila izgubljena prilikom nesrećnog slučaja - ako je to uistinu bio nesrećni slučaj - kada je stradao Frenk Pul. U drugoj se Dejvid Boumen uputio na svoj konačni susret sa Starijim bratom; tu kapsulu snašla je ista sudbina koja je i njega zadesila. Treća se još nalazi u brodskoj garaži, u sali sa kapsulama.
     Nedostajao joj je, međutim, jedan važan deo - vrata koja je zapovednik Boumen odbacio prilikom opasnog prolaska kroz vakuum i ulaska u brod preko rezervne vazdušne komore, pošto je Hal prethodno odbio da otvori kapiju sale za kapsule. Eksplozivno oslobađanje vazduha do koga je tom prilikom došlo katapultiralo je kapsulu nekoliko stotina kilometara; Boumen, koji je u prvo vreme bio zauzet prečim stvarima, tek kasnije je uspeo da je ponovo podvede pod radio-kontrolu i vrati natrag. Nije bilo nimalo iznenađujuće to što on uopšte nije mario da zameni odbačena vrata.
     Sada je kapsula sa brojem tri (kojoj je Maks, odbijajući da pruži bilo kakvo objašnjenje, nadenuo ime 'Nina') bila pripremljena za novi izlazak u svemir. I dalje su joj nedostajala vrata, ali to više nije bilo važno. Niko se, naime, neće voziti u njoj.
     Boumenova predanost dužnosti pokazala se ovde kao neočekivano srećna okolnost i bilo bi budalasto ne iskoristiti tu priliku. Upotrebivši 'Ninu' kao robotsku sondu, Stariji brat se mogao ispitati sa male razdaljine bez izlaganja opasnosti ljudskih života. Tako su bar stvari izgledale u teoriji; niko nije mogao isključiti mogućnost reakcije koja bi obuhvatila i sam brod. Uostalom, pedeset kilometara predstavljalo je tek trunčicu u kosmičkim razmerama.
     Budući da je godinama ležala zapostavljena, 'Nina' je izgledala upadljivo pohabano. Prašina koja je uvek lebdela unaokolo u uslovima obustave sile teže bila je polegla po spoljnjoj površini, tako da je nekada besprekorno beo trup postao prljavosiv. Dok je lagano ubrzavala, udaljujući se od broda, sa pravilno skupljenim spoljnjim manipulatorima i ovalnim osmatračkim oknom koje je zurilo put svemira slično kakvom ogromnom, mrtvom oku, nije ostavljala utisak preterano upečatljivog ambasadora Čovečanstva. No, upravo je u tome i bila prednost; mogla se očekivati uviđavnost prema jednom ovako ubogom izaslaniku, a njegova mala veličina i niska brzina trebalo je da podvuku miroljubive namere. Čuo se predlog da se približi Starijem bratu raširenih ruku; no, zamisao je brzo odbačena, pošto su se gotovo svi saglasili da bi se, kad bi oni sami videli kako im se 'Nina' primiče sa ispšruženim mehaničkim kandžama, dali smesta u beg da spasu goli život.
     Posle lagane dvočasovne vožnje 'Nina' se zaustavila na sto metara od jednog ugla ogromne pravougaone ploče. Sa tako male udaljenosti nije se mogao steći utisak o njenoj pravoj veličini; televizijske kamere isto su tako mogle biti upravjene i ka vrhu jednog crnog tetraedra neodređene veličine. Instrumenti na sondi nisu beležili nikakve znake radioaktivnosti ili magnetnih polja; baš ništa nije prispevalo sa Starijeg brata izuzev onog majušnog dela Sunčeve svetlosti koje se on udostojio da odrazi.
     Posle petominutne pauze - što je, kako se smatralo, odgovaralo svraćanju pažnje na sebe u stilu 'Zdravo, evo mene' - 'Nina' je krenula u dijagonalni prelazak preko najmanjeg pročelja, potom preko srednjeg, pa onda i preko najvećeg, držeći se uglavnom na razdaljini od pedeset metara, ali povremeno se i spuštajući samo na pet. No, bez obzira na razmak koji ih je delio, Stariji brat neprekidno je izgledao u dlaku isti - gladak i jednoličan. Dugo pre no što je misija okončana, posmatrači na oba broda počeli su da se dosađuju; uglavnom su se vratili svojim raznim poslovima, bacajući samo povremeno poled na monitore.
     "To bi bilo sve", reče konačno Volter Karnou, pošto se 'Nina' vratila na mesto odakle je pošla. "Mogli bismo ovo ponavljati do kraja života, a da više ništa ne saznamo. Šta ću sa 'Ninom' - da je vratim?"
     "Ne", reče Vasilij, umešavši se u vezu sa 'Leonova'. "Imam jedan predlog. Odvedi je do tačnog središta najvećeg pročelja. Zaustavi je tu - na razdaljini od, recimo, stotinu metara. Neka ostane tu ukotvljena, sa radarom uključenim na najveći stepen tačnosti."
     "Nema problema - osim što će postojati izvesna preostala količina kretanja. Ali šta imaš na umu?"
     "Upravo sam se setio jedne vežbe sa mojih fakultetskih kurseva iz astronomije - gravitaciono privlačenje beskonačne ravne ploče. Ni na kraj pameti mi nije palo da ću imati priliku da to primenim u stvarnom životu. Pošto nekoliko časova budemo proučavali 'Ninine' kretnje, u najmanju ruku biću kadar da izračunam 'Zagadkinu' masu. Razume se, pod uslovom da je uopšte ima. Sve više mi se čini da tamo, u stvari, nema ničega."
     "Postoji jedan lak način da se to ustanovi i na kraju ćemo morati da mu pribegnemo. 'Nina' će morati sasvim da priđe i da dodirne stvar."
     "Već je to učinila."
     "Kako to?" upita Karnou, pomalo ozlojeđeno. "Nisam se približavao ispod pet metara."
     "Nisam kritikovao tvoje upravljačko umeće - premda je malo nedostajalo prilikom prvog susreta, zar ne? Ali svaki put kad si stavio u pogon 'Ninine' potisnike blizu površine, blago si potapšao 'Zagadku'."
     "Buva koja skakuće po slonu!"
     "Možda. Naprosto ne znamo. Ali biće najbolje da pretpostavimo da je na ovaj ili onaj način svesna našeg prisustva i da će nas tolerisati sve dok joj ne zasmetamo."
     U vazduhu je ostalo njegovo neizrečeno pitanje. Kako bi mogli da zasmetaju jednoj crnoj, pravougaonoj ploči dugačkoj dva kilometra? Isto tako, u kakvom bi se obliku moglo ispoljiti njeno negodovanje?

25. POGLED IZ LAGRANŽA

     Astronomija je bila puna takvih zanimljivih, ali besmislenih podudarnosti. Najznamenitija je bila činjenica da su Sunce i Mesec, posmatrani sa Zemlje, imali isti prividni prečnik. Ovde, u libracionoj tački L-1, koju je Stariji brat odabrao za svoju takču kosmičkog balansiranja na gravitacionom zategnutom užetu između Jupitera i Ioa, zbila se jedna slična pojava. Izgledalo je, naime, da su planeta i satelit u dlaku iste veličine.
     I to kakve veličine! Ne onih bednih pola stepena koliko iznose Sunce i Mesec, već četrdeset puta večeg prečnika - odnosno hiljadu šest stotina puta veće površine. Pogled na bilo koji od njih bio je dovoljan da ispuni um strahopoštovanjem i čuđenjem; viđeni zajedno, predstavljali su fantastičan prizor.
     Svakih četrdeset dva časa prošli bi kroz potpuni ciklus mWna; kada je Io bio mlad, Jupiter je bio pun - i obrnuto. Ali čak i onda kada je Sunce stajalo skriveno iza Jupitera i kada se videla jedino noćna strana planete, on je nepogrešivo bio tu - ogromni crni disk što pomračuje zvezde. Ponekad bi tu tminu za trenutak odagnali blesci munje što su umeli da potraju i više sekundi, budući da su poticali od električnih oluja znatno većih od onih sa Zemlje.
     Kada se nalazio sa suprotne strane neba, uvek okrenut istim pročeljem ka svom džinovskom gospodaru, Io je predstavljao blago uzavreo kotao crvenih i narandžastih boja, sa povremenim žutim oblacima koji bi suknuli iz nekog vulkana, da bi se brzo vratili na površinu. Slično Jupiteru, ali samo u nešto dužim vremenskim razmerama, Io je bio svet bez geografije. Njegova površina bivala je preoblikovana u toku nekoliko decenija - dok se to u slučaju Jupitera odigravalo za svega nekoliko dana.
     Dok je Io čilio ka svojoj poslednjoj četvrti, ogroman, prepletenim prugama prošaran Jupiterov pokrov oblaka postajao je sve obasjaniji zracima majušnog, dalekog Sunca. Ponekad bi senka samog Ioa ili nekog spoljnjeg satelita promakla pročeljem Jupitera, a prilikom svakog okreta planete usledila bi nova predstava vrtloga velike crvene mrlje, prostrane poput čitavog sveta - tog orkana koji optrajava već stolećima, ako ne i hiljadugodištima.
     Smeštena među takvim čudesima, posada 'Leonova' imala je na raspolaganju građu koja se mogla izučavati vascelog života - ali prirodna tela Jupiterovog sistema nalazila su se pri dnu njihovog spiska prvenstava. Prvo mesto pripadalo je Starijem bratu; iako su mu se brodovi sada primakli na razdaljini od samo pet kilometara, Tanja je i dalje odbijala da dopusti bilo kakav neposredan fizički kontakt. "Čekaću", kazala je ona, "sve dok smo u položaju da preduzmemo hitro uzmicanje. Sedećemo i posmatrati - dok nam se ne otvori lansirni prozor. Tek tada ćemo promisliti šta bi nam mogao biti naredni potez."
     Bilo je, doduše, istina da se 'Nina' konačno spustila na Starijeg brata posle laganog pedesetominutnog pada. To je omogućilo Vasiliju da izračuna masu objekta, koja se pokazala iznenađujuće niska: svega devet stotina pedeset hiljada tona - što je značilo da mu gustina odgovara približno gustini vazduha. Ovo je ukazalo na mogućnost da je monolit šupalj - što je izazvalo beskrajna nagađanja o tome šta se možda nalazi unutra.
     No, postojalo je mnoštvo praktičnih, svakodnevnih problema koji su odvraćali misli od ovih većih stvari. Na kućne poslove koji su se redovno obavljali na 'Leonovu' i 'Otkriću' odlazilo je čak devedeset odsto radnog vremena posade, iako su sve operacije postale znatno izvodljivije od kada su dva broda bila povezana savitljivim mostom. Karnou je konačno uverio Tanju da se karusel 'Otkrića' neće iznenada istrgnuti iz ležišta i razneti oba broda na komade, tako da je postalo moguće slobodno se kretati sa jedne letelice na drugu naprosto tako što bi se otvorila i zatvorila dvoja hermetičkih vrata. Skafandri i vanbrodske delatnosti koje su uzimale premnogo vremena više nisu bili neophodni - na veliku radost svih, izuzev Maksa, koji je uživao u izlaženjima napolje i vežbanju sa drškom od metle.
     Dva člana posade koji su prema svemu ovome ostali ravnodušni bili su Čandra i Ternovski; oni su sada doslovce živeli na 'Otkriću' i radili dvadeset četiri časa dnevno, nastavljajući svoj naizgled beskrajan dijalog sa Halom. "Kada ćete biti spremni?" bili bi upitani bar jednom dnevno, ali su odbijali da daju bilo kakva obećanja; Hal je i dalje bio krajnji maloumnik.
     A onda, nedelju dana po susretu sa Starijim bratom, Čandra je neočekivano objavio: "Spremni smo."
     Na komandnom mostu 'Otkrića' nedostajale su samo dve medicinarke, i to jedino stoga što za njih tu nije bilo mesta, tako da su se morale zadovoljiti posmatranjem na monitorima sa 'Leonova'. Flojd je stajao tik iza Čandre, a ruka mu se nikad nije udaljavala od onoga što je Karnou, svojom uobičajenom nadarenošću za nadevanje imena, nazvao džepnim ubicom džinova.
     "Dopustite mi da ponovo naglasim", reče Čandra, "da niko ne sme da priča. Vaši naglasci će ga zbuniti; samo ja smem da govorim i niko drugi. Je li jasno?"
     Čandrin izgled i glas svedočili su o krajnjoj iscrpljenosti. Pa ipak, ton mu je odavao autoritet koji niko ranije nije imao prilike da čuje. Tanja je mogla biti glavna na svim drugim mestima, ali ovde je on bio gazda.
     Publika - neki su bili ukotvljeni, držeći se za zgodno postavljene rukohvate, dok su drugi slobodno lebdeli - klimnu u znak saglasnosti. Čandra okrenu jedan audio-prekidač i reče tiho, ali jasno:
     "Dobro jutro, Hale."
     Trenutak kasnije Flojdu se učinilo da je minulo mnogo godina. To više nije bila jednostavna elektronska igračka koja je davala odgovore. Hal se vratio.
     "Dobro jutro, dr Čandra."
     "Osećaš li se sposoban da ponovo preuzmeš svoje dužnosti?"
     "Razume se. U potpunosti sam operativan i sva moja kola besprekorno dejstvuju."
     "Da li bi onda imao nešto protiv ako bih ti postavio nekoliko pitanja?"
     "Uopšte ne bih."
     "Sećaš li se zakazivanja kontrolne antenske jedinice AE-35?"
     "Ne. Svakako ne."
     Uprkos Čandrinom upozorenju, slušaocima se otelo nekoliko uzdaha. Ovo mu dođe kao hodanje na vrhovima prstiju kroz minsko polje, pomisli Flojd, potapšavši ospokojavajući oblik radio-prekidača. Ako bi ovo ispitivanje izazvalo novu psihozu, on je u sekundi mogao da ubije Hala. (Znao je to, budući da je desetak puta uvežbavao taj čin.) Ali sekunda je bila ravna eonima za jedan računar; nije mu preostalo ništa drugo do da prihvati taj rizik.
     "Ne sećaš se ni kako su Dejv Boumen i Frenk Pul otišli da zamene jedinicu AE-35?"
     "Ne. To se nije moglo dogoditi, pošto bih ja inače upamtio. Gde su Frenk i Dejv? Ko su ovi ljudi? Prepoznajem jedino vas - premda sa šezdeset pet odsto verovatnoće mogu da ustvrdim da je čovek iza vas dr Hejvud Flojd."
     Setivši se Čandrinog izričitog naloga, Flojd se uzdržao od čestitanja Halu. S obzirom na to da je prošla čitava decenija, verovatnoća od šezdeset pet odsto bila je sasvim dobra. Mnogi ljudi ne bi imali takav uspeh.
     "Ne brini, Hale - objasniću ti sve kasnije."
     "Je li misija okončana? Znate da je moje oduševljenje za nju veoma veliko."
     "Misija je okončana; ti si izveo svoj program. A sada te molim da nas izviniš - želeli bismo da nasamo popričamo."
     "Svakako."
     Čandra isključi ulazne jedinice za zvuk i sliku na glavnoj konzoli. Što se ovog dela broda tiče, Hal je tu bio potpuno gluv i slep.
     "Dobro, šta sve ovo treba da znači?" upita Vasilij Orlov.
     "To znači", uzvrati Čandra pažljivo i odmereno, "da sam obrisao celokupnu Halovu memoriju od onog trenutka kada su nevolje počele."
     "Zvuči prilično moćno", zadivi se Saša. "Kako ste to uspeli?"
     "Bojim se da bi duže potrajalo da vam sad to objasnim nego što je trajalo izvođenje same operacije."
     "Čandra, i ja sam stručnjak za računare - premda ne iste klase kao vi i Nikolaj. Kod serije 9000 koriste se holografske memorije, zar ne? Niste, prema tome, mogli da pribegnete jednostavnom hronološkom brisanju. Mora da je posredi bila neka vrsta pantljičare koja je dejstvovala na odabrane reči i pojmove."
     "Pantljičara?" upita Katerina preko brodskog interkoma. "Mislila sam da je to moje područje - premda moram reći da mi je milo što nikada nisam videla nijednu od tih životinjki izvan suda sa alkoholom. O čemu, zapravo, vi to govorite?"
     "Posredi je kompjuterski žargon, Katerina. U starim danima - veoma starim danima - za memoriju su se koristile magnetne trake, odnosno pantljike, te otuda naziv. A moguće je sačiniti takav program koji se može ubaciti u sistem da pronađe i uništi - ili, ako ti se više dopada, pojede - bilo koju željenu memoriju. Zar isto nije izvodljivo i sa ljudskim bićima posredstvom hipnoze?"
     "Jeste, ali se uvek može potrti. Mi nikada stvarno ništa ne zaboravljamo. Samo nam tako izgleda."
     "Kompjuter ne radi na taj način. Kada mu se kaže da nešto zaboravi, on to i učini. Informacija se potpuno briše."
     "Hal se, dakle, uopšte ne seća svog... rđavog ponašanja?"
     "Ne mogu biti stopostotno siguran u to", uzvrati Čandra. "Možda postoje neke memorije koje su bile na putu iz jedne tačke u drugu kada je... pantljičara stala da dejstvuje. Ali to je krajnje neverovatno."
     "Očaravajuće", reče Tanja, pošto su svi neko vreme razmišljali o tome u tišini. "Ali postoji jedno znatno važnije pitanje: možemo li se pouzdati u njega ubuduće?"
     Pre no što je Čandra stigao da odgovori, Flojd ga preduhitri.
     "Isti splet okolnosti ne može se više ponoviti; to vam mogu obećati. Sva nevolja je počela zbog toga što je jednom računaru teško objasniti razloge bezbednosti."
     "Baš kao i jednom ljudskom biću", promrmlja Karnou, ne odveć sotto voce.
     "Nadam se da si u pravu", reče Tanja, ali ne mnogo uverljivo. "Šta sada predstoji, Čandra?"
     "Ništa ovako zapetljano - već samo dugotrajno i zamorno. Sada ga moramo programirati da započne sled operacija za napuštanje Jupiterovog sistema - i povratak 'Otkrića' do Zemlje. Tri godine pošto se mi budemo vratili našom veoma brzom orbitom."

26. PROBNI RAD

     Primalac: Viktor Malison, predsednik Nacionalnog astronautičkog veća, Vašington
     Pošiljalac: Hejvud Flojd, američki svemirski brod 'Otkriće'
     Predmet: Kvar brodskog računara HAL 9000
     Klasifikacija: POVERLJIVO

     Dr Čandrasegarampilai (u daljem tekstu dr Čandra) okončao je preliminarno ispitivanje Hala. Stavio je nove module na mesto svih koji su nedostajali i računar sada izgleda potpuno operativan. Pojedinosti o delatnostima i zaključcima dr Čandre biće izložene u izveštaju koji će on i dr Ternovski uskoro podneti.
     U međuvremenu, zatražio si mi da napravim sažetak cele stvari oslobođen tehničkih pojedinosti za potrebe veća - a naročito novih članova koji nisu podrobno upoznati sa istorijatom problema. Iskreno govoreći, ne verujem da sam baš kadar da to uradim; kao što znaš, nisam stručnjak za računare. Ali daću sve od sebe. Problem je, kako izgleda, izazvan sukobom između Halovih osnovnih uputstava i zahteva bezbednosti. Po nalogu samog predsednika, postojanje MNT-1 držano je u potpunoj tajnosti. Samo oni koji su neizostavno morali biti upućeni u stvar imali su pristup informacijama.
     Misija 'Otkrića' u Jupiterovom sistemu već je bila u odmakloj fazi planiranja kada je iskopan MNT-1 i kada je uputio svoj radio-signal prema toj planeti. Kako je zadatak operativnih članova posade (Boumen, Pul) bio samo to da letelicu dovedu do njenog odredišta, odlučeno je da oni ne budu izvešteni o ovom novom zadatku. Svrha zasebnog uvežbavanja istraživačkog tima (Kaminski, Hanter, Vajthed) i stavljanja njegovih članova u hibernaciju pre početka putovanja bila je da se postigne znatno veći stepen bezbednosti, budući da se smatralo da je uz ove mere predostrožnosti značajno smanjena opasnost od (slučajnog ili ne) obznanjivanja cele stvari.
     Želeo bih da te sada podsetim da sam u to vreme (moj memorandum NCA 342/23 - STROGO POVERLJIVO od 30.04.2001.) uputio nekoliko primedbi na račun ove zamisli. One su, međutim, odbačene na višem nivou.
     Budući da je Hal bio kadar da upravlja brodom bez pomoći ljudi, takođe je bilo odlučeno da bi on trebalo da bude programiran da samostalno sprovede u delo misiju, za slučaj da posada bude u tome onemogućena ili da strada. Stoga je u potpunosti upoznat sa njenim zadacima, ali nije mu dopušteno da o tome obavesti Boumena ili Pula.
     Ova situacija došla je, međutim, u sukob sa svrhom za koju je Hal predviđen - sa pomnom obradom podataka bez ikakvih njihovih izvrtanja ili prikrivanja. Kao ishod, kod Hala je nastalo ono što bi se kod ljudi moglo nazvati psihozom - ili, još određenije, šizofrenijom. Dr Čandra mi je objasnio da je, govoreći tehničkom terminologijom, Hal upao u stupicu takozvane Hofštater-Mebijusove petlje; posredi je situacija koja, kako izgleda, nije retka među razvijenim računarima sa samostalnim programima za izvršenje određenih zadataka. On predlaže da za podrobnija razjašnjenja stupimo u vezu sa samim profesorom Hofštaterom.
     Uprošćeno rečeno (ako sam pravilno razumeo dr Čandru), Hal je bio suočen sa neizdrživom nedoumicom i tako su kod njega uzeli maha paranoični simptomi upravljeni protiv onih koji su na Zemlji nadzirali njegov rad. On je stoga pokušao da prekine radio-vezu sa kontrolom misije, najpre tako što je izvestio o (nepostojećem) zakazivanju antenske jedinice AE-35.
     Ovo ne samo što je predstavljalo čin otvorenog laganja - čime je nesumnjivo još više otežano njegovo psihičko stanje - već je i dovelo do sukoba sa posadom. Po svoj prilici (o tome, razume se, možemo samo da nagađamo), došao je do zaključka da je jedini izlaz iz krize odstranjivanje njegovih ljudskih kolega - u čemu zamalo nije sasvim uspeo. Gledano na stvar čisto objektivno, bilo bi zanimljivo videti šta bi se dogodilo da je sam nastavio misiju, bez 'ometanja' izazvanih ljudskim uplivom.
     To je doslovce sve što sam uspeo da doznam od dr Čandre; nerado bih nastavio dalje da se raspitujem, budući da je on zbog prekomernog rada već na granici iscrpljenosti. No, bez obzira na tu okolnost, moram iskreno da izjavim (a molim te da ovo ostane potpuno poverljivo) da dr Čandra nije uvek bio baš najpredusretljiviji kao što bi se inače očekivalo. Uglavnom se otvoreno zauzimao za Hala, što je ponekad prilično otežavalo razgovore o ovoj stvari. Ispostavljalo se čak da je i dr Ternovski, za koga se moglo pretpostaviti da će u ovom pogledu biti malo nepristrasniji, često delio njegovo stanovište.
     No, jedino uistinu važno pitanje jeste: možemo li se ubuduće pouzdati u Hala? Dr Čandra, razume se, uopšte ne sumnja u to. On tvrdi da je obrisao celokupno sećanje računara na traumatičan događaj koji je doveo do isključenja. Dr Čandra takođe smatra da se kod Hala ne može javiti ništa što bi i makar izdaleka podsetilo na ljudsku grižu savesti.
     U svakom slučaju, izgleda neverovatno da se ponovo može javiti splet okolnosti koje su prouzrokovale prvobitni problem. Iako je Hal u mnogo pogleda osoben, priroda tih posebnosti nije takva da bi ostavila mesta zebnji; posredi su naprosto manje nepogodnosti od kojih su neke čak i zabavne. A kao što znaš - što nije slučaj sa dr Čandrom - preduzeo sam korake da u slučaju krajnje nužde ja držim sve konce situacije u svojoj ruci.
     Da sažmem: opravak Hala 9000 ide zadovoljavajućim tokom. Čak bi se moglo reći da je već na probnom radu.
     Pitam se da li je on toga svestan.

27. MEĐUIGRA: ISKRENE ISPOVESTI

     Ljudski um odlikuje se zapanjujućom sposobnošću prilagođavanja; posle izvesnog vremena čak i neverovatno postaje obično. Bilo je trenutaka kada je posada 'Leonova' naprosto isključivala sve ono što ju je okruživalo, možda u nesvesnom nastojanju da sačuva zdrav razum.
     Dr Hejvud Flojd često je mislio da se u takvim prilikama Volter Karnou pomalo prekomerno upirao da bude središnja figura parade. Iako je on bio začetnik onoga što je Saša Kovaljev nazvao epizoda 'iskrenih ispovesti', sasvim je izvesno da nije imao na umu ništa slično. Stvar se spontano uobličila kada je on izrazio sveopšte nezadovoljstvo gotovo svim vidovima dejstva vodovoda u uslovima odsustva sile teže.
     "Ako bi mi se mogla ispuniti jedna želja", izjavio je on prilikom sovjeta u šest, "onda bih voleo da se bućnem u finu, uspenušanu kadu, začinjenu mirisom borovine, i da mi iznad površine viri samo nos."
     Kada su zamrla mrmljanja u znak saglasnosti i uzdasi koji su odražavali neuslišenu želju, Katerina Rudenko preuze štafetu.
     "Kako sjajno dekadentna zamisao, Voltere! reče ona vedro, uz tobožnje neodobravanje. "Za trenutak si mi ličio na starorimskog cara. Kada bih se ja sada našla na Zemlji, meni bi se dopalo nešto življe."
     "Na primer?"
     "Hm... Je li mi dopušteno i da se vratim u prošlost?"
     "Ako želiš."
     "Kao devojčica, često sam preko praznika odlazila u jedan kolhoz u Gruziji. Tamo se nalazio jedan divan palomino ždrebac, koga je upravnik kupio novcem zarađenim na lokalnoj crnoj berzi. Bio je to stari mućkaroš, ali volela sam ga - a on je dopuštao da jašem Aleksandra po celom kraju. Mogla sam da stradam pri tim galopiranjima - ali upravo mi sećanje na to najsnažnije u mislima priziva Zemlju."
     Usledio je trenutak tišine; svi kao da su tog časa bili negde daleko. A onda Karnou upita:
     "Ima li još dobrovoljaca?"
     Svi su, međutim, i dalje izgledali izgubljeni negde u sećanjima, tako da bi se igra tu verovatno i okončala da se nije oglasio Maksim Brajlovski.
     "Voleo bih da ronim - upravo to mi je bio omiljeni hobi kad sam uopšte za takve stvari imao vremena - a srećna je okolnost što je i ronjenje bilo uključeno u moju kosmonautsku obuku. Ronio sam kraj atola Tihog okeana, kod Velikog Koralnog Spruda, u Crvenom moru - koralni sprudovi su najdivnija mesta na svetu. No, iskustvo koga se najradije sećam vezano je za jedno sasvim drugačije mesto - za šume morske trave kraj japanskih obala. Sunčevi zraci koji su se probijali kroz ogromne vlati stvarali su utisak podvodne katedrale. Bilo je veoma tajanstveno... magično. Nikad se tamo nisam vratio; možda drugi put ne bi više bilo isto. Ali voleo bih da probam još jednom."
     "Lepo", reče Volter koji je kao i obično postavio sebe za dirigenta parade. "Ko je sledeći?"
     "Ja ću biti sasvim kratka", reče Tanja Orlov. "Boljšoj - 'Labudovo jezero'. Ali Vasilij se neće složiti. On ne podnosi balet."
     "Ima nas, dakle, dvojica. Dobro, a za šta bi se ti opredelio, Vasilij?"
     "I ja sam imao na umu ronjenje, ali me je Maks preduhitrio. Idem stoga u suprotan smer - u jedriličarstvo. Jezditi kroz oblake za letnjeg dana, u potpunoj tišini. No, ne baš potpunoj - strujanje vazduha povrh krila može biti bučno, naročito kada ste pod nagibom. To je pravi način da se uživa na Zemlji - poput ptice."
     "Ženja?"
     "Ništa lakše. Skijanje u Pamiru. Volim sneg."
     "A ti, Čandra?"
     Atmosfera se najednom primetno promenila kada je Volter postavio pitanje. Posle sveg minulog vremena Čandra je i dalje bio stranac - besprekorno učtiv, čak ljubazan, ali nimalo spreman da se otvori.
     "Kad sam bio dečak", reče on lagano, "deda me je poveo na hodočašće u Varanasi - Benares. Ako nikada niste bili tamo, bojim se da nećete shvatiti. Za mene - za mnoge Indijce čak i danas, bez obzira na to koja im je religija - to je središte sveta. Rešen sam da se jednoga dana vratim tamo."
     "A ti, Nikolaj?"
     "Pa, do sada smo imali more i nebo. Ja bih to voleo zajedno. Moj omiljeni sport bio je jedrenje na dasci. Bojim se, doduše, da sam sad malo ostario za to - ali voleo bih da to praktično proverim."
     "Preostao si još samo ti, Vudi. Šta je tvoj izbor?"
     Flojd čak nije zastao da razmisli; spontani odgovor koji je usledio iznenadio je koliko njega samog toliko i sve ostale.
     "Bilo bi mi svejedno gde sam na Zemlji - samo da sam sa svojim sinčićem."
     Posle toga, nije se više imalo šta reći.

28. OSUJEĆENJE

     "...Video si sve tehničke izveštaje, Dimitrij, tako da sigurno razumeš našu osujećenost. Nismo saznali ništa novo iz svih testova i merenja koja smo preduzeli. 'Zagadka' naprosto počiva pred nama, ispunjavajući pola neba i potpuno nas prenebregavajući.
     No, ona ne može biti inertna - samo napuštena svemirska olupina. Vasilij je istakao da mora vršiti neko pozitivno dejstvo kako bi se zadržala u toj nestabilnoj libracionoj tački. Da nije tako, odavno bi već skliznula odatle, kao što je to i sa 'Otkrićem' bilo, i strmoglavila se na Io.
     Šta nam, dakle, valja činiti? Na brodu ne bi smelo da bude nuklearnog eksploziva, zar ne, budući da bi se to kosilo sa odlukom Ujedinjenih Nacija iz 2008, paragraf 37. Razume se, samo se šalim.
     Pošto smo sada pod manjim opterećenjem, a i lansirni prozor za povratno putovanje neće se otvoriti još nekoliko nedelja, počela je sasvim uočljivo da se javlja dosada, baš kao i osujećenost. Nemoj se smejati - mogu da zamislim kako to tebi zvuči, tamo u Moskvi. Kako se ijedno inteligentno stvorenje može dosađivati ovde, okruženo najvećim čudesima koje je ljudsko oko ikada videlo?
     No, stvari ipak tako stoje. Moral više nije na pređašnjoj visini. Do sada smo svi bili sasvim zdravi, ali odskora je svako počeo da se žali na nešto: na manju prehladu, pokvaren stomak, ogrebotinu koja nikako neće da zaraste uprkos svim Katerininim pilulama i praškovima. Ona je već digla ruke i sve nas redom kune.
     Saša doprinosi održavanju kakvog-takvog dobrog raspoloženja nizom objava na brodskoj oglasnoj tabli. Njihova tema je: DOSTA ENGLORUSKOG! On navodi grozne slučajeve mešanja dva jezika koje tvrdi da je čuo, pogrešne upotrebe reči i tako dalje. Svima će nam biti potrebna jezička dekontaminacija kada se vratimo kući; u nekoliko navrata zatekao sam tvoje zemljake kako međusobno čavrljaju na engleskom potpuno nesvesni toga, posežući u maternji jezik jedino zbog teških reči. Drugom prilikom uhvatio sam samoga sebe kako na ruskom razgovaram sa Volterom Karnuom - pri čemu nijedan od nas nije to shvatio čitavih nekoliko minuta.
     Pre neki dan zbio se jedan nepredviđen događaj koji će možda moći da ti dočara ovdašnje stanje duha. Usred noći oglasila se sirena protivpožarne uzbune koju je stavio u dejstvo jedan detektor dima.
     Ispostavilo se da je to Čandra prokrijumčario na brod nekoliko svojih pogubnih cigara i da više nije mogao da odoli iskušenju. Otišao je u klozet da bi tamo popušio jednu, poput kakvog đaka s nečistom savešću.
     Razume se, bilo mu je grdno neprijatno; pošto je, međutim, panika minula, svi ostali su stali da se histerično smeju. Poznato ti je kako neki sasvim banalan vic, prema kome svako sa strane ostaje potpuno ravnodušan, može da uskomeša grupu inače inteligentnih ljudi koji se potom bespomoćno zacenjuju od smeha. Nekoliko narednih dana bilo je dovoljno da se neko samo napravi da pali cigaru, pa da svi počnu da se valjaju unaokolo.
     Ono što celu stvar čini još smešnijom jeste to što niko ne bi ništa primetio da je Čandra naprosto otišao u vazdušnu komoru ili isključio detektor za dim. Ali on se odveć stideo da prizna da ima jednu takvu ljudsku slabost; i tako, on sad provodi još više vremena nego ranije u razgovorima sa Halom."
     Flojd pritisnu dugme za pauzu i prekide snimanje. Možda nije bilo pošteno tako ismevati Čandru, iako je to često izgledalo primamljivo. Tokom poslednjih nekoliko nedelja na videlo je izbilo mnoštvo sitnih nastranosti i mana svih putnika na brodu; bilo je čak i nekoliko žučnih svađa bez očiglednog razloga. A kad je o tome već reč, da li je i njegovo ponašanje bilo besprekorno? Da li mu se baš nijednom nije mogla uputiti nijedna zamerka?
     I dalje nije bio načisto da li je odabrao ispravno držanje prema Karnouu. Iako u prvo vreme nije mogao ni pretpostaviti da će mu se ikada stvarno dopasti krupni inženjer, niti da će uživati u zvuku njegovog pomalo prebučnog glasa, Flojdov odnos prema njemu promenio se od pukog podnošenja do uvažavaja i divljenja. Rusi su ga obožavali, između ostalog i zbog toga što bi ih često do suza dovodilo njegovo izvođenje jedne tako omiljene pesme kao što je 'Poljuško polje'. Ali jednom prilikom Flojd je osetio da je ovo obožavanje otišlo malo predaleko.
     "Voltere", poče on oprezno, "nisam siguran da li se to mene tiče, ali postoji nešto lično o čemu bih želeo da popričam sa tobom."
     "Kad neko kaže da ga se nešto ne tiče, onda je obično u pravu. U čemu je problem?"
     "Bez uvijanja, tvoje ponašanje prema Maksu."
     "Usledila je ledena tišina tokom koje se Flojd udubio u pomno ispitivanje rđavo obojenog naspramnog zida. A onda Karnou uzvrati blagim, ali neumoljivim glasom:
     "Imao sam neodoljiv utisak da je on već napunio osamnaestu."
     "Ne pravi se lud. Osim toga, iskreno govoreći, nije uopšte reč o Maksu, nego o Ženji."
     Karnouove usne se razmakoše u izraz neskrivenog iznenađenja.
     "O Ženji? Kakve sad ona ima veze?"
     "Budući da si inteligentan čovek, tvoja slaba moć zapažanja često me zbunjuje - čak dovodi u pitanje ono prvo. Nesumnjivo ti je jasno da je ona zaljubljena u Maksa. Zar nisi primetio kakav joj je izraz lica kada mu obaviješ ruku oko ramena?"
     Flojd ni u snu nije pomislio da će ikada videti Karnoua zbunjenog, ali udarac kao da ga je pogodio na pravo mesto.
     "Ženja? Mislio sam da se svi šale... ona je tako miran i tih mišić. Osim toga, svi su redom zaljubljeni u Maksa, na svoj način - čak i Katerina Velika. Pa ipak... hm, čini mi se da bi trebalo da budem obazriviji. Bar kada je Ženja prisutna."
     Zavladala je duža tišina, dok se društvena temperatura lagano vraćala prema normali. A onda, očigledno sa namerom da pokaže da stvar nije primio k srcu, Karnou dodade tonom lakog razgovora:
     "Znaš, često sam razmišljao o Ženji. Neko je vanredno vešto obavio plastični zahvat na njenom licu, ali sva se oštećenja nisu mogla ukloniti. Koža je odveć zategnuta, a čini mi se da je nikada nisam video da se stvarno smeje. Možda sam zbog toga izbegavao da je gledam - da li bi poverovao, Hejvude, da je u meni tako razvijeno estetsko biće?"
     Ovo hotimice formalno 'Hejvude' predstavljalo je pre dobrodušno peckanje nego zahlađenje držanja, tako da je Flojd mogao da odahne.
     "U prilici sam da donekle zadovoljim tvoju radoznalost: Vašington je konačno ustanovio pravo stanje stvari. Kako izgleda, preživela je težak avionski udes i samo zahvaljujući sreći nije stradala od opekotina. Što se nas tiče, u tome nema nikakve tajne, ali znaš da Aeroflot ne priznaje nesrećne slučajeve."
     "Sirota devojka. Iznenađuje me što su je pustili u svemir, ali pretpostavljam da je to stoga što je bila jedina uvežbana osoba kada je Irina samu sebe izbacila iz igre. Žao mi ju je; ne računajući rane, psihološki šok mora da je bio užasan."
     "Nesumnjivo jeste; ali očigledno se potpuno oporavila."
     Nisi kazao punu istinu, reče Flojd u sebi, niti ćeš to ikada učiniti. Posle njihovog susreta prilikom približenja Jupiteru, ubuduće će uvek postojati tajna veza među njima - ne ljubavi, već nežnosti, što često ume da bude postojanije.
     Najednom i neočekivano, shvatio je da je zahvalan Karnouu; ovaj je očigledno bio iznenađen njegovom brigom za Ženju, ali nije pokušavao da čeprka po tome radi vlastite odbrane.
     A i da jeste, zar bi to bilo nepošteno? Flojd je u poslednje vreme počinjao da se pita da li su i njegove pobude bile baš sasvim čiste. Što se Karnoua tiče, on je održao svoje obećanje; štaviše, nekom neupućenom moglo je izgledati da on hotimice prenebregava Maksa - bar u Ženjinom prisustvu. A i prema njoj se ophodio znatno uviđavnije; štaviše, bilo je prilika kada mu je uspevalo da je navede na glasan smeh.
     Upliv se, dakle, pokazao koristan, ma šta stajalo iza njega. Čak i ako je, kao što je Flojd ponekad pokajnički podozrevao, posredi bila samo tajna zavist koju normalni homoseksualci ili heteroseksualci osećaju prema neopterećenim i valjano prilagođenim polimorfima, ukoliko su potpuno pošteni prema samima sebi.
     Prsti mu ponovo posegoše prema rekorderu, ali nit misli bila je prekinuta. Neumitno, prizori njegovog doma i porodice navreše mu u um. On zatvori oči i u sećanje mu se vrati vrhunac Kristoferove rođendanske proslave - dečkić koji gasi tri svećice na torti, pre manje od dvadeset četiri časa, ali na udaljenosti od milijardu kilometara. Toliko je puta vraćao snimak da ga je već znao napamet.
     A koliko je često Kerolajn puštala njegove poruke Krisu, kako dečak ne bi zaboravio oca - i video ga samo kao stranca kada se bude vratio pošto prođe još jedan rođendan? Gotovo se bojao da to pita.
     No, nije mogao ništa da prebaci Kerolajn. Za njega, proteći će svega nekoliko nedelja pre no što se ponovo sretnu. Ali ona će u međuvremenu ostariti više od dve godine, dok on bude spavao bez snova između svetova. Bilo je to dugo razdoblje za jednu mladu udovicu, makar i samo privremenu.
     Pitam se da li me ovo ophrvava jedna od brodskih bolesti, pomisli Flojd; retko je kad imao prilike da iskusi takvo osećanje osujećenosti, čak i kraha. Možda ću izgubiti porodicu, s druge strane bezdana prostora i vremena, bez ikakve svrhe. Jer, ništa nisam postigao; stigao sam, doduše, do odredišta, ali ono je i dalje nedokučiv, neprobojan zid potpune tame.
     Pa ipak - Dejvid Boumen je svojevremeno uzviknuo: "Moj Bože! Puna je zvezda!"