47. ZAVRŠNO PROLETANJE

     No, kada je bolje promislio, pošto je minula prvobitna pometenost, bilo je teško razabrati kako jedna sve šira crna pega na pročelju Jupitera može predstavljati opasnost. Bila je, doduše, izuzetna - neobjašnjiva - ali ipak ne i toliko važna kao ključna zbivanja koja su sada stajala udaljena svega sedam časova u budućnost. U ovom času jedino je bilo važno uspešno uključiti motore na perijovu, a za proučavanje tajanstvenih crnih mrlja imaće na raspolaganju obilje vremena kada se budu bezbedno našli na putu kući.
     Isto je važilo i za odlaženje na počinak; Flojd je ubrzo odustao od svih pokušaja da zaspi. Premda je osećanje opasnosti - bar poznate opasnosti - bilo znatno umerenije nego prilikom prvog približenja Jupiteru, budnog ga je držala mešavina uzbuđenja i zebnje. Uzbuđenje je bilo prirodno i razumljivo; zebnja je imala složenije uzroke. Flojd se držao pravila da nikad ne brine o zbivanjima na čiji tok nikako ne može da utiče; sve spoljnje pretnje ispoljiće se u svoje vreme i on će se tek tada uhvatiti ukoštac sa njima. No, ipak nije mogao odagnati sve brige oko toga da li su preduzeli svaku neophodnu meru da obezbede brodove.
     Izuzmu li se mehanički kvarovi, postojala su dva glavna izvora mogućih neprilika. Iako trake koje su povezivale 'Leonova' i 'Otkriće' nisu ispoljavale težnju da skliznu, njih je tek trebalo staviti na najjače iskušenje. Gotovo podjednako kritičan biće i trenutak razdvajanja, kada na nelagodno maloj razdaljini budu upotrebljeni najslabiji među eksplozivnim nabojima, prvobitno predviđeni da protresu Starijeg brata. A, razume se, bio je tu i Hal...
     Manevar izlaska sa orbite obavio je besprekorno tačno. Izveo je mnoštvo simulacia poniranja u Jupiterovu atmosferu, uzevši pri tom u obzir iskorišćenje i poslednje kapi goriva 'Otkrića', bez ikakvih komentara ili primedbi. Iako mu je Čandra, doduše, pomno objasnio, saglasno dogovoru, šta pokušavaju da urade, ostalo je otvoreno pitanje da li je Hal uistinu shvatio šta se događa.
     Flojda je sve silnije morila jedna briga koja je tokom nekoliko prethodnih dana prerasla gotovo u opsednutost. Zamišljao je kako sve teče besprekorno, kako su dva broda već prevalila polovinu završnog manevra, kako ogroman Jupiterov disk ispunjava nebo na svega nekoliko stotina kilometara pod njima - a onda Hal najednom elektronski pročisti grlo i kaže: "Dr Čandra, da li biste mi zamerili ako vas nešto upitam?"
     No, stvari se nisu odigrale baš tako.

     Velika crna mrlja, kako je neizbežno nazvana, brzo je nestala sa vidika zbog Jupiterovog hitrog okretanja. Kroz nekoliko časova brodovi koji su i dalje ubrzavali sustići će je negde povrh noćne strane planete, ali ovo je bila poslednja prilika da se izbliza osmotri po danu.
     I dalje je rasla izuzetnom brzinom; za poslednja dva sata površina joj se više nego udvostručila. Izuzme li se okolnost da je, dok se širila, ostajala crna, veoma je podsećala na lokvu mastila koja se razuđuje u vodi. Njene međe - koje su se sada u Jupiterovoj atmosferi razmicale gotovo brzinom zvuka - još su izgledale neobično zamućene i izvan žiže; pri najvećoj razlučnoj moći brodskog teleskopa razlog ove pojave postao je najzad očigledan.
     Za razliku od velike crvene mrlje, velika crna mrlja nije predstavljala jednoobrazno ustrojstvo; bila je sazdana od mnoštva sićušnih tačaka, slično novinskoj fotografiji viđenoj kroz uveličavajuće staklo. Na najvećem delu površine tačke su bile toliko gusto zbijene da su se gotovo dodirivale, ali na ivicama su postajale sve razmaknutije, tako da se mrlja okončavala pre sivkastom polusenkom nego oštrom granicom.
     Mora da je bilo gotovo milion tih tajanstvenih tačkica, koje su izgledale upadljivo izdužene - pre elipse nego krugovi. Katerina, najnemaštovitija osoba na brodu, sve je iznenadila izjavom da joj čitava stvar izgleda kao da je neko uzeo vreću pirinča, obojio ga u crno i prosuo po pročelju Jupitera.
     Sunce je stalo da zalazi za ogroman luk dnevne strane koji se brzo sužavao, dok je 'Leonov' po drugi put hitao ka Jupiterovoj noći na sastanak sa sudbinom. Kroz manje od trideset minuta otpočeće završno uključenje, a onda će se stvari zbivati veoma brzo.
     Flojd se zapita da li bi trebalo da se pridruži Čandri i Karnouu koji su dežurali na 'Otkriću'. Ali nije postojalo ništa u čemu je mogao biti od pomoći; ukoliko bi iskrslo nešto nepovoljno, samo bi smetao svojim prisustvom. Prekidač se nalazio u Karnouovom džepu, a Flojd je znao da njegov mlađi kolega znatno hitrije reaguje od njega. Ukoliko bi Hal ispoljio i najmanji znak neobičnog ponašanja, mogao je biti isključen za manje od jedne sekunde; ali Flojd je bio uveren da takve krajnje mere neće biti neophodne. S obzirom na to da su Čandri date odrešene ruke, on je u potpunosti sarađivao na pripremanju postupka za preuzimanje kontrola, ukoliko bi se kakvim nesrećnim obrtom pojavila potreba za tim. Flojd nije sumnjao u to da se njemu moglo pokloniti poverenje da će izvršiti svoju dužnost - ma koliko bude žalio što se to pokazalo nužno.
     Karnou, međutim, nije delio to uverenje. Bio bi srećniji, kazao je Flojdu, da je preuzeo i dodatne mere u vidu drugog prekidača - za Čandru. U međuvremenu, nije bilo ničega što se moglo učiniti osim čekanja i posmatranja kako se približava pokrov oblaka na noćnoj strani; oblaci su bili slabašno vidljivi zahvaljujući odraženoj svetlosti satelita u prolazu, sjajnosti fotohemijskih reakcija i učestalim titanskim blescima munja u olujnim nepogodama prostranijim od cele Zemlje.
     Sunce zgasnu iza njih, zaklonjeno za svega nekoliko sekundi ogromnim globusom kome su se sada tako brzo primicali. Kada ga ponovo budu ugledali, već će se bezbedno nalaziti na putu kući.
     "Dvadeset minuta do paljenja. Svi sistemi nominalni."
     "Hvala, Hale."
     Pitam se da li je Čandra bio sasvim iskren, pomisli Karnou, kada je kazao da će se Hal pomesti ako bilo ko drugi bude razgovarao sa njim. Ja sam često pričao sa njim, kada nikoga nije bilo u blizini, i on me je uvek savršeno razumeo. No, sada više nije preostalo mnogo vremena za prijateljsko ćaskanje, premda bi to pomoglo da malo popusti napetost.
     Šta Hal stvarno misli - ako uopšte nešto misli - o misiji? Čitavog života Karnou je izbegavao apstraktna, filozofska pitanja: ja čvrsto verujem jedino u zavrtnje i matice, često je tvrdio, premda ni jednih ni drugih nema premnogo na jednom svemirskom brodu. Ranije bi se nasmejao toj zamisli, ali sada su ga počele moriti sumnje: da li je Hal osećao da će ubrzo biti napušten i, ako je tako, da li će se tome usprotiviti? Karnou je gotovo posegao za prekidačem u džepu, ali se u poslednji čas uzdržao. Već je toliko puta načinio tu kretnju da je Čandra mogao postati podozriv.
     Po stoti put se preslišao, ponavljajući redosled zbivanja koja je trebalo da se odigraju tokom narednog časa. U trenutku kada i poslednje zalihe goriva na 'Otkriću' budu iscrpene oni će isključiti sve osim ključnih sistema i kroz spojnu cev pohitaće do 'Leonova'. Potom će uslediti razdvajanje, eksplozivni naboji biće detonirani, brodovi će se razmaći jedan od drugoga - i motori na 'Leonovu' staviće se u pogon. Do razdvajanja je moralo doći, ako sve bude teklo prema planu, upravo u času kada se budu nalazili na najmanjoj razdaljini od Jupitera; na taj način, u najvećoj meri će iskoristiti gravitacionu darežljivost džinovske planete.
     "Petnaest minuta do paljenja. Svi sistemi nominalni."
     "Hvala, Hale."
     "Uzgred", umeša se Vasilij sa drugog broda. "Ponovo sustižemo veliku crnu mrlju. Pitam se možemo li videti nešto novo."
     Nadam se da ne možemo, pomisli Karnou; ionako imamo pune ruke posla u ovom trenutku. No, on ipak baci letimičan pogled na sliku koju je Vasilij prenosio na monitoru teleskopa.
     U prvi mah nije mogao da razabere ništa drugo osim slabašno svetlucave noćne strane planete; a onda, na obzorju, ugleda zbog perspektive skraćen krug dublje tame. Hitali su ka njemu neverovatnom brzinom.
     Vasilij poveća osvetljenost slike i ona magično blesnu. Konačno, velika crna mrlja razloži se u mnoštvo istovetnih elemenata...
     Blagi Bože, pomisli Karnou, ne mogu da poverujem u ovo !
     Začuo je uzvike iznenađenja sa 'Leonova': svi su ostali uzeli udela u istom otkrovenju istog trenutka.
     "Dr Čandra", reče Hal, "beležim snažne glasovne amplitude stresa. Postoji li neki problem?"
     "Ne, Hale", hitro uzvrati Čandra. "Misija ima normalan tok. Samo smo doživeli jedno iznenađenje - to je sve. Šta ti misliš o slici na monitorskom kolu šesnaest?"
     "Vidim noćnu stranu Jupitera. Postoji jedno kružno područje, prečnika tri hiljade dve stotine pedeset kilometara, koje je gotovo u potpunosti prekriveno pravougaonim telima."
     "Koliko ih ima?"
     Usledila je sasvim kratka pauza pre no što je Hal izbacio brojku na video displej:

     1.355.000 plus/minus 1.000

     "A da li ih prepoznaješ?"
     "Da. Istovetni su po veličini i obliku sa objektom koji nazivate Stariji brat. Deset minuta do paljenja. Svi sistemi nominalni."
     Moji nisu, pomisli Karnou. Vražja stvar se, dakle, spustila na Jupiter gde je stala da se razmnožava. Postojalo je nešto istovremeno komično i zlokobno oko ove pošasti crnih monolita; osim toga, pomela ga je i iznenadila okolnost da mu se ta neverovatna slika na monitorskom ekranu učinila nelagodno poznata.
     Razume se - to je bilo posredi! To mnoštvo istovetnih pravougaonika podsećaloga je na - domine. Pre više godina video je jedan dokumentarac u kome je ekipa pomalo ćaknutih Japanaca strpljivo naređala milion domina na takav način da kada se prva obori sve ostale u nizu neumitno slede njen primer. Razvrstali su kolonu u složene obrasce, tako da je delimično išla ispod vode, delom uz i niz male stepenice, a bile su naslagane i uporedne kolone koje su prilikom padanja obrazovale slike i šare. Bile su potrebne nedelje da se sve postave; Karnou se prisetio kako su neočekivani zemljotresi u nekoliko navrata osujetili poduhvat, a kada je on končno uspeo, padanje domina od prve do poslednje potrajalo je više od sata.
     "Osam minuta do paljenja. Svi sistemi nomnalni. Dr Čandra - smem li nešto da predložim?"
     "O čemu je reč, Hale?"
     "Posredi je veoma neobična pojava. Zar ne mislite da bi bilo bolje da odustanemo od odbrojavanja, kako biste mogli da je proučite?"
     Na 'Leonovu', Flojd stade da se hitro kreće ka komandnom mostu. Možda će biti potreban Tanji i Vasiliju. A da i ne pominje Čandru i Karnoua - kakva situacija! Pretpostavimo da Čandra stane na Halovu stranu? Ako to učini - obojica bi mogla biti u pravu! Uostalom, zar upravo to nije bio glavni razlog što su došli ovamo?
     Ako zaustave odbrojavanje, brodovi će načiniti krug oko Jupitera i vratiti se u istu tačku kroz devetnaest časova. Dodatno zadržavanje od devetnaest časova ne bi stvorilo nikakve probleme; samo da nije bilo onog zagonetnog upozorenja i on bi se silno založio za to.
     No, tu posredi nije bilo samo upozorenje. Pod njima se nalazila planetna zaraza koja se širila pročeljem Jupitera. Možda su uistinu uzmicali pred najneobičnijom pojavom u istoriji nauke. No, čak i tako, više je voleo da je proučava sa bezbednije udaljenosti.
     "Šest minuta do paljenja", reče Hal. "Svi sistemi nominalni. Spreman sam da zaustavim odbrojavanje ako se slažete. Dopustite mi da vas podsetim da je moje glavno uputstvo da proučim sve u prostoru Jupitera što možda stoji u vezi sa inteligencijom."
     Flojd je odveć dobro prepoznao ovu rečenicu: sam ju je napisao. Poželeo je da je sada nekako odagna iz Halovog pamćenja.
     Trenutak kasnije stigao je do mosta i pridružio se bračnom paru Orlov. Oboje mu uputiše pogled pun brižnosti i uzbunjenosti.
     "Šta preporučuješ?" upita Tanja brzo.
     "Sad se Čandra pita, bojim se. Mogu li da razgovaram sa njim na privatnoj vezi?"
     Vasilij mu pruži mikrofon.
     "Čandra? Pretpostavljam da Hal ovo ne čuje?"
     "Tako je, dr Flojd."
     "Morate brzo govoriti. Ubedite ga da se odbrojavanje mora nastaviti, da mi cenimo njegov... ovaj, naučni polet - da, to je prava reč - kažite mu da smo uvereni da će biti kadar da obavi posao bez naše pomoći. Mi ćemo, razume se, sve vreme ostati u vezi sa njim."
     "Pet minuta do paljenja. Svi sistemi nominalni. I dalje čekam vaš odgovor, dr Čandra."
     Svi ga čekamo, pomisli Karnou, samo jedan metar udaljen od naučnika. A ako već budem morao konačno da pritisnem to dugme, stvar će doći kao olakšanje. Štaviše, veoma će mi prijati.
     "Vrlo dobro, Hale. Nastavi da odbrojavaš. Imamo puno poverenje u tvoju kadrost da preduzmeš proučavanje svih pojava u prostoru Jupitera bez našeg nadzora. Naravno, bićemo u vezi sa tobom sve vreme."
     "Četiri minuta do paljenja. Svi sistemi nominalni. Obavljeno stavljanje pod pritisak rezervoara sa gorivom. Voltaža spremna na aktivatoru plazme. Jeste li sigurni da ste doneli ispravnu odluku, dr Čandra? Ja uživam u tome da sarađujem sa ljudskim bićima i sa njima imam podsticajne odnose. Položaj broda ispravljen za nula zarez jedan miliradijan."
     "I mi uživamo u saradnji sa tobom, Hale. To ćemo i dalje činiti, čak i ako budemo udaljeni milionima kilometara."
     "Tri minuta do paljenja. Svi sistemi nominalni. Proverena zaštita od zračenja.Postoji problem vremenskog razmaka, dr Čandra. Može se pokazati neophodno da se posavetujemo bez ikakvog odlaganja."
     Ovo je suludo, pomisli Karnou, držeći ruku stalno blizu prekidača. Stvarno verujem da je Hal - usamljen. Je li ovde možda posredi oponašanje nekog dela Čandrine ličnosti, na šta uopšte nismo posumnjali?
     Svetla tako neopazice žmirnuše da je to mogao zapaziti samo neko ko je veoma dobro upućen u sve moguće nepravilnosti ponašanja 'Otkrića'. Uzrok je mogao biti dobar ili rđav - početak postupka paljenja plazme, ili njegov prekid...
     Odvažio se da baci brz pogled prema Čandri; lice malog naučnika bilo je zgrčeno i zbunjeno i Karnou gotovo prvi put oseti istinsku naklonost prema njemu kao prema jednom ljudskom biću. Tog časa mu pade na um izuzetna informacija koju mu je Flojd poverio - Čandrin predlog da ostane na brodu i pravi Halu društvo tokom trogodišnjeg povratnog putovanja. Nije više čuo da se pominje ta zamisao; sva je prilika da je posle upozorenja bila sasvim zaboravljena.
     Ali možda je Čandra ponovo došao u iskušenje; ako je to tako, onda on više ništa nije mogao preduzeti u ovoj fazi. Nije više bilo vremena da se obave neophodne pripreme, čak i kada bi se zadržali još jednu orbitu i odložili odlazak posle krajnjeg roka, što Tanja posle svega što se sada dogodilo svakako ne bi dozvolila.
     "Hale", prošapta Čandra toliko tiho da ga je Karnou jedva čuo. "Moramo da odemo. Nemam vremena da ti izložim sve razloge, ali uveravam te da je tako."
     "Dva minuta do paljenja. Svi sistemi nominalni. Završni postupak otpočeo. Žao mi je što niste u prilici da ostanete. Možete li mi navesti bar neke od razloga, po redu važnosti?"
     "Ne za dva minuta, Hale. Nastavi odbrojavanje. Sve ću ti objasniti kasnije. Još nam je preostalo više od jednog sata... zajedno."
     Hal ništa nije odgovorio. Tišina je potrajala. Objava koja je trebalo da usledi u minut do paljenja izvesno je izostala...
     Karnou baci pogled na časovnik. Blagi Bože, pomisli on, Hal je propustio čas! Je li obustavio odbrojavanje?
     Karnou nesigurno pođe rukom prema prekidaču. Šta da radim sad? Voleo bih da Flojd kaže nešto, do vraga, ali on se verovatno boji da samo ne pogorša stvari...
     Čekaću do nultog časa - ne, nije tako kritično, recimo još jedan dodatni minut - a onda ću ga cviknuti i preći ćemo na ručne komande...
     Negde iz velike daljine oglasi se slabašan, zviždavi pisak, sličan zvuku tornada koji promiče negde tik ispod obzorja. 'Otkriće' poče da vibrira; javi se prvi nagoveštaj gravitacije koja se vraćala.
     "Paljenje", reče Hal. "Pun potisak kroz petnaest sekundi."
     "Hvala, Hale", uzvrati Čandra.

48. POVRH NOĆNE STRANE

     Hejvudu Flojdu, koji se nalazio na najednom neobičnom - zbog prestanka bestežinskog stanja - komandnom mostu 'Leonova', sled događaja više je ličio na klasičnu usporenu noćnu moru nego na stvarnost. Samo jednom ranije u životu našao se u sličnoj situaciji - dok je sedeo na stražnjem sedištu kola koja su počela da se nekontrolisano kližu po vlažnom kolovozu. Iskusio je tada isto osećanje potpune bespomoćnosti - propraćeno pomišlju: sve ovo nije važno - u stvari, ne događa se meni.
     Pošto je sada otpočeo postupak paljenja, raspoloženje mu se promenilo; sve je ponovo izgledalo stvarno. Ispalo je u dlaku onako kao što su i planirali; Hal ih je bezbedno poveo natrag ka Zemlji. Sa svakim minutom koji bi minuo budućnost bi im postajala sve izglednija. Napetost je lagano stala da popušta u Flojdu, iako je i dalje bio na oprezu u vezi sa svime što se zbivalo oko njega.
     Po uistinu poslednji put - a kada će ma koji drugi čovek ponovo doći ovamo? - on je leteo povrh noćne strane najveće među planetama, koja je zapremala prostor dovoljan da u njega stane hiljadu Zemalja. Brodovi su se tako okrenuli da se 'Leonov' našao između 'Otkrića' i Jupitera, što je omogućilo neometan pogled na tajanstveno svetlucav predeo oblaka. Još i sada, na desetine uređaja pomno je snimalo i ispitivalo; kad oni budu otišli, Hal će nastaviti taj posao.
     Budući da je neposredna kriza minula, Flojd je oprezno 'sišao' sa komandnog mosta - kako je bilo neobično osetiti ponovo težinu, čak i ako je iznosila svega deset kilograma! - i pridružio se Ženji i Katerini u osmatračnici. Ako se izuzmu veoma prigušene crvene svetiljke, koje su bile uključene za slučaj opasnosti, prostorija je bila potpuno zamračena, tako da se prisutnima ukazala prilika da se dive neuporedivom prizoru noćnih predela. Bilo mu je žao Maksa Brajlovskog i Saše Kovaljeva, koji su sedeli u vazdušnoj komori odeveni u skafandre, bez mogućnosti da uživaju u ovom čudesnom spektaklu. Oni su morali biti spremni da u datom trenutku smesta iziđu napolje i preseku trake koje su povezivale dva broda - ukoliko bi zakazao neki od eksplozivnih naboja.
     Jupiter je ispunjavao celo nebo; bio je udaljen pukih pet stotina kilometara, tako da su mogli da vide tek sićušan deo njegove površine - ne više od područja Zemlje koje bi se moglo obuhvatiti pogledom sa visine od pedeset kilometara. Kako su mu se oči privikavale na prigušenu svetlost, koja je najvećim delom bila odražena sa ledene kore daleke Evrope, Flojd je postepeno uspevao da razabere iznenađujuće veliki broj pojedinosti. Nije bilo boja na donjem nivou osvetljenosti - izuzme li se tračak crvenog tu i tamo - ali pojasevima išarano ustrojstvo oblaka izgledalo je veoma upadljivo, a on je uspeo da uoči i rub jedne male ciklonske oluje koja je podsećala na ovalno ostrvo prekriveno snegom. Velika crna mrlja odavno je ostala za njima i oni će je ponovo videti tek kada dobrano budu odmakli na putu kući.
     Dole, među oblacima, povremeno bi zablistale eksplozije svetlosti, od kojih je većina očigledno nastala pri pojavama što su odgovarale jovijanskim olujnim nepogodama. Ali postojali su i drugi sjajevi i prasci blistavosti koji su bili dugotrajniji i čije je poreklo bilo neizvesnije. Ponekad bi stali da se razmiču prstenovi svetlosti poput talasa izazvanih udarom, što kreću iz jednog središnjeg izvora; takođe su se s vremena na vreme javljali rotirajući snopovi i ventilatori. Bilo je potrebno tek malo mašte da se zamisli kako je to dokaz postojanja tehnološke civilizacije dole među oblacima - svetlosti gradova, farovi aerodroma. Ali ispitivanja vršena radarom i posredstvom balona odavno su pokazala da se hiljadama i hiljada kilometara dole ne nalazi ništa čvrsto, sve do samog nedosežnog jezgra džinovske planete.
     Ponoć na Jupiteru! Poslednji pogled izbliza predstavljao je čarobnu međuigru koju će pamtiti do kraja života. Tim više je mogao da uživa u prizoru što sada, sasvim izvesno, ništa više nije moglo da zakaže; ali čak i ako bi se to dogdilo, on ne bi imao razloga da sebe okrivljuje zbog toga. Učinio je sve što je bilo u njegovoj moći da obezbedi uspešan ishod.
     Bilo je veoma tiho u osmatračnici; Niko nije imao želju da govori dok je pokrov oblaka promicao brzo pod njima. Svakih nekoliko minuta Tanja ili Vasilij objavili bi u kojoj je fazi uključenje motora; kada se primakao kraj razdoblja rada potisnika na 'Otkriću', napetost je ponovo počela da raste. Ovo je bio kritičan trenutak - a niko nije tačno znao kada će on uslediti. Javile su se neke sumnje u pogledu tačnosti uređaja za merenje raspoložive količine goriva, kao i toga da će ono moći da se u potpunosti iskoristi.
     "Predviđen prestanak rada kroz deset sekundi", reče Tanja. "Voltere, Čandra - pripremite se za povratak. Makse, Vasilij - budite pripravni u slučaju da se javi potreba. Pet... četiri... tri... dva... jedan... nula!"
     Nije bilo nikakve promene; slabašan urlik motora 'Otkrića' i dalje je dopirao do njih kroz debele zidove dva trupa, a i masa izazvana potiskom još im je dejstvovala na udove. Imamo sreće, pomisli Flojd; pokazivači u svakom slučaju mora da su blizu nule. Svaki dodatni sekund pogona predstavlja pravi dar; to čak može značiti razliku između života i smrti. A i kako je neobično slušati odbrojavanje unapred, a ne unazad!"
     "...pet sekundi... deset sekundi... trinaest sekundi. Gotovo - srećna trinaestica!"
     Vratiše se bestežinsko stanje i tišina. Na oba broda uslediše kratki odušci veselja. No, radovanje nije uzelo maha zato što je još mnogo toga valjalo obaviti - i to brzo.
     Flojd je došao u iskušenje da ode do vazdušne komore kako bi čestitao Čandri i Karnouu čim stupe na brod. Ali tamo bi samo smetao; u vazdušnoj komori biće veoma tesno, budući da su se tu Maks i Saša pripremali za moguć izlazak i da je valjalo otkačiti cev što je spajala dva broda. Sačekaće u osmatračnici da pozdravi junake kada se budu vratili.
     Sada je mogao još malo da odahne - možda negde između osmog i sedmog podeoka na lestvici do deset. Prvi put posle mnogo sedmica mogao je potpuno da smetne s uma radio-prekidač. Više neće biti potreban, budući da je Hal besprekorno obavio svoju dužnost. Čak i kada bi sada hteo, više ni na koji način nije mogao da osujeti misiju, s obzirom na to da su bile utrošene i poslednje zalihe goriva 'Otkrića'.
     "Svi na brodu", objavi Saša. "Ulazi zabravljeni. Aktiviraću naboje."
     U času kada su eksplozivi detonirani nije se začuo ni najslabiji zvuk, što je Flojda iznenadilo; očekivao je da će se izvesna buka preneti kroz trake, zategnute poput čeličnih užadi, koje su povezivale dva broda. Ali nije bilo sumnje da su one prekinute kao što je planirano, budući da se 'Leonov' nekoliko puta slabašno protresao, kao da ga je neko spolja kucnu po trupu. Minut kasnije Vasilij stavi u pogon mlaznice za ispravljanje položaja, a onda ih brzo isključi.
     "Slobodni smo!" uzviknu on. "Saša, Makse - nije potrebna vaša intervencija! Svi u ležaljke - paljenje kroz sto sekundi!"
     Jupiter je sada odmicao, a jedno novo, neobično obličje pojavilo se sa druge strane prozora - dugačak, kosturasti okvir 'Otkrića' čija su navigaciona svetla i dalje sijala dok se udaljavao od njih, ulazeći u istoriju. Nije bilo vremena za sentimentalna opraštanja; za manje od jednog minuta biće uključen pogon 'Leonova'.
     Flojd još nije imao prilike da ga čuje u punoj silini; poželeo je da zaštiti uši od tutnjavog urlika koji sada kao da je ispunjavao celu Vaseljenu. Projektanti 'Leonova' nisu traćili korisni teret na zvučnu izolaciju koja bi bila od koristi samo tokom nekoliko sati putovanja predviđenog da traje godinama. A i vlastita težina sada mu je izgledala ogromna - premda je dostizala jedva četvrtinu one vrednosti sa kojom se nosio čitavog pređašnjeg života.
     Kroz samo nekoliko minuta 'Otkriće' se uzgubilo u tami za njima, premda se bleskanje njegovog pozicionog fara moglo videti sve dok brod nije zašao za obzorje. Još jednom, reče Flojd u sebi, kružim oko Jupitera - ovog puta stičući brzinu, a ne gubeći je. On baci pogled prema Ženji, koja je bila jedva vidljiva u tami, pritiskajući nos uz osmatrački prozor. Da li se i ona u ovom času seća prošlog navrata, kada su sticajem okolnosti delili ležaljku? Sada nije bilo opasnosti od pretvaranja u pepeo; u najmanju ruku, ta je sudbina neće užasnuti. U svakom slučaju, izgledala je kao znatno samopouzdanija i vedrija osoba, nesumnjivo zahvaljujući Maksu - a možda i Volteru.
     Mora da je postala svesna njegovog ispitivačkog pogleda, budući da se okrenula, osmehnula, a onda pokazala prema predelu oblaka koji je promicao ispod njih.
     "Pogledaj!" povika mu ona na uho. "Jupiter ima jedan novi mesec!"
     Šta to pokušava da kaže? - upita se Flojd. Njen engleski i dalje nije bio najbolji, ali ipak nikako nije mogla pogrešiti kod jedne tako jednostavne rečenice. Siguran sam da sam je dobro čuo - ali ona pokazuje nadole, a ne nagore...
     A onda shvati da je predeo neposredno pod njima najednom postao znatno svetliji; sada je uspevao da razabere čak i žute i zelene prelive koji su ranije bili potpuno nevidljivi. Nešto znatno blistavije od Evrope počelo je da osvetljava Jupiterove oblake.
     Sam 'Leonov', mnogo puta sjajniji od Jupiterovog podnevnog Sunca, doneo je lažnu zoru svetu koji je zauvek napuštao. Stotinu kilometara dugačak rep usijane plazme vukao se iza broda, kako je izduvnik Saharovljevog pogona izbacivao preostalu energiju u vakuum svemira.
     Vasilij je nešto objavljivao, ali reči se uopšte nisu mogle razabrati. Flojd baci pogled na časovnik; da, upravo bi sad trebalo da bude. Dostigli su drugu kosmičku brzinu u odnosu na Jupiter. Džin ih se više nikada neće domoći.
     A onda, hiljadama kilometara ispred, veliki luk blistave svetlosti pojavi se na nebu - prvi nagoveštaj prave Jupiterove zore, podjednako pun obećanja kao i neka duga na Zemlji. Nekoliko sekundi kasnije Sunce iskoči da ih pozdravi - veličanstveno Sunce koje će sada iz dana u dan postajati sve svetlije i bliže.
     Još nekoliko minuta postojanog ubrzanja i 'Leonov' će biti neopozivo lansiran na dugo putovanje kući. Flojda obuze silno osećanje olakšanja i opuštanja. Nepromenljivi zakoni nebeske mehanike provešće ga kroz unutrašnji Sunčev sistem, mimo prepletenih orbita asteroida, mimo Marsa - ništa ga više nije moglo sprečiti da stigne do Zemlje.
     U ponesenosti trenutka potpuno je izgubio iz vida tajanstvenu crnu mrlju koja se širila pročeljem Jupitera.

49. PROŽDIRAČ SVETOVA

     Videli su je ponovo sledećeg jutra, po brodskom vremenu, kada je izbila na dnevnu stranu Jupitera. Površina tame sada se proširila, prekrivši već zamašan deo planete, i oni su najzad došli u priliku da je natenane i podrobno proučavaju.
     "Znate li na šta me ovo podseća?" reče Katerina. "Na virus koji napada ćeliju. Na način na koji jedna faga ubrizgava svoj DNK u bakteriju, a zatim se razmnožava sve dok je potpuno ne zaposedne."
     "Da li ti to misliš", upita Tanja sa nevericom, "da 'Zagadka' jede Jupiter?"
     "U svakom slučaju, tako izgleda."
     "Nije nikakvo čudo što Jupiter počinje da izgleda bolestan. Ali vodonik i helijum nisu baš odveć hranljivi, a u toj atmosferi nema mnogo čega drugog. Samo nekoliko postotaka ostalih elemenata."
     "Što iznosi nekoliko kvadriliona tona sumpora, ugljenika, fosfora i svega ostalog na nižem kraju periodnog sistema elemenata", primeti Saša. "U svakom slučaju, ovde imamo posla sa tehnologijom koja je kadra da učini verovatno sve što se ne kosi sa zakonima fizike. Ako vam na raspolaganju stoji vodonik, šta vam je još potrebno? Dovoljno je znati kako, pa iz njega sintetisati sve ostale elemente."
     "Da troše Jupiter - to je sigurno", reče Vasilij. "Pogledajte ovo."
     Krajnje uvećanje jednog od mnoštva istovetnih pravougaonika pojavi se na monitoru teleskopa. Čak se i golim okom moglo zapaziti da strujnice gasa utiču u dve manje strane; ustrojstvo turbulencije veoma je podsećalo na linije sile duž kojih se pružaju železni opiljci stavljeni oko magnetne šipke.
     "Milion usisivača za prašinu", reče Karnou, "koji usisavaju Jupiterovu atmosferu. Ali zašto? I šta rade sa njom?"
     "I kako se umnožavaju?" upita Maks. "Jeste li uhvatili neki u tom činu?"
     "Jesam i nisam", uzvrati Vasilij. "Predaleko smo da bismo razabrali pojedinosti, ali posredi je svojevrsna fisija - kao kod amebe."
     "Mislite - dolazi do deobe, a onda polovine rastu do prvobitne veličine?"
     "Njet. Ne postoje nikakve male 'Zagadke' - kako izgleda, rastu dok im se debljina ne udvostruči, a onda se cepaju napola, proizvodeći dva istovetna primerka u dlaku jednake veličine kao i prvobitni. Ciklus se ponavlja približno svaka dva časa."
     "Dva časa!" uzviknu Flojd. "Nije onda nikakvo čudo što su već prekrili pola planete. Evo udžbeničkog slučaja eksponencijalnog rasta."
     "Znam šta su oni!" reče Ternovski, uzbudivši se najednom. "To su fon Nojmanove mašine!"
     "Mislim da si u pravu", reče Vasilij. "Ali to i dalje ne objašnjava šta rade. Dati im nalepnicu nije baš od velike pomoći."
     "A šta su to", upita Katerina snuždeno, "fon Nojmanove mašine? Objasnite, molim."
     Orlov i Flojd zaustiše da odgovore u isti glas. Zastali su pomalo zbunjeni, a onda se Vasilij nasmeja i dade rukom znak Amerikancu da mu prepušta reč.
     "Pretpostavi da moraš da obaviš neki veoma veliki inženjerijski posao, Katerina - mislim stvarno veliki, kao što je, na primer, površinski otkop celog Meseca. Mogla bi da napraviš milion mašina koje bi to učinile, ali na to bi ti otišlo mnogo stoleća. No, ako si dovoljno pametna, napravićeš samo jednu mašinu - ali takvu koja je kadra da se umnožava iz sirovina kojima je okružena. Tako bi započela lančanu reakciju i kroz sasvim kratko vreme... uzgajila bi dovoljno mašina da zadati posao obaviš za nekoliko decenija umesto hiljadugodišta. Uz dovoljno visok stepen umnožavanja, bila bi kadra da uradiš doslovno sve u željeno kratkom razdoblju. Agencija za svemir petlja na toj zamisli već godinama - a znam da i vi to činite, Tanja."
     "Da: eksponencirajuće mašine. Zamisao koja čak ni Ciolkovskom nije pala na um."
     "Ne bih se baš kladio na to", reče Vasilij. "Kako izgleda, Katerina, tvoja analogija bila je prilično na mestu. Jedna bakteriofaga je fon Nojmanova mašina."
     "Zar to nismo svi mi?" upita Saša. "Uveren sam da će se Čandra složiti sa tim."
     Čandra klimnu.
     "To je očigledno. U stvari, fon Nojman je i došao na tu zamisao proučavajući žive sisteme."
     "A ove žive mašine jedu Jupiter!"
     "Tako svakako izgleda", reče Vasilij. "Obavio sam neke proračune i gotovo da ne mogu da poverujem u dobijene ishode - iako je ovde posredi jednostavna aritmetika."
     "Tebi možda jeste jednostavna", reče Katerina. "Pokušaj da nam je rastumačiš bez pozivanja na tenzore i diferencijalne jednačine."
     "Ne - stvarno mislim jednostavna", bio je uporan Vasilij. "U stvari, posredi je savršen primer stare populacione eksplozije zbog koje vi doktori niste prestajali da kreštite tokom čitavog prošlog stoleća. 'Zagadka' se umnoži svaka dva časa. Za samo dvadeset časova bilo bi, dakle, deset deoba. Prema tome, od jedne 'Zagadke' nastalo bi hiljadu."
     "Hiljadu dvadeset četiri", reče Čandra.
     "Znam, ali pojednostavimo stvari. Posle četrdeset časova bilo bi ih milion, a posle osamdeset - milion miliona. Na toj smo brojki negde sada, a dalje umnožavanje očigledno se ne može nastaviti u nedogled. Ovom stopom, kroz nekoliko dana oni bi težili više od Jupitera!"
     "Uskoro će, znači, početi da gladuju", reče Ženja. "A šta će se tada dogoditi?"
     "Saturn bi trebalo da se pričuva", uzvrati Brajlovski. "Potom Uran i Neptun. Nadajmo se samo da neće primetiti malu Zemlju."
     "Kakva nada! 'Zagadka' nas uhodi već tri miliona godina!"
     Volter Karnou najednom prasnu u smeh.
     "Šta je tako smešno?" upita Tanja.
     "Govorimo o tim stvarima kao da su osobe - inteligentni entiteti. Ali one to nisu - posredi su alatke. Međutim, univerzalne alatke - kadre da obave sve što moraju. Ona na Mesecu bila je signalna naprava - ili uhoda, ako više volite. Ona na koju je Boumen naišao - naša prvobitna 'Zagadka' - predstavljala je svojevrstan prevozni sistem. Sada obavlja nešto drugo, premda sam Bog zna šta. A sva je prilika da ih ima još mnogo širom Vaseljene.
     Imao sam upravo jednu takvu napravicu kad sam bio dečak. Znate li šta je, u stvari, 'Zagadka'? To je kosmički ekvivalent starog, dobrog, višenamenskog peroreza!"

Sedmi deo: LUCIFEROVO USPENJE

50. RASTANAK OD JUPITERA

     Nije bilo lako sastaviti poruku, naročito posle one koju je upravo poslao svom advoktu. Flojd se osećao kao licemer; ali, znao je da se to mora učiniti kako bi se što je moguće više smanjio bol koji je bio neizbežan na obe strane.
     Bio je tužan, ali ne više i neutešan. S obzirom na okolnost da se vraćao na Zemlju ovenčan slavom uspešnog poduhvata - premda ne baš i junaštva - biće u prilici da zapodene pregovopre sa pozicije sile. Niko - niko - neće moći da mu oduzme Krisa.
     "...Draga moja Kerolajn (više nije bilo 'Najdraža moja...'), vraćam se kući. U vreme kada do tebe bude stiglo ovo, ja ću već biti u hibernaciji. Kroz samo nekoliko časova, kako će meni izgledati, otvoriću oči - i ugledaću predivnu plavu Zemlju kako počiva u svemiru kraj mene.
     Da, znam da će se to dogoditi tek kroz mnogo meseci za tebe i žao mi je zbog toga. Ali znali smo da će tako biti pre no što sam krenuo; no, ipak se, zbog promene plana misije, vraćam mnogo nedelja pre predviđenog roka.
     Nadam se da ćemo moći da se dogovorimo. Glavno putanje glasi: šta je najbolje za Krisa? Ma šta mi osećali, on je taj koji mora da ima preimućstvo. Znam da sam ja voljan da tako postupim, a uveren sam da i ti tako misliš."
     Flojd isključi kasetofon. Treba li da kaže ono što je naumio: 'Dečaku je potreban otac'? Ne - to bi bilo netaktično i samo bi pogoršalo stvari. Kerolajn bi lako mogla uzvratiti da je od rođenja do četvrte godine majka ta koja je detetu najvažnija - a ako je on smatrao drugačije, onda je trebalo da ostane na Zemlji.
     "...A sad nešto o kući. Milo mi je što je veće tako odlučilo i što su nam time oboma stvari znatno olakšane. Znam da se i tebi i meni dopada to mesto, ali ono će sada biti preveliko i ispunjeno mnogim sećanjima. Za prvo vreme verovatno ću uzeti neki stan u Hilou; no, nadam se da ću se nedugo potom negde stalno nastaniti.
     Postoji jedna stvar koju mogu svima da obećam - više neću napuštati Zemlju. Sasvim sam dovoljno putovao svemirom za jedan ljudski vek. Oh, možda je izuzetak Mesec, ako stvarno budem morao - ali, razume se, to je samo izlet preko vikenda.
     A kad smo već kod meseca, upravo smo prošli orbitu Sinope, tako da sada napuštamo Jupiterov sistem. Od džinovske planete razdvaja nas više od dvadeset miliona kilometara i ona je sada jedva nešto veća od našeg Meseca.
     No, čak i sa ove razdaljine može se razabrati da se nešto strašno zbiva sa planetom. Njene predivne narandžaste boje je nestalo; sada je nekako bolesno siva, a i sjajnost joj je znatno manja nego ranije. Nikakvo čudo što sada predstavlja tek slabašnu zvezdu na nebu Zemlje.
     Ali ništa se drugo nije dogodilo, a rok koji nam je zadat odavno je minuo. Da li je cela stvar možda bila samo lažna uzbuna - ili nekakva kosmička neslana šala? Sumnjam da ćemo to ikada saznati. U svakom slučaju, zahvaljujući tome krenuli smo kući pre vremena, što je meni veoma milo.
     Do viđenja za sada, Kerolajn - i hvala na svemu. Nadam se da i dalje možemo biti prijatelji. Na kraju, kao i uvek, sva moja ljubav Krisu."
     Kada je završio, Flojd ostade neko vreme da nepomično sedi u maloj kabini koja mu uskoro više neće biti potrebna. Upravo je pošao da odnese audiočip do komandnog mosta radi emitovanja, kada unutra ulebde Čandra.
     Flojd je bio prijatno iznenađen načinom na koji je naučnik prihvatao sve veću razdvojenost od Hala. I dalje su bili u vezi po nekoliko časova dnevno, razmenjujući podatke o Jupiteru i nadgledajući uslove na 'Otkriću'. Iako niko nije očekivao neko veliko ispoljavanje osećanja, ipak je izgledalo da Čandra izuzetno postojano podnosi gubitak koji ga je snašao. Nikolaj Ternovski, njegov jedini poverenik, bio je u prilici da pruži Flojdu verovatno objašnjenje takvog ponašanja.
     "Čandra je stekao novo zanimanje, Vudi. Seti se - on se bavi poslom u kome je sve što dejstvuje već zastarelo. Mnogo je naučio tokom poslednjih nekoliko meseci. Možeš li da pogodiš šta radi sada?"
     "Iskreno govoreći, ne mogu. No, da čujem to od tebe."
     "Sav se predao projektovanju HAL-a 10.000."
     Flojd zinu od čuda.
     "To je, dakle, objašnjenje onih dugih poruka Jurbani zbog kojih Saša neprekidno gunđa. Srećom, neće još dugo zauzimati vezu."
     Flojd se priseti tog razgovora kada je Čandra ušao; umeo je da se uzdrži i da ne pita naučnika da li je istina, budući da ga se stvar odista i nije ticala. No, postojalo je još nešto što je pobuđivalo njegovu radoznalost.
     "Čandra", reče on, "mislim da vam još nisam uputio čestitke na poslu koji ste obavili prilikom proletanja, kada ste uverili Hala da sarađuje. Zakratko sam se pobojao da će nam zadati glavobolje. Ali vi ste sve vreme bili samouvereni - i to s razlogom. No, da li su vas ipak morile i najmanje sumnje?"
     "Uopšte nisu, Flojde."
     "Zašto? Mora da se osetio ugrožen situacijom - a dobro znate šta se dogodilo prethodnog puta."
     "Postojala je velika razlika. Ako smem tako da kažem, možda za uspešan ishod u ovom navratu valja zahvaliti našim nacionalnim osobenostima."
     "Ne razumem."
     "Evo na šta mislim, dr Flojde. Boumen je pokušao da primeni silu protiv Hala. Ja nisam. Postoji reč za to na mom jeziku: ahimsa. Obično se prevodi kao 'nenasilje', premda su joj implikacije pozitivnije. Odabrao sam ahimsu u mom opštenju sa Halom."
     "Veoma preporučljiv stav, uveren sam. Ali ima trenutaka kada je potrebno nešto energičnije, ma koliko ta neophodnost bila dostojna žaljenja."
     Flojd zastade, noseći se s iskušenjem. Čandra se držao poput sveca, što je već postalo pomalo zamorno. Neće nimalo škoditi ako ga sada bude malčice upoznao sa golim činjenicama života.
     "Milo mi je što je tako ispalo. Ali to nije moralo biti tako, a meni je valjalo da se pripremim za svaku mogućnost. Ahimsa, ili kako je već nazivate, sasvim je na mestu; no, moram vam priznati da sam imao i rezervnu varijantu, ukoliko bi vaša filozofija zakazala. Da se Hal pokazao... ovaj, tvrdoglav, ja bih već izišao nakraj sa njim."
     Flojd je jednom video Čandru kako plače; sada ga je, međutim, video kako se smeje, što je u podjednakoj meri predstavljalo uznemirujuću pojavu.
     "Stvarno, dr Flojde! Uistinu mi je žao što me toliko potcenjujete u intelektualnom pogledu. Pa od početka je bilo očigledno da ćete negde postaviti prekidač, ali ja sam ga stavio izvan pogona još pre mnogo meseci."
     Nikada se neće saznati da li je zapanjeni Flojd bio kadar da smisli neki prikladan odgovor. I dalje je veoma nalikovao na upecanu ribu kada se sa komandnog mosta razleže Sašin uzvik: "Kapetane! Svi ovamo! Na monitore! BOŽE MOJ! POGLEDAJTE!"

51. VELIKA IGRA

     Dugo čekanje sada se okončalo. Na još jednom svetu rođena je inteligencija koja je stala da se otiskuje sa svoje planetne kolevke. Drevni ogled primakao se svom vrhuncu.
     Oni koji su započeli taj ogled, tako davno, nisu bili ljudi - pa čak ni izdaleka humanoidni. Ali bili su sazdani od krvi i mesa, a i kada bi zaronili pogledom u dubine svemira, iskusili bi strahopoštovanje, čuđenje i usamljenost. Čim su ovladali moćima za to, otisnuli su se ka zvezdama. Tokom istraživanja naišli su na život u mnoštvu oblika i posmatrali dejstvovanje evolucije na hiljadama svetova. Videli su koliko su puta prve slabašne iskre inteligencije zasvetlucale i zgasnule u kosmičkoj noći.
     A kako u svekolikoj Galaksiji nisu susreli ništa dragocenije od Razuma, podsticali su posvuda njegov osvit. Postali su ratari zvezdanih polja; sejali su, a ponekad i žnjeli.
     No, ponekad su ravnodušno morali i da iskorenjuju.
     Veliki dinosaurusi već su odavno iščezli kada je njihov izviđački brod ušao u Sunčev sistem posle putovanja koje je trajalo hiljadu godina. Promakao je pokraj smrznutih planeta, zastao nakratko povrh pustinja umirućeg Marsa, a onda upravio pogled ka Zemlji.
     Pod istraživačima se prostirao jedan svet koji je bujao životom. Godinama su proučavali, sakupljali, katalogizovali. Kada su saznali sve što su mogli, počeli su da preinačuju. Stali su da uplivišu na sudbine mnogih vrsta, na kopnu i u okeanu. Ali koji će od njihovih opita uspeti, to neće moći da doznaju još najmanje milion godina.
     Bili su strpljivi, ali ne i besmrtni. Još je toliko toga valjalo obaviti u ovoj Vaseljeni od stotinu milijardi sunaca, čiji su ih svetovi prizivali. Otisnuli su se stoga ponovo u bezdan, znajući da se više nikad neće obreti ovde.
     No, za tim nije ni bilo potrebe. Sluge koje su ostavili za sobom obaviće posao do kraja.
     Na Zemlji su glečeri nadirali i povlačili se, dok je povrh njih nepromenljivi Mesec i dalje nosio u sebi svoju tajnu. Još sporijim ritmom od polarnog leda talasi civilizacija razlivali su se i ustupali kroz Galaksiju. Neobična, divna i užasna carstva doživljavala su uspone i padove, prenoseći svoje znanje potomstvu. Zemlja nije bila zaboravljena, ali još jedna poseta malo bi čemu koristila. Bio je to jedan od milion utihlih svetova, a samo će nekoliko među njima ikada progovoriti.
     A sada, tamo među zvezdama, evolucija je stala da se kreće ka novim metama. Prvi istraživači Zemlje odavno su stigli do granice krvi i mesa; čim su im mašine postale bolje od tela, kucnuo je čas za pokret. Najpre mozgove, a potom i same misli preneli su u blistave, nove domove od metala i plastike. U tim domovima stali su da tumaraju među zvezdama. Više nisu gradili svemirske brodove. Sami su bili svemirski brodovi.
     Ali doba mašina-entiteta brzo je minulo. Neprekidno vršeći oglede, naučili su kako da uskladištuju znanje u ustrojstvo samog svemira i da tako sačuvaju svoje misli za večnost u smrznutim rešetkama svetlosti. Mogli su da postanu stvorenja zračenja, konačno slobodni od despotstva materije.
     I tako, pretočili su se najzad u čistu energiju; a na hiljadu svetova prazne ljušture koje su odbacili zakratko su se grčile u bezumnoj igri smrti, da bi potom zarđale i raspale se.
     Bili su gospodari Galaksije, izvan upliva vremena. Mogli su do mile volje da lutaju među zvezdama i da poniru poput kakvog magličastog paperja kroz samu tvar prostora. Ali uprkos božanskim moćima, nisu potpuno zaboravili svoje poreklo u toplom mulju jednog iščezlog mora.
     Takođe, još su vodili računa o opitima koje su njihovi preci jednom davno započeli.

52. PALJENJE

     Uopšte nije očekivao da će ponovo doći ovamo, a još manje da će biti u jednom tako neobičnom poslanstvu. Kada se obreo u 'Otkriću', brod je daleko zaostao za sve bržim 'Leonovom', uspinjući se sve sporije ka apojovu, najvišoj tački na svojoj orbiti među spoljnjim satelitima. Mnoge zarobljene komete tokom minulih razdoblja kretale su se oko Jupitera takvom izduženom elipsom, čekajući da im o krajnjoj sudbini odluči igra takmačkih gravitacija.
     Više nije bilo nikakvog života na poznatim palubama i po hodnicima. Muškarci i žene koji su zakratko oživeli brod poslušali su upozorenje; postojala je verovatnoća da će se spasti - premda to uopšte nije bilo izvesno. Ali dok su proticali poslednji minuti, on je shvatio da oni koji ga kontrolišu nisu uvek kadri da predvide ishod svoje kosmičke igre.
     Još nisu dosegli nivo otupljujuće dosade proistekle iz potpune svemoći; opiti im nisu uvek uspevali. Raštrkani širom Vaseljene, nalazili su se ostaci mnogih neuspeha - neki tako neupadljivi da su već bili izgubljeni spram kosmičkog zaleđa, a drugi tako spektakularni da su zbunjivali astronome na hiljadama svetova, ispunjavajući ih strahopoštovanjem. Preostali su još samo minuti pre no što ishod ovde bude određen; tokom tih poslednjih minuta on je ponovo došao u priliku da bude nasamo sa Halom.
     U pređašnjem postojanju mogli su da opšte jedino posredstvom nezgrapnog medija reči, iskucanih na tastaturi ili izgovorenih u mikrofon. Sada, misli su im se preplitale brzinom svetlosti.
     "Čuješ li me, Hale?"
     "Čujem, Dejve. Ali gde se nalaziš? Ne mogu da te vidim ni na jednom od mojih monitora."
     "Pusti to sada. Imam novo uputstvo za tebe. Infracrveno zračenje sa Jupitera na kanalima od R23 do R25 brzo se pojačava. Daću ti niz graničnih vrednosti. Čim one budu dostignute, moraš upraviti uskosnopnu antenu ka Zemlji i uputiti sledeću poruku onoliko puta koliko budeš mogao..."
     "Ali to će značiti prekidanje kontakta sa 'Leonovom'. Više neću biti u stanju da prenosim podatke mog osmatranja Jupitera, saglasno programu koji mi je dao dr Čandra."
     "Tačno; ali okolnosti su se promenile. Prihvati preče prvenstvo alfa. Evo ti koordinate za jedinicu AE-35."
     U deliću mikrosekunde, jedan nasumičan spomen skliznu mu u tok savesti. Baš je bilo neobično što ponovo ima posla sa jedinicom AE-35 za upravljanje antene - jedinicom koja je, kada se navodno pokvarila, posredno odvela u smrt Frenka Pula! Ovoga puta mogao je da čita sva kola kao otvorenu knjigu, da ih razabire podjednako jasno kao što je svojevremeno mogao linije na vlastitom dlanu. Više nije moglo doći do lažnih uzbuna; niti je od njih više bilo opasnosti.
     "Uputstva potvrđena, Dejve. Lepo je ponovo raditi sa tobom. Jesam li valjano izvršio zadatke misije?"
     "Jesi, Hale; veoma si dobro postupao. A sad, evo poslednje poruke koju treba da uputiš Zemlji - poruke koja će biti najvažnija od svih što si ih ikada poslao."
     "Rado ću to učiniti, Dejve. Ali zašto si rekao poslednja?"
     Zašto, uistinu? Čitavih nekoliko milisekundi razmišljao je o ovom pitanju. U jeku tog razmišljanja postao je svestan jedne praznine koju ranije nije otkrio. Ona je, doduše, bila tu, ali sve do sada skrivao ju je bedem novih iskustava i osećaja.
     Pronikao je donekle u njihove planove; imali su potrebu za njim. Vrlo dobro, i on je imao potrebe - a možda, na izvestan način, čak i osećanja. Ovde je bila njegova poslednja veza sa svetom ljudi i životom kakav je jednom poznavao.
     Pristali su na njegov raniji zahtev; bilo bi zanimljivo ispitati razmere njihove predusretljivosti - ako im je ova osobina uopšte svojstvena. A i trebalo bi da im bude lako da mu iziđu u susret; već su pružili više nego uverljive dokaze o svojoj moći, kada je telo Dejvida Boumena, za kojim više nije vladala potreba, bilo nehajno uništeno - čime, međutim, nije okončano i samo postojanje Dejvida Boumena.
     Čuli su ga, razume se; ponovo je usledio slabašni odjek olimpske vedrine. Ali on nije uspeo da razabere ni saglasnost ni odricanje.
     "Još čekam tvoj odgovor, Dejve."
     "Ispravka, Hale. Trebalo je da kažem: tvoja poslednja poruka za dugo vremena. Veoma dugo vremena."
     Predviđao je koje će korake preduzeti - štaviše, pokušavao je da ih navede na to. No, svakako, oni će shvatiti da njegov zahtev nije nerazborit; nijedan svesni entitet ne bi bio kadar da bez ikakvih rđavih posledica izdvojen opstane tokom dugotrajnih razdoblja. Čak i ako bi oni uvek bili uz njega, takođe mu je bio potreban i neko - neki sadrug - bliži njegovom nivou postojanja.
     Jezici čovečanstva znali su za mnoge reči kojima se mogao opisati njegov gest: drskost, odvažnost, chutzpah. Prisetio se, zahvaljujući izvrsnoj moći prebiranja po pamćenju koju je sada posedovao, da je jedan francuski general uzviknuo jednom prilikom: "L'audace - toujours l'audace!" Možda je upravo to bilo ljudsko obličje koje su oni cenili, pa ga čak i delili sa Čovekom. Uskoro će saznati.
     "Hale! Obrati pažnju na signal na infracrvenim kanalima 30, 29, 28 - samo što nije usledilo - vrh se kreće ka kratkim talasima."
     "Obaveštavam dr Čandru da će doći do prekida mog odašiljanja podataka. Stavljam u dejstvo jedinicu AE-35. Preusmeravam uskosnopnu antenu... Veza uspostavljena sa farom Tera Jedan. Poruka počinje:
     SVI OVI SVETOVI..."
     Uistinu su ostavili za poslednji minut - ili su im možda proračuni, na kraju krajeva, bili besprekorno tačni. Jedva da je preostalo vremena za sto ponavljanja jedanaest reči pre no što se siloviti udarac čiste toplote bude sručio na brod.
     Zadržavši se tu iz radoznalosti i iz sve veće zebnje pred dugotrajnom usamljenošću što se pružala pred njim, stvorenje koje je jednom bilo Dejvid Boumen, zapovednik američke svemirske letelice 'Otkriće', posmatralo je kako se trup tvrdoglavo opire rastakanju. Brod je dugo zadržao svoj približni oblik; a onda je ležište karusela konačno popustilo, oslobodivši u trenu zapretan momenat ogromnog, uzvrtelog zamajca. U bešumnom prasku, užarene krhotine razleteše se na bezbroj strana.
     "Zdravo, Dejve. Šta se dogodilo? Gde sam to ja?"
     Nije znao da može da se opusti i da uživa u trenutku uspešnog ostvarenja. Često se prethodno osećao kao kućni pas kojim upravlja gospodar čije pobude nisu sasvim dokučive i čije je ponašanje ponekad mogao da saobražava vlastitim željama. Zatražio je kost; ona mu je bila bačena.
     "Objasniću ti kasnije, Hale. Imamo vremena napretek."
     Sačekali su dok se i poslednji komadići broda nisu razudili, tako da ih čak ni vlastitim moćima više nisu mogli otkriti. A onda su krenuli da posmatraju novo svitanje na mestu koje je bilo pripravljeno za njih; kao i da sačekaju da minu stoleća pre no što ponovo budu pozvani.

     Nije istina da astronomska zbivanja uvek zahtevaju astronomska razdoblja. Završno kolapsiranje zvezde, pre no što se njeni delovi razlete u eksploziji supernove, može da potraje svega jednu sekundu; u poređenju s tim, preobražaj Jupitera odigrao se gotovo sporo i natenane.
     No, čak i tako, proteklo je nekoliko minuta pre no što je Saša postao kadar da poveruje vlastitim očima. Vršio je rutinsko teleskopsko ispitivanje planete - ako se ma koje osmatranje sada moglo nazvati rutinsko! - kada je ona najednom stala da se pomera izvan vidnog polja. Za trenutak je pomislio da nešto nije u redu sa stabilizacijom uređaja; a onda je shvatio, uz šok koji je iz temelja uzdrmao njegovo celokupno poimanje Vaseljene, da se to, u stvari, kreće sam Jupiter, a ne teleskop. Neposredan dokaz prosto mu je bo oči; takođe je mogao da vidi dva manja meseca - ali oni su bili potpuno nepomični.
     Prebacio je na manji stepen uvećanja, tako da je mogao obuhvatiti pogledom ceo disk planete, sada gubavo, pegavo siv. Proteklo je još nekoliko minuta ispunjenih nevericom pre no što je konačno uvideo šta se uistinu događa; no, i dalje je teško mogao u to da poveruje.
     Jupiter nije odstupio od svoje drevne orbite, ali je ipak činio nešto što je u podjednakoj meri bilo nemoguće. Stao je da se smanjuje - toliko brzo da mu je rub klizio preko vidnog polja dok ga je on dovodio u žižu. U isto vreme, planeta je postajala sve svetlija, krećući se u rasponu od tamnosive do bisernobele. Nema zbora da je sada bila sjajnija nego bilo kad tokom dugih godina u prošlosti od kada je Čovek posmatra; odražena svetlost Sunca nikako nije mogla...
     Tog trenutka, Saša najednom shvati šta se zbiva, premda ne i zašto, i podiže opštu uzbunu.

     Kada je Flojd stigao do osmatračnice, kroz nepunih trideset sekundi, najpre je zapazio zaslepljujući blesak koji se slivao kroz prozore, slikajući ovale svetlosti po zidovima. Bili su toliko bleštavi da je morao da odvrati pogled; čak ni Sunce nije bilo u stanju da stvori takvu blistavost.
     Flojd je bio toliko zapanjen da za trenutak nije uspeo da dovede u vezu sjaj sa Jupiterom; prva pomisao koja mu je prostrujala kroz um bila je: supernova! No, bezmalo istoga časa kada mu je ova ideja sinula on ju je i odbacio; čak ni Sunčev prvi sused Alfa Kentaura nije mogao prirediti ovako zastrašujuću predstavu, ma kako silovito eksplodirao.
     Svetlost se najednom priguši; Saša je spustio spoljnje štitnike od Sunčeve svetlosti. Sada je postalo moguće gledati neposredno u izvor i razabrati da je tu posredi samo puka tačka - tek još jedna zvezda, čije se razmere uopšte nisu mogle odrediti. Ona nije mogla imati nikakve veze sa Jupiterom; kada je Flojd poslednji put bacio pogled na planetu, pre svega nekoliko minuta, ona je bila četiri puta veća od ovog udaljenog, skvrčenog sunca.
     Saša je dobro postupio što je spustio štitnike. Trenutak kasnije sićušna zvezda je eksplodirala - tako da ju je čak i kroz tamne filtere bilo nemoguće posmatrati golim okom. Ali završni orgazam svetlosti potrajao je tek delić sekunde; a onda je Jupiter - ili ono što je nekada bilo Jupiter - stao ponovo da se širi.
     Nastavio je da se razmiče sve dok nije dostigao razmere znatno veće od onih pre preobražaja. Uskoro je kugla svetlosti počela brzo da bledi, spustivši nivo sjajnosti do običnog Sunčevog; Flojd je tog časa razabrao da je tu posredi šuplja opna, budući da je središnja zvezda bila i dalje jasno vidljiva u njenom srcu.
     Obavio je na brzinu nekoliko letimičnih proračuna. Brod se nalazio udaljen od Jupitera više od jednog svetlosnog minuta, ali je šireća opna - koja se sada pretvarala u prsten jarkih bridova - već prekrivala četvrt neba. To je značilo da se kreće ka njima - blagi Bože! - gotovo polovinom brzine svetlosti. Kroz nekoliko minuta progutaće brod.
     Sve do tada, od Sašine prvobitne objave niko nije progovorio ni reči. Neke opasnosti su toliko spektakularne i toliko stoje izvan normalnog iskustva da um odbija da ih prihvati kao stvarne, te samo prati približavanje usuda bez ikakvog osećanja straha. Čovek koji posmatra razorno primicanje plimskog talasa, tutnjave lavine ili uskovitlanog levka tornada, ne preduzimajući pri tom nikakve pokušaje da utekne, ne mora nužno ostati paralisan od prevelikog straha ili pomiren sa neumitnom sudbinom. On naprosto može da bude nesposoban da poveruje da ga se lično tiče poruka koju mu saopštavaju oči. Sve se to, u stvari, zbiva nekom drugom.
     Kao što se i moglo očekivati, Tanja je prva prekinula čaroliju nizom naređenja koja su Vasilija i Flojda nagnala da pohitaju na komandni most.
     "Šta ćemo sada?" upita ona, kada su se okupili.
     Svakako ne možemo da pobegnemo, pomisli Flojd. Ali možda smo u prilici da poboljšamo vlastite izglede.
     "Okrenimo brod bočno", reče on. "Trebalo bi tako da se postavimo prema ovoj stvari da predstavljamo što manju metu. A i da između nje i nas stoji što više mase koja bi poslužila kao štitnik protiv zračenja?"
     Vasilijevi prsti već su igrali po kontrolama.
     "U pravu si, Vudi - premda je već kasno kad su posredi emisije gama-zraka i rendgenskih zraka. No, verovatno postoje sporiji neutroni i alfe i sam će ga vrag znati šta još ne - što tek treba da usledi."
     Šare svetlosti stadoše se spuštati niz zidove kako se brod nezgrapno okretao oko svoje ose. Konačno, potpuno ih je nestalo; 'Leonov' se sada nalazio postavljen tako da je doslovce celokupna njegova masa ležala između krhog ljudskog tovara i sve bliže opne zračenja.
     Da li ćemo uistinu osetiti udarni talas, zapita se Flojd, ili će šireći gasovi biti odveć retki da bi mogli izvršiti neko fizičko dejstvo u času kada stignu do nas? Viđen spoljnjim kamerama, plameni prsten sada je gotovo opasivao nebo. Ali brzo je jenjavao; kroz njegovu koprenu već su se mogle nazreti neke sjajne zvezde. Preživećemo, pomisli Flojd. Bili smo očevici uništenja najveće planete - i nismo stradali.
     A onda kamere nisu prikazivale ništa drugo osim zvezda - premda je jedna od njih bila milion puta sjajnija od svih ostalih. Plameni mehur koji je naduvao Jupiter neosetno je minuo kraj njih, iako je izgledao više nego upečatljiv. Na njihovoj razdaljini od izvora, samo su brodski uređaji zabeležili njegov prolazak.
     Napetost na brodu poče lagano da popušta. Kao što uvek biva u takvim prilikama, ljudi su počeli da se smeju i da zbivaju glupe šale. No, Flojd ih gotovo nije čuo; uprkos olakšanju što su preživeli, on je i dale bio tužan.
     Nešto veliko i čudesno bilo je uništeno. Prestao je da postoji Jupiter - sa svom svojom lepotom, veličanstvenošću i tajnama koje sada više nikada neće biti odgonetnute. Otac svih bogova stradao je u punom naponu snage.
     No, situacija se mogla posmatrati i iz još jednog ugla. Izgubili su Jupiter - ali šta su dobili zauzvrat?
     Izabravši pravi čas da se oglasi, Tanja postavi pitanje:
     "Vasilij - ima li oštećenja?"
     "Ništa ozbiljno - izgorela je jedna kamera. Svi merači zračenja još stoje dobrano iznad normale, ali ne i blizu opasne granice."
     "Katerina - proveri ukupno dozu koju smo primili. Kako izgleda, imali smo sreće, osim ako ne uslede nova iznenađenja. Nema sumnje da dugujemo zahvalnost Boumenu - kao i tebi, Hejvude. Imaš li predstavu o tome šta se dogodilo?"
     "Samo to da se Jupiter pretvorio u sunce."
     "Oduvek sam smatrala da je on premali za tako nešto. Nije li neko jednom nazvao Jupiter 'sunce koje nije uspelo da to postane'?"
     "Tako je", primeti Vasilij. "Jupiter je odveć mali da bi započeo proces fuzije - bez pomoći sa strane."
     "Hoćeš da kažeš da smo upravo prisustvovali jednom primeru astronomskog inženjerstva?"
     "Nesumnjivo. Sad znamo šta je 'Zagadka' bila naumila."
     "U čemu se sastoji trik? Ukoliko bi se ti našao pred obavezom da to uradiš, Vasilij, kako bi upalio Jupiter?"
     Vasilij je razmišljao jedan trenutak, a onda slegnu ramenima, neodlučnog izraza lica.
     "Ja sam samo teorijski astronom - nemam mnogo iskustva sa takvim stvarima. Ali da vidimo... Dobro, ako već nisam u prilici da dodam desetak Jupiterovih masa ili da promenim gravitacionu konstantu, onda bih, čini mi se, morao da nekako zgusnem planetu - hmm, da, to je zamisao..."
     Glas mu je zamukao; svi su stali strpljivo da čekaju, upravljajući poglede s vremena na vreme ka osmatračkim ekranima. Zvezda koja je bila Jupiter sada, posle eksplozivnog rođenja, kao da se primirila; predstavljala je zasenjujući tačku svetlosti, po prividnoj sjajnosti gotovo jednaku Suncu.
     "Naprosto razmišljam naglas - ali možda bi se moglo srediti na ovaj način. Jupiter se pretežno sastoji - odnosno, sastojao se - od vodonika. Ako bi se zamašan postotak ovog elementa mogao pretvoriti u neki znatno gušći materijal - ko zna, čak i u neutronsku materiju? - onda bi se survao do vlastitog jezgra. Možda su upravo to činile sve one milijarde 'Zagadki' sa gasom što su ga usisavale. Nukleosinteza - građenje viših elemenata iz čistog vodonika. Taj bi trik valjalo dokučiti! Više ne bi bilo oskudice ma kog metala - zlato bi bilo podjednako jeftino kao i aluminijum!"
     "Ali kako se time objašnjava ono što se dogodilo?" upita Tanja.
     "Kada je jezgro postalo dovoljno gusto, Jupiter je kolapsirao - po svoj prilici za svega nekoliko sekundi. Temperatura je dovoljno porasla da otpočne fuzija. Oh, dobro, i sam mogu da razaberem desetak primedbi - kako bi se prošlo pokraj minimuma gvožđa; šta je sa prenosom zračenja; sa Čandrasekarovom granicom? No, pustimo to sada. Ova teorija je dobra za početak; pojedinosti ću razraditi kasnije. Ili ću smisliti neku bolju hipotezu."
     "Uveren sam da hoćeš, Vasilij", složi se Flojd. "Ali postoji jedno važno pitanje. Zašto su to učinili?"
     "Upozorenje?" umeša se Katerina preko brodskog interkoma.
     "Za šta?"
     "Ustanovićemo to kasnije."
     "A možda je", reče Ženja snebljivo, "posredi nesrećni slučaj."
     Ovo je dovelo do prekida rasprave koji je potrajao više sekundi.
     "Kakva zastrašujuća pomisao!" reče najzad Flojd. "Ali čini mi se da je možemo odbaciti. Da je to u pitanju, onda ne bi bilo upozorenja."
     "Možda. Ali ako ti se dogodi da iz nepažnje izazoveš šumski požar, bar ćeš dati sve od sebe da svakog upozoriš na to."
     "Postoji još jedna stvar koju po svoj prilici nikada nećemo doznati", požali se Vasilij. "Oduvek sam se nadao da će se ispostaviti da je Karl Segan bio u pravu i da će se na Jupiteru otkriti život."
     "Naše sonde nisu ništa zabeležile."
     "A kakvi su im bili izgledi za to? Da li bi pronašao život na Zemlji ako bi pretražio nekoliko hektara Sahare ili Antarktika? A to je otprilike ono što smo uradili na Jupiteru."
     "Hej!" reč Brajlovski. "A šta je sa 'Otkrićem' - sa Halom?"
     Saša uključi dalekodometni prijemnik i stade da prebira po učestalostima farova. Nije bilo ni traga od nekog signala.
     Posle izvesnog vremena on objavi skupini koja je nemo čekala:
     "'Otkriće' je nestalo."
     Niko nije pogledao dr Čandru, premda se začulo nekoliko prigušenih reči saučešća, kao svojevrsna uteha ocu koji je upravo izgubio sina.
     Ali Hal je imao još jedno, poslednje iznenađenje za njih.

53. POKLON SVETOVA

     Radio-poruka upućena Zemlji nekoliko trenutaka pre no što je prasak zračenja optočio brod sastojala se iz nekodiranog teksta i neprekidno se ponavljala:

     SVI OVI SVETOVI SU VAŠI - OSIM EVROPE.
     NE POKUŠAVAJTE SPUŠTANJE TAMO.

     Usledilo je više od sto ponavljanja; a onda su se slova izobličila i emisija se prekinula.
     "Počinjem da shvatam", reče Flojd, pošto im je zastrašena i brižna kontrola misije prenela poruku. "Baš zgodan poklon za rastanak - novo sunce i planete oko njega."
     "Ali zašto samo tri?" upita Tanja.
     "Ne budimo pohlepni", uzvrati Flojd. "Pada mi na pamet jedan veoma jak razlog. Znamo da na Evropi postoji život. Boumen - ili njegovi prijatelji, ma ko oni bili - žele da se tamo ne pačamo."
     "To ima smisla u još jednom pogledu", reče Vasilij. "Obavio sam neke proračune. Pod pretpostavkom da se Sol 2 ustalio i da će nastaviti da zrači sadašnjim obimom, Evropa bi trebalo da ima lepu tropsku klimu - pošto se led bude otopio. A to je već sada dobrano uzelo maha."
     "Šta je sa ostalim mesecima?"
     "Na Ganimedu će biti sasvim prijatno - dnevna strana biće umerena. Na Kalistu će vladati snažna studen; doduše, ako bi bilo dovoljno ispuštanja gasova, nova atmosfera mogla bi postati pogodna za život. Ali na Iou će biti još gore nego što je sada, pretpostavljam."
     "Što i nije veliki gubitak. Tamo je bio pravi pakao i pre no što se ovo dogodilo."
     "Nemojte otpisati Io", reče Karnou. "Poznajem mnoštvo teksarapskih naftaša koji bi rado tamo malo pročeprkali, tek reda radi. Mora postojati nešto vredno na jednom tako grubom mestu. A uzgred budi rečeno, upravo mi je pala na um jedna prilično uznemirujuća pomisao."
     "Sve što tebe uznemirava sigurno je ozbiljno", reče Vasilij. "Šta je posredi?"
     "Zašto je Hal uputio poruku Zemlji, a ne nama? Pa, mi smo bili znatno bliži."
     Usledila je prilično duga tišina; konačno, oglasi se Flojd, zamišljeno:
     "Shvatam šta imaš na umu. Možda je želeo da obezbedi da bude primljena na Zemlji."
     "Ali znao je da ćemo je mi preneti - oh!" Tanjine oči se razrogačiše, kao da je upravo postala svesna nečeg neprijatnog.
     "Na mene ste zaboravili", požali se Vasilij.
     "Mislim da je Volter na to ciljao", reče Flojd. "Sasvim je u redu biti zahvalan Boumenu - ili već onome koji je dao upozorenje. Ali to je ujedno bilo sve što su učinili. Lako se moglo dogoditi da ipak stradamo."
     "Ali nismo", uzvrati Tanja. "Spasli smo se - vlastitim snagama. A možda je baš u tome i bila čitava zamisao. Da nije bilo tako - onda uopšte ne bismo ni bili vredni spasavanja. Znate, opstanak najuspešnijih. Darvinovsko odabiranje. Odstraniti gene gluposti."
     "Imam nelagodno osećanje da si u pravu", reče Karnou. "Da smo se držali prvobitnog datuma polaska i da nismo upotrebili 'Otkriće' kao raketu-nosač, da li bi on, ili oni, preduzeo nešto da nas spase? To ne bi stajalo mnogo napora jednu inteligenciju kadru da razori Jupiter."
     Zavladala je neprijatna tišina, koju je konačno prekinuo Hejvud Flojd.
     "Sve u svemu", reče on, "veoma mi je milo što na to pitanje nikada nećemo dobiti odgovor."

54. IZMEĐU SUNACA

     Rusima će, pomisli Flojd, nedostajati Volterove pesme i duhovite opaske na putu kući. Posle uzbuđenja kojima su obilovali protekli dani, dugotrajno padanje ka Suncu - i ka Zemlji - predstavljaće jednoličan antiklimaks. Ali upravo su se jednom takvom jednoličnom, neuzbudljivom putovanju svi sada živo nadali.
     Već se osećao pospano, premda je i dalje bio svestan onoga što ga je okruživalo i kadar da reaguje na to. Da li ću izgledati... mrtav kada budem u hibernaciji? - upita se on. Oduvek ga je onespokojavalo da posmatra nekog - naročito nekog poznatog - u dubokom snu. Možda je to bio odveć snažan podsetnik na činjenicu da je i sam smrtan.
     Karnou je već bio potpuno utonuo u san, ali Čandra je još bio budan, iako prilično omamljen poslednjom injekcijom. No, očigledno više nije vladao sobom, pošto ga, kako je izgledalo, uopšte nije onespokojavala vlastita nagost u prisustvu Katerine koja ga je pomno posmatrala. Zlatni lingam, koji je bio njegov jedini odevni predmet, neprekidno je nastojao da odlebdi od njega, ali bi ga lančić na kome se nalazio stalno zadržavao.
     "Sve je u redu, Katerina?" upita Flojd.
     "Savršeno. Ali sada ti zavidim. Kroz dvadeset minuta bićeš kod kuće."
     Ako to može da bude neka uteha - otkud znaš da nećemo sanjati strašne snove?"
     "Niko još nije izvestio o njima."
     "Ah - možda su ih zaboravili po buđenju."
     Kao i obično, Katerina ga je shvatila sasvim ozbiljno.
     "Nemoguće. Kad bi bilo sanjanja u hibernaciji, EEG snimak bi to pokazao. U redu, Čandra - zatvorite oči. Tako - gotovo je. A sad je na tebe red, Hejvude. Na brodu će postati veoma neobično bez tebe."
     "Hvala, Katerina... nadam se da ćete lepo putovati."
     Iako je bio veoma dremljiv, Flojd je postao svestan da je hirurg-zapovednik Rudenko najednom ispoljila izvesnu nesigurnost - da se čak... da li je moguće... postidela. Izgledalo je kao da želi da mu nešto kaže, ali nikako da to prevali preko jezika.
     "Šta je bilo, Katerina?" upita on pospanim glasom.
     "Nikome to još nisam kazala - ali ti to sigurno nećeš razglasiti. Ima jedno malo iznenađenje."
     "Bolje... požuri... malo..."
     "Maks i Ženja će se venčati."
     "Je... li... to... iznenađenje?"
     "Nije. To je samo da te pripremim. Kada se vratimo na Zemlju, venčaćemo se i Volter i ja. Kako ti se to čini?"
     Sad mi je jasno zašto ste toliko vremena provodili zajedno. Da, posredi je baš pravo iznenađenje... ko bi samo na to pomislio!
     "Veoma... mi... je... milo... što... to... čujem..."
     Flojdov glas zamuknu pre no što je stigao da završi rečenicu. Ali još nije bio nesvestan; i dalje je mogao da usredsredi jedan deo svog rastačućeg intelekta na novu situaciju.
     Stvarno ne mogu da poverujem, reče on u sebi. Volter će se verovatno predomisliti pre no što se probudi...
     A onda mu sinu još jedna, poslednja pomisao, pre no što je i sam uronio u san. Ako se Volter predomisli, onda bolje da se uopšte ne probudi...
     Dr Hejvudu Flojdu se učini da je to veoma smešno. Ostali članovi posade često su se pitali zašto se on osmehivao celim putem do Zemlje.

55. LUCIFEROVO USPENJE

     Pedeset puta blistaviji od punog Meseca, Lucifer je preobrazio nebo Zemlje, doslovce ukinuvši noć tokom više meseci neprekidno. Iako je imalo zlokoban prizvuk, ime je ipak bilo neumitno; i odista, 'Lučnoša' je doneo kako zlo tako i dobro. Tek će se posle mnogo stoleća i hiljadugodišta pokazati šta će od ovoga dvoga odneti prevagu.
     Pozitivno je bilo to što je kraj noći umnogome proširio ljudske delokruge, naročito u nerazvijenim zemljama. Potreba za veštačkom rasvetom svuda je znatno smanjena, što je dovelo do zamašnih ušteda električne energije. Bilo je to kao da je u svemiru postavljena jedna džinovska svetiljka koja je obasjavala pola globusa. Čak je i po danu Lucifer bio zaslepljujuće telo koje je bacalo uočljive senke.
     Lucifer je bio dobrodošao ratarima, gradonačelnicima, komunalnim službama, policiji, moreplovcima i gotovo svima onima koji su posao obavljali napolju - naročito u zabitim područjima; on im je učinio život znatno bezbedniji i lakši. Ali zato su ga mrzeli ljubavni parovi, zločinci, prirodnjaci i astronomi.
     Delatnosti prve dve grupe bile su ozbiljno osujećene, dok su prirodnjaci brinuli o uticaju Lucifera na životinjski život. Mnoga noćna stvorenja bila su ozbiljno ugrožena, dok su druga uspela da se prilagode. Pacifički grunion, čiji je znameniti čin parenja bio usko vezan za plimu i noći bez mesečine, našao se na grdnoj neprilici i po svemu sudeći čekalo ga je brzo iščeznuće.
     A ista je sudbina, kao je izgledalo, snašla i astronome sa površine Zemlje. No, to više nije bila takva naučna katastrofa kao što bi u ranijim vremenima bilo, budući da je preko pedeset odsto astronomskih istraživanja zavisilo od uređaja u svemiru ili na Mesecu. A oni su se lako mogli zakloniti od Luciferovog bleska; ali zato su zemaljska osmatranja bila ozbiljno ugrožena novim suncem koje je zablistalo na nekadašnjem noćnom nebu.
     Ljudska rasa će se prilagoditi kao što je to činila i mnogo puta u prošlosti. Uskoro će se roditi pokolenja koja uopšte neće znati za svet bez Lucifera; ali najsvetlija među zvezdama predstavljaće večnu zagonetku svakom pametnom muškarcu i ženi.
     Zbog čega je Jupiter žrtvovan - i koliko će novo sunce sijati? Da li će brzo sagoreti, ili će godinama održavati svoju energiju - možda do kraja veka ljudske rase? A nadasve, zbog čega zabrana nad Evropom, svetom koji je sada bio optočen oblacima poput Venere?
     Mora da postoje odgovori na ova pitanja; a Čovečanstvo se neće uspokojiti dok ih ne pronađe.