7. POSEBAN LET

     Bez obzira na to koliko se puta čovek otiskuje sa Zemlje, reče dr Hejvud Flojd u sebi, uzbuđenje je uvek prisutno. Bio je jednom na Marsu, tri puta na Mesecu, a više se nije ni sećao koliko je puta posetio razne svemirske stanice. Pa ipak, kako se približavao trenutak uzletanja, bio je svestan da napetost raste u njemu, da ga ispunjava osećanje čuđenja i strahopoštovanja - da, i nervoze - što ga je izjednačavalo sa svakim trapavim Zemljaninom kome predstoji svemirsko krštenje.
     Mlaznjak koji ga je hitro prevezao iz Vašingtona, posle ponoćnog sastanka sa predsednikom, sada se spuštao ka jednom od najpoznatijih, ali i najuzbudljivih predela na celom svetu. Pod njime su ležala prva dva pokolenja svemirske ere, prostirući se duž dvadeset milja floridske obale. Na jugu, oivičene treperavim, crvenim signalnim svetlima, nalazile su se džinovske rampe 'Saturna' i 'Neptuna' koje su uputile ljude ka planetama, da bi potom prešle u istoriju. Blizu obzorja, sličan kakvoj blistavoj, srebrnoj kuli obasjanoj svetlostima reflektora, stajao je poslednji od 'Saturna V', već skoro dvadeset godina nacionalni spomenik i odredište hodočasnika. Nedaleko odatle, ocrtavajući se spram neba poput planine koju je čovek načinio, uzdizala se neverovatna masa 'Hangara za montažu letelica', i dalje najveće pojedinačno zdanje na Zemlji.
     Ali te stvari sada su pripadale prošlosti, a on je leteo ka budućnosti. Kada su se nagnuli, dr Flojd je uočio na tlu lavirint zgrada, potom veliku poletno-sletnu pistu, pa širok, besprekorno prav ožiljak preko ravnog floridskog predela - višestruke tračnice džinovske lansirne staze. Na njenom kraju, okružen vozilima i dizalicama, ležao je svemiroplan obasjan obiljem svetlosti, dok je unaokolo sve vrvelo od priprema za njegov novi polet ka zvezdama. Izgubivši najednom osećanje za perspektivu usled brzih promena brzine i visine, Flojd je zakratko stekao utisak da odozgo posmatra malog, srebrnog noćnog leptira, uhvaćenog u snop baterijske svetiljke.
     A onda mu sićušne, uzmuvane prilike na tlu ponovo dočaraše prave razmere svemirske letelice; raspon krila u obliku uskog slova 'V' mora da je dostizao dve stotine stopa. A to ogromno vozilo, reče Flojd u sebi s nevericom - ali i s ponosom - čeka na mene. Koliko je on znao, ovo je bilo prvi put da se priređuje cela misija samo da bi se jedan čovek prebacio do Meseca.
     Iako je bilo dva časa ujutro, skupina izveštača i snimatelja presrela ga je na putu ka obasjanoj svemirskoj letelici 'Orion III'. Poznavao je iz viđenja nekolicinu njih, budući da su mu, kao predsedniku Nacionalnog astronautičkog veća, konferencije za štampu sačinjavale deo života. Ovo, međutim, nije bilo ni vreme ni mesto da se jedna održi, a i on nije imao šta da kaže; ali bilo je važno ne uvrediti gospodu iz medija.
     "Dr Flojde! Ja sam Džim Forster iz Asošijeted Njuza. Možete li nam nešto reći o ovom vašem letu?"
     "Veoma mi je žao - ne mogu ništa da kažem."
     "Ali nedavno ste se sreli sa predsednikom, zar ne?" upita jedan poznati glas.
     "Oh - zdravo, Majk. Bojim se da su vas ni zbog čega izvukli iz postelja. Neopozivo, bez izjave."
     "Možete li bar potvrditi ili poreći glasine o tome da je na Mesecu izbila neka epidemija?" upita jedan TV izveštač, uspevajući da ide uporedo sa Flojdom i da ga drži valjano kadriranog svojom minijaturnom TV kamerom.
     "Žao mi je", uzvrati Flojd, odmahnuvši glavom.
     "Ali šta je sa karantinom?" upita jedan drugi izveštač. "Koliko će trajati?"
     "I dalje bez komentara."
     "Dr Flojde", upita jedna veoma niska i odlučna novinarka, "čime se uopšte može opravdati ovaj potpuni embargo na vesti sa Meseca? Ima li to veze sa političkom situacijom?"
     "Kojom političkom situacijom?" upita Flojd oporim glasom. Tu i tamo se razleže smeh, a neko doviknu: "Srećan put, doktore!" - dok se on probijao ka prostorijama rampe za ukrcavanje.
     Koliko mu je pamćenje sezalo, nije bila posredi toliko 'situacija', već stalna kriza. Počev od sedamdesetih godina, svet su opterećivala dva problema koja su, po nekoj ironiji, težila da se međusobno potru.
     Iako je kontrola rađanja bila jevtina, pouzdana i prihvaćena od svih glavnih religija, usledila je prekasno; svetska populacija dostigla je već šest milijardi ljudi - a trećina njih živela je u kineskom carstvu. U nekim autoritarnim državama čak su doneti zakoni koji su ograničavali porodice na dvoje dece, ali se njihovo sprovođenje u delo pokazalo nepraktično. Kao ishod svega toga, nestašice hrane vladale su u svim zemljama; čak je i u Sjednjenim Državama bilo dana bez mesa, a predviđala se glad svetskih razmera kroz petnaest godina, uprkos junačkim nastojanjima da se kultiviše more i proizvodi sintetička hrana.
     Iako je potreba za međunarodnom saradnjom bila hitnija nego ikad, ipak se broj granica nije nimalo smanjio u odnosu na prošla razdoblja. Ni posle milion godina ljudska rasa nije izgubila mnogo od svojih agresivnih nagona; duž simboličnih linija, vidljivih jedino političarima, trideset osam nuklearnih sila motrile su jedna na drugu ratoborno i pomno. U njihovim arsenalima bilo je zapretano dovoljno megatona da se zbriše čitava površinska kora planete. Iako se - nekim čudom - atomska oružja nisu koristila, ta situacija teško da je mogla večno potrajati.
     A sada, povrh svega, Kinezi su još, iz nekih svojih nedokučivih razloga, stali da nude najmanjim nacijama bez atomskog naoružanja celokupnu nuklearnu opremu od pedeset bojevih glava i isto toliko raketa. Cena je bila ispod dve stotine miliona dolara, a moglo se i računati na posebne pogodnosti prilikom plaćanja.
     Možda su pokušavali da podupru svoju poljuljanu ekonomiju trampom zastarelog oružja za zdravu gotovinu, kako su to pretpostavljali neki posmatrači. Ili su možda pronašli metode ratovanja koji su bili znatno usavršeniji, tako da im više nisu bile potrebne takve igračke; govorkalo se i o radio-hipnozi iz satelitskih odašiljača, o virusima koji izazivaju razne prinude, o ucenivanju sintetičkim bolestima za koje su jedino oni posedovali protivlek. Ove očaravajuće zamisli gotovo izvesno su bile plod propagande ili čiste uobrazilje, ali nije bilo bezbedno olako prenebreći ma koju od njih. Svaki put kad bi Flojd poleteo sa Zemlje, neizostavno se zapitao da li će ona i dalje biti tu kada se vrati s puta.
     Elegantna stjuardesa pozdravi ga kada je ušao u kabinu. "Dobro jutro, dr Flojde. Ja sam gospođica Simons - želim vam dobrodošlicu na letelicu u ime kapetana Tajnsa i našeg kopilota, prvog oficira Balarda."
     "Hvala", odvrati Flojd uz osmeh, zapitavši se zbog čega stjuardese uvek moraju da liče na robotske turustičke vodiče.
     "Poletanje je kroz pet minuta", nastavi ona, pokazavši rukom prema praznoj kabini za dvadeset putnika. "Možete se smestiti na bilo koje sedište, ali kapetan Tajns vam preporučuje prednje mesto sa leve strane, uz prozor, ako želite da posmatrate postupak spajanja."
     "Poslušaću njegov savet", uzvrati on, krenuvši prema preporučenom sedištu. Stjuardesa se još neko vreme trudila oko njega, a onda ode do svog pregratka u stražnjem delu kabine.
     Flojd se smesti na sedište, podesi bezbednosne pojaseve oko pasa i ramena, a onda pričvrsti svoju tašnu na susedno sedište. Trenutak kasnije, oglasi se zvučnik mekim, pucketavim šumom. "Dobro jutro", reče glas gospođice Simons. "Ovo je poseban let tri od Kosmodroma Kenedi do Svemirske stanice jedan."
     Rešena je, kako izgleda, da se drži punog programa, iako ima samo jednog putnika, pomisli Flojd; nije mogao da obuzda smešak kad je ona neumoljivo nastavila:
     "Let će trajati pedeset pet minuta. Najveće ubrzanje iznosiće dva 'g' i provešćemo u bestežinskom stanju trideset minuta. Molim vas da ne ustajete sa sedišta sve dok se ne upali signal za bezbednost."
     Flojd se osvrnu preko ramena i doviknu: "Hvala." Za trenutak je spazio pomalo nelagodan, ali i ljubak osmeh.
     Zavalio se u sedište i opustio. Ovo putovanje, izračunao je, koštaće poreske obveznike nešto malo više od milion dolara. Ako bi se pokazalo neopravdano, on bi izgubio posao: ali uvek se mogao vratiti na univerzitet i nastaviti prekinuto izučavanje nastanka planeta.
     "Svi postupci automatskog odbrojavanja otpočeli", začuo se kapetanov glas iz zvučnika; odlikovao se umirujućom jednoličnošću osebenom za opštenja preko radio-veze.
     "Poletanje kroz jedan minut."
     Kao i uvek, izgledalo je da je protekao čitav sat. Flojd je i te kako bio svestan džinovskih sila koje su se obavile oko njega, čekajući da budu oslobođene. U rezervoarima za gorivo dve semirske letelice, kao i u skladištu energije lansirnog sistema, stajala je zapretana snaga nuklearne bombe koja će sva biti utrošena na to da ga podigne do pukih dve stotine milja iznad Zemlje.
     Nije se koristilo staromodno PET-ČETIRI-TRI-DVA-JEDAN-NULA, koje je delovalo tako nelagodno po čovekov nervni sistem.
     "Lansiranje kroz petnaest sekundi. Osećaćete se prijatnije ako počnete duboko da dišete."
     Bio je to koristan savet kako u psihološkom, tako i u fiziološkom pogledu. Flojd je osetio da je zasićen kiseonikom i da je pripravan da se sa svime uhvati ukoštac, kada lansirna staza stane da odapinje svoj tovar od hiljadu tona iznad Atlantika.
     Bilo je teško odrediti u kom su se času odlepili od staze i zaplovili vazduhom, ali kad se grmljavina raketa najednom udvostručila i kad je Flojd stao sve dublje da uleže u debelo postavljeno sedište, shvatio je da su motori prvog stepena stavljeni u pogon. Želeo je da gleda kroz prozor, ali valjalo je uložiti silan napor i samo da se okrene glava. No, ipak se nije osećao neudobno; štaviše, pritisak ubrzanja i moćna grmljavina motora izazvali su u njemu izuzetnu razdraganost. U ušima mu je zvonilo, krv mu je dobovala u žilama, osećao je takvu živahnost kakvu već godinama nije iskusio. Ponovo je bio mlad i poželeo je da peva na sav glas - što je bez ikakve bojazni mogao da učini, budući da ga zasigurno niko ne bi čuo.
     No, to raspoloženje brzo ga je prošlo, čim je shvatio da napušta Zemlju i sve što je ikada voleo. Dole se nalazilo troje njegove dece, koja su ostala bez majke od onog kobnog leta za Evropu njegove supruge pre deset godina (Deset godina? Nemoguće! Pa ipak, bilo je tako...) Možda nije, njih radi, trebalo ponovo da se oženi...
     Gotovo je izgubio osećaj za vreme kada se pritisak i buka najednom smanjiše, a zvučnik u kabini objavi: "Priprema za odvajnje donjeg stepena. Sad!"
     Usledio je blagi trzaj; Flojd se iznenada priseti navoda iz jednog spisa Leonarda da Vinčija; video ga je uramljenog i obešenog na zidu neke kancelarije NASA-e:

     Velika Ptica poleteće na leđima
     velike ptice, donoseći slavu gnezdu
     u kome je rođena.

     Velika Ptica sada je uistinu letela, nadmašivši sve da Vinčijeve snove, a njen iscrpljeni sadrug vraćao se na Zemlju. Posle luka dugačkog deset hiljada milja prazan donji stepen skliznuće u atmosfetu, trampeći brzinu za razdaljinu na putu ka matičnoj luci Kenedi. Kroz nekoliko časova, doteran i napunjen gorivom, biće ponovo spreman da podigne novog sadruga ka blistavoj tišini do koje sam nikada neće stići.
     Sada smo, pomisli Flojd, potpuno samostalni na više od pola puta do orbite. Kada se ubrzanje ponovo javilo, pošto su bile uključene rakete gornjeg stepena, potisak je bio znatno blaži: štaviše, osećao ga je samo kao normalnu gravitaciju. Ali bilo bi nemoguće hodati, budući da se 'gore' nalazilo pravo na prednjem kraju kabine. Kada bi budalasto postupio i napustio sedište, začas bi tresnuo o stražnji zid.
     Dejstvo je bilo pomalo rastrojavajuće, zato što je izgledalo da brod stoji na repu. Flojdu, koji se nalazio skroz na prednjem delu kabine, činilo se da su sva sedišta pričvršćena na jednom zidu koji se okomito spuštao pod njim. Upravo se silno upirao da prenebregne ovaj neprijatan privid kada se zora rasprsnu sa druge strane broda.
     Za svega nekoliko sekundi proleteli su kroz koprene grimiznog, ružičastog, zlatnog i plavog, obrevši se konačno u bleštavoj belini dana. Iako su prozori bili veoma zasenčeni da bi se ublažila blistavost, prodorni snopovi Sunčeve svetlosti, koji su sada lagano klizili kroz kabinu, ostavili su Flojda nekoliko minuta poluzaslepljenog. Nalazio se u svemiru, ali ipak nije moglo biti ni govora o tome da vidi neku zvezdu.
     Zaklonio je oči šakama i pokušao da baci pogled kroz prozor pokraj sebe. Napolju, unazad zabačeno krilo broda sjajilo se poput metala u stanju belog usijanja, silovito odražavajući svetlost Sunca; svuda unaokolo vladala je potpuna tama i ta tmina morala je vrveti od zvezda - ali bilo je nemoguće razabrati ih.
     Težina je lagano čilila; rakete su postepeno isključivane kako je brod ulazio na orbitu. Grmljavina motora pretvorila se u prigušenu tutnjavu, pa u blago pištanja, da bi na kraju sasvim zamukla. Da nije bilo pojaseva kojima je bio vezan, Flojd bi izlebdeo iz sedišta; u svakom sučaju, činilo mu se da mu stomak više ništa ne može sprečiti da baš to učini. Jedino se nadao da će pilule koje je dobio pre pola časa i deset hiljada milja valjano obaviti posao za koji su predviđene. Samo je jednom u krijeri imao svemirsku bolest - i to je bilo više nego dovoljno.
     Pilotov glas koji se razlegao iz zvučnika u kabini bio je odlučan i uverljiv: "Molim vas da ne gubite iz vida upustva za bestežinsko stanje. Spojićemo se sa Svemirskom stanicom jedan kroz četrdeset pet minuta."
     Stjuardesa mu krenu u susret uskim prolazom desno pored sasvim primaknutih sedišta. Koraci su joj bili neobično lepršavi, a stopala su joj se nevoljno odvajala od poda, kao da je gazila po lepku. Držala se jarkožute trake zastirke 'Velkro' koja se pružala celom dužinom poda i tavanice. Zastirka i đonovi njenih sandala bili su prekriveni mnoštvom kukica koje su prianjale jedna uz drugu kao dve hrapave površine. Ovaj trik hodanja u slobodnom padu neizmerno je ospokojavao pometene putnike.
     "Da li biste malo kafe ili čaja, dr Flojde?" upita ona vedrim glasom.
     "Ne hvala", uzvrati on uz osmeh. Uvek se osećao kao beba kada je trebalo da sisa iz neke od tih plastičnih tuba za pijenje.
     Stjuardesa je još uslužno stajala pred njim, dok je on otvarao tašnu i stao da prebira po papirima.
     "Dr Flojde, smem li da vas nešto upitam?"
     "Svakako", reče on, pogledavši je preko naočara.
     "Moj verenik je geolog u Klavijusu", reče gospođica Simons, brižljivo odmeravajući reči, "a od njega nemam nikakvih vesti već više od jedne sedmice."
     "Žao mi je što to čujem; možda izbiva iz baze i nije u prilici da uspostavi vezu."
     Ona odmahnu glavom. "Uvek me obavesti kad to treba da se dogodi. A možete zamisliti koliko se brinem - uz sve ove glasine. Je li stvarno izbila epidemija na Mesecu?"
     "I da jeste, nema razloga za uzbunu. Sećate se da je karantin zaveden i 1998. zbog mutiranog virusa gripa. Mnogi su oboleli - ali niko nije umro. A to je uistinu sve što mogu da vam kažem", zaključi on odlučno.
     Gospođica Simon se ljupko osmehnu i ispravi.
     "Hvala vam, u svakom slučaju, doktore. Žao mi je što sam vam dosađivala."
     "Uopšte mi niste dosađivali", uzvrati on galantno, ali ne odveć ubedljivo. Zatim se zadubi u beskrajne tehničke izveštaje, u uobičajenom nastojanju da u poslednji čas nadoknadi propušteno.
     Više neće imati vremena za čitanje kada stigne na Mesec.

8. ORBITALNI RANDEVU

     Pola časa kasnije pilot objavi: "Kontakt kroz deset minuta. Molim vas da proverite bezbednosni pojas."
     Flojd posluša i odloži papire. Pokušavati da se čita za vreme nebeske tačke žongliranja, koja je trajala poslednjih tri stotine milja, značilo je samo tražiti neprilike; najbolje je bilo zaklopiti oči i opustiti se dok se svemirska letelica povodila napred-nazad uz kratka uključenja raketa.
     Nekoliko minuta kasnije on prvi put spazi Svemirsku stanicu jedan udaljenu svega nekoliko milja. Sunčeva svetlost bleštala je i iskričila se na uglačanoj metalnoj površini diska prečnika tri stotine jardi, koji se sporo okretao. Nedaleko odatle, krećući se istom orbitom, nalazio se svemiroplan 'Titov V', zabačenih krila, a odmah uz njega jedan gotovo loptasti 'Arijes-1B', svemirska tegleća raga, sa četiri zdepaste noge koje su mu štrčale sa jedne strane - amortizeri za spuštanje na Mesec.
     Svemirska letelica 'Orion III' spuštala se sa više orbite, tako da se iza stanice pružao spektakularan prizor Zemlje. Sa visine od dve stotine milja Flojd je mogao da obuhvati pogledom zamašan deo Afrike i Atlantskog okeana. Iako je bilo prilično oblačno, on je ipak uspeo da razabere plavo-zelene obrise Zlatne Obale.
     Središnja osa Svemirske stanice, sa ispruženim pristajnim kracima, sada je lagano plivala ka njima. Za razliku od konstrukcije iz koje je nicala, ona nije rotirala - ili, bolje rečeno, okretala se u suprotnom smeru stopom koja je predstavljala tačnu protivtežu vrtenju stanice. To je omogućavalo da se svemirska letelica koja dolazi u posetu spoji sa njom, da bi se izvršilo prebacivanje putnika i tereta, bez opasnosti da ovi pogubno budu zavitlani i odbačeni.
     Uz najblaži udar, brod i stanica se spojiše. Spolja su doprli metalni, škripavi šumovi, a potom se začulo i kratkotrajno pištanje vazduha dok su se pritisci izjednačavali. Nekoliko sekundi kasnije vrata vazdušne komore su se otvorila i u kabinu stupi jedan čovek u svetlim, pripijenim pantalonama i košulji sa kratkim rukavima - odeći koja je gotovo predstavljala uniformu osoblja Svemirske stanice.
     "Milo mi je što smo se upoznali, dr Flojde. Ja sam Nik Miler iz obezbeđenja stanice; staraću se o vama sve dok vam šatl ne krene."
     Oni se rukovaše, a onda Flojd uputi osmeh stjuardesi i reče : "Molim vas, prenesite moje čestitke kapetanu Tajnsu i zahvalite mu na udobnom letu. Možda ćemo se videti i na povratnom putovanju."
     Veoma oprezno - proteklo je više od godinu dana od kako je poslednji put boravio u bestežinskom stanju i moraće da prođe izvesno vreme pre no što ponovo postane vičan življenju u svemiru - on se, ruku po ruku, izgura iz vazdušne komore, ulebdevši u veliku, kružnu prostoriju u osi svemirske stanice. Sala je bila debelo postavljena, a na zidovima je imala mnoštvo udubljenih rukohvata; Flojd se čvrsto uhvati za jedan od njih u času kada je cela prostorija stala da se vrti, da bi konačno sustigla rotiranje stanice.
     Kako je sticala brzinu, slabašni i utvarni gravitacioni prsti počeše da ga stežu dok je lagano plutao ka kružnom zidu. Sada je stajao, njišući se napred-nazad blago poput vlati morske trave kada naiđe plima, na onome što je na čaroban način postalo zakrivljeni pod. Centifugalna sila okretanja stanice stekla je vlast nad njim; ovde je bila sasvim slabašna, budući da se osa nalazila vrlo blizu, ali će se postojano pojačavati kako se bude udaljavao od središnjeg dela.
     Krenuo je za Milerom iz središnje prelazne prostorije niz zakrivljene stepenice. U početku mu je težina bila tako slaba da je gotovo morao da se otiskuje nadole, koristeći kao uporište gelender. Tek kada je stigao do salona za putnike, na spoljnjem omotaču velikog diska koji se okretao, stekao je dovoljno težine da se gotovo normalno kreće.
     Salon je bio preuređen od kada je posljednji put bio tu, a i prilično obogaćen. Pored uobičajenih stolica, malih stolova, restorana i pošte sada su se tu nalazili još berbernica, dragstor, bioskop i dućan sa suvenirima u kome su se prodavali fotografije i slajdovi Mesečevih i planetnih predela, kao i zajamčeno pravi komadići 'Lunjika', 'Rendžera' i 'Survejora', svi zgodno umetnuti u plastiku i prekomerno skupi.
     "Mogu li da vam donesem nešto dok čekate?" upita Miler. "Ukrcavamo se kroz tridesetak minuta."
     "Voleo bih da dobijem šolju crne kafe - dve kocke šećera - a i da pozovem Zemlju."
     "Vrlo dobro, doktore - ja ću vam doneti kafu - a telefoni su tamo."
     Živopisne kabine nalazile su se na svega nekoliko jardi od pregrade sa dva ulaza iznad kojih je stajalo : DOBRO DOŠLI U SEKTOR SJEDINJENIH DRŽAVA i DOBRO DOŠLI U SOVJETSKI SEKTOR. Ispod toga nalazilo se obaveštenje koje je bilo ispisano na engleskom i ruskom, kao i na kineskom, francuskom, nemačkom i španskom.

     MOLIMO VAS, PRIPREMITE
     Pasoš
     Vizu
     Medicinsko uverenje
     Dozvolu za prevoz
     Deklaraciju o težini

     Postojala je i prijatna simboličnost u činjenici da su putnici, čim bi prošli kroz pregradne ulaze, u oba smera, ponovo smeli da se slobodno izmešaju. Graničnik je tu bio isključivo iz administrativnih razloga.
     Uverivši se prethodno da je pozivni broj za Sjedinjene Države i dalje osamdeset jedan, Flojd otkuca svoj dvanaestobrojčani kućni broj, umetnu plastičnu, svenamensku kreditnu karticu u prorez za plaćanje i kroz trideset sekundi dobi vezu.
     Vašington je još spavao, zato što je do zore preostalo još nekoliko časova, ali on neće nikoga ometati. Njegova domaćica dobiće poruku sa rekordera čim se bude probudila.
     "Gospođo Fleming - ovde dr Flojd. Žao mi je što sam morao tako hitno da krenem. Da li biste, molim vas, pozvali moju kancelariju i zamolili ih da odu po moja kola - nalaze se na aerodromu Dalas, a ključevi su kod gospodina Bejlija, višeg oficira kontrole letenja. Potom pozovite moj klub 'Hajka i lov' i ostavite poruku za sekretara. Neopozivo neću biti u prilici da uzmem udela na teniskom turniru narednog vikenda. Prenesite im moja izvinjenja - bojim se da su računali na mene. Zatim pozovite firmu 'Dauntaun Elektroniks' i recite im da ako video u mojoj radnoj sobi ne bude popravljen do - oh, srede - onda mogu da pokupe tu vražiju stvar." On zastade da bi došao do daha, pokušavajući da se seti još neke krize ili problema koji bi mogli iskrsnuti tokom narednih dana.
     "Ako vam ponestane gotovine, obratite se kancelariji; oni će moći da mi dostave hitne poruke, ali ću ja možda biti odveć zauzet da odgovorim na njih. Kažite deci da ih volim i da ću se vratiti što pre budem mogao. Oh, do vraga - evo nekog koga ne želim da vidim - zvaću sa Meseca ako budem mogao - do viđenja."
     Flojd je pokušao da se iskrade iz kabine, ali bilo je prekasno; već je bio primećen. Ka njemu se uputio, prošavši kroz izlaz iz sovjetskog sektora, dr Dimitrij Mojsevič iz Akademije nauka SSSR-a.
     Dimitrij je spadao među Flojdove najbolje prijatelje; i upravo iz tog razloga predstavljao je posljednju osobu s kojom je ovaj želeo da razgovara, sada i ovde.

9. ŠATL ZA MESEC

     Ruski astronom bio je visok, vitak i plav, a po licu lišenom bora nikako se nije moglo videti da već ima pedeset pet godina - od kojih je poslednjih deset proveo u izgradnji džinovske radio-opservatorije na tamnoj strani Meseca, gde ju je dve hiljade milja čvrstih stena štitilo od elektronske buke sa Zemlje.
     "Hej, Hejvude", reče on, čvrsto se rukujući. "Baš je mali svet. Kako si - i kako su tvoja ljupka dečica?"
     "Dobro smo", uzvrati Flojd toplo, ali sa malo pometenim izrazom lica. "Često pričamo o divnim trenucima koje si nam priredio letos." Bilo mu je žao što ne zvuči iskrenije; odista su uživali u jednonedeljnom odmoru u Odesi sa Dimitrijem za vreme jedne od Rusovih poseta Zemlji.
     "A ti - pretpostavljam da ideš gore?" upita Dimitrij.
     "Ovaj, da - polećem kroz pola časa", uzvrati Flojd. "Poznaješ li gospodina Milera?"
     U međuvremenu, prišao im je oficir bezbednosti, ali se zadržao na pristojnoj razdaljini, držeći u ruci plastičnu čašu punu kafe.
     "Razume se. Ali, molim vas, spustite tu šolju, gospodine Miler. Ovo je poslednja prilika dr Flojda da ispije jedno civilizovano piće - nemojte ga rasipati. Ne - insistiram."
     Krenuli su sa Dimitrijem iz glavnog salona u odeljak za osmatranje i ubrzo su se obreli za stolom, obasjani prigušenom svetlošću, posmatrajući pokretnu panoramu zvezda. Svemirska stanica jedan pravila je puni krug za minut, a centrifugalna sila stvorena njenim sporim okretanjem proizvodila je veštačku gravitaciju jednaku Mesečevoj. Ovo je, kako je ustanovljeno, predstavljalo zgodno srednje rešenje između Zemljine sile teže i potpunog odsustva gravitacije; štaviše, uslovi koji su vladali na stanici pružali su priliku putnicima za Mesec da se aklimatizuju.
     Sa one strane gotovo nevidljivog prozora, Zemlja i zvezde nastupale su u bešumnoj povorci. U tom trenutku, strana stanice na kojoj su se oni nalazila bila je okrenuta od Sunca; u protivnom, bilo bi nemoguće gledati napolje, zato što bi salon bio zasenjen svetlošću. Čak i ovako, blistavost Zemlje, koja je ispunjavala pola neba, dopuštala je da se vide samo najsjajnije zvezde.
     Ali Zemlja je čilela, kako je stanica orbitirala ka noćnoj strani planete; kroz nekoliko minuta postaće ogroman crni disk prošaran svetlostima gradova.
     "Dobro", reče Dimitrij, pošto je brzo ispio prvo piće i stao da se zabavlja drugim, "kakve su to priče o epidemiji u sektoru Sjedinjenih Država? Hteo sam na ovom putovanju da svratim tamo. 'Ne, profesore' rekoše mi. 'Veoma nam je žao, ali do daljnjeg je zaveden strogi karantin.' Pokušao sam sve što sam mogao, ali bez uspeha. A sad mi ti reci šta se tamo zbiva."
     Flojd zastenja u sebi. I ovo nanovo, pomisli on. Što se pre ukrcam na taj šatl, biću srećniji.
     "Taj... ovaj... karantin predstavlja samo meru predostrožnosti", reče on obazrivo. "Čak nismo sigurni ni da li je neophodan, ali smatramo da nema potrebe da rizikujemo."
     "Ali o kakvoj je to bolesti reč - kakvi su simptomi? Da li je vanzemaljskog porekla. Da li vam je potrebna pomoć naše medicinske službe?"
     "Izvini, Dimitrij - dobili smo nalog da za sada još ništa ne kažemo. Hvala na ponudi, ali možemo sami da iziđemo nakraj sa nastalom situacijom."
     "Hmmm", promrmlja Mojsevič, očigledno nimalo uveren. "Izgleda mi neobično da tebe, astronoma, šalju na Mesec da središ stvar oko jedne epidemije."
     "Ja sam samo bivši astronom; proteklo je mnogo godina od kada sam se poslednji put bavio pravim istraživanjima. Sada sam naučni stručnjak; to znači da ne znam ništa o bespogovorno svemu."
     "A znaš li onda šta znači MNT-1?"
     Miler se umalo nije ugušio pićem, ali Flojd je bio načinjen od čvršće građe. Pogledao je starog prijatelja pravo u oči i rekao: "MNT-1? Baš čudan izraz. Gde si ga čuo?"
     "Nije važno", uzvrati Rus. "Ne možeš me prevariti. Ali ako ste nabasali na nešto sa čim ne možete izići nakraj, nadam se da nećete dopustiti da bude prekasno pre no što počnete da dozivate za pomoć."
     Miler značajno pogleda u časovnik.
     "Ukrcavanje je kroz pet minuta, dr Flojde", reče on. "Mislim da će najbolje biti da pođemo."
     Iako je znao da im je prostalo još dobrih dvadeset minuta, Flojd žurno ustade. Čak odveć žurno, s obzirom na samo šestinu Zemljine gravitacije. Uhvatio se za sto u posljednji čas i tako izbegao poletanje.
     "Drago mi je što smo se videli, Dimitrij", reče on, ne odveć uverljivo. "Nadam se da ćeš imati lep put do Zemlje - pozvaću te čim se budem vratio."
     Kada su izišli iz salona i prošli kroz proveru na ulazu u američki sektor, Flojd primeti: "Uf - za dlaku. Hvala vam što ste mi pritekli u pomoć."
     "Znate, doktore", reče oficir za bezbednost, "nadam se da nije u pravu."
     "U kom pogledu?"
     "Da se nismo suočili sa nečim što bi bilo preteško za nas."
     "Upravo to", uzvrati Flojd odlušno, "imam nameru da ustanovim."
     Četrdeset pet minuta kasnije 'Arijes-1B', prevoznik za Mesec, odvojio se od stanice. Nije bilo ni traga od silovitosti i grmljevine osobenih za poletanje sa Zemlje - već samo gotovo nečujan, udaljen pisak u času kada su niskopogonski mlaznici plazme izbacili u svemir svoje naelektrisane strujnice. Blagi potisak trajao je više od petnaest minuta, a to nejako ubrzanje ne bi nikoga sprečilo da se kreće po kabini. Ali kada se okončalo, brod više nije bio vezan za Zemlju, kao što je još bio slučaj dok se nalazio spojen sa stanicom. Prekinuo je gravitacione veze i sada je postao slobodna i nezavisna planeta koja kruži oko Sunca po vlastitoj orbiti.
     Kabina u kojoj se sada Flojd sam nalazio bila je predviđena za trideset putnika. Bilo je neobično, a i izazivalo je osećanje usamljenosti, videti sva ta prazna sedišta unaokolo, dok se stjuard i stjuardesa - a da se i ne pominju pilot, kopilot i dva inženjera - trude samo oko njega. Sumnjao je da je ijedan čovek u istoriji bio tako povlašćeno opsluživan, a krajnje je neverovatno da će se ovako nešto zbiti u budućnosti. Prisetio se cinične opaske jednog od manje uglednih papa: 'Pošto smo sada stekli papstvo, uživajmo u njemu.' Pa, uživaće u ovom putu i u razdraganosti bestežinskog stanja. Sa gubljenjem gravitacije nestalo je - bar zakratko - i većine njegovih briga. Neko je jednom kazao da u svemiru možete biti užasnuti, ali vas tu sigurno neće moriti brige. Bilo je to savršeno tačno.
     Stjuardesa i stjuard su, kako je izgledalo, rešili da ga hrane čitavih dvadeset pet časova putovanja, tako da je on stao da bez prestanka odbija neželjene obroke. Obedovanje u uslovima odsustva sile teže nije zadavalo poteškoće, nasuprot mračnim predviđanjima prvih astronauta. Sedeo je za običnim stolom za koji su bili pričvršćeni tanjiri, kao i na lađi koja plovi uzburkanim morem. Sva jela sadržala su neki lepljiv sastojak, kako ne bi stala da se dižu iz tanjira i lebde kabinom. Tako, na primer, svaki odrezak bio je pričvršćen za tanjir kakvim gustim sosom, dok je salatu držao pod kontrolom neki prionjiv preliv. Uz malo veštine i pažnje nije bilo mnogo stvari sa kojima se bezbedno nije moglo izići nakraj; jedine zabranjene stavke jelovnika bile su tople supe i prekomerno mrvljivi kolači. Sa pićima je, razume se, stajalo drugačije; sve tečnosti naprosto su morale da se drže u plastičnim tubama za istiskivanje.
     Čitavo jedno pokolenje istraživanja, u kome su učestvovali junački, ali neopevani dobrovoljci, posvetilo se projektovanju klozeta, za koji se sada smatralo da se manje-više bezbedno može koristiti. Flojd ga je ispitao ubrzo pošto je otpočeo slobodni pad. Obreo se u maloj kabini sa svim pogodnostima običnog avionskog toaleta, ali osvetljenoj crvenom svetlošću koja je bila veoma snažna i neprijatna za oči. Jedan napis je upadljivim slovima objavljivao: VEOMA VAŽNO! RADI VLASTITE UDOBNOSTI, PAŽLJIVO PROČITAJTE OVA UPUTSTVA!
     Flojd sede (i dalje je postojala težnja da se to učini, bez obzira na odsustvo sile teže) i nekoliko puta pročita napis. Pošto se uverio da nisu uvedene nikakve promene od njegovog poslednjeg putovanja, on pritisnu dugme na kome je stajalo START.
     Negde u blizini poče da bruji jedan elektromotor i Flojd oseti kako se kreće. Držeći se saveta iz napisa, on zatvori oči i stade da čeka. Posle jednog minuta prigušeno se oglasi zvonce i on se osvrnu unaokolo.
     Rasveta se sada promenila u umirujuću ružičasto-belu; no, značajnije je bilo to što se ponovno našao pod dejstvom gravitacije. Jedino je sasvim slabašno vibriranje ukazivalo na to da je posredi lažna sila teže, izazvana karuselnim okretanjem celog odeljka toaleta. Flojd uze komad sapuna, ispusti ga i stade da posmatra kako usporeno pada; procenio je da centrifugalna sila dostiže otprilike četvrtinu normalne gravitacije. Ali to je bilo sasvim dovoljno; na ovaj način obezbeđivalo se da se sve kreće u dobrom pravcu, da stiže tamo gde mu je bilo mesto.
     On pritisnu dugme STOP ZA IZLAZ i ponovo zatvori oči. Težine je lagano nestajalo kako se rotiranje usporavalo, a zatim se zvonce dva puta oglasi i ponovo se uključi crveno svetlo upozorenja. Vrata se potom otvoriše u odgovarajući položaj da on isklizne iz kabine; obrevši se napolju, on se, što je pre mogao, spusti na zastirku. Uživanje u novini bestežinskog stanja već je odavno minulo u njemu i on je bio zahvalan patikama 'Velkro' koje su mu omogućavale da gotovo normalno hoda.
     Bilo je mnogo stvari kojima se mogao zabaviti, čak i ako ne bi radio ništa drugo do sedeo i čitao. Kada bi ga zamorili zvanični izveštaji, memorandumi i zapisnici, ubacio bi svoju informacionu karticu u kolo za video-novine i obavestio se o poslednjim izveštajima sa Zemlje. Jedan za drugim, uključio bi vodeće svetske elektronske listove; napamet je znao pozivne brojeve značajnijih, tako da nije morao da se koristi spiskom na poleđini kartice. Prebacivši na kratkoročnu memoriju jedinice dipleja, držao bi na ekranu naslovnu stranu, brzo prelazeći pogledom po naslovima i uočavajući one koji ga zanimaju. Svaki od tih naslova imao je dvobrojčanu oznaku; kada bi otkucao ta dva broja, pravougaonik veličine poštanske marke raširio bi se dok ne bi ispunio ekran, tako da je on bez po muke mogao čitati test. Kad bi završio, zakratko bi se vratio na celu stranu i odabrao novi naslov za podrobno ispitivanje.
     Flojd se ponekad pitao da li videonovine i fantastična tehnologija na kojoj su se one temeljile predstavljaju polednju reč u čovekovom traganju za savršenim komunikacijama. Nalazio se duboko u svemiru, udaljujući se od Zemlje brzinom od više hiljada milja na čas, ali ipak je mogao da za svega nekoliko milisekundi vidi naslove svake novine koju bi poželeo. (Sama reč 'novine', koja je pretpostavljala štampu na hartiji, predstavljala je, razume se, anahronizam u veku elektronike.) Tekstovi su se automatski ažurirali svakog časa; čak i kada bi se čitale samo engleske verzije, mogao bi se provesti čitav život isključivo u apsorbovanju stalno promenljivog priliva informacija iz novinskih satelita.
     Teško je bilo zamisliti kako se sistem mogao poboljšati ili učiniti primerniji. Ali ranije ili kasnije, podozrevao je Flojd, i on će zastariti, da bi ga zamenilo nešto što je sada u podjednakoj meri nezamislivo kao što bi videonovine bile Kekstonu ili Gutembergu.
     Prelaženje pogledom po tim sićušnim elektronskim naslovima često je navodilo na još jednu pomisao. Što su čudesnija bila sredstva komuniciranja, to su, kako je izgledalo, sadržaji koji su se njima prenosili izgledali sve beznačajniji, bezvredniji, mračniji. Udesi, zločini, prirodne nesreće i one koje je izazvao čovek, pretnje sukobima, sumorni uvodnici - to su i dalje bile okosnice miliona reči koje su raspršavane po eteru. No, Flojd se takođe pitao da li je sve to baš toliko rđavo; novine Utopije, odavno je shvatio, bile bi strašno dosadne.
     S vremena na vreme, kapetan i ostali članovi posade ulazili bi u kabinu i razmenili nekoliko reči sa njim. Ophodili su se prema svom uvaženom putniku sa strahopoštovanjem, a nesumnjivo su goreli od znatiželje o njegovoj misiji; međutim, bili su odveć učtivi da bi postavili neko pitanje ili makar napravili neku aluziju.
     Jedino se, kako je izgledalo, ljupka, mala stjuardesa osećala sasvim lagodno u njegovom prisustvu. Kako je Flojd ubrzo ustanovio, poticala je sa Balija i ponela je sa sobom u svemir deo gracioznosti i tajanstva tog još uveliko neukaljanog ostrva. Jedna od najneobičnijih i najčarobnijih uspomena sa celog puta bila je njena demonstracija u bestežinskom stanju nekih klasičnih kretnji balijskog plesa spram dražesnog, plavo-zelenog srpa Zemlje koji lagano kopni.
     Kad su se glavne svetiljke u kabini ugasile, usledilo je razdoblje spavanja; Flojd je prethodno vezao ruke i noge elastičnim pojasevima kako ne bi stao da slobodno lebdi prostorom. Smeštaj mu nije izgledao baš udoban - ali u uslovima odsustva gravitacije njegov nepostavljeni ležaj pokazao se znatno prijatni za spavanje i od najraskošnijeg dušeka na Zemlji.
     Pošto se vezao, Flojd je prilično brzo utonuo u san, ali se jednom probudio i onako sanjiv i polusvestan našao se u čudu, pometen onim što ga je okruživalo. Za trenutak je pomislio da se obreo usred nekog slabo osvetljenog lampiona; prigušen sjaj iz okolnih pregradaka stvarao je taj utisak. A onda reče samome sebi, odlučno i plodotvorno: "Nastavi da spavaš, momče. Ovo je samo obični šatl za Mesec."
     Kada se probudio, Mesec je zapremao polovinu neba, a manevri kočenja samo što nisu počeli. Širok luk prozora postavljenih u zakrivljenom zidu odeljka za putnike sada je gledao ka otvorenom nebu, a ne ka globusu što se približavao, tako da on pređe u kontrolnu kabinu. Tu, na TV ekranima koji su prikazivali stražnji prizor, mogao je da prati poslednje faze spuštanja.
     Sve bliže lunarne planine nisu nimalo nalikovale onima sa Zemlje; nedostajale su zaslepljujuće snežne kape, zelene, pripijene odore biljnog pokrova, pokretne krune oblaka. Pa ipak, izrazit kontrast svetlosti i senke činio ih je neobično lepim na jedan osoben način. Zakoni zemaljske estetike bili su neprimenljivi ovde; ovaj svet oblikovale su i modelirale drugačije sile od onih što su dejstvovale na Zemlji - sile koje su tu bile prisutne tokom dugih eona neznanih mladoj, zelenoj Zemlji, sa njenim prolaznim ledenim dobima, njenim morima što se brzo dižu i spuštaju, njenim planinskim lancima koji se rastaču poput magle u praskozorje. Ovde je postojala starost nepojamna - ali ne i smrt, pošto Mesec nikada nije živeo - sve do sada.
     Brod koji se spuštao počivao je gotovo tačno povrh linije što je razdvajala noć od dana, a pod njima se pružao metež krzavih senki i blistavih, izdvojenih vrhova koji su hvatali prvu svetlost spore lunarne zore. Bilo je to zastrašujuće mesto za eventualan pokušaj spuštanja, čak i uz svu moguću pomoć elektronike; ali oni su se lagano pomerali odatle ka noćnoj strani Meseca.
     A onda Flojd razabra, kada su mu se oči navikle na slabiju osvetljenost, da noćni predeli nisu sasvim tamni. Obasjavala ih je utvarna svetlost pri kojoj su se jasno mogli uočiti vrhovi, doline i ravnice. Zemlja, džinovski Mesečev mesec, preplavljivala je tle svojom blistavošću.
     Na pilotskoj tabli svetiljke su bleskale povrh radarskih ekrana, a brojevi su se pojavljivali i nestajali na displejima računara, otkucavajući razdaljinu do sve bližeg Meseca. Od površine ih je delilo još više od hiljadu milja kad se težina vratila kao posledica uključenja mlaznika koji su otpočeli sa svojim blagim, ali postojanim usporenjem. Veoma dugo, izgledalo je, Mesec se lagano širio nebom, Sunce je zaronilo za obzorje i, konačno, samo jedan džinovski krater ispunio je vidno polje. Šatl je padao ka njegovim središnjim vrhovima - i iznenada Flojd primeti da u blizini jednog od tih vrhova neka blistava svetlost bleska pravilnim ritmom. Na Zemlji je to mogao biti aerodromski far - i on se zagleda u nju, osetivši kako mu se nešto skupilo u grlu. Bio je to dokaz da su ljudi vaspostavili još jedno uporište na Mesecu.
     Krater se u međuvremenu toliko proširio da su njegovi bedemi stali da nestaju ispod obzorja, dok su manji krateri što su mu prekrivali unutrašnjost počeli da otkrivaju svoju pravu veličinu. Neki među njima, iako su gore iz svemira izgledali sićušni, imali su u prečniku više milja i u njih su se mogli smestiti čitavi gradovi.
     Pod automatskom kontrolom šatl je klizio nadole preko neba obasjanog sjajem zvezda, ka golom predelu što se svetlucao u sjaju velike Zemlje koja se sada nalazila u trećoj četvrti. Neki glas stao je najednom da poziva, nadjačavajući pisak mlaznica i elektronske bipove koji su se javljali i nestajali u kabini.
     "Kontrola u Klavijusa 'posebnom čertnaest': spuštate se kako treba. Molimo vas, izvršite ručnu proveru stanja stajnog trapa, hidrauličnog pritiska i pneumatičnosti amortizera."
     Pilot stade da okreće razne prekidače, počeše da bleskaju zelene svetiljke i on uzvrati kontroli u Kalavijusu: "Obavljene su sve ručne provere. Sve je u redu sa stanjem stajnog trapa, hidrauličnim pritiskom i amortizerima."
     "Potvrđeno", reče Mesec i spuštanje se nastavi bez reči. Iako je bilo još mnogo priče, sudeonici u razgovoru bile su mašine, čiji su bleštavi binarni impulsi saobraćali hiljadu puta brže nego što su njihovi sporomisleći tvorci bili kadri da opšte među sobom.
     Neki planinski vrhovi već su se izdizali iznad šatla; od tla ih je sada delilo svega nekoliko hiljada stopa, tako da je far postao blistava zvezda koja je postojano bleštala povrh skupine niskih zdanja i neobičnih vozila. Tokom završne faze spuštanja, mlaznici kao da su svirali neku neobičnu melodiju; impulsno su se uključivali i isključivali, vršeći poslednja fina podešavanja potiska.
     Najednom, uskovitlani oblak prašine prekri sve, mlaznici se poslednji put oglasiše i šatl se sasvim blago zaljulja poput čamca na koji je naišao mali talas. Moralo je proteći nekoliko minuta pre no što je Flojd uistinu mogao da prihvati tišinu koja ga je sada optakala, kao i slabu silu teže koja mu je ščepala udove.
     Bez ikakvih poteškoća i za samo nešto malo više od jednog dana prevalio je neverovatan put o kome su ljudi sanjali dve hiljade godina. Posle normalnog, rutinskog leta on se spustio na Mesec.

10. BAZA KLAVIJUS

     Sa prečnikom od sto pedeset milja, Klavijus je drugi po veličini krater na vidljivoj strani Meseca i leži u središtu Južnog gorja. Veoma je star; razdoblja vulkanskih aktivnosti i bombardovanja iz svemira išarala su mu ožiljcima zidove i orošavila dno. Ali od poslednje ere obrazovanja kratera, kada su krhotine iz asteroidnog pojasa još tukle po unutrašnjim planetama, on je već pola milijarde godina živeo u miru.
     No, na njegovoj površini, kao i ispod nje, sada je došlo do novih, neobičnih komešanja, budući da je Čovek ovde vaspostavio svoj prvi stalni mostobran na Mesecu. U slučaju nužde, baza Klavijus mogla bi biti potpuno samostalna. Sve neophodnosti za život proizvodile su se iz lokalnih stena, pošto bi one bile prethodno izdrobljene, zagrejane i hemijski obrađene. Vodonik, kiseonik, ugljenik, azot, fosfor - svi ti elementi, kao i većina drugih, mogli su se pronaći u unutrašnjosti Meseca; jedino je bilo potrebno znati gde tragati za njima.
     Baza je predstavljala zatvoreni sistem, poput sićušnog, delotvornog modela same Zemlje, u sklopu koga su se reciklirale sve hemikalije života. Atmosfera se pročišćavala u ogromnom 'stakleniku' - velikoj, kružnoj prostoriji koja se nalazila neposredno ispod lunarne površine. Pod bleštećim svetiljkama noću, odnosno profiltriranom Sunčevom svetlošću danju, jutra i jutra zdepastih, zelenih biljaka rasla su u toploj, vlažnoj atmosferi. Bili su to naročiti mutantni oblici, odgajani sa svrhom da zasićuju vazduh kiseonikom i da daju hranu kao nuzproizvod.
     Veće količine hrane proizvođene su u sistemima hemijske obrade i u kulturama algi. Iako je zelena pena, koja je kružila jardima providnih plastičnih cevi, teško mogla izgledati privlačno nekom gurmanu, biohemičari su je ipak pretvarali u odreske i kotlete koje je tek stručnjak mogao razlikovati od prirodnih.
     Hiljadu sto muškaraca i šest stotina žena koji su sačinjavali osoblje baze spadali su u red vrhunski obučenih naučnika ili tehničara, brižljivo odabranih pre no što su krenuli sa Zemlje. Iako život na Mesecu više nije znao ni za kakve tegobe, nepogodnosti i povremene opasnosti osobene za rane dane, on je i dalje postavljao određene psihološke zahteve i nije bio preporučljiv za one koji pate od klaustrofobije. Budući da je bilo skupo i dugotrajno kopati veliku podzemnu bazu u čvrstoj steni ili zgusnutoj lavi, standardni 'životni modul' za jednu osobu predstavljala je prostorija sasvim skromnih razmera - široka oko šest stopa, dugačka deset, a visoka osam.
     Sve prostorije bile su ukusno nameštene i veoma su nalikovale na dobre motelske apartmane, sa sofom koja se mogla pretvoriti u ležaj, televizorom, malom haj-faj opremom i videofonom. Štaviše, jednostavnim trikom unutrašnje dekoracije, jedan go zid mogao se pritiskom na dugme pretvoriti u uverljiv zemaljski predeo. Na izboru je stajalo osam prizora.
     Ova primesa raskoši bila je tipična za bazu, premda se njena neophodnost ponekad teško mogla objasniti ljudima na Zemlji. Obuka, prevoz i smeštaj svakog muškarca i žene na Klavijusu koštali su po sto hiljada dolara; bilo je razumno dodati još malo da se sačuva njihova psihička uravnoteženost. Ovo nije bila umetnost radi umetnosti, već umetnost radi duševnog zdravlja.
     Jedna od privlačnosti života u bazi - a i na Mesecu kao celini - nesumljivo je bila niska sila teže koja je izazivala osećanje opšte ugodnosti. No, ovo je bilo skopčano sa nekim opasnostima, a i trebalo je da prođe nekoliko nedelja pre no što bi se došljak sa Zemlje prilagodio lokalnoj sredini. Na Mesecu, ljudsko telo moralo je da stekne čitav niz novih refleksa. Tu mu je prvi put valjalo da pravi razliku između mase i težine.
     Čovek koji je na Zemlji težio sto osamdeset funti verovatno bi sa oduševljenjem ustanovio da mu na Mesecu ukupna težina iznosi svega trideset. Sve dok bi se kretao pravolinijski jednoobraznom brzinom, ispunjavalo bi ga čudesno osećanje lepršavosti. Ali čim bi pokušao da promeni kurs, da skrene za ugao ili da se naglo zaustavi - smesta bi otkrio da su svih sto osamdeset funti njegove mase, ili inercije, još tu. Ona je, naime, bila zauvek data i nepromenljiva - istovetna na Zemlji, Mesecu, Suncu ili u slobodnom prostoru. Pre no što bi se, dakle, čovek prikladno navikao na življenje u lunarnoj sredini, bilo je važno ne izgubiti iz vida da su svi objekti sada šest puta tromiji nego što bi se to moglo pretpostaviti po njihovoj skromnoj težini. Bio je to nauk koji se obično sticao posle mnogobrojnih sudara i žestokih udaraca, tako da su se starosedeoci na Mesecu držali podalje od pridošlica sve dok se ovi ne bi aklimatizovali.
     Sa svojim kompleksom radionica, kancelarija, skladišta, kompjuterskog centra, generatora, garaže, kuhinje, laboratorija i postrojenja za proizvodnju hrane, baza Klavijus predstavljala je svet u minijaturi. A po nekoj ironiji, mnoga umeća koja su primenjena u izgradnji ovog podzemnog carstva stečena su tokom pola stoleća hladnog rata.
     Svako ko je ikada radio u nekoj raketnoj bazi osećao bi se kao kod kuće u Klavijusu. Ovde, na Mesecu, primenjivane su iste veštine i tehnike podzemnog bivstvovanja, kao i ista zaštita od neprijateljske sredine; no, sve je to tu imalo miroljubive svrhe. Posle deset hiljada godina čovek je konačno pronašao nešto što je podjednako bilo uzbudljivo kao i rat.
     Nažalost, ovu činjenicu još nisu bile shvatile sve nacije.

     Planine koje su izgledale tako upadljive neposredno pre spuštanja sada su tajanstveno iščezle, nestavši sa vidika iza strmo zakrivljenog lunarnog obzorja. Oko svemirske letelice prostirala se ravna, siva ravnica, blistavo obasjana iskošenom svetlošću Zemlje. Iako je nebo, razume se, bilo potpuno crno, mogle su se razabrati samo najsjajnije zvezde i planete ukoliko se oči ne bi zaklonile od površinske bleštavosti.
     Nekoliko veoma neobičnih vozila kretalo se ka svemirskoj letelici 'Arijes 1B' - kranovi, dizalice, opslužni kamioni; jedni su bili automatski, dok je drugima upravljao vozač koji se nalazio u maloj kabini pod pritiskom. Većina ih je išla na balon-gumama, budući da ova glatka, ravna površina nije stvarala poteškoće prilikom prevoza; no, jedan tanker se kretao na neobičnim, gipkim točkovima koji su se pokazali kao najbolje svenamensko sredstvo za putovanje po Mesecu. Niz ravnih ploča postavljenih u krug, a svaka od njih zasebno montirana i opremljena oprugom - gipki točak raspolagao je mnogim pogodnostima guseničara iz koga je izveden. Prilagođavao je svoj oblik i prečnik terenu po kome se kretao, a za razliku od guseničara nastavio bi da dejstvuje čak i ako bi mu nekoliko delova nedostajalo.
     Jedan mali autobus sa produženom cevi, sličnom kratkoj i zdepstoj slonovoj surli, stao je da se prisno pripija uz svemirsku letelicu. Nekoliko sekundi kasnije spolja se začula lupa i zveket, a onda je usledio zvuk pištanja vazduha u času kada je spoj ostvaren i kada je došlo do izjednačavanja pritisaka. Unutrašnja vrata vazdušne komore su se otvorila i unutra je ušao odbor za doček.
     Predvodio ga je Ralf Halvorsen, upravnik južnog područja - koje je obuhvatalo ne samo bazu nego i isturene istraživačke grupe potekle iz nje. Sa njim su bili vođa naučne ekipe, dr Roj Majkls, sedokos, sitan geofizičar koga je Flojd poznavao iz ranijih poseta, i još šestorica viših naučnika i predstavnika upravnog osoblja. Pozdravili su ga sa poštovanjem i olakšanjem; od upravnika naniže, bilo je očigledno da su svi jedva čekali da im se ukaže prilika da se malo rasterete briga.
     "Veoma mi je milo što ste sa nama, dr Flojde", reče Halvorsen. "Jeste li udobno putovali?"
     "Izvrsno", uzvrati Flojd. "Let nije mogao biti bolji. Posada se veoma trudila oko mene."
     Usledio je uobičajeni laki razgovor koji je učtivost nalagala, dok se autobus udaljavao od svemirske letelice; prema prećutnom sporazumu, niko nije pominjao razlog njegove posete. Prevalivši hiljadu stopa od mesta za aluniranje, autobus je stigao do velike oznake na kojoj je pisalo:

     DOBRO DOŠLI U BAZU KLAVIJUS
     Astronautičke inženjerijske jedinice SAD
     1994.

     Vozilo potom stade da se spušta u jedan usek kojim ubrzo stiže ispod nivoa tla. Masivna vrata otvoriše se pred njima, a onda se zatvoriše iza njih. To se dogodilo još jednom, pa još jednom. Kada su se poslednja vrata zatvorila, razlegla se silna tutnjava vazduha i oni su se ponovo obreli u atmosferi, u sredini baze koja je omogućavala da se od odeće nosi samo košulja sa kratkim rukavima.
     Posle kratkog prolaska kroz tunel pun cevi i kablova, u kome su šuplje odjekivala ritmička kucanja i lupkanja, stigli su do upravnog sektora i Flojd se ponovo obreo u poznatoj sredini pisaćih mašina, kancelarijskih računara, ženskog pomoćnog osoblja, zidnih mapa i telefonske zvonjave. Kada su zastali pred vratima na kojima je pisalo UPRAVNIK, Halvorsen reče diplomatski: "Dr Flojd i ja doći ćemo u salu za konferencije za nekoliko minuta."
     Ostali klimnuše i promrmljaše nešto u glas saglasnosti, a zatim se udaljiše niz hodnik. Ali pre no što je Halvorsen stigao da uvede Flojda u svoju kancelariju, dogodilo se nešto nepredviđeno. Vrata su se otvorila i jedna mala prilika jurnu ka upravniku.
     "Tata! Bio si gore! A obećao si da ćeš i mene povesti!"
     "De, de, Dajana", odvrati Halvorsen ljutito i nežno u isti mah, "jedino sam ti kazao da ću te povesti ako budem mogao. Ali imao sam puno posla oko dočeka dr Flojda. Pozdravi se sa njim - upravo je stigao sa Zemlje."
     Devojčica - Flojd je procenio da ima oko osam godina - pruži mlitavu ruku. Njeno lice izgledalo mu je neodređeno poznato i Flojd najednom postade svestan da ga upravnik posmatra nekako neobično, osmehujući se pri tom. Gotovo se trgao od iznenađenja kada se prisetio šta je posredi.
     "Ne mogu da verujem!" uzviknu on. "Kada sam poslednji put bio ovde, ona je bila još beba!"
     "Prošle nedelje proslavila je četvrti rođendan", uzvrati Halvorsen ponosno. "Deca brzo rastu pri ovoj niskoj sili teže. Ali zato ne stare brzo - živeće duže od nas."
     Očaran, Flojd se zagleda u samouverenu mladu damu, zapazivši njeno dražesno držanje i neuobičajeno tanan sklop kostiju. "Milo mi je što smo se ponovo videli, Dajana", reče on. A onda ga nešto - možda puka znatiželja, a možda učtivost - nagna da doda: "Da li bi ti se dopalo da odeš na Zemlju?"
     Oči joj se zapanjeno razrogačiše; a potom ona žustro odmahnu glavom.
     "Tamo je gadno; povrediš se ako padneš. Osim toga, ima premnogo ljudi."
     Dobili smo, dakle, reče Flojd u sebi, prvo pokolenje svemiraca; biće ih sve više u potonjim godinama. Iako je postojalo nešto tužno u toj pomisli, u njoj je takođe bilo nade. Kad se Zemlja pretvori u ukroćen i spokojan, a možda i pomalo dosadan svet, i dalje će biti izazova za one koji vole slobodu, za tvrdokorne pionire i nemirne pustolove. Ali njihova oruđa više neće biti sekira i puška, kanu i kola sa arnjevima; umesto toga, na raspolaganju će im stajati nuklearna elektrana, pogon na plazmu i hidroponske farme. Brzo se približavao čas kada će Zemlja, kao sve majke, morati da se oprosti od svoje dece.
     Uz mešavinu pretnji i obećanja Halvorsen je nekako uspeo da se otarasi upornog potomka i da najzad uvede Flojda u kancelariju. Upravnikova odaja imala je tek oko petnaest kvadratnih stopa, ali u njoj su ipak bili smešteni sva oprema i svi simboli statusa jednog tipičnog šefa odeljenja sa godišnjim prihodom od pedeset hiljada dolara. Potpisane fotografije važnih političara - uključujući predsednika Sjedinjenih Država i generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija - ukrašavale su jedan zid, dok su pretežan deo drugog prekrivali potpisani snimci slavnih astronauta.
     Flojd utonu u udobnu kožnu fotelju i uze ponuđenu čašu 'šerija', proizvedenog u lunarnim biološkim laboratorijama. "Kako stoje stvari, Ralfe?" upita Flojd, najpre oprezno srknuvši piće, a potom potegavši bez ustručavanja.
     "Nije loše", uzvrati Halvorsen. "No, postoji nešto što bi trebalo da znaš pre no što pođeš tamo."
     "Šta je posredi?"
     "Pa, mislim da bi se to moglo opisati kao moralni problem", reče Halvorsen, uzdahnuvši.
     "Oh?"
     "Još nije ozbiljno, ali će uskoro postati."
     "Blokada vesti", reče Flojd ravnim glasom.
     "Tačno", uzvrati Halvorsen. "Mojim ljudima to sve teže pada. Uostalom, većina ih ima porodice na Zemlji; tamo se sigurno misli da su svi mrtvi od neke zaraze na Mesecu."
     "Žao mi je zbog toga", reče Flojd, "ali nismo uspeli da smislimo nijedan bolji paravan, a ovaj je do sada bio delotvoran. Uzgred budi rečeno, sreo sam Mojseviča u svemirskoj stanici; čak je i on naseo."
     "To bi trebalo da usreći one iz bezbednosti."
     "Nemaju baš razloga da budu odveć srećni, budući da je on čuo za MNT-1; vesti su negde procurile. Ali ne možemo da damo nikakvu izjavu sve dok ne saznamo šta je ta vražija stvar i da li iza nje možda stoje naši kineski prijatelji."
     "Dr Majkls smatra da ima odgovor na to. Jedva čeka da ti ga saopšti"
     Flojd ispi čašu do dna. "A ja jedva čekam da ga čujem. Pođimo."

11. NEPRAVILNOST

     Konferencija je držana u velikoj, pravougaonoj sali u koju se bez tiskanja moglo smestiti stotinu ljudi. Bila je opremljena najnovijim optičkim i elektronskim displejima i po svoj prilici bi ličila na uzornu salu za konferencije da nije bilo mnogobrojnih postera, 'pin-ap' fotografija, objava i amaterskih slika koji su ukazivali na to da se tu nalazilo središte lokalnog kulturnog života. Flojdu je posebno pala u oči zbirka oznaka, očigledno brižljivo sakupljana, u koju su ulazile i takve poruke kao što su: MOLIMO VAS, NE GAZITE TRAVU... ZABRANJENO PARKIRANJE PARNIM DANIMA... DEFENSE DE FUMER... ZA PLAŽU... PRELAZ STOKE... ZAUSTAVNA TRAKA i NE HRANI ŽIVOTINJE. Ako su ovi znaci bili pravi - a tako su svakako izgledali - njihov prevoz sa Zemlje stajao je čitavo malo bogatstvo. Postojao je izvestan dirljiv prkos u vezi sa njima; na ovom negostoljubivom svetu ljudi su još mogli da zbijaju šale na račun stvari koje su bili prinuđeni da ostave za sobom - i koje njihovoj deci nikada neće nedostajati.
     Skupina od četrdeset ili pedeset ljudi čekala je Flojda i svi učitivo ustaše kada je on ušao iza upravnika. Klimnuvši nekolicini poznatih lica, Flojd prošaputa Halvorsenu: "Hteo bih da kažem nekoliko reči pre no što počne zvanični deo konferencije."
     Flojd sede u prvi red, dok se upravnik pope na govornicu i pređe pogledom po okupljenoj publici.
     "Dame i gospodo", poče Halvorsen, "uopšte ne moram da vam skrenem pažnju na to da je ovo izuzetno važan trenutak. Veoma nam je milo što je među nama i dr Hejvud Flojd. Svi ga znamo po čuvenju, a mnogi ga i lično poznaju. Upravo je stigao posebnim letom sa Zemlje i pre konferencije želeo bi da nam uputi nekoliko reči. Dr Flojd."
     Flojd se pope na govornicu praćen učtivim pljeskom, uz osmeh osmotri publiku i poče: "Hvala - hoću samo ovo da kažem. Presednik me je zamolio da vam prenesem njegovo duboko uvažavanje za vaš izuzetan trud; iskreno se nadamo da ćemo uskoro moći da ga obelodanimo. Sasvim sam svestan", nastavi on oprezno, "da neki među vama - možda većina - drže do toga da konačno bude podignut zastor spušten iz razloga bezbednosti; kada biste mislili drugačije, ne biste bili naučnici."
     Krajičkom oka osmotrio je dr Majklsa, čije je lice bilo pomalo naborano, tako da je do izražaja došao dugačak ožiljak na desnom obrazu - po svoj prilici posledica nekog nesrećnog slučaja u svemiru. Dobro je znao da geolog žestoko protestvuje zbog onoga što je nazvao 'besmislena igra žandara i lopova'.
     "Ali voleo bih da vas podsetim", nastavi Flojd, "da smo ovde suočeni sa krajnje izvanrednom situacijom. Moramo biti bespogovorno sigurni u činjenice kojima raspolažemo; ako sada pogrešimo, možda se neće ukazati druga prilika - te vas u to ime molim da pokažete još samo malo strpljenja. To su takođe predsednikove želje.
     Ovo je sve što imam da vam kažem. Sada sam spreman za vaš izveštaj."
     On se vrati do svog sedišta; upravnik reče: "Velika hvala, dr Flojde", a zatim klimnu, pomalo osorno, prema vođi naučne ekipe. Na ovaj znak, dr Majkls se pope na govornicu i svetla se prigušiše.
     Na ekranu blesnu jedna fotografija Meseca. U samom središtu diska nalazio se blistavi, beli, kraterski prsten iz koga se pružala upadljiva zrakasta šara. Izgledalo je u potpunosti kao da je neko prosuo vreću brašna po licu Meseca i ono se razletelo u svim pravcima.
     "Ovo je Tiho", reče Majkls, pokazavši prema središnjem krateru. "Na ovoj fotografiji snimljenoj odozgo Tiho je još uočljiviji i izrazitiji nego kada se posmatra sa Zemlje; tada je smešten blizu ruba Meseca. Ali osmotren iz ovog ugla - pravo iznad sa visine od hiljadu milja - vidite kako preovlađuje celom poluloptom."
     Dopustio je Flojdu da dobro pogleda nepoznat izgled poznatog objekta, a onda nastavi: "Tokom prošle godine obavljali smo magnetska osmatranja ovog područja iz satelita na niskoj orbiti. Stvar je okončana tek pre mesec dana, a evo ishoda - karta kojom su započele sve nevolje."
     Na ekranu blesnu nova slika; izgledala je kao topografska karta, ali je pokazivala snagu magnetnog polja, a ne nadmorsku visinu. Najvećim delom, linije su išle prilično uporedo i bile su veoma razmaknute; ali u jednom uglu karte iznenada su postajale zbijenije, obrazujući niz koncentričnih krugova - što je nalikovalo šari čvora u komadu drveta.
     Čak je i nevičnom oku bilo jasno da se nešto neobično zbilo sa Mesečevim magnetnim poljem na tom području; u dnu karte stajalo je ispisano velikim slovima: MAGNETSKA NEPRAVILNOST TIHO - JEDAN (MNT-1). U gornjem desnom uglu bilo je otisnuto: STROGO POVERLJIVO.
     "U prvi mah, pomislili smo da je tu izbila na površinu neka magnetna stena, ali tome su se protivili svi geološki nalazi. Isto tako, čak ni veliki meteorit sazdan od nikla i gvožđa ne bi mogao da izazove tako snažno polje; odlučili smo stoga da malo ispitamo stvar.
     Prva ekipa nije otkrila ništa - samo uobičajeni ravan teren prekriven veoma tankim slojem Mesečeve prašine. Izbušili su rupu u samom središtu magnetnog polja da bi pribavili uzrok jezgra za izučavanje. Na dubini od dvadeset stopa bušilica se zaustavila. I tako, izviđačka ekipa počela je da kopa - što nimalo nije lak posao u skafandrima, uveravam vas.
     Ono što su tamo našli nagnalo ih je da se žurno vrate u bazu. Poslali smo veću ekipu, sa boljom opremom. Kopali su dve nedelje - a ishod toga znate."
     Zatamnjena sala za konferencije postade najednom utihla i puna iščekivanja dok se slika na ekranu menjala. Iako su je svi videli mnogo puta, nije bilo nikog ko se nije nagnuo malo napred, nadajući se da će uočiti nove pojedinosti. Na Zemlji i Mesecu, ni stotinu ljudi nije do sada imalo tu povlasticu da baci pogled na ovu fotografiju.
     Na njoj se video jedan čovek u jarkocrvenom i žutom skafandru kako stoji na dnu iskopane rupe, držeći geometrijsku šipku razdeljenu u decimetre. Bilo je očigledno da je snimak načinjen u toku noći i da je mogao poticati sa ma kog dela Meseca ili Marsa. No, nijedna planeta do sada nije iznedrila takav prizor.
     Objekat pred kojim je pozirao čovek u skafandru predstavljao je okomitu ploču od nekog kao ugalj crnog materijala, visoku oko deset stopa, a pet široku: Flojda je podsetila, pomalo zloslutno, na džinovsku nadgrobnu ploču. Savršeno oštrih ivica i simetrična, bila je toliko crna da je izgledalo kao da je progutala svetlost što pada na nju; nije bilo nikakvih površinskih pojedinosti. Ni po čemu se nije moglo ustanoviti da li je načinjena od kamena, metala ili plastike - ili možda od nekog materijala potpuno nepoznatog čoveku.
     "MNT-1", objavi dr Majkls, gotovo smerno. "Izgleda potpuno nov, zar ne. Ne mogu ništa prebaciti onima koji su pomislili da je star svega nekoliko godina, te su ga tako doveli u vezu sa trećom kineskom ekspedicijom iz 1998. Ali ja nikada nisam u to poverovao - a sada smo kadri da mu tačno procenimo starost na osnovu lokalnih geoloških nalaza.
     Moje kolege i ja, dr Flojde, spremni smo da stavimo na kocku svoj ugled. MNT-1 nema nikakve veze sa Kinezima. U stvari, on nema nikakve veze ni sa celom ljudskom rasom - jer kada je bio zakopan, ljudi još uopšte nisu postojali.
     Vidite, star je približno tri miliona godina. Ono što vam sada stoji pred očima predstavlja prvi dokaz o postojanju vanzemaljskog inteligentnog života."

12. PUTOVANJE PRI SVETLOSTI ZEMLJE

     PODRUČJE MAKROKRATERA: Pruža se južno gotovo od središta vidljive strane Meseca i istočno od područja središnjih kratera. Gusto prošarano udarnim kraterima; većina ih je velika, a među njima je i najveći na Mesecu; na severnom delu neki krateri su naprsli od udara pri nastajanju Mare Imbriuma. Neravna površina gotovo posvuda, izuzev na dnu nekih kratera. Pretežan deo površine pod nagibom, uglavnom između 10 stepeni i 12 stepeni; dna nekih kratera približno ravna.
     SPUŠTANJE I KRETANJE: Spuštanje načelno otežano zbog neravnog terena pod nagibom; manje otežano na ravnom dnu nekih kratera. Kretanje moguće gotovo svuda, ali potreban izbor maršrute; manje otežano na ravnom dnu nekih kratera.
     GRAĐENJE: Načelno umereno otežano zbog nagiba i mnogobrojnih velikih blokova od drobljivog materijala; kopanje u lavi otežano na dnu nekih kratera.
     TIHO: Krater nastao po obrazovanju mora; prečnik 54 milje, obod 7.900 stopa iznad okolnog terena; dno duboko 12.000 stopa; najistaknutiji zrakasti sistem na Mesecu; neki zraci pružaju se preko 500 milja.

     (Izvod iz 'Posebne inženjerijske studije površine Meseca', kancelarija vođe inženjerijske ekipe, vojno odeljenje. 'U. S. Geological Survey', Vašington, 1961.)

     Pokretna laboratorija koja je hitala preko kraterske ravnice brzinom od pedeset milja na sat prilično je nalikovala na prekomerno veliku stambenu prikolicu postavljenu na osam gipkih točkova. No, ona je bila znatno više od toga; predstavljala je samostalnu bazu u kojoj je dvadestoro ljudi moglo da živi i radi više nedelja. U stvari, bio je to svemirski brod koji se kretao po tlu - a u slučaju nužde mogao je čak i da poleti. Ukoliko bi naišla na pukotinu ili kanjon koji se zbog veličine ne bi mogao zaobići ili čiji prekomerno strmi obronci ne bi omogućavali ulazak, ona bi mogla da preskoči preko prepreke, oslonivši se na svoja četiri donja mlaznika.
     Gledajući kroz prozor, Flojd je video kako se pred njim pruža jasno uočljiv trag; na desetine vozila tu je za sobom ostavilo čvrsto otisnut beleg u drobljivoj Mesečevoj površini. Na pravilnim razmacima duž te pruge bile su postavljene visoke, tanke šipke koje su imale po jednu bleskajuću svetiljku. Niko se nije mogao izgubiti na putu dugačkom dve stotine milja od baze Klavijus do MNT-1, bez obzira na okolnost što je još bila noć i što je do izlaska Sunca preostalo više časova.
     Zvezde na svodu bile su tek malo svetlije, ili mnogobrojnije, nego za vedrih noći na visoravnima Novog Meksika ili Kolorada. No, postojale su dve stvari na tom kao ugalj crnom nebu koje su odagnavale svaki privid da je tu posredi Zemlja.
     Prva je bila sama Zemlja - blistavi svetionik što je počivao povrh severnog obzorja. Svetlost koja se slivala sa te džinovske polulopte bila je na desetine puta blistavija nego ona kojom se odlikovao puni Mesec i optakala je svekoliki predeo hladnom, plavo-zelenom fosforescentnošću.
     Druga nebeska prilika bila je slabašna, biserna kupa svetlosti koja je iskošeno stajala na istočnom delu svoda. Postajala je sve svetlija ka obzorju, nagoveštavajući velike vatre što su stajale skrivene tik ispod ruba Meseca. Tu se raskriljavala bleda slava koju nijedan čovek nije imao prilike da vidi sa Zemlje, osim za vreme kratkotrajnog potpunog pomračenja. Bila je to korona, vesnik lunarne zore, koja je obznanjivala da će Sunce uskoro obasjati ovu usnulu zemlju.
     Sedeći sa Halvorsenom i Majklsom u prednjoj osmatračnici, neposredno ispod vozačevog mesta, Flojd zateče samoga sebe kako se u mislima neprekidno vraća na onaj bezdan od tri miliona godina koji se upravo otvorio pred njim. Kao i svi naučno pismeni ljudi, on je bez poteškoća baratao i znatno dužim razdobljima - ali ona su se odnosila jedino na kretanja zvezda i spore cikluske beživotne Vaseljene. Um ili inteligencija tu nisu bili upleteni; ti eoni bili su lišeni svega što je moglo dejstvovati na osećanja.
     Tri miliona godina! Beskrajno zgusnuta panorama pisane istorije, sa svojim carstvima i kraljevima, svojim trijumfima i tragedijama, jedva da je zapremala hiljaditi deo tog nepojamnog vremenskog razmaka. Ne samo Čovek, nego i većina životinja koje sada žive na Zemlji nisu čak ni postojali kada je ta crna zagonetka tako pomno bila zakopana ovde, u najblistavijem i najspektakularnijem od svih kratera na Mesecu.
     U to da je bila zakopana, sasvim hotimice, dr Majkls uopšte nije sumnjao, "U prvi mah", objasnio je on, "nadao sam se da ploča možda označava položaj nekog podzemnog ustrojstva, ali naša najnovija istraživanja odbacila su tu mogućnost. Stvar počiva na širokoj platformi od istog crnog materijala, dok se ispod prostire jednolična stena. Ta... stvorenja... koja su je sazdala želela su da obezbede da ostane postojana i otporna na sve poremećaje, izuzev najjačih mesecotresa. Gradili su za večnost."
     U Majklsovom glasu osećalo se likovanje, ali i tuga; ni Flojd nije bio pošteđen ovog dvojstva. Konačno, došlo se do odgovora na jedno od čovekovih najstarijih pitanja; ovde se nalazio dokaz, izvan svake sumnje, da Vaseljena nije iznedrila jedino ljudsku inteligenciju. No, uz svest o tome išlo je i bolno saznanje o ogromnosti Vremena. Ma šta bilo to što je minulo ovuda, promašilo je čovečanstvo za stotinu hiljada pokolenja. A možda je, reče Flojd u sebi, baš dobro što je tako ispalo. Pa ipak - šta smo sve mogli naučiti od stvorenja kadrih da prevaljuju svemirske razdaljine, u vreme dok su naši preci još živeli na drveću!
     Nekoliko stotina jardi ispred, povrh Mesečevog neobično bliskog obzorja uzdizala se jedna oznaka. U njenoj osnovi nalazila se konstrukcija u obliku šatora prekrivena blistavom srebrnom folijom, očigledno zaštitom od žestoke dnevne toplote. Dok je autobus promicao pokraj nje, Flojd je došao u priliku da pri blistavoj svetlosti Zemlje pročita napis:

     OSTAVA ZA SLUČAJ NUŽDE br. 3
     20 kg tečnog kiseonika
     10 kg vode
     20 pakovanja hrane tipa 4
     1 kutija pribora tipa B
     1 oprema za opravku skafandra
     ! TELEFON !

     "Jeste li pomislili na ovo?" upita Flojd, pokazavši kroz prozor. "Možda je posredi ostava za slučaj nužde koju je tu ostavio pohod što se više nikada nije vratilo?"
     "Nije isključeno", priznade Majkls. "Magnetno polje označava tačan položaj, tako da se lako može pronaći. Ali prilično je mala - u nju baš ne može da stane premnogo zaliha."
     "Ko zna?" umeša se Halvorsen. "Ništa nam, naime, ne govori koliko su oni veliki. Možda nisu viši od šest inča, u kom slušaju bi ova stvar odgovarala zgradi od dvadeset ili trideset spratova."
     Majkls odmahnu glavom. "Isključeno", usprotivi se on. "Ne mogu da postoje sasvim mala inteligentna stvorenja; neophodna je određena minimalna veličina mozga."
     Majkls i Halverson, Flojd je zapazio, često zastupaju suprotna stanovišta, ali, kako je izgledalo, ova okolnost nije bila uzrok lične netrpeljivosti ili trvenja među njima. Međusobno su se uvažavali, bez obzira na to da li se u nečemu slažu ili ne.
     U svakom slučaju, kada je posredi bila priroda MNT-1, saglasnost nije postojala ni znatno šire - pa čak ni u pogledu naziva ovog artefakta: neki su se radije opredeljivali za 'Monolit u Tihou', čime se ipak zadržavao jedan deo skraćenice. Tokom šest časova od kako se spustio na Mesec, Flojd je imao prilike da čuje desetak teorija, ali se nije opredelio ni za jednu od njih. Svetilište, topografski obeleživač, grob, geofizički uređaj - to su bile najzastupljenije pretpostavke, a neki od onih što su ih zastupali činili su to veoma strastveno. Sklopljeno je već mnogo opklada, tako da će prilično novca promeniti vlasnika kada se istina konačno obelodani - ako do toga, razume se, uopšte dođe.
     Do sada se čvrsti, crni materijal ploče opirao svim prilično blagim nastojanjima Majklsa i njegovih kolega da se domognu uzoraka. Oni nisu sumnjali u to da bi laserski snop mogao da proreže ploču - jer, svakako, ništa se nije moglo odupreti toj zastrašujućoj usredsređenosti energije - ali odluka o pribegavanju tako silovitim merama bila je prepuštena Flojdu. On je već odlučio da se najpre pokuša sa rendgenskim zracima, soničnim sondama, neutronskim snopovima i svim drugim nerazornim sredstvima istraživanja pre no što se pribegne teškoj artiljeriji lasera. Bio bi to pravi varvarski čin uništiti nešto što niste u stanju da razumete; ali možda su ljudi uistinu bili varvari u poređenju sa stvorenjima koja su načinila tu stvar.
     A odakle su mogli stići? Da ne potiču sa samog Meseca? Ne, to je bilo sasvim nemoguće. Da je ikada postojao domorodački život na ovom golom i jalovom mestu, on bi bio uništen tokom poslednje epohe obrazovanja kratera, kada se pretežan deo lunarne površine nalazio u stanju crvenog usijanja.
     Sa Zemlje? Vrlo neverovatno, premda možda ne i potpuno nemoguće. Bilo koja razvijena zemaljska civilizacija - po svoj prilici ne-ljudska - u razdoblju pleistocena ostavila bi mnogo drugih tragova svog postojanja. O tome bismo već sve znali, pomisli Flojd, znatno pre no što smo stigli na Mesec.
     Preostaju, dakle, dve mogućnosti - planete i zvezde. Svi nalazi su se, međutim, protivili mogućnosti postojanja inteligentnog života negde drugde u Sunčevom sitemu - štaviše, bilo kakvog života, izuzev na Zemlji i Marsu. Unutrašnje planete bile su odveć tople, a spoljnje prekomerno hladne, osim ako ne biste zaronili u njihove atmosfere do dubina gde su se pritisci peli na mnogo stotina tona po kvadratnom inču.
     Posetioci su, znači, po svoj prilici došli sa zvezda - premda je to izgledalo još neverovatnije. Podigavši pogled prema sazvežđima posejanim po abonosnom lunarnom nebu, Flojd se priseti koliko su samo puta njegove kolege naučnici 'dokazali' da je međuzvezdani let nemoguć. Putovanje od Zemlje do Meseca i dalje izgledalo je veoma upečatljivo; ali najbliža zvezda nalazila se na stotinu miliona puta većoj razdaljini... Razmišljati o tome značilo je samo traćiti vreme; morao je da sačeka dok se ne sakupi još nalaza.
     "Molim vas, pričvrstite pojaseve na sedištu i obezbedite od pomicanja sve slobodne predmete", oglasi se iznenada zvučnik u kabini. "Približavamo se nagibu od četrdeset stepeni."
     Na obzorju su se pojavila dva obeleživača sa treperavim svetlima i autobus se zaputi između njih. Flojd tek što je podesio bezbednosne pojaseve, kada vozilo pređe rub uistinu strašnog nagiba i stade da se spušta dugačkom nizbrdicom, prekrivenom oštrim gromadama, koja je bila podjednako strma kao i kućni krov. Iskošena svetlost Zemlje, koja je dopirala iza njih, sada je veoma slabo osvetljavala predeo, tako da su bili uključeni reflektori na autobusu. Pre mnogo godina, Flojd je imao priliku da stoji na rubu grotla Vezuva i da odatle posmatra krater; lako je mogo zamisliti da sada ponire u njega, a taj osećaj nije bio nimalo prijatan.
     Spuštali su se jednom od unutrašnjih terasa Tihoa, koja je postajala vodoravna nekih hiljadu stopa niže. Dok su išli obronkom, Majkls pokaza preko velikog prostranstva ravnice koja se sada raskriljavala pod njima.
     "Eno ih", uzviknu on. Flojd klimnu; već je zapazio skupinu crvenih i zelenih svetala nekoliko milja ispred i nije skidao pogled sa njih dok se autobus lagano spuštao niz strminu. Veliko vozilo očigledno se besprekorno nalazilo pod kontrolom, ali on nije predahnuo sve dok se nisu ponovo našli na ravnom tlu.
     Sada je uspeo da razabere, blistavu poput srebrnih mehurova pri svetlosti Zemlje, grupu kupola pod pritiskom - privremena skloništa u kojima su bili smešteni radnici što su tu radili. U blizini se nalazio radio-toranj, a uz to i oprema za bušenje, skupina parkiranih vozila i velika gomila izlomljene stene, po svoj prilici materijal koji je iskopan da bi se obelodanio monolit. Taj mali bivak u divljini izgledao je krajnje samotan i veoma podložan dejstvu prirodnih sila što su bešumno delovale unaokolo. Nije bilo nikakvog znaka života, baš kao ni nagoveštaja zašto su ljudi došli ovamo, tako daleko od doma.
     "Možete nazreti krater", reče Majkls. "Tamo, desno - oko sto stopa od radio-antene."
     Tu smo, dakle, pomisli Flojd, dok je autobus prolazio pokraj kupola pod pritiskom, približujući se ivici kratera. Bilo mu se ubrzalo kada se nagao napred da bi bolje video. Vozilo je oprezno stalo da se spušta rampom od utabane stene u unutrašnjosti kratera. I tu, baš kao što je video na fotografijama, nalazio se MNT-1.
     Flojd se upilji, zažmirka, odmahnu glavom, pa se ponovo zagleda. Čak i pri blistavoj svetlosti Zemlje bilo je teško videti jasno objekt; prvi utisak koji je stekao bio je da mu je pred očima ravan pravougaonik koji kao da je isečen iz većeg komada indiga; izgledalo je kao da je potpuno lišen debljine. Razume se, posredi je bila optička varka; iako je posmatrao čvrsto telo, ono je odražavalo tako malo svetlosti da mu je mogao videti samo obrise.
     Među putnicima je vladao potpuni muk dok se autobus spuštao u krater. Ispunjavalo ih je strahopoštovanje, ali i neverica - naprosto su odbijali da poveruju da je mrtvi Mesec od svih svetova mogao da iznedri ovo fantastično iznenađenje.
     Autobus se zaustavio na dvadeset stopa od ploče, i to sa njene najšire strane, tako da su svi putnici mogli da je dobro osmotre. No, izuzev geomertijski savršenog oblika, malo se šta drugo moglo zapaziti. Nigde nije postojalo nikakvo obeležje, niti je krajnja, abonosna tmastost monolita ma gde bila narušena. Bila je to sama kristalizacija noći i Flojd se za trenutak zapita da li bi to ipak mogla biti neka izuzetna prirodna formacija koju su sazdali plamenovi i pritisci što su sudelovali u stvaranju Meseca. Ali ta daleka mogućnost, znao je, već je bila ispitana i odbačena.
     Na neki signal, reflektori postavljeni po ivici kratera složno se upališe i sjajna svetlost Zemlje namah bi potrta znatno snažnijom blistavošću. U lunarnom vakuumu snopovi su, razume se, bili potpuno nevidljivi; obrazovali su preklapajuće elipse zaslepljujuće beline, usredsređene na monolit. Na mestima gde su ga dodirivale, njegova abonosna površina kao da ih je gutala.
     Pandorin kovčeg, pomisli Flojd, uz iznenadno naviranje slutnje - koji čeka da ga otvori radoznao Čovek. Šta li će samo pronaći unutra?

13. SPORO SVITANJE

     Glavna kupola pod pritiskom kod mesta na kome se nalazio MNT-1 imala je u prečniku samo dvadeset stopa, tako da je unutra bilo neugodno skučeno. Autobus, koji je sa njom bio povezan preko jedne od dve vazdušne komore, malo je povećao raspoloživi prostor, što je i te kako bilo dobrodošlo.
     U poluloptastom balonu sa dvostrukim zidovima živelo je, radilo i spavalo šestoro naučnika i tehničara koji su bili stalno uključeni u projekat. Tu je takođe bio smešten pretežan deo njihove opreme i uređaja, sve zalihe koje se nisu mogle ostaviti u vakumu napolju, kuhinjska, kupatilska i klozetska postrojenja, geološki uzorci i jedan mali TV ekran posredstvom koga se lokalitet mogao držati pod stalnim nadzorom.
     Flojd se nije iznenadio kada je Halvorsen izabrao da ostane u kupoli; on je izložio svoje stanovište uz zavidnu iskrenost.
     "Za mene je skafander nužno zlo", rekao je upravnik. "Oblačim ga samo četiri puta godišnje kada izlazim u tromesečne inspekcije. Ako nemate ništa protiv, sedeću ovde i posmatraću preko televizije."
     Jedan deo njegovih predrasuda sada je bio neopravdan, budući da su najnoviji modeli bili nesravnjivo udobniji od nezgrapnih oklopa koje su nosili prvi lunarni istraživači. Mogli su se navući za manje od jednog minuta, čak i bez pomoći sa strane, i bili su potpuno automatski. 'Model pet', u kome je Flojd sada bio brižljivo zaptiven, zaštitio bi ga i od najgorih uslova koji se mogu pojaviti na Mesecu, bilo danju ili noću.
     U pratnji dr Majklsa, on uđe u malu vazdušnu komoru. Kada je dobovanje pumpi zamrlo, a njegov skafander se gotovo neprimetno ukrutio oko njega, on se najednom nađe optočen tišinom vakuuma.
     Ovu tišinu prekide dobrodošli zvuk u skafandru.
     "Je li pritisak u redu, dr Flojde? Dišete normalno?"
     "Da - sve je kako treba."
     Pratilac mu pažljivo proveri pokazivače i ventile na spoljnjem delu skafandra, a onda reče:
     "U redu - hajdemo."
     Spoljnja vrata se otvoriše i pred njima se pojavi prašinom prekriven Mesečev predeo, obasjan sjajem Zemlje.
     Uz obazrive, gegave kretnje Flojd krenu za Majklsom iz komore. Nije bilo teško hodati; štaviše, pomalo paradoksalno, u skafandru se osećao prijatnije nego bilo kada od kako je stigao na Mesec. Dodatna težina ovog oklopa i blagi otpor koji je on pružao njegovim pokretima stvarali su izvestan privid izgubljene zemaljske gravitacije.
     Prizor se promenio od kada je grupa stigla pre jedva jedan sat. Iako su zvezde i Zemljina polulopta bile u podjednakoj meri blistave, četrnaestodnevna lunarna noć bezmalo se okončala. Sjaj korone ličio je na lažno rađanje Meseca povrh istočnog neba - a onda, bez upozorenja, vrh radio-stuba stotinu stopa iznad Flojdove glave najednom kao da je buknuo plamenom u času kada je uhvatio prve zrake dole još skrivenog Sunca.
     Sačekali su da iz vazdušne komore iziđu nadzornik projekta i njegova dva pomoćnika, a zatim lagano krenuše prema krateru. Kad su stigli do njega, tanušan luk nesnosne usijanosti pomolio se iznad istočnog obzorja. Iako će biti potreban pun sat da se Sunce skroz digne povrh ruba Meseca koji se lagano okretao, zvezde su već čilele.
     Krater se još nalazio u senci, ali su reflektori postavljeni duž njegovih ivica blistavo obasjavali unutrašnjost. Dok se Flojd lagano spuštao rampom ka crnom pravougaoniku, ispunjavalo ga je ne samo osećanje strahopoštovanja, nego i bespomoćnosti. Ovde, kod samog portala Zemlje, čovek je već stajao licem u lice sa jednom tajnom koja možda nikada neće biti odgonetnuta. Pre tri miliona godina nešto je minulo ovuda, ostavilo za sobom ovo nedokučeno i možda nedokučivo znamenje vlastite svrhe, a zatim se vratilo ka planetama - ili ka zvezdama.
     Radio u skafandru prekide Flojdove sanjarije. "Govori nadzornik projekta. Molim vas da svi stanete ovamo - voleli bismo da snimimo nekoliko fotografija. Dr Flojde, da li biste stali u sredinu... dr Majkls... hvala..."
     Nikome drugom sem Flojdu nije se učinilo da u ovome ima nečega smešnog. No, i on je ipak morao pošteno da prizna da mu je milo što je neko poneo foto-aparat; ovaj snimak nesumnjivo će postati istorijski i on je hteo da obezbedi nekoliko primeraka za sebe. Nadao se da će mu se lice jasno videti kroz vizir skafandra.
     "Hvala, gospodo", reče fotograf, pošto se okončalo pomalo kočoperno poziranje pred monolitom i pošto je on načinio desetak snimaka. "Naložićemo foto-odeljenju u bazi da vam pošalje primerke."
     Posle toga, Flojd posveti punu pažnju abonosnoj ploči - počevši da polako obilazi oko nje, ispitujući je iz svih uglova, nastojeći da uvreži u pamćenje njene neobičnosti. Nije očekivao da će nešto pronaći, pošto je znao da je svaki kvadratni inč već mikroskopski pomno ispitan.
     Tromo Sunce u međuvremenu se podiglo povrh ivice kratera i njegovi zraci slivali su se gotovo pljoštimice po istočnom pročelju bloka. No, on kao da je upijao svaku česticu svetlosti, tako da je izgledalo da ove uopšte nema.
     Flojd odluči da izvrši jednostavan opit; postavio se između monolita i Sunca i potražio pogledom vlastitu senku na glatkoj, crnoj ravni. Nije bilo ni traga od nje. Bar deset kilovata sirove toplote mora da je padalo na ploču; ako se nešto nalazilo unutra, onda se jamačno brzo prokuvavalo.
     Baš je neobično, pomisli Flojd, naći se ovde u času kada ovu... stvar... Sunce prvi put obasjava posle početka ledenih doba na Zemlji. Ponovo mu je radoznalost pobudila njena crna boja; ona je bila idealna, razume se, za apsorbovanje solarne energije. Ali odmah je odbacio ovu pomisao; jer ko bi bio toliko lud da zakopa napravu na Sunčev pogon na dubinu od dvadeset stopa?
     On podiže pogled prema Zemlji koja je počinjala da kopni na jutarnjem nebu. Samo je šačica od šest milijardi ljudi tamo znala za ovo otkriće; kako će svet reagovari na ovu vest kada konačno bude obelodanjena?
     Političke i socijalne implikacije bile su ogromne; svaka osoba koja se odlikovala istinskom inteligentnošću - svako ko je gledao makar i inč dalje od svog nosa - ustanoviće da su joj se život, vrednosti, filozofija tanano promenili. Čak i ako u pogledu MNT-1 ništa ne bude otkriveno i on ostane večna tajna, Čovek će znati da nije jedini u Vaseljenji. Iako ih je on promašio za više miliona godina, oni koji su jednom stajali ovde još se mogu vratiti: a ako do toga i ne dođe, uopšte nije isključeno da postoje i drugi. Sve budućnosti moraju sada sadržati ovu mogućnost.
     Flojd se još nosio sa ovim mislima kada se zvučnik u njegovom skafandru najednom oglasi prodornim elektronskim piskom, sličnim grozno pojačanom i izobličenom vremenskom signalu. On nesvesno pokuša da prekrije uši šakama u rukavicama skafandra; potom se pribra i mahnito posegnu ka dugmetu za kontrolisanje jačine na radio-prijemniku. Dok je to nesigurno činio, još četiri piska razlegoše se eterom; a onda usledi milosrdna tišina.
     Svuda oko kratera prilike su nepomično stajale, paralisane potpunom zbunjenošću. Nije, dakle, posredi kvar u mojoj opremi, reče Flojd u sebi; svi su čuli ove prodorne elektronske krike.
     Posle tri miliona godina tmine, MNT-1 pozdravio je lunarnu zoru.

14. OSLUŠKIVAČI

     Stotinu miliona milja sa one strane Marsa, u studenoj samotnosti do koje još nije stigao nijedan čovek, 'Monitor za duboki svemir 79' lagano se kretao među prepletenim orbitama asteroida. Tri godine besprekorno je vršio svoje poslanstvo - na ponos i diku američkih naučnika koji su ga projektovali, britanskih inženjera koji su ga napravili i ruskih tehničara koji su ga lansirali. Tanana paučina antena hvatala je prolazeće talase radio-šuma - neprekidno pucketanje i pištanje onoga što je Paskal, u jednom znatno jednostavnijem dobu, prostodušno nazvao 'tišina beskrajnog prostora'. Detektori zračenja beležili su i podvrgavali analizi priliv kosmičkih zraka iz Galaksije i iz tačaka izvan nje; neutronski i rendgenski teleskopi motrili su na neobične zvezde koje nijedno ljudsko oko nikada neće videti; magnetometri su osmatrali nalete i orkane Sunčevog vetra, mlazeve razrađene plazme koji su šikljali sa zvezde brzinom od milion milja na sat ka njenoj deci što su kružila oko nje. Sve te stvari, kao i mnoge druge, strpljivo je beležio 'Monitor za duboki svemir 79', unoseći ih u svoju kristalnu memoriju.
     Jedna od njegovih antena koje su smatrane čudom elektronike neprekidno je bila upravljena prema istoj tački što se nikada nije odveć udaljavala od Sunca. Svakih nekoliko meseci njena daleka meta mogla se videti, da je kojim slučajem tu bilo nekog oka kadrog za gledanje, kao sjajna zvezda sa obližnjim, slabašnim pratiocem; no, pretežan deo vremena ona je bila izgubljena u bleštavosti Sunca.
     Ka toj udaljenoj planeti, Zemlji, monitor je svaka dvadeset četiri časa upućivao informacije koje je strpljivo sakupljao, sve zgodno sažete u jedan petominutni impuls. Oko četvrt časa kasnije, putujući brzinom svetlosti, taj impuls bi stigao do odredišta. Na njega su čekale mašine kojima je to dodeljeno u dužnost; one bi pojačele i snimile signal, a potom bi ovaj snimak bio dodat već postojećem fondu od mnogo hiljada milja magnetne trake koja je sada stajala uskladištena u trezorima Svetskih svemirskih centara u Vašingtonu, Moskvi i Kamberi.
     Od časa kada su se prvi sateliti vinuli na orbitu, pre skoro pedeset godina, bilioni i trilioni impulsa informacija slivali su se iz svemira, da bi bili uskladišteni za dan kad će možda doprineti razvoju znanja. Samo će sićušan deo sveg tog sirovog matrijala uopšte biti obrađen; no, nikako se unapred nije moglo reći koja će osmatranja koji naučnik možda poželeti da konsultuje kroz deset, pedeset ili stotinu godina. Sve je, dakle, valjalo čuvati u arhivi, naslagano u beskrajnim hodnicima sa klimatizacijom, umnoženo u tri primerka od kojih se svaki nalazio u drugom središtu, čime se osujećivala mogućnost slučajnog gubitka. Bio je to deo istinskog blaga čovečanstva, vredniji od svekolikog zlata beskorisno zaključanog u trezorima banaka.
     A sada je 'Monitor za duboki svemir 79' zabeležio nešto neobično - slabašan, ali i nepogrešiv poremećaj koji je prostrujao kroz Sunčev sistem i koji se veoma razlikovao od svih prirodnih pojava uočenih u prošlosti. Automatski, monotor mu je zabeležio pravac, vreme, snagu; kroz nekoliko časova proslediće informaciju o tome na Zemlju.
     Isto će tako postupiti 'Orbiter M 15', koji je pravio dva kruga dnevno oko Marsa, 'Sonda visokog nagiba 21', koja se lagano pela povrh ravni ekliptike, pa čak i 'Veštačka kometa 5', koja je već ušla u studenu pustoš sa one strane Plutona, krećući se orbitom do čije će najudaljenije tačke stići tek kroz hiljadu godina. Svi su oni zabeležili neobičan odliv energije koji im je uznemirio istrumente; takođe su svi, u svoje vreme, automatski poslali podatak u skladišta memorije na dalekoj Zemlji.
     Računari možda nikada ne bi uočili vezu između ova četiri neobična niza signala sa svemirskih sondi na međusobno nezavisnim orbitama, udaljenim milionima milja. Ali čim je bacio pogled na svoj jutarnji izveštaj, meteorolog zračenja na Gadardu shvatio je da je nešto čudno minulo kroz Sunčev sistem tokom poslednja dvadeset četiri časa.
     Raspolagao je samo delom pređene putanje, ali kada ju je računar projektovao na situacionoj tabli planeta, ona se pojavila jasna i nepogrešiva poput pramena pare na vedrom nebu ili samo jednog traga stopala na polju prekrivenom devičanskim snegom. Nekakvo imaterijalno ustrojstvo energije, za kojim se vukla pruga zračenja slična brazdi što ostaje za hitrim gliserom, suknulo je sa lica Meseca i zaputilo se ka zvezdama.

 
Treći deo: IZMEĐU PLANETA

15. 'OTKRIĆE'

     Brod je krenuo od Zemlje pre samo trideset dana, ali je Dejvidu Boumenu ponekad bilo teško da poveruje da je ikada znao i za neki drugi oblik postojanja osim ovoga u zatvorenom, malom svetu 'Otkrića'. Sve godine obuke, sve pređašnje misije na Mesec i Mars kao da su pripadale nekom drugom čoveku, u nekom drugom životu.
     Frenk Pul imao je isti utisak i ponekad bi u šali požalio što se najbliži psihijatar nalazi udaljen od njih gotovo stotinu miliona milja. Ali ovo osećanje izdvojenosti i otuđenosti lako se moglo shvatiti i ono jamačno nije ukazivalo ni na kakvu abnomalnost. Za pedeset godina od kako su se ljudi vinuli u svemir, još nije bilo ovakve misije.
     Ona je započeta pre pet godina kao 'Projekat Jupiter'- prvo povratno putovanje broda sa ljudskom posadom do najveće među planetama. Letelica je već gotovo bila spremna za dvogodišnji pohod, kada je, krajnje neočekivano, došlo do promene profila misije.
     'Otkriće' će, doduše, stići do Jupitera, ali neće se tu zaustaviti. Čak neće ni smanjiti brzinu dok bude hitalo kroz razuđen jovijanski satelitski sistem. Naprotiv - iskoristiće gravitaciono polje džinovskog sveta kao svojevrsnu praćku koja će ga hitnuti još dalje od Sunca. Slično kakvoj kometi, ono će se zaputiti ka spoljnjim područjima Sunčevog sistema, ka svom krajnjem odredištu, blistavom Saturnu opasanom prstenovima. I nikada se neće vratiti...
     Za 'Otkriće', to će biti jednosmerno putovanje - ali njegova posada nipošto nije imala nameru da izvrši samoubistvo. Ako sve bude bilo u redu, oni će se vratiti na Zemlju kroz sedam godina - od kojih će pet proteći u magnovenju, u besanom spavanju hibernacije, dok budu čekali da ih izbavi još nenapravljeno 'Otkriće II'.
     No, glagol 'izbaviti' pažljivo je izbegavan u svim iskazima i dokumentima Astronautičke agencije; on je pretpostavljao mogućnost pojave neke pogreške u planovima, tako da se u odobrenom žargonu radije koristila reč 'pokupiti'. Ako nešto stvarno krene naopako, sasvim izvesno neće biti nikakve nade u izbavljanje, s obzirom na udaljenost od gotovo milijardu milja od Zemllje.
     Bio je to sračunat rizik, baš kao i kod svih putovanja u nepoznato. Ali poluvekovno istraživanje pokazalo je da je veštački sprovedena hibernacija ljudi savršeno bezbedna, što je otvorilo nove mogućnosti u svemirskim putovanjima. Tek je, međutim, ovaj pohod trebalo da celu stvar stavi na najtežu probu.
     Tri člana istraživačke ekipe, koji neće biti potrebni sve dok brod ne uđe na završnu orbitu oko Saturna, prespavaće celo putovanje do odredišta. Na ovaj način biće ušteđene tone hrane i drugih potrošnih dobara; gotovo je podjednako bila važna okolnost što će tim biti svež i poletan, neiznuren desetomesečnim putovanjem, kada bude trebalo da stupi u dejstvo.
     'Otkriće' će ući na parkirnu orbitu oko Saturna, postavivši novi mesec džinovske planete. Kretaće se napred-nazad po dva miliona milja dugačkoj elipsi koja će ga na jednom kraju dovesti sasvim blizu Saturna, da bi ga potom zaputila preko orbita svih većih meseca. Imaće na raspolaganju stotinu dana da kartografišu i izučavaju jedan svet osamdeset puta prostraniji od Zemlje i okružen svitom od bar petnaest poznatih satelita - od kojih je jedan veliki poput planete Merkur.
     Tu mora da se nahode čudesa koja se stolećima mogu izučavati; prva ekspedicija može da preduzme samo preliminarna izviđanja. Sve što ona bude otkrila biće radio-vezom upućeno na Zemlju; čak i ako se istraživači nikada ne vrate, njihova otkrića neće biti izgubljena.
     Posle stotinu dana 'Otkriće' će zamreti. Svi članovi posade otići će u hibernaciju; samo će ključni sistemi nastaviti da dejstvuju, a nad njima će bdeti neumorni elektronski mozak broda. Letelica će nastaviti da kruži oko Saturna po orbiti koja će u toj meri biti određena da će ljudi uvek tačno znati gde da potraže svog planetnog izaslanika, kako sada tako i kroz hiljadu godina. Ali kroz samo pet godina, prema sadašnjim planovima, tamo će prispeti 'Otkriće II'. Čak i ako do tada protekne šest, sedam ili osam godina, usnulim putnicima biće svejedno. Za sve njih časovnik će stati, kao što je već stao za Vajtheda, Kaminskog i Hantera.
     Ponekad je Boumen, kao zapovednik 'Otktića', zavideo svojoj trojici besvesnih kolega u zamrznutom spokoju hibernakuluma. Njih uopšte nije morila dosada, niti ih je opterećivala odgovornost; sve dok ne stignu do Saturna, spoljnji svet uopšte neće postojati za njih.
     Ali taj svet bdeo je nad njima posredstvom njihovih biosenzornih displeja. Neupadljivo smešteno među mnogobrojnim instrumentima na kontrolnoj tabli, nalazilo se pet malih panela sa natpisima 'Hanter', 'Vajthed', 'Kaminski', 'Pul' i 'Boumen'. Poslednja dva bila su prazna i beživotna; njihovo vreme doći će tek kroz godinu dana. Ostali su sadržali sazvežđa sićušnih, zelenih svetala koja su obznanjivala da je sve u redu; uz to, na svakome je bio smešten mali displej preko koga su nizovi sjajnih linija pratili spore ritmove što su označavali bilo, disanje i moždanu delatnost.
     Bilo je trenutaka kada je Boumen, iako potpuno svestan da je to sasvim nepotrebno - budući da bi se uzbuna oglasila istog trena čim bi nešto pošlo naopako - uključio i audio-izlaz. Stao bi da sluša, napola hipnotisan, beskrajno spore otkucaje srca svojih usnulih kolega, ne skidajući pogled sa tromih talasa koji su sinhrono marširali preko ekrana.
     Najvećma su ga očaravali displeji EEG-a - elektronski potpisi triju ličnosti koje su jednom postojale i koje će jednog dana ponovo postojati. Bili su gotovo lišeni vršaka i dolja, električnih eksplozija koje su obeležavale delatnost budnog mozga - ili čak mozga u stanju normalnog spavanja. Ukoliko je i preostao neki delić svesti, on se nalazio izvan domašaja uređaja, ali i pamćenja.
     Ovu poslednju činjenicu Boumen je znao iz ličnog iskustva. Pre no što je bio izabran za ovaj pohod, isprobane su njegove reakcije na hibernaciju. Posle toga, on nije bio siguran da li je izgubio nedelju dana života - ili je za isto razdoblje odložio konačni trenutak smtri.
     Kada su mu elektrode postavljene na čelo i pošto je generator spavanja stao da šalje svoje impulse, pred očima mu se nakratko razigrala predstava kaleidoskopskih ustrojstava i pokretnih zvezda. Potom je sve to iščezlo i progutala ga je tmina. Uopšte nije osetio injekcije, a još manje prvi dodir studeni, dok mu se telesna temperatura spuštala ka nivou od svega nekoliko stepeni iznad tačke mržnjenja.

     Probudio se sa utiskom da je koliko maločas sklopio oči. Ali znao je da je to privid; zbog nečega je bio uveren da su, u stvari, minule godine u međuvremenu.
     Da li je misija izvršena? Jesu li već stigli do Saturna, obavili ispitivanje i vratili se u hibernaciju? Je li stiglo 'Otkriće II' da ih vrati na Zemlju?
     Ležao je u snolikoj omami, krajnje nesposoban da razabere koja su sećanja prava, a koja prividna. Otvorio je oči, ali se malo šta moglo videti osim zamućenog sazvežđa svetala koja su ga zbunjavala nekoliko minuta. A onda je shvatio da posmatra indikatorske svetiljke na brodskoj situacionoj tabli, ali bilo je nemoguće dovesti ih u žižu. Uskoro je odustao od pokušaja da to učini.
     Preplavljivao ga je topao vazduh, odagnavajući mu studen iz udova. Bilo je tiho, osim što je iz zvučnika iza njegove glave dopirala neka podsticajna, blaga melodija. Lagano je postajala sve jača.
     A onda mu se obrati jedan opušteni, prijateljski glas, za koji je on, međutim, znao da ga je sintetisao računar.
     "Postaješ funkcionalan, Dejve. Nemoj ustajati niti činiti nagle kretnje. Ne pokušavaj da govoriš."
     Nemoj ustajati! - pomisli Boumen. Baš smešno. Sumnjao je da može i prstom da mrdne. Prilično se iznenadio kada je ustanovio da je to ipak u stanju da učini.
     Osećao se sasvim zadovoljan, ali na izvestan omamljen, glupav način. Nejasno je znao da je spasilački brod morao stići, da je otpočeo postupak automatskog buđenja i da će uskoro videti druga ljudska bića. To je bilo lepo, ali ga zbog nečega nije uzbuđivalo.
     A onda je osetio glad. Računar je, razume se, predvideo ovu potrebu.
     "Kraj tvoje desne ruke nalazi se signalno dugme, Dejve. Ako si gladan, molim te da ga pritisneš."
     Boumen nagna prste da potraže unaokolo i oni uskoro napipaše izbočinu u obliku kruške. Potpuno ju je smeo sa uma, iako je morao znati da se ona nalazi tu. Koliko li je još samo stvari zaboravio: da li hibernacija možda briše pamćenje?
     On pritisnu dugme i sačeka. Nekoliko minuta kasnije jedana metalna ruka pokrenu se iz kućišta i plastična cucla poče da mu se spušta ka usnama. Stao je halapljivo da usisava i topla, slatka tečnost poče da mu se sliva niz grlo, vraćajući mu izgubljenu snagu sa svakom kapi.
     A onda se hranilica ponovo podiže i on opet ostade da spokojno počiva. Sada je bio kadar da pokreće ruke i noge; pomisao na koračanje više nije predstavljala nemoguć san.
     Iako je osećao da mu se snaga brzo vraća, uopšte ne bi mario ako bi tu ostao doveka da leži kada više ne bi bilo spoljnjih podsticaja. A onda mu se obrati novi glas - ovog puta u potpunosti ljudski, a ne sazdan od električnih impulsa sabranih u celini u memoriji koja je bila više nego ljudska. Bio je to takođe poznat glas, premda je proteklo neko vreme pre no što ga je prepoznao.
     "Zdravo, Dejve. Fino se povraćaš. Možeš sada da govoriš. Znaš li gde se nalaziš?"
     Mozgao je oko toga neko vreme. Ako je stvarno na orbiti oko Saturna, šta se dogodilo tokom svih onih meseci od kako je krenuo sa Zemlje? Ponovo je počeo da se pita da li pati od amnezije. Paradoksalno, sama ova pomisao ga je ospokojila. Ako se mogao setiti reči 'amnezija', onda mu se mozak jamačno nalazi u dobrom stanju...
     Ali još nije znao gde je, a govornik sa druge strane veze mora da je potpuno razumeo njegovu situaciju.
     "Ne brini, Dejve. Ovde Frenk Pul. Posmatram tvoje srce i disanje - sve je savršeno normalno. Samo se opusti - polako. Sada ćemo otvoriti vrata i izvući te napolje."
     Blaga svetlost ispuni komoru; spram ulaza koji se sve više širio, on razabra obrise pokretnih obličja. I upravo tog časa sećanje mu se potpuno povrati i on shvati gde se, u stvari, nalazi.
     Iako se bezbedno vratio sa najdaljih međa sna i najbližih međa smrti, bio je odsutan samo nedelju dana. Kada bude izišao iz hibernakuluma, neće ugledati hladno Saturnovo nebo; ono se i dalje nalazilo više od godinu dana u budućnost i milijardu milja daleko. Još je bio u odeljenju za obuku u Središtu za svemirski let u Hjustonu, pod vrelim Suncem Teksasa.