Stadion Guangdong~Guangdong Stadium

U protekloj dekadi svet je doživeo nečuveni bum u izgradnji sportskih stadiona. Među novima je i Guangdong Olympic Stadium u Guangzou, Kina, koji će doprineti održavanju letnjih Olimpijskih igara 2008. godine.
Kao i kod mnogih novih stadiona, arhitektura Guangdong Stadiona teži ka inovacijama. Nakon projektovanja mnogobrojnih mesta na kojima se izvrÅ¡avaju sportske priredbe, uključujući tu Saitama Super Arena u Tokiju, kancelarija u Misuriju Ellerbe Becket-a nedavno je zavrÅ¡ila ovaj stadion u saradnji sa firmom Nixon & Nixon iz Oklahoma City-a i Institutom za istraživanja TehnoloÅ¡kog Univerziteta Južna Kina kao organizatorima projekta.
Kapacitetom od 80.000 sediÅ¡ta, Guangdong Olympic Stadium je centralno zdanje kompleksa povrÅ¡ine 930.000 kvadratnih metara, koji uključuje hotel i okružujuće atletske sadržaje.
Pored atletskih disciplina, Guangdong Stadion će ugostiti fudbalska takmičenja, koncerte i izložbe. Stadion ima moderne osobine za ostvarivanje zarade kao Å¡to su 10.000 kv.m. prodavnica, atletski klub, mesta za izdavanje hrane i pića, hotel od 100 soba, itd.
"U Kini, oni koriste sportske komplekse koji se intenzivno Å¡ire područjem", kaže Gordon Wood iz Ellerbe Becket-a, odgovorni projektant Guangdong-a. "Stadion će biti glavno mesto čitavog područja. Glavni voz iz Hong Konga prolazi upravo ovde, isto tako i auto-put. Ovo će biti regionalni centar za rekreaciju."
Čest trend u Sjedinjenim Državama je sentimentalni istoricizam, u kome su relativno često sportski kompleksi, kao Camden Yards u Baltimore-u, sagrađeni da namerno opozovu voljenog prethodnika. Bez značajnog prethodnika na kog bi se reflektovao, stadion Guangdong uzima radikalniji prilaz da objavi svoj identitet.
Vijorenje zastave
Saobraćaj je uočljiv mada su neposradnije uočljivi aspekti stadiona njegovi jaki vizuelni elementi. I u skladu sa kineskom arhitektonskom tradicijom, mesto sadrži mnogobrojne simbole potekle iz lokalne kulture. Zajedno oni čine Guangdong Olimpijski Stadion ne samo komercijalnim mestom okupljanja, nego i danaÅ¡njom ikonom arhitekture.
Zelenilo Guangzou-a (nekada Canton) i njegova umirujuća klima dali su mu nadimak "Cvetni Grad". Razvijajući cvetnu temu, arhitekti su uvukli stubove unutra kako bi stadionu dali oblik sedeće kugle, pojavu koja raste spolja, od tla do izvajane gornje ivice - ličeći na latice cveta.
Danas otvoreni stadioni skoro uvek imaju neku vrstu pokrivača, krova. Ljudi preskupo plaćaju karte da bi bili izloženi elementarnim nepogodama. Guangzou je s jedne strane na reci Pearl po čijoj figuri je razvijena linija krova koji pokriva većinu mesta za sedenje.
Svaka od dve trake krova je je 75 m dugačka i 16 m Å¡iroka. Obe su oslonjene dužinom jedne strane sa 21 parom betonskih pilona. Deleći se na sredini, ove krovne forme se organski talasaju i krivudaju.
Arhitekti su koristili state-of-the-art 3d modeling softver dok su dizajnirali forme krova sa trakastom i krivinama nalik reci. Ove forme su nastavljene sa dostojanstvenijim elementima - kuglom za sedenje, trkačkom stazom i tereneom, čineći ih upadljivijim.
Povezivanje krova sa rekom prisutno je i kroz detalje. "Tim projektanata proveo je dosta vremena u osmiÅ¡ljavanju boja čitavog stadiona" kaže Mike Sabatini, Ellerbe Becket-ov vodeći projektant stadiona. Talasasti oblik krova odrazio se na boje kugle sa sediÅ¡tima, na gomilu podnih Å¡ara, čak i na svetiljke van stadiona.
Naći mesto među tradicijama
Mnogi detalji su ručno konstruisani, kao rezbarija na podnim elementima. "Na primer,", kaže Sabatini, "uradili smo neke zgodne stvari sa betonskim gredama i lukovima koje

 su ovde manje skupe nego Å¡to bi bile recimo u Sjedinjenim Državama. Ceo krov je sa ručno lemljenim spojevima, dok bi u SAD bio sa buÅ¡enim. Međutim, neke tehnoloÅ¡ki orijentisane stvari kao zidovi zastora bile su skuplje."
Kineski naglasak na ljudskoj snazi pre nego na tehnoloÅ¡koj može se takođe videti na bezbednosti stadiona, koja se uvek ističe kod Olimpijskih igara. "Oni obezbeđuju mesto za klasu bolje nego Å¡to to mi radimo," kaže Wood. "Oni imaju slojeve ograda i kapija, a imaće i mnogo ljudi kad za to dođe vreme."
Uprkos pažnji na simboliku, Ellerbe Becket ističe da njihov projekat ne pokuÅ¡ava da preporodi klasičnu kinesku arhitekturu. "ReÅ¡ili smo da ne interpretiramo kinesku arhitektonsku tradiciju," kaže Sabatini. "Bilo nam je važnije reći neÅ¡to o Guangzou nego o njegovoj arhitekturi."
KoriÅ¡ćenje drveta kao materijala na arhitektonskim konkursima za sportske objekte je pozdravljeno. "Imate viÅ¡e mogućnosti u takmičenju sa klasičnim dizajnerskim elementima i stvaranju dinamičke slike," kaže on. "To nas je vodilo da istražujemo nove ideje za forme koje su tako dugo bile tradicionalne, kao na primer kako bi trebao da izgleda pokrivač jednog stadiona."

izvor/www.arhitektura.co.yu

Rimski Forum~Roman Forum

Juvenat koji se u I veku nove ere žalio u svojim Satirama na njegovu neprekidnu uskomeÅ¡anost, a stoga i stalnu, nepodnoÅ¡ljivu buku, ne bi ga danas prepoznao Rimski forum, haotično srce u koje se ulivao, hučan i snažan, život "najvećeg, najdugotrajnijeg, najbogatijeg i najprosvečenijeg carstva Zapada", danas je prostrana poljana po kojoj su rasuti komadi mermera. Čistina u centru jednog od najzaguÅ¡enijih i najbučnijih gradova Evrope. Tamo gde je Ciceron grmeo protiv Kataline, a Grasi govorili puku, gde je Cezar prolazio praćen razdraganim poklicima naroda i dosetkama legionara (u trenutku trijumfa oni su demistifikovali pobednika, skidajući mu bez oklevanja oreol "čoveka proviđenja"), danas stoje parkirani turistički autobusi.
Ali i to je napredak. Pre dvesta godina tu su pasla stada, tako da je mesto koje je nazivano pupkom sveta (umbilicus mundi; i danas se čuva kamen sa dičnim nazivom umbilicus Urbis - pupak Grada) dobilo neslavno ime Kravlje polje. Prikladne su reči kojima je Vergilije, na mermeru joÅ¡ živog Foruma, oplakivao jedan drugi uniÅ¡teni grad: "sunt lacrimae rerum".
Ipak, nikada krave nisu pasle travu bogatiju istorijom i puniju slavnim sećanjima. Mali, strmi brežuljak koji zatvara Forum, a gde se danas nalaze kancelarije rimske OpÅ¡tine, zove se Kapitol. Hiljade pobedonosnih godina učinile su ovo ime simbolom vlasti, tako da se i danas dižu "Kapitoli" na kontinentima čije postojanje rimski imperatori nisu mogli ni da pretpostave.
Blagi i Å¡umoviti breg kojim se Forum zavrÅ¡ava na jugu je Palatin, brežuljak koji beÅ¡e kolevka Rima. lme mu nalazimo u svim evropskim civilizacijama, od palatinskog grofa Rolanda, poginulog kod Ronsvoa, pa do nemačkog Palatinata, starodrevnog poseda dvorskih kneževa. A
Å¡iroka i ravna ulica, koja na severu omeđuje Forum, povezuje Trg Veneciju s ogromnim i velelepnim Koloseumom. DanaÅ¡nji Trg Venecija sagrađen je gotovo po istoj osi po kojoj su se nekada pružalì trgovi s kolonadama, bazilike, hramovi i spomenici koje su cezari gomilali da bi dopunili i uveličali prvobitni republikanski trg.
Å ta je, dakle, Rimski forum? U početku je bio trg, samo običan trg. Gotovo usred sedam brežuljaka na kojima će niknuti Rim, nekada se nalazilo polje. Sa Kvirinala, Viminala, Fskvilina i Palatina do njega su se slivali mali, nemirni potoci i tu stvarali močvaru. Lucije Tarkvinije, potomcima poznatiji kao Tarkvinije Prisk, Etrurac grčkog porekla, čija je žena Tanakvila bila prva rimska "sifražetkinja", sproveo ih je u jedan veliki kanal
Kloaku Maksimu (i započeo zagadivanje "plavog Tibra"). Tako je Rim konačno oslobodio muva, a Rimljane njihovih otpadaka sa kojima su do tada živeli. U dnu isuÅ¡ene doline smestio je neÅ¡to Å¡to ovaj grad bahatih i neukih seljaka i pastira nikada nije imao - trg. Tu su mogli da prodaju uhranjeno tele, da za praznik nameste tezge, da sretnu prijatelje, da gledaju devojke, da popiju i da razgovaraju o događajima proteklog dana; oko trga su mogli da sagrade hram, većnicu, radnje, sud. Bilo je to, dakle, idealno mesto za vođenje politike, na kome se, uz javnu diskusiju, odlučivalo o sudbini grada. I nije bez razloga Tit Livije rekao da je Tarkvinije bio "prvi koji je spletkario da bi kasnije bio izabran za kralja, i držao govore da bi obezbedio podrÅ¡ku naroda".
lpak, nije Forum (kako su ga odmah nazvali kao mesto na kome se živelo i susretalo (foras - izvan kućnog praga) predstavljao niÅ¡ta posebno. Bila je to prilično prostrana čistina u obliku veoma izduženog slova V. Gornji deo "slova V" oslanjao se na Kapitol, u to doba utvrđenu citadelu - arx Rima. Odavde je kretala Sveta ulica Sacra via, put hramova i hodočaÅ¡ća koji je dosezao do vrha "slova V" prateći južnu stranu Foruma, a odatle nastavljao ka istoku. U vezi s ovim treba napomenuti da se na Kapitol, od njegovog postanka pa do XVI veka, dolazilo sa Foruma. Mikelandelo je "preokrenuo" Kapitol i od tada njegove građevine okreću leđa Forumu.
Uzdužne strane "slova V" zauzimale su tabernae, odnosno radnje. Argiletum, ulica puna radnji, polazeći od dve trećine severne strane "slova V", spajala je Forum sa Suburom, kvartom između Viminala i Eskvilina. Subura je za carski Rim predstavljala ono Å¡to je Trastevere bio za papski Rim; tipični narodski kvart Rima. Ali bilo je to i mesto na kome je živeo pravi i netaknuti soj Rimljana. Cezar, čija se porodica kasnije dičila direktnim poreklom od osnivača Rima, pa čak i od boginje Venere, hvalio se svojom kućom u Suburi. Sa svojim obućarskim radnjama i knjigoveznicama (čije zajedničko postojanje postaje jasno kada se zna da su oba zanata koristila kožu), Argiletum se pružao pored Kurije i Komicijuma, palate i trga pred njom, na kome je rimski narod glasno podeljen u "komicije". Grupa duhovnih građevina zauzimala je, najzad, veliki deo južne strane Foruma, kojom se on oslanjao na padine Palatina. Bila je to kuća Vestalki i mali okrugli hram Veste, boginje života, čije su monahinje device, čuvale večni plamen grada i testamente njegovih građana. Ove monahinje-pisari ostajale su device tokom trideset godina službe, ponajviÅ¡e zbog užasnog straha da će biti žive zazidane u slučaju da to viÅ¡e ne budu.
Dinastija Tarkvina nije dugo vladala. Tarkvinija Priska su ubili senatori, a njegovog sina Servija Tulija, koji je nasledio krunu i bio poslednji rimski kralj, usmrtio je zet koji mu je u isto vreme bio i sinovac. Graditeljski poduhvati ove dinastije, međutim, bili su mnogo dužeg veka. Oni isti Rimljani koji su do te mere mrzeli titulu kralja da su svoje buduće vladare zvali imperatorima, a kraljevsku titulu "zauvek" izbrisali iz političkog rečnika Grada, od urbanističke koncepcije etrurskih kraljeva stvorili su dobar izvozni proizvod. Gde god su stizali Rimljani i njihovi graditelji, nicao je forum sa hramovima posvećen kapitolskim božanstvima, s Kurijom i sa bazilikama.
Kao i svi živi organizmi, tako se i Forum menjao, razvijao, rastao. Dugo vremena sastavni deo Foruma bile su tabernae radnje. Najužnoj strani stare, sklone padu, praÅ¡njave tabernae veteres, poreklom joÅ¡ iz prvih dana Republike, spajale su se s tabernae Lanienae, s mesarskim Å¡upama (u kojima nije bilo dozvoljeno prodavanje mesa ako ga prethodno nije pregledala annuna), i s mračnim jazbinama zanatiija i starinara u Vicus Tuscus - Ulici Etruraca. Na severnoj strani nalazile su se savremenije radnje, tabernae novae, sagradene na mestu na kome je požar 210. godine pre n.e. uniÅ¡tio nekadaÅ¡nje prodavnice. Vodile su do Maceluma, Foruma Kupedinisa i Foruma Piskatorijunia - do javne pijace, luksuznih radnji i riblje pijace. Ipak, malo-pomalo, ovaj trgovački centar pomerao se ka reci, prema zoni Velabra, a Forum je sve viÅ¡e dobijao karakter ako ne javnog, reprezentativnog mesta, ono barem luksuznog, s elegantnim zlatarskim radnjama i kosmopolitskim menjačnicama, umesto prodavnica ribe i povrća.
Na trgu su neprekidno gradeni novi spomenici. Na primer, Fornix Fabianus, luk koji je, na mestu na kome se Sveta ulica ulivala u Forum, podigao Kvint Fabije Maksim da bi proslavio svoju pobedu nad Alobrožanima. Nikle su bazilike, ti veliki pokriveni trgovi, pravi "obrnuti" grčki hramovi okrenuti ka svojoj unutraÅ¡njosti onoliko koliko su helenske građevine bile okrenute prema spoljaÅ¡njem prostoru. Bile su plod rimskog praktičnog duha. Bazilika Porcija, sagrađena pored Kurije, velika Bazilika Emilija iza tahernae novae, Sempronija, iza tabernae veteres. Sa rostra, govorničkih tribina ukraÅ¡enih kljunovima prvih osvojenih brodova, stizalo se do Komicija, prostora namenjenog skupovima. Prethodio je Kuriji, malom i jednostavnom sediÅ¡tu jedne velike skupÅ¡tine - rimskog Senata. Podizani su i hramovi i hram Dioskura, mitskih blizanaca koji su u Rim doneli vest o velikoj pobedi kod jezera Regila; hram Konkordija koji je podigao Marko Furije Kamil (V-IV pre n.e.). da bi proslavio ponovno uspostavljanje jedinstva među druÅ¡tvenim slojevima; Saturnov hram ispod Kapitola, za čije je preuređenje Lucije Munacije Plank odvojio čitav plen stečen u pohodu na Siriju. Učinio je to prema rimskom običaju, po kome su vladari davali novac za uveličavanje slave Republike, Umesto da su se lično bogatili. Saturnov hram bio je Aerarium, dok se kovačnica novca nalazila na Kapitolu, u hramu Junone Monete. Tako je "moneta" vremenom postala naziv za proizvode pravljene u ovakvim kovačnicama. Godine 78. pre n.e., za vreme Republike podignut je na obroncima Kapitola Tabularijum, a kako bismo ga mi danas nazvali - Rimski državni arhiv i javni registar, čime je Forum dobio i vrednu arhitektonsku pozadinu.
Beskrajno mnogo zanimljivosti pružao je Forum seljacima teÅ¡kih pokreta, obuvenim u velike, nezgrapne cipele, koji su dolazili da posete prestonicu. Bila je tu grobnica Romula, osnivača Rima; kamen koji je označavao centar Grada, koji je postajao i centar sveta - irnibilicus Urbis; Vukanal, Vulkanov žrtvenik - spomenik iskopan u živoj steni koji je bio star joÅ¡ u vreme kada je grad bio mlad. Na Forumu je stajao i stub načinjen od brodskih pramaca u koji je Gaj Marko Duilije, do tada nepoznati vojskovođa i pobednik nad kartaginskom flotom kod Milaca, zabio pramčeve zarobljenih brodova, zatim Lacus Curtius, poslednji ostatak močvare koja je nekada zauzimala prostor sada najslavnijeg trga Sredozemlja. U njega se, s konjem i u punoj ratnoj opremi, bacio Marko Kurcije da bi zatvorio ponor koji se otvorio u Forumu i pretio da proguta svu slavu Senata i rimskog naroda.
Bio je to, ipak, samo jedan trg, nepravilnog oblika, mada bogat sećanjima, spomenicima arhitektonskim i vajarskim delima. Genijalni duh Gaja Julija Cezara, čije delo je vekovima uticalo na Rim, započeo je spomenik kojim je želeo da stvori, i za danaÅ¡nje vreme jedinstven skup međusobno povezanih trgova. Lex Julia de Urbe augenda bio je novi urbanistički plan Rima. Zahvaljujući njemu razvoj grada je usmeren izvan zidina, na Marsovo polje (a da bi se ono proÅ¡irilo bilo je predviđeno skretanje reke Tibra). Posle toga Forum se gotovo udvostručio izgradnjom novog tipa sa stubovima, iza Kurije. Zbog toga je ona bila sruÅ¡ena, a potom ponovo podignuta, ovoga puta neÅ¡to viÅ¡e napred, oduzimajući tako deo prostora Komicije. U centru trga sagrađen je hram, kasnije posvećen Veneri, božanskom zaÅ¡titniku porodice Julija. Najzad, pod samim Kapitolom podignute su nove, luksuzne prodavnice. Ali Cezarova aktivnost nije se zaustavila na podizanju Julijevog foruma, ili kako beÅ¡e odmah nazvan - Cezarevog foruma. Preseljene iz zone u kojoj su održavani skupovi, rostre su smeÅ¡tene na kraju trga, na mesto koje i danas zauzimaju.
ZavrÅ¡ni oblik trg je dobio podizanjem ogromne bazilike sa tri reda stubova - Bazilike Julije. Podignuta je na mestu na kome su bile tabernae veteres, a ispred Bazilike Sempronije. Grandiozni plan preuređenja bio je joÅ¡ daleko od svog ostvarenja kada su Martovske Ide predskazale smrt "tiranina". Samo za eksproprijaciju kuća koje su zbog podizanja novog Foruma bile predviđene za ruÅ¡enje, Cezar je morao da plati sto miliona sestercija. Ova suma dobija pravo značenje kad se zna da je čitavo rimsko bogatstvo koje je Cezar zatekao bilo trideset miliona sestercija, bez zlatnih rezervi. Gradnju je ipak okončao Cezarev usvojeni sin Oktavijan Avgust, imperator koji se iznad svega hvalio činjenicom da je Rim zatekao od cigala, a ostavio od mermera. Želeo je da ga nazivaju restitutor aedium sacrarum et operum puhlicorum, rečju, čuvarem hramova i spomenika. Nije Avgust okončao samo izgradnju Bazilike Julije, preuredio staru Baziliku Emiliju i smestio na ulaz u Forum hram posvećen uspomeni na oca usvojitelja uz koji su se nalazile nove rostre, već je uz dva postojeća trga dodao i treći, koji se naslanjao na dužu stranu Cezarevog foruma. Tako se Rimski forum proÅ¡irio i dobio oblik slova L, zaobilazeći prepreku koju je predstavljao Kapitol.
Otvoren je put novim poduhvatima koji će biti ubrzo i započeti. I Vespazijan je želeo da sagradi svoj forum. Smestio ga je u uglu koji su činili novi forumi i severna strana starih foruma. U centru je podigao hram posvećen miru. Nerva, imperator koga je izabrao Senat, a s kojim započinje zlatno doba Imperije, uglavio je i sopstveni forum izmedu Vespazijanovog i Julijskih foruma. Bio je to dugačak i uzan trg sa savijenim bočnim stranama i malim hramom posvećenim Minervi. Preko ovog foruma uvek se samo prolazilo žureći nekuda, pa je nazvan Prolazni forum.
Trajan, Å¡panski general koga je Nerva izabrao za svog naslednika, dovrÅ¡iće ogromnu osu Carskih foruma. Oslanjajući se Vespazijanovim forumom na vrh nekađaÅ¡njeg Rimskog foruma, ovom osom pruža se Å¡est stotina metara trgova, kolonada, hramova, bazilika i biblioteka, čineći svakako najgrandiozniji urbanistički poduhvat antičkih vremena. Kako bi obezvredio činjenicu da je poslednji, Trajanov forum je bio najveći. Prostran četvrtast prostor čije su strane sa stubovima vodile do prodavnica rasporedenih u dva velika polukruga (Trajanova tržnica, nedavno otkopana preko puta Kapitola) i u čijem centru se nalazi konjanička statua Imperatora, bio je predvorje ogromne bazilike sa apsidom - Bazilike Ulpije. Odavde se, kroz dve identične biblioteke, ili kroz dvoriÅ¡te između njih, stizalo do trga sa tremom i hramom posvećenim Imperatoru. U sredini dvoriÅ¡ta nalazio se Trajanov stub.
Kompleks rimskih foruma kome će kasnije biti dodata velika Maksencijeva bazilika i ogromni hram Venere i Rima, bio je sada bez premca. Forum će jednog dana postati rudnik kreča i paÅ¡njak za krave, ali će, takođe, biti ponovo otkriven, čuvan s poÅ¡tovanjem i razgledan sa divljenjem. Jer jedino se o Rimu moglo reći ono Å¡to je, u danima njegovog najvećeg propadanja, pevao romanizirani Gal Klaudije Rutilije Namatijan.

izvor/www.arhitektura.co.yu

Machu Pikchu~Machu Picchu

Ono Å¡to svi pamte o Maču Pikču, jeste njegov izvanredan položaj, Å¡to je velika nepravda prema gradu koji je mnogo viÅ¡e od panoramskog odmoriÅ¡ta. Ne može se reći da njegov položaj nije čudesan. Nalazi se u jednoj od najveličanstvenijih i najdivljijih oblasti Anda, na visini od dve hiljade i neÅ¡to viÅ¡e metara, iznad jednog granitnog vrha, okružen uskom dolinom dubokom pet stotina metara kojom teče bučna reka Urubamba. To je mesto koje se može videti, sanjati i voleti, ali ne i opisati osim na uobičajen način: "SuviÅ¡e je lepo da bi bilo istinito." Međutim, ono je toliko usamljeno da se za njega nije znalo puna četiri veka. Sreća se osmehnula početkom dvadesetog veka kada je svako mogao da baci pogled, ne putem posrednika već iz prve ruke, na jedan grad Inka i vidi kako je izgledao u trenutku najvećeg sjaja te civilizacije.
Srećan događaj, ali ne i sasvim slučajan. Grad nije bio unet ni u jednu domaću mapu, nije se mogao naći ni na jednoj geografskoj karti, niko ga od hiljada osoba koje su za njega sigurno morale znati nije pomenuo. Pa ipak, Maču Pikču, utočiÅ¡te, utvrđenje i svetiÅ¡te, nije bio daleko od Kuska, velikog srediÅ¡ta carstva iz kojeg je vladao Inka, Sin Sunca i gospod "četiri strane sveta". Bio je čak i sagrađen zbog Kuska. Maču Pikču je bio jedan od mnogobrojnib gradova-utvrđenja koji su okruživali prestonicu, zapravo jedna od kolonija (mitima). Nijedna nije bila značajna kao Kusko za konačenje vojnika-kolona, koji su u pratnji svojih porodica krčili polja, gradili mostove, održavali puteve, istovremeno čuvajući granice i najvažnije centre države. Gradovi su mogli da se brane, pruže zaÅ¡titu stanovniÅ¡tvu i uspeÅ¡no izdrže dužu opsadu zahvaljujući svom položaju i nepristupačnim prilaznim putevima, terasastom zemljiÅ¡tu koje je obrađivano i proizvodima koji su se mogli smestiti u neku vrstu silosa, kao i sopstveim rezervama vode. To su bili dobro poznati gradovi. Osim Maču Pikčua. Tajna Maču Pikčua poklapa se s tajnom 'nestalih' devica Sunca. Veo zaborava skinut je sa grada tek 1911. godine. Tvrđavu Inka, dotad sasvim nepoznatu, otkrio je jedan američki putnik i radoznalac, gotovo slučajno, tragajući za ostacima prestonice poslednjih Inka, koji su decenijama pružali otpor Å¡panskim osvajačima. Otkriće je objavljeno u poznatom časopisu National Geographic Magazine. Autor članka, arheolog Hajram Flingam, pisao je da se pronalazak nepoznatog grada podudara s reÅ¡enjem zagonetke "sto izgubljenih devica".
Da objasnimo. U to vreme Å¡panskog osvajanja dve najvažnije građevine Kuska bili su veliki Hram Sunca, najveće svetiÅ¡te carstva, i Manastir Devica Sunca. Ne i jedini u Peruu, ali svakako najznačajniji. Device koje su tu čuvane bile su u izvesnom smislu vestalke peruanskih Inka, najsvetije osobe posle cara. Njihova dužnost nije bila teÅ¡ka. Pripremale su hranu, piće i odeću za boga Sunce. Smatrali su ih njegovim zemaljskim nevestama. Otud i moralni zahtev potpune, najstrože čistote. Njegovo krÅ¡enje je bilo mogućno i neka od njih je to sigurno pokuÅ¡ala, ali je kazna bila užasna. GreÅ¡nica je živa zakopavana, kao Å¡to se to događalo sa vestalkama u Rimu koje bi počinile isto kažnjivo delo, a saučesnika su odmah veÅ¡ali. To je donosilo nesreću celoj zajednici, zapravo njenom ajlu (ono Å¡to bismo mi nazvali gens, ghenos, klan, grupa porodica koje vode poreklo od jednog pretka i žive na zajedničkom području). Ne zna se da li je bilo potkazivanja počinitelja ili saučesniÅ¡tva s njim, ali je sigurno da je cela ajlu bila odgovorna za postupke svakog svog člana i kažnjavana da bi poslužila kao primer. Device Sunca imale su visok položaj, jer sve devojke zajednice Inka nisu mogle dobiti, ako tako može da se kaže, "sveÅ¡teničko" zvanje. Njihov izbor vrÅ¡io je carski savet prema strogim merilima porekla i lepote (to su bili pravi konkursi lepote za pripadnice viÅ¡ih klasa). Posle izbora, odabrana devojka je morala da prođe kroz trogodiÅ¡nji period iskuÅ¡enja pre nego Å¡to će postati vestalka i konačno obući ruho monahinje.
Nije teÅ¡ko zamisliti Å¡ta su od tog božjeg hrama učinili Fransisko Pisaro i njegovi konkistadori kad su 1533. godine zauzeli Kusko. Međutim, sto devica je uspelo da pobegne u planinu. O njima se niÅ¡ta nije znalo sve dok se jedan Amerikanac pustolov nije uputio u Maču Pikču. Krčeći mačetom vekovnu džunglu koja je pokrivala ostatke grada, pronaÅ¡ao je podzemne grobnice koje su čuvale kosture nestalih devica. Sakrile su se u tom dobro utvrđenom raju, za koji su pripadnici Inka plemena možda mislili da će im poslužiti kao polazna tačka za ponovno osvajanje i zato ga proglasiii za najstrožu tajnu. Tajna je bila toliko dobro čuvana da je čak i vojska, koja je trebalo da se služi tim gradom, zaboravila na njegovo postojanje. Možda i zato Å¡to u jednom trenutku nije ni bilo vojske... Kako Maču Pikču izgleda danas? Da bi se stiglo do
njega treba krenuti stazom koja vodi do vrha planine i vijuga ivicama ponora nad kojim zastaje dah. Okolina je tipična za džunglu. StigavÅ¡i na visinu na kojoj se rastinje proređuje, prvi put se mogu videti, tri stotine metara iznad, ostaci drevnih građevina. Medutim, da bi se stiglo do njih, treba se popeti strmim stepenicama (i građevine ovog grada koji se uzdiže na vrhu planine rađene su stepenasto). Mada se danas može uči kroz zidine na viÅ¡e mesta, nekad se u ovaj grad-utvrđenje moglo dospeti samo kroz jednu kapiju iza koje je bilo stepeniÅ¡te ukljeÅ¡teno izmedu dva zida. Imalo je stotinak stepenika, delimično monolitnih. Zapravo isklesanih od jedne kamene ploče, a delimično od blokova četvorougaonog kamena. Takvo reÅ¡enje ulaza zaÅ¡tićenog (ili bolje rečeno kontrolisanog) bočnim zidovima prilično je često, ali ne takvih dimenzija.
Vredi pomučiti se i popeti se ovim dugačkim stepeniÅ¡tem. Na njegovom vrhu izlazi se na Intihuatami i sveti trg. Zapravo, na trg (koji je prostorni centar grada) i Intihuatanu. Inti na kečua jeziku, jeziku carstva Inka, znači sunce, a huatana vezan. Dakle, Intihuatana znači "mesto na kome je sunce vezano", mesto s kog se posmatra sunce, opremljeno velikim sunčanim satom.
Naravno, to nije jedino značajno građevinsko delo. Na trgu je i Hram Sunca. To je trouglasta građevina bez krova (koji je propao ili nije ni postojao), napravljena od ogromnih blokova od kojih su neki Å¡iroki četiri i po, a visoki dva i po metra. Ako nije tajna kako su toliki blokovi mogli biti dopremljeni na vrh planine a zatim tako savrÅ¡eno sastavljeni da između njih ne ostane ni najmanja praznina, onda je to svakako veliki problem. Utoliko pre Å¡to su ostvareni rezultati u iznenadujućoj opreci s jednostavnim tehnikama kojima su se Inke koristile. Materijal je iz majdana udaljenih i do trideset pet kilometara od grada (najbliži su bili na sedam kilometara) prevlačen valjcima. Pomoću njih je kamen kotrljan bez stočne vuče. Čak i bez kola s točkovima. Kad je pronađen točak, njegovo koriÅ¡ćenje za kola bilo je nepoznato u Peruu. Sve se radilo golim rukama, podupirući kamene blokove na sve moguće načine.
To je bio tek početak. Na gradiliÅ¡tu je blokoe trebalo klesati i oblikovati, i to kamenim alatkama i bakarnim ili bronzanim dletima. Rezultat dugotrajnog glačanja kamenili povrÅ¡ina ogleda se u savrÅ¡enoj priljubljenosti blokova. Često se mogu videti veliki blokovi postavljeni usred niza manjih. Zidari su prevlačili manje blokove preko većih, nanoseći između njih tanak sloj vlažnog peska. Tim mukotrpnim bruÅ¡enjem postignuti su rezultati koji se graniče sa savrÅ¡enstvom. I to ne u gradu, već u jednom od mnogobrojnih utvrđenja koja su okruživala prestonicu.
UnutraÅ¡nje uređenje grada je joÅ¡ impozantnije. Gledan izdaleka, s drugog planinskog venca, Maču Pikču deluje kao ogromno stepeniÅ¡te. Naime, Inke su kopale terase u strmim i neravnim padinama grebena. Iz daljine grad ima izgled iz svog zlatnog perioda. Kuće danas nemaju krovove. Nekad su bili na dve ili četiri vode, zavisno od oblika i veličine zgrade. One su, osim krovova, gotovo netaknute. U njihovim kamenim zidovima nalaze se otvori (najkarakterističniji peruanski motiv) u obliku trapeza čiji je gornji deo zatvoren monolitnim arhitravom.
Grad je imao i veliki broj terasa sa obradivom zemljom. I to je bio golem posao, budući da se potrebna zemlja donosila iz drugih oblasti i izvlačila na visinu. Gajen je krompir, povrće, stočna hrana, pa čak i kukuruz (zbog velike nadmorske visine nije mogao da sazri, pa je koriÅ¡ćen za isbranu stoke). Bogat izvor obezbeđivao je dovoljnu količinu vode koja je sakupljana i čuvana u velikim kamenicama iskopanim u steni. Polja nisu bila velika najverovatnije zbog ograničenog broja stanovnika grada - utvrđenja u kome nije živelo viÅ¡e od devet hiljada duÅ¡a. S druge strane, osnivači Maču Pikču (jedni tvrde da grad potiče iz XII, a drugi iz XVII veka) nisu zamislili kao metropolu koja će se Å¡tititi, nego kao siguran, utvrđeni grad. To su i postigli sudeći prema istoriji samog mesta u kome se udružuju surove planine, pogibeljni ponori i gusta džungla da bi ga učinili nevidljivim.
Nevidljivim, ali moćnim. Ogromna gomila ruÅ¡evina grada Inka Maču Pikčua dozvoljava da se razmiÅ¡lja o lepoti njihova stila, priguÅ¡ene jednostavnosti, i skromnih arhitektonskih zamisli koje su savrÅ¡eno ostvarene. Hramovi, palate i kuće ponavljaju obrazac, samo većih razmera i uz beznačajna odstupanja, skromnih koliba kečua-seljaka koje se i danas mogu videti u dolovima Anda. Kiklopski zidovi izvedeni su međusobnim uklapanjem kamenih blokova ili su pravljeni od ilovače pomeÅ¡ane sa malo slame, krov je imao oblik Å¡atora (na četiri vode) i bio prekriven Å¡indrom, koliba je imala jedna vrata i nekoliko unutraÅ¡njih niÅ¡a. To je građevinsko jezgro koje se sreće i kod složenijih i impozantnijih zdanja. Osim toga, jednoličnost obrasca i dosledna strogost fasada iskupljivale su se savrÅ¡enstvom zidarske tehnike. Nijedna civilizacija na svetu nije znala na tako preftnjen način da povezuje kamene blokoe kao peruanska. Postoji nekoliko varijanata zidarskog "tkanja", ali one nisu zavisile od razvoja arhitekture već od namene koju su zidovi imali. Za gradske zidine i podupirače terasa najčeÅ¡će su koriÅ¡ćeni veliki, nepravilni blokovi, a za zgrade - manji kameni blokovi pravilnog oblika. Kod hramova i palata ponekad su kombinovani i jedni i drugi.
Za oba slučaja karakteristični su zupci ili profili u obliku slova L. Ta pojedinost nikad nije potpuno razjaÅ¡njena. U nekim slučajevima očigledno je da su zupci služili da učvrste užad koja su držala drvenu prekrivku krova. U drugim, izgleda bili su jedino dekorativni element.
Za arhitekturu Inka takode je karakterističan oblik trapeza koji imaju svi otvori - vrata, prozori ili niÅ¡e. On je toliko blizak Inkama graditeljima da se pojavljuje i u sklopu zidova koji su često Å¡iri u osnovi nego na krajevima. I na zdanjima u drugim krajevima sveta, pogotovo onim od kamena, postoje slični obrasci, ali su Inke koristile sužavanje na obe strane, a ne samo na spoljnu kao Å¡to je čest slučaj na drugim mestima. U zemljama s trusnim područjima ovakav način gradnje imao je antiseizmičku ulogu. Verovatno je i sklonost Inka koju su u neimarstvu ispoljavali prema jednospratnim građevinama bila podstaknuta potrebom da se osiguraju od prirodnih katastrofa. Ali upravo su u Maču Pikčuu neuobičajeno česte i dvospratne kuće. To je joÅ¡ jedan dokaz veÅ¡tine peruanskih graditelja, koji su i bez maltera savrÅ¡eno postavljah veliki broj ogromnih kamenih blokova jedne iznad i drugih. I to bez unapred utvrđenog plana
i tehnika koje se danas primenjuju prilikom sličnih radova. Zato treba "oprostiti" starim Inkama-graditeljima Å¡to se u njihovim velikim i složenim ostvarenjima ne mogu naći mekoća, raznovrsnost oblika ta neimarska maÅ¡ta (koju podstiče mogućnost upotrebe različitih materijala) tipične za evropsku umetnost, kao ni polihromija, prefinjena i svesna raskoÅ¡nost orijentalne umetnosti. Arhitektura Inka nije bila opterećena takvim težnjama. Nju su činile čvrste povrÅ¡ine i snažni, geometrijski reljef, u skladu s razumnim i pronicljivim duhom carske civilizacije čiji su tvorci dobili naziv "američki Rimljani". Sigurno je da Maču Pikču odiÅ¡e veličanstvenoÅ¡ću, snagom i sigurnoÅ¡ću rimskih tvorevina, i to u jednom neverovatnom i čudesnom pejzažu u Andima.
A bio je samo jedan od mnogih gradova-utvrđenja. To je divan spomenik narodu koji ga je stvorio i civilizaciji koja je dostigla izuzetno visok nivo. To je i priča i o onim neverovatnim Evropljanima koji su sa neviđenim samopouzdanjem, ne dvoumeći se nijednog trenutka, uz pomoć malobrojnih starih vojničkih puÅ¡aka i Å¡esnaest konja, sruÅ¡ili najveće carstvo Novog sveta.


izvor/www.arhitektura.co.yu

Karnak

Napoleon Bonaparta se iskrcao u Aleksandriji 2. jula 1799. godine. Sa sobom je doveo 38000 ljudi, među kojima 177 naučnika, književnika i stručnjaka iz različitih oblasti. Izabrao ih je jednog po jednog. Nosio je sobom i kredo francuske revolucije i ambicije svoje zemlje. Ostavio je, međutim, svoju flotu, koju je Horacije Nelzon uniÅ¡tio na sidriÅ¡tu u Abukiru, veliki deo ličnog prestiža i mnogo ambicija.
Ostali su njegovi stručnjaci. U Evropu su odneli jednu nadgrobnu ploču ispisanu na tri jezika. Ona je omogućila Å ampolionu, lingvističkom geniju kome je to postalo životni cilj, da deÅ¡ifruje pismo starih Egipćana. Tako je zemlja faraona dobila glas mada je izgubila čar nepoznatog.
Egipćani su o svojoj slavi govorili na zidovima hramova u večnom i tvrdom kamenu. Potomci su tako mogli da pročitaju i spoznaju priču o bogu koji je rođen ni iz čega i postao najmoćniji na svetu; o velikim vladarima koji su pod njegovim znamenjem, na sopstveni način, osnovali monarhiju po božjem pravu, tri i po hiljade godina pre kralja Sunca.
Moramo se vratiti u vreme XI egipatske dinastije, tačnije dve hiljade godina pre nove ere, da bismo otkrili poreklo uspona i bogatstva Tebe, grada koji viÅ¡e ne postoji, a čije ruÅ¡evine donose besmrtnu slavu savremenim naseljima Karnaka i Luksora. U to vreme, energičnim prinčevima koji su njome upravljali uspelo je da se najpre sasvim odvoje od faraonske vlasti koja je tada pripadala jednoj porodici iz Herakliopolisa, na severu zemlje, a potom i da dobiju kraljevske titule. Å titilo ih je, dakle, moćno božanstvo, pa im se činilo sasvim normalnim da mu podignu veliki hram.
Sasvim ispravna logika. Kao takvu prihvatila ju je i sledeća dinastija, čiji je začetnik svrgao sa prestola one koji su pre toga svrgli vladare iz Herakliopclisa. Bilo je jasno da je njegovo božanstvo moćnije od drugih, jer ga je od visokog činovnika učinilo faraonom — gospodarom Gornjeg i Donjeg Egipta. A to božanstvo dobilo je svoje svetiliÅ¡te na obalama Nila i zvanično postalo "božanski otac" vladajuće dinastije. Zvalo se Amon i do tada je bilo samo porodično božanstvo, neÅ¡to viÅ¡e od totema, pred kojim se pružala blistava budućnost. Isto tako će i mali hram od cigala i krečnjaka, sagrađen na obalama velike reke i okrenut zapadu, postati jezgro budućeg golemog niza proÅ¡irenja i doterivanja. Svaka egipatska dinastija, tokom dve hiljade godina, brižljivo će im pristupati.
Prvi koji je neÅ¡to dodao bio je sin uzurpatora, veliki faraon Sezostris I. Uz prvobitni hram sagradio je divnu kapelu od belog krečnjaka, pokrivenu izvanrednim reljefima, koja je trebalo da podseća na njegov jubilej, zlatnu svadbu sa vlaÅ¡ću. Nedavno iskopana i rekonstruisana, kapela je među najstarijim spomenicima kompleksa.
Slava Amona, kao i slava bezbrojnih drugih božanstava pre i posle njega, brzo bi zaÅ¡la da nije, usled čitavog niza koincidencija, tebansko božanstvo postalo simbol otpora i pobune Egipta protiv stranih osvajača. Istovremeno vojna i moralna dekadencija, preteran ponos sopstvenim rezultatima na putu civilizacije i nedostatak reÅ¡enosti da se oni očuvaju, bacili su graditelje piramida u položaj robova na sopstvenoj zemlji. Grk Herodot, otac istorije, naziva osvajače "hiksi", dakle kraljevi-pastiri.
Ko god oni bili, doÅ¡li su u Egipat, videli kakva je situacija i bez većih teÅ¡koća pobedili faraonsku vojsku u kojoj je bilo mnogo plaćenika. Postali su vladari Egipta, svuda osim u Tebi, na krajnjem Jugu - Ovde su Egipcani uspeli da zadrže odskočnicu za ponovno osvajanje. Ono je započeto pod vodstvom Tebanaca, posle mnogo godina borbi. Hiksi su bili odbaceni natrag u azijske stepe odakle su i doÅ¡li, a princ iz Tebe postao je faraon. S tim u vezi, natpisi koje je deÅ¡ifrovao Å ampolion pricaju jednu zanimljivu priču. lzgleda da su zavrÅ¡ni okrÅ¡aj izazvali osioni osvajači čiji je vođa, faraon dva Egipta, kako se sam predstavljao, zamerio svom tebanskom protivniku da mu ometa san "neverovatnom bukom koju izazivaju njegovi nilski konji". To je do sada svakako najduhovitija objava rata. Hiksu je, međutim, loÅ¡e krenulo pa je morao da ode na neko mesto bez reka, a u prvom redu bez nilskih konja. I tamo je, konačno, uspeo mirno da spava.
Amon, čiji su sinovi povratili nacionalnu krunu a sveÅ¡tenici decenijama propovedali i finansirali otpor, postao je tako "kralj svih božanstava". PoistovetivÅ¡i ga sa starim božanstvom sunca Ra, skorojevići su se, kao Å¡to je to često slučaj, vezali za stara znamenja. Postao je veliki Amon-Ra i oženio se božanskom Mut koja mu je uskoro rodila sina Konsu, nikad odraslog boga. Živeli su srećno i zadovoljno u tebanskom svetiliÅ¡tu koje će se uskoro neverovatno uvećati i obogatiti. Čitav kompleks dobio je ime lpet-esve. Danas se zove Karnak, pozajmivÅ¡i ime od malog obližnjeg egipatskog sela. Po njemu je poznat u čitavom svetu, mada bi antičkim graditeljima to izgledalo neverovatno varvarski.
Velika ritualna hodočaÅ¡ća bila su srž Amonovog kulta, a dve ogromne ulice za hodočaÅ¡ća, jedna ka reci, a jedna na jugu ka gradu, usmeravaju čitavu prostranu celinu, iako je ulica koja vodi ka gradu izgrađena mnogo kasnije. Oko njih se prostiru spomenici faraonske maÅ¡te i darežljivosti: mali procesionalni hramovi, veliki piloni, tačnije monumentalni ulazi, aleje sfingi. I centralno svetiliÅ¡te, naravno, bilo je viÅ¡e puta doterivano i preuređivano.
Gotovo svi veliki kraljevi XVIII dinastije, čiji je začetnik bio oslobodilac Ahmes, ostavili su svoj trag na velikom hramu. Među njima prvi je bio Tutmes inače i prvi nosilac ovog imena. U tu svrhu primio je u stalnu službu jednog pisara, Inenija, koga je imenovao dvorskim arhitektom i dao mu punu vlast u pogledu svega Å¡to se ticalo izgradnje. Prvi obimni radovi obavljeni su njegovom zaslugom. Stari hram bio je ograđen Å¡irokim kamenim zidom od peÅ¡čara u kome je na zapadnoj strani otvoren veliki ulaz, zaÅ¡tićen masivnim kulama, oslikan živim bojama i ukraÅ¡en bakrom iz Azije i zlatom sa Sinaja, a uz njega, kao ukras, uzdizala su se visoka koplja od retkog libanskog kedra sa zlatnim vrhom. Pokretane pustinjskim vetrom, na njima su se vijorile duge zastave. Bio je to prvi pilon, tako uspeÅ¡an da je neÅ¡to dalje odmah usledilo podizanje drugog pilona, a umesto drvenih kopalja krasila su ga dva ogromna obeliska od crvenog granita. Ubrzo je između pilona podignuta velika dvorana za svečanosti, sa visokim stubovima u obliku papirusa. Pored mode pilona rađala se tako i moda hipostilnih dvorana - ogromnih dvorana sa stubovima podizanih u slavu faraona i u čast bogova.
Prvog Tutmesa prevaziÅ¡la je žena njegovog sina, Tutnitsa II, a prema egipatskim običajima i sestra, poznatija kao carica HatÅ¡epsut. Njen prekrasni nadgrobni hram, blizu mesta Deir-el-Bahari, zaslužuje da bude spomenut kao jedno od čuda Egipta. Nasledila je svog supruga i brata, mada je kruna trebalo da pripadne njegovom sinu, sledećem Tutmesu. Docnije, on će ipak postati vladar i pamtiće se kao Tutmes Veliki. On se za sada zadovoljavao položajem suvladara bez ikakvog uticaja.
HatÅ¡epsut je, s obzirom na to da su njeni prethodnici veću pažnju posvetili zapadnoj strani, odlučila da ukrasi istočnu stranu hrama. Otvorila je već uobičajeni pilon obeliscima. Zatim je, iz ljubavi prema simetriji, ili dajoj ne bi bila uskraćena slava velike graditeljke, poruÅ¡ila novu hipostilnu dvoranu Tutmesa I sagrađenu izmedu dva pilona. Na njenom mestu podigla je joÅ¡ dva obeliska od kojih se jedan joÅ¡ uvek diže pod suncem Egipta. UredivÅ¡i ovako spoljaÅ¡njost, odlučilaje da obogati i unutraÅ¡njost ritualnog "svetiliÅ¡ta barke", u kojoj su sveÅ¡ţenici svake godine nosili na leđima velikog Amon-Ra u posetu ženi Mut i sinu Konsuu u njihovim svetiliÅ¡tima.
Na žalost, nije carica HatÅ¡epsut bila jedina koja je svojim spomenicima želela da izbriÅ¡e veličinu prethodnika. Njen pastorak i nećak, odmah poÅ¡to je sahranio nametljivu tetku, ne samo Å¡to je izbrisao njeno ime svuda gde je ono bilo uklesano, več je poruÅ¡io i tek dovrÅ¡eno svetiliÅ¡te barke, a na njegovo mesto podigao je sopstvenu kapelu od tvrdog crvenog granita (otuda njen arheoloÅ¡ki naziv "crvena kapija". Ako se neÅ¡to od HatÅ¡epsutine zaostavÅ¡tine i zadržalo, zasluga je graditelja Tutmesa III. S obzirom na to da je bilo veoma skupo ruÅ¡iti sve Å¡to je kraljica sagradila, oni su se zadovoljili izgradnjorn zida iza koga su se do naÅ¡ih dana očuvale predivne freske koje su krasile građevine.
Tutmes III, koji je poruÅ¡io sve Å¡to je HatÅ¡epsut sagradila, ponovo je podigao ono Å¡to je kraljica uniÅ¡tila. Bila je to hipostilna dvorana između dva pilona, kojima je, zbog proporcije, dodao i treći. Uz njih je podigao i drugu dvoranu koju danas, iz nepoznatih razloga zovu Dvorana dokumenata. Najzad, budući da nije mogao da zatvori i ulicu hodočaÅ¡ća koju je njegova tetka otvorila ka gradu, podigao je joÅ¡ jedan pilon, četvrti u celom kompleksu. Na kraju, dao je svetiliÅ¡tu najoriginalniji i najveličanstveniji doprinos: ogrornnu dvoranu podignutu u znak pobede nad drugim narodima. Uz nju se nalazila manja dvorana sa oslikanim egzotičnim primercirna biljaka koje je on, faraon, video - od neplodnih pustinja Sudana do ledenih voda Eufrata. Ove dve dvorane danas su poznate kao Sala za svečanosti i, ispravno ali nemaÅ¡tovito, Botanička baÅ¡ta. Sve je okončao lepim, malim bramom bogu Ptahu, obeliscima i novim zidinama.
Već ogromni hram "proredio" je Amenofis III, poznat po slabosti prema kamenu, ali takođe i po tvrdičluku. PoruÅ¡io je čitav niz gradevina, a dobijeni materijal iskoristio je za podizanje "svojih" spomenika: jednog grandioznog pilona, ogromnog trijumfalnog luka kroz koji se, preko aleje sa stubovima, dolazilo do ulaza u hram, i niza hramova posvećenih manjim božanstvima, ranije zapostavljenih u korist velikog Amon-Ra. Sve je dovrÅ¡io velikim hramom posvećenim samom sebi, božanskom sinu svemoćnog boga.
" Slabost prerna karnenu" koju je imao Amenofis bila je gotovo zanemarljiva naspram onoj Ramzesa II. Poticao je iz skorojevićke porodice vojničkog porekla koja je na koncu nasledila vlast od stare porodice "oslobodilaca". Morao je ulepÅ¡ati svoj grb, pa se prepustio pravom graditeljskom piru. Podizao je građevine svih dimenzija. I državno svetiliÅ¡te u Tebi rezultat je graditeljske manije Ramzesa Velikog. I danas stoji velika hipostilna dvorana podignuta u njegovu čast. Nastala je ograđivanjem velike Amenofisove aleje, koja je zatirn pokrivena gredama. To je stvarno veličanstvena konstrukcija dugačka 103, a Å¡iroka 52 metra, s centralnim brodom koji podupiru stubovi visoki 24 metra. Bilo ih je 134, a neopbodnu svetlost dvorana je dobijala kroz otvore u obliku "puÅ¡karnica" otvorene na velikim kamenim pločama postavljenim uzduž centralnog broda (koji je, kao i u mnogim hriÅ¡ćanskim katedralama, bio viÅ¡i od bočnih brodova).
Veličina Ramzesa graditelja nije mogla da sakrije njegovu dvoličnost: upravo u Karnaku je pronađena nadgrobna ploča koja se odnosi na faraonovo venčanje s jednom hetitskom princezom. Na njoj je istorijat mirovnog ugovora izmedu Egipta i rivalske sile prikazan na veoma povoljan način. Međutim, hetitska kopija istog ugovora, pronađena među ruÅ¡evinama njihove prestonice, čitav istorijat prikazuje na potpuno različit način, svakako manje laskav za vojnike sa Nila.
Vreme velikih konstrukcija privodilo se kraju. Sagraditi hram bio je sve skuplji poduhvat, a samo građevina viÅ¡e nije bila dovoljna. Trebalo je obezbediti i veru dodelivÅ¡i joj bogate rente, različita dobra, mnogobrojne doprinose. Tako su se faraoni postepeno zaduživali dok su sveÅ¡tenici postajali sve bogatiji. Dok je vladar Gornjeg i Donjeg Egipta, prvi put u istoriji, morao da se suprotstavlja Å¡trajkovima nadničara, prouzrokovanim kaÅ¡njenjem ili potpunim izostajanjem isplata, dotle se njegov sveÅ¡tenik-rival veoma neoprezno portretisao na zidovima hramova u odelu i s kraljevskim znamenjima, a svoju iz dana u dan sve značajniju dužnost prenosio je na svoje sinove.
U ovakvoj situaciji faraoni su pokuÅ¡avali da reaguju silom. U tom okviru treba posmatrati pokuÅ¡aj "faraona jeretika" Eh-natona da kult Amon-Ra zameni kultom Sunčevog kotura Atona. Ovaj pokuÅ¡aj doveo je do izgradnje grandioznog hrama u slavu boga Atona. Amenofis IV proglasio se njegovim sinom, Å¡to pokazuje i njegovo novo ime: Ehnaton (Atonov sin). U istoriji je ovaj događaj poznat kao "amarnska Å¡izma" jer je faraon odlučio da napusti Tebu i preseli se na mesto na kome danas stoji Tel-el-Amarna, i da tu podigne grad u slavu božanstva. SveÅ¡tenički red, ponižen ali ne i pobeđen, ipak se osvetio neposredno posle Amenofisove smrti. Ime preminulog faraona pažljivo je uklanjano gde god se pojavljivalo, a robovi su poruÅ¡ili sve građevine podignute u slavu Atona. Od njega nije ostalo ni traga. Pravoverje i ekonomska moć sveÅ¡tenstva joÅ¡ jednom su pobedili.
Propali pokuÅ¡aj Ehnatona ipak je poučio njegove naslednike. S obzirom na to da se protiv moćnog sveÅ¡teničkog reda nije moglo otvoreno boriti silom, odlučeno je da se pređe na lukavost i diplomatiju. Na ovaj način faraoni su i pobedili. Jednoj od svojih kćeri dali su titulu Velike božanske neveste i tako je smestiłi u Amonov hram kao vladarku i vlasnicu svih stvari (osim sopstvenog života). Glavni sveÅ¡tenik bio je bačen u drugi plan, sve dok XXII dinastija nije, uz ostale kraljevske prerogative, sebi pripisala i titulu velikog sveÅ¡tenika Amon-Ra. Povodom toga bogato su se odužili svetiliÅ¡tu i za njegove potrebe otvorili veliki kamenolom u Silsili. Od ovog kamena podigli su prekrasni trem sa stubovima kao predvorje velikoj Ramzesovoj hipostilnoj dvorani. A božanstvu i njegovim sveÅ¡tenicima oduzeli su svaki uticaj na državne poslove. Posle njih isto su učinili i vladari drugih dinastija. Jedan od njih, Taharka, iz etiopske dinastije, podigao je četiri velike kolonade pred ulazom u hram, jednu za svaku stranu sveta.
Građevine, novac, obožavanje (iako se pravi razlog obožavanja tebanskog božanstva kao zaÅ¡titnika slobode i moći Egipta kroz vekove izgubio), sve to su imali sveÅ¡tenici. Teba, veliki Ipet-esve i dalje je bila centar vere, mesto duhovnih uspomena i hodočaÅ¡ća, pa čak i proročiÅ¡te, ali viÅ¡e nije bila centar moći. Na kraju, uniÅ¡tila ju je sila koja je htela da bude sama, jedina ispravna, jedina pravedna - hriÅ¡ćanstvo. Vernici su prestali da dolaze, hram je propadao, a u Egipat je stigao najpre krst, a za njim polumesec. Velikim obeliscima, prekrasnim pilonima i bogatim hramovima najpre su se pridružile koze, a za njima pustinjski pesak, sve dok okrnjeni piloni, prevrnuti obelisci i dvorane bez krova nisu bili otkriveni, s ljubavlju otkopani i s divljenjem proučavani. Jer iza zidina hrama podignutog jednom božanstvu nazire se veličanstvenost čoveka.








izvor/www.arhitektura.co.yu

Ruska Arhitektura ~ Rushian Architecture

Novgorod
VikinÅ¡ke drvene kuće
I vek n.e.

Rana ruska arhitektura bila je pretežno od drveta kao građevinskog materijala. PoÅ¡to u stara vremena nisu postojale testere i buÅ¡ilice, drvo je sečeno sekirama i građevine su bile grubo konstruisane. Kuće su bile četvorougaone sa kosim krovom.

U tom periodu i crkve su pravljene od drvenih greda. Koristeći se dletom i nožem, zanatlije su stvarale rezbariju različitih detalja.

Kiži
Drvene crkve
XIV vek

Ruske drvene crkve su često bile na uzviÅ¡enjima, sa lepim pogledom na Å¡ume i sela. Iako su zidovi bili grubo konstruisani od drvenih greda, krovovi su često bili kompleksni. Kupole u obliku glavice luka, koje u ruskoj pravoslavnoj tradiciji simbolizuju raj, prekrivane su crvenkastim drvenim pokrivačem. Ove kupole odslikavaju vizantijske ideje i bile su veoma dekorativne. Konstruisane su od drvenog rama i nemaju noseće funkcije.

Locirano u severnom delu jezera Onega blizu Sankt Petersburga, ostrvo Kiži je poznato po mnoÅ¡tvu drvenih crkvi. Rano naseljavanje Kižija, po hronikama je započelo od XIV do XV veka. Godine 1960. ostrvo Kiži je postalo otvoreni muzej ruske drvene arhitekture. Radove na restauraciji vodio je ruski arhitekt dr A. Opolovnikov.

Crkva Preobraženja
Ostrvo Kiži
1714.

Ruske drvene crkve brzo su izgubljene usled truljenja i požara. Kroz vekove, stare crkve su menjane novim, koje su bile veće i razrađenije građevine.

Sagrađena 1714. za vreme vladavine Petra Velikog, crkva Preobraženja ima 22 uzviÅ¡ene kupole u obliku glavice luka koje su obložene jasikom crvene boje. Ekseri nisu koriÅ¡ćeni prilikom gradnje, a danas su mnoge nakićene drvene grede oslabljene zbog insekata i truljenja. Dodajmo tome da je nedostatak sredstava doveo do nemarne i loÅ¡e izvedene restauracije.

Crkva u Kremlju
Aristotel Fjoravanti, arhitekt
1475.-1479.

U srednjem veku ruske najznačajnije građevine pratile su vizantijske oblike, inspirisane arhitekturom u Konstantinopolju (danas Istanbul, Turska) i istočnog rimskog carstva. Osnova ruskih crkava potiče od grčkog krsta sa jednakim krilima. Zidovi su bili visoki sa nekoliko otvora. Kosi krovovi zavrÅ¡avani su sa mnoÅ¡tvom kupola. Za vreme renesanse, međutim, vizantijske ideju udružene su sa klasičnim temama.

Kada je Ivan III proglasio zajedničku rusku državu, pitao je slavnog italijanskog arhitektu Albertija (poznatog i kao Aristotel) Fjoravantija da sagradi novu veliku crkvu u Moskvi. Sagrađena na mestu skromnih crkava koje je podigao Ivan I, nova crkva kombinovala je tradicionalne ruske pravoslavne graditeljske tehnike sa idejama italijanske renesanse.

Crkva je sagrađena od sivog krečnjaka bez ornamenata. Na kraju, 5 zlatnih kupola konstruisali su ruski majstori. Enterijer crkve je raskoÅ¡no opremljen sa viÅ¡e od 100 statua velikim brojem ikona. Crkva je zavrÅ¡ena 1479. godine.

Crkva Vasilija Blaženog
Crveni trg, Moskva
1554.-1560.

Vladavina Ivana IV (Groznog) donela je oživljavanje interesa za tradicionalne ruske stilove. U čast ruske pobede nad Tatarima, legendarni vladar podigao je raskoÅ¡nu crkvu Svetog Vasilija Blaženog odmah pored kapija Kremlja u Moskvi. ZavrÅ¡ena 1560. godine, ova crkva je pravi karneval obojenih kupola iz najekspresivnijih rusko-vizantijskih tradicija. Legenda kaže da je Ivan Grozni oslepeo arhitekte da nikad viÅ¡e ne bi sagradili neÅ¡to tako lepo.

Posle vladavine Ivana Groznog, ruska arhitektura viÅ¡e se ugledala na evropske nego na istočnjačke stilove.

Crkva Smolni
Sankt Petersburg
Rastreli, arhitekt
1748.-1764.

Evropske ideje vladale su za vreme vladavine Petra Velikog. Grad koji nosi njegovo ime, Sankt Petersburg, modeliran je po evropskim idejama i njegovi naslednici nastavili su tradiciju da dovode arhitekte iz Evrope da prave crkve, palate i druge važne građevine.

Projektovana od strane slavnog ruskog arhitekte, Rastrelija, crkva Smolni je u rokoko stilu. Rokoko je francuski barokni stil poznat po svojim svetlim, belim ornamentima i kompleksnim zakrivljenim formama. Plavo-bela crkva Smolni je kao poslastičarski kolač sa lukovima i stubovima. Jedino kupole u obliku glavice luka podsećaju na rusku tradiciju.

Crkva je bila centralni deo manastira sagrađenog za Caricu Elizabetu, kćerku Petra Velikog. Elizabeta je planirala da postane časna sestra, ali se predomislila kada joj se ukazala prilika da vlada Rusijom. Na kraju njene vladavine, sredstva za manastir su potroÅ¡ena. Radovi su zaustavljeni 1764. i zvonik koji je planiran, nikad nije sagrađen.

Zimska palata Jermitaž
Remek-delo rokoko stila
Sankt Petersburk
Rastreli, arhitekt
1754.-1762.

Sa rokoko ukrasima prevashodno na nameÅ¡taju, slavni arhitekta XVI veka, Rastreli, sagradio je najpoznatiju građevinu carskog Sankt Petersburga: zimsku palatu Jermitaž. Sagrađena između 1754. i 1762. godine za Caricu Elizabetu (kćerku Petra Velikog), zeleno-bela palata je raskoÅ¡ni skup lukova, stubova, pilastera, balustrada, statua itd. Na tri sprata palata ima 1.945 prozora, 1.057 prostorija i 1.987 vrata. Kupole u obliku glavice luka ne mogu se naći na ovom zdanju striktno evropskog stila.

Zimska palata Jermitaž namenjena je za zimsku rezidenciju svakog ruskog vladara, počev od Petra III. Petrova ljubavnica, grofica Vorontsova, takođe je imala svoju odaju u velikoj baroknoj palati. Kada je njegova žena Katarina Velika otela tron, preuzela je posed muževljevog dela i preuredila ga.

Nikola I živeo je u relativno skromnom apartmanu u palati dok je njegova žena Aleksandra uradila naknadno dekorisanje Malahit prostorije. Aleksandrina bogato opremljena prostorija postala je kasnije mesto sastajanja Karenskijeve privremene vlade.

Jula 1917. godine, privremena vlada uzela je rezidenciju u palati Jermitaž, osnivajući Oktobarsku revoluciju. BoljÅ¡evička vlada preselila je prestonicu u Moskvu. Otada zimska palata postaje renomirani muzej Jermitaž.

Tauridova palata
Sankt Petersburg
I.E. Starov, arhitekt
1783.-1789.

Na drugom delu sveta, Rusija je ismejavana zbog nezrelog izražavanja zapadne arhitekture. Kada je postala carica, Katarina Velika je želela da uveze mnogo dostojanstvene stilove. Studirala je duboreze klasične arhitekture i evropske građevine i postavila je neoklasicizam za zvanični stil Rusije.

Kada je Gregori Potemkin proglaÅ¡en za princa Taurida, Katarina Velika unajmila je arhitektu I.E. Starova da sagradi palatu koristeći se stilovima iz antičke Grčke i Rima. ZavrÅ¡ena 1789, Tauridova palata bila je potpuno neoklasična sa simetričnim stubovima i redovima.

Palata je rekonstruisana početkom XX veka. Sada je poznata kao Tavričeskijeva palata i služila je kao sediÅ¡te međuparlamentarnih zasedanja Federacije nezavisnih država.

Lenjinov mauzolej
Moskva
Aleksej Å čuÅ¡ev, arhitekt
1924.-1930.

Interesovanje za starim stilovima ponovo se probudilo u godinama XIX veka, ali u XX veku doÅ¡lo je do revolucije - i revolucije u vizuelnim umetnostima. Avangardni konstruktivistički pokret slavio je industrijsku eru i novi socijalistički poredak. Moćna, mehanička građevina podignuta je od mase proizvedenih elemenata.

Lenjinov mauzolej opisuje se kao remek-delo arhitektonske jednostavnosti. Mauzolej je u original
u bio drveni kubus. Telo Vladimira Iljiča Lenjina, osnivača Sovjetske unije, izloženo je unutar staklenog sanduka. Godine 1924. SčuÅ¡ev je sagradio postojaniji mauzolej od drvenih kubusa spojenih u stepenastu piramidu. Å est godina kasnije, drvo je zamenjeno crvenim granitom (simbolizuje komunizam) i crni labradorit (simbolizuje žalost). Piramida stoji iza zidina Kremlja.

Visočnije Zdanije
Moskva
1950.

Tokom rekonstrukcije Moskve tridesetih godina XX veka, mnoge crkve i zvonici su poruÅ¡eni. Crkva Spasitelja poruÅ¡ena je kako bi se napravio prostor za palatu Sovjeta. Ona je trebala da bude najviÅ¡a svetska građevina sa 415 m visine koja bi se zavrÅ¡avala sa 100 m visokom statuom Lenjina. Ali tlo je bilo suviÅ¡e vlažno za takvu građevinu. Projekat je prekinut kada je Rusija uÅ¡la u Drugi svetski rat.

Nakon sovjetskog trijumfa nad nemcima, Staljin je pokrenuo drugi ambiciozni plan: Visočnije Zdanije. Arhitekti su trebali da projektuju seriju neogotskih nebodera, sličnih palati Sovjeta. Često nazivani "svadbenom tortom", građevine su trebale da simbolizuju pokret na gore. Svaka građevina imala je centralnu kulu i, po Staljinovoj naredbi, blistavi toranj od metaliziranog stakla. Ima se osećaj da ovo potiče od Empajer Stejt Bildinga i drugih američkih nebodera. Takođe, ove nove moskovske građevine ujedinile su ideje iz gotskih katedrala i ruskih crkava. Ipak su proÅ¡lost i budućnost kombinovani.

Planirano je 8 nebodera, a sagrađeno 7 koji formiraju krug oko centra Moskve. Često nazivane "sedam sestara" one su:

    * Ministarstvo spoljnih poslova
    * Hotel Ukrajina
    * Moskovski Državni Univerzitet
    * Kotelničeskaja Nabereznaja
    * Kudrinskaja skver
    * Lenjingradski hotel
    * Skver Crvena Kapija

Poslednje godine donele su drugo urbano oživljavanje. Major Juri Lužkov objavio je plan za gradnjom drugog prstena neogotskih nebodera odmah iza centra Moskve. Oko 60 novih građevina treba da bude sagrađeno u narednih 15 godina.

izvor/ www.arhitektura.co.yu

Persepolis

U V veku pre n. e. Grci su sigurno bili civilizovani. Ali ni Persijanci, njihovi savremenici, nisu bili toliki "varvari" da bi im Eshil, u njima posvećenoj tragediji, mogao oÅ¡tro prebaciti "bezobzirnost i počinjena svetogrđa":

"Jer, kad u Heladu stigoše, ne bojahu se da skinu slike bogova, podmetnu vatru u hramove: oltari bejahu porušeni, kipovi polomljeni i oboreni sa svojih postolja, u zbrci..."

Treba priznati da je grčki tragičar imao nekih opravdanja: samo osam godina pre prikazivanja tragedije, 480. godine, vojska kralja kraljeva, Persijanca Kserksa, zapalila je hramove na atinskom Akropolju. Pobedama kod Salamine, Plateje i Mikale osvećen je Akropolj. Ali za male demokratske gradove-države Helade, i za ceo Zapad koji je potomak tih gradova-država, ogromno i centralizovano ahemenidsko Carstvo bilo je "azijski varvarin". Nesumnjivo drugačije, ali ne varvarsko. Dok su Grci podizali svoje velike hramove, Persijanci su gradili Persepolis, čije su arhitektonske zamisli potpuno drugačije od klasičnih kanona grčke umetnosti, ali čija ostvarenja dostižu dotad nepoznate vrhunce. Uostalom, ne slučajno. Persepolis je simbol. Simbol jedinstva, moći, pobede koja jamči mir među narodima.
Glavni deo kompleksa sagradili su Darije i njegov sin Kserks između 521. i 465. godine pre n. e. Sve je počelo sa Kirom II, koga će potomci nazvati Velikim, ali koji je, prvih godina svoje vladavine, izgleda bio predodređen da bude nosilac druge glavne uloge. Međutim, on započinje munjevitom brzinom da niže pobede: 550. godine zbacuje Astijaga, medijskog kralja, zauzima vavilonske provincije na severu, poražava u Sardu lidijskog kralja Kreza, veoma bogatog ali nesposobnog za rad, i dospeva do zaleđa bogatih grčkih gradova na anadolskoj obali. Oni će neminovno biti sledeći korak. Ali Kir prethodno učvrÅ¡ćuje svoju pozadinu, to jest iransku visoravan; kreće na istok, sve do Inda, okreće se protiv Vavilonaca, oduzima im Siriju, Palestinu i sever Arabije, poražava njihovog kralja Nabonida i trijumfalno ulazi u grad Hamurabija i Nabukodonosora. Carstvo je stvoreno za manje od jedanaest godina. Kir Veliki je nadmaÅ¡io Sargona, Tiglata Falazara i Asurbanipala. Plima se i dalje Å¡iri. Kirov sin, Kambiz III, osvojiće dolinu Nila i svom nazivu kralja kraljeva dodaće hvalisavu titulu "faraona, života, zdravlja i moći Egipta". Kad na presto bude doÅ¡ao Darije I, Carstvo ahemenidskog kralja prostiraće se od Inda do žarke Libije, od uÅ¡ća Dunava do Aralskog jezera. To je 521. godine pre n. e. ProÅ¡lo je manje od trideset godina otkako je nepoznati vazal medijskih kraljeva svojom pobunom označio pocetak sjaja Ahemenida.
Carstvo ima tri zvanična jezika (visokopersijski, elamitski i vavilonski) i jezik sporazumevanja, aramejski, kojim su se služile državne službe. Može da se pohvali trima prestonicama, a ubrzo i četvrtom: Pasargadom, gde je Kir II podigao prve ahemenidske spomenike; Suzom, u niziji koja izlazi na Persijski zaliv; Ekbatanom, u surovim planinama severa i, konačno, Persepolisom, nedaleko od danaÅ¡njeg Å iraza, najnovijom po vremenu gradnje, najblistavijom, obogaćenom imovinom i iskustvom svih provincija Carstva.
Na narode Carstva podseća ploča o osnivanju grada. Na zlatnim i srebrnim pločama, zatvorenim u kamenim kovčežićima, može se pročitati na četiri zvanična jezika dugačak popis provincija kojima vlada Veliki kralj. Na kraju piÅ¡e: "Evo Å¡to je Ormuzd dodelio, Ormuzd, najmoćniji od svih bogova".
Tu otkrivamo da je kraljevska palata istovremeno i svetiliÅ¡te Carstva. To nije i poslednje iznenađenje Persepolisa, podignutog u uskoj dolini, sa palatom i hramovima naslonjenim na stenovit greben koji se uzdiže iza njih. Koliko je poznato, za to nema odbrambenih ili estetskih razloga.
Ali ako je mesto imalo mana, imalo je i jedno ogromno preimućstvo: žilu žive vode, vode od životnog značaja za zelenilo koje je izuzetan luksuz u suvim zemljama Istoka. Voda je neophodno potrebna i za obrede prilikom svečanosti u hramovima. To je toliko važan element da kanalizaciona mreža nameće od početka do kraja organizaciju i raspored građevina.
Nestanak zelenih povrÅ¡ina (voda je danas zatrpana) potpuno je izmenio izgled palate. S druge strane, ona nije sasvim sačuvana. Od gorde ahemenidske kraljevske palate danas je ostala visoka platforma od gigantskih blokova, nekoliko stubova neobične visine, vrata ukraÅ¡ena krilatim bikovima i portali egipatskog tipa. Reklo bi se, celina dostojna arhitektonskog kameleona, sa uticajima iz svih oblasti prostranog Carstva. Onih oblasti koje nisu samo davale novac, već i materijal za izgradnju persijskih kraljevskih palata. Darije je ostavio zapis o svojoj palati u Suzi, koja je po mnogim stihovima slična onoj u Persepolisu:

"Sagradio sam tu palatu; materijal za nju je donoÅ¡en izdaleka. Opeku su izrađivali i pekli na suncu zanatlije Vavilonije. Stabla kedra dolaze iz planine koja se zove Liban: stanovnici Asirije prebacili su ih do Vavilonije, a odatle Karci i Jonci doneli do gradiliÅ¡ta. Tek-drvo (zapravo, tikovina potiče iz Gandare i Karije. Iz Baktrijane i Sarda potiče zlato: a obradivano je ovde. Ovde je bio glačan divan kamen koji nazivaju lazur i korneoli; oni su poticali iz Sogdijane. Skupoceni tirkiz Korasana obrađivan je na licu mesta. Iz Egipta dolaze srebro i abonos, iz Jonije zidni ukrasi. Slonovača koja je ovde obrađivana bila je uvezena iz Etiopije, Sinda, Arakozije. Kameni stubovi su klesani na licu mesta, ali je materijal iz sela po imenu Abiradu, u zemlji Elam. Klesari su bili iz Jonije i Sarda. Zlatari su
bili Medani i Egipćani, kao i slikari freski. Vavilonci su pravili opeku."

U ovom popisu nadzornika radova na magičan način nabrojani su svi narodi koji su sacinjavali Carstvo, njihove daleke, zagonetne granice, njihovi raznoliki izvori. To je uticalo na neke istoričare umetnosti da stvore postavku, raÅ¡irenu i naivnu, daje persijska umetnost zbir najsavrÅ¡enijih ili najkarakterističnijih elemenata osvojenih oblasti. To je postavka knjigovođa koja ne razaznaje zaista originalan vid persijskog stvaralaÅ¡tva od obrazaca i ukrasa pozajmljenih od drugih naroda: njegovo shvatanje prostora. Elementi mogu biti pozajmljeni. Ali rezultat je koliko smela toliko i organska sinteza. Ni u kom slučaju "grozna" ili "varvarska".
S druge strane, Persepoiis je krajnji proizvod brze ali svesne evolucije. Već Pasargada, koju je Kir Veliki počeo da gradi 559. godine, najavljuje svojim elementima, posebno u Apadani (prestona dvorana sa redovima stubova), reÅ¡enja koja će sazreti u Suzi i Persepolisu. Neka od njih, hodnik na stubovima sa natkrivenim Å¡etaliÅ¡tem, prethode stoama, tremovima sa svodovima koji će biti ponos helenističkih trgova. Ne treba zaboraviti da tradicija ukraÅ¡avanja potiče iz palata Azerbejdžana, Armenije i Anadolije, urartske ili hetitske konstrukcije. Tradicija naroda čije su zemlje bogate drvetom, a koja je zahvaljujući Kirovim osvajanjima prodrla do iranske visoravni, ogleda se u vitkosti stubova i prilicnom razmaku između podupirača. Ti elementi su ostvarljivi ako se pribegne primeni drvenog pokrivača.
Ono Å¡to su Persijanci dodali bila je veličanstvenost. Za izgradnju platforme koja nosi građevine Persepolisa (dugačka 400, Å¡iroka 250 metara) bilo je potrebno ukloniti približno 300 hiljada kubnih metara stena. Dodali su tome i strogo, jedinstveno arhitektonsko shvatanje da je prav ugao vrhovni zakon građevine. Tome je sve podređeno, na tome je sve zasnovano, od malih prostorija za stanovanje do prostranih ambijenata koji slave veličanstvenost kralja kraljeva. To je geometrijska strogost kojoj se suprotstavlja uređenje zelenih povrÅ¡ina sa vijugavim stazama i terasama povezanim tako blagim stepeniÅ¡tima da viÅ¡e podsećaju na rampe. Njihov zadatak je bio da veselo ožive urbani pejzaž koji je stvarala kraljevska palata.
Kompleks je raskoÅ¡an. Obuhvata, samo uokviru kraljevskih palata, ogromne dvorane za prijeme, kraljevske odaje, administrativne zgrade, čitav niz skladiÅ¡ta, spremiÅ¡ta, kasarni, konjuÅ¡nica, jednu oružnicu i riznicu (da bi je zaÅ¡titili, uklesali su u stenu dugačke hodnike, prave podzemne "sefove". Ovome treba dodati i zbijeni red zgrada za stanovanje, ispod terase, namenjenih dvorskom plemstvu.
Pa ipak, celina deluje iznenađujuće jedinstveno. Sve dvorane, od onih skromnih, osam sa osam metara, do onih prostranijih od sedamdeset metara, zasnovane su na hipostilnom obrascu. To su, zapravo, četvorougaone prostorije čiju tavanicu nose pravilni redovi stubova. ReÅ¡enje je već bilo nagoveÅ¡teno u Pasargadi, ali se ovde usvaja kao apsolutno načelo. Sve prostorije imaju kvadratnu osnovu (sa 4, 9, 16, 36, 81 ili 100 stubova) ili pravougaonu (sa 6, 10 i 20 stubova ili sa blokovima:
4 x 8,5 x 20). Ispred nekih, kao i u Pasargadi, nalaze se portici sa jednim iii dva reda podupirača, koji obrazuju pokriveni prostor. Svojom unutraÅ¡njom i spoljaÅ¡njom stranom stvaraju srećan prelaz između dvoriÅ¡ta i pravih dvorana.
Remek-delo palate i ahemenidske arhitekture je neosporno velika dvorana Apadana, prestona i prijemna dvorana, srce dvora. Palata čiju je gradnju započeo Darije Veliki a zavrÅ¡io njegov sin Kserks, sažma u svojoj celini sve persijske graditeljske sklonosti. Tu se stiže iz doline, prolazeći kroz dvoja velika vrata palate, Kserksova vrata ili nezavrÅ¡ena vrata na suprotnoj strani palate. Ogromna građevina se uzdiže na četvrtastom platou iznad kojeg je terasa koja nosi palatu, tako da obrazuje temenos, ograđeni sveti prostor iskopan ili, bolje, usečen u unutraÅ¡njost kompleksa. Na istočnom i južnom procelju su prilazna stepeniÅ¡ta u obliku kleÅ¡ta, to jest sa prilazima koji se prvo sužavaju a zatim proÅ¡iruju. Te veličanstvene stepenice krase bareljefi koji na jednoj strani prikazuju carsku stražu Deset hiljada "besmrtnih", pretorijance ahemenidske Persije, a na drugoj povorku onih koji plaćaju danak.
Sama palata ima oblik kvadrata čija je strana dugačka 110 metara, sa srediÅ¡tem ukopanim u zemlju 60 metara. Krov, viÅ¡i od 20 metara, podupiralo je Å¡est redova klesanih stubova sa neobičnim kapitelima koje obrazuju dva bika u klečećem stavu postavljena jedan nasuprot drugom. Noseća konstrukcija je bila od kedrovine. Dimenzije dvorane znatno nadmaÅ¡uju sve prethodne primere. I mada su graditelji bili nadahnuti obrascima egipatskih hipostilnih dvorana, dvorana se od uzora udaljuje vitkoÅ¡ću stubova i razdaljinom osa; između dva stuba razmak je veći od osam metara. Odnos prečnika i visine trupa stuba je 1 prema 15 ili 1 prema 16 (treba se prisetiti da je taj odnos u dorskim hramovima 1 prema 3,5 ili 1 prema 4). To se objaÅ¡njava činjenicom da ti stubovi nisu nosili kamene blokove već lagane drvene konstrukcije od libanskog kedra. Celina deluje pomalo nepostojano i strukturno krhko. Ali na stranama Apadane, četiri "kule" kvadratne osnove, u kojima su bile prostorije za poslugu i stražu, obezbeđuju građevini neophodna pojačanja, to jest, daju joj veću stabilnost primetno ojačavajući njenu konstrukciju.
Ove velike dvorane sa stubovima otkrivaju duboku razliku između dveju velikih arhitektonskih civilizacija V veka, persijske i grčke. U grčkoj civilizaciji arhitektura je, pre svega, religijskog karaktera, a grčkoj religiji nisu potrebni veliki unutraÅ¡nji prostori. Ona se zadovoljava majuÅ¡nom ćelijom i u njoj "idolom" boga okruženim stubovima. To je razlog Å¡to se hram na prostornom planu zavrÅ¡ava kao skulptorsko delo liÅ¡eno ili gotovo liÅ¡eno unutraÅ¡njeg prostora. Međutim, unutraÅ¡nji prostorje ono Å¡to je važno za Persijance, čija je arhitektura, ovde je termin upotrebljen u pravom smislu reči, izrazito politicke prirode. Persepolis je grad namenjen jedinstvenim obredima samoveličanja Carstva, srce velike i svestrane carevine u kojoj izaslanik Ormuzda nameće narodima dvadeset i tri nacije Pax Persica, persijski konstruktivni mir i ponos Å¡to teže jednom cilju pod jednim vladarom.
Dakle, ceo grad je politicko-religiozna tvorevina stvorena da veliča moć vladara, kome je samo vrhovno božanstvo bilo vlast. Gigantski "oltar otadžbine", spomenik jedinstvu Carstva, istovremeno je pozadina i simbol obreda jedinstvenosti.
Na reljeftma Apadane medanski i persijski ratnici koračaju bok uz bok. Ujedinjenje dva naroda pod Kirom, sveto je ujedinjenje na kojem se zasniva moć Ahemenida. To je prikazano svuda u palati. Njegova snaga nameće mir i pokorava vazalne narode: povorka "besmrtnih" pruža svoju mermernu zaÅ¡titu na prizorima uspostavljanja mira i sloge, čak prijateljstva i žive saradnje. Svi narodi dolaze kralju kraljeva sa simboličnim darovima svoje zemlje. To je procesija onih koji donose darove, svečana povorka izaslanika svih potcinjenih zemalja koja se odvija u Persepolisu svakog Noruza, svake nove godine: veličanstveni vrhunac najvažnijih godiÅ¡njih praznika. Bareljefi u palati veoma potanko prikazuju svečanost, nalik na pravi program u kamenu. Tu se vide donosioci ponuda i velikaÅ¡i koji stavljaju pred noge svemoćnog Ahemenida godiÅ¡nji porez u naturi dalekih provincija. Sužani, Vavlionci, Lidijci, Frigijci, Å iiti, stanovnici Sogdijane, Gandare, Kapadokije, Armenije, Klikeji, Joni, Egipćani, Arapi, Etiopljani, Indijci, svi stižu u Persepolis da pruže dokaz o svojoj neprolaznoj solidarnosti s Carstvom. Kraljevi sve četiri strane sveta paÅ¡će kao robovi ničice pred kraljem kraljeva.
Persijska umetnost je kosmopolitska i gorda, britka i čudesno "veristička" u beleženju tolike slave, u uzbudijivom i tačnom beleženju raskoÅ¡nog dvorskog života stalnog dolaska i odlaska pokorenih naroda. Pored ljudi i njihovih prekrasnih darova - vaza i tkanina, nakita i srebrnih posuda, meÅ¡ina gustog vina i umetnički obradenog oružja — ređaju se životinje iz svih krajeva: lavovi, žirafe, volovi, jahaći konji, bizoni, ovnovi, magarci... Pokrajinske noÅ¡nje, strani nakit i obuću, ova istraživačka umetnost zapažala je s "etnografskom" radoznaloÅ¡ću i pozornoÅ¡ću... A iznad svega, veličanje snage i hrabrosti vladara, koji se vidi na uglovima u podnožju palate kako napada i obara živa stvorenja sa kandžama pantera i repom Å¡korpiona...
To je apoteoza, veličanje, opravdanje svestrane vadavine, beskrajno velikog Carstva.
Ono se sruÅ¡ilo, pokuÅ¡avajući da pregazi nekoliko malih gradova gde su se svi međusobno poznavali, gde je pojedinac bio kralj, gde se podizao Partenon dok je Veliki kralj gradio Persepolis.
To je bilo kobno. To Carstvo čiji je cilj bio mir među narodima napalo je gradove čiji je život bio rat sa susedima. Izgubilo je. Sto pedeset godina kasnije, sledbenici onog mladog čoveka, Aleksandra Makedonskog, koji se proglasio naslednikom civilizacije ciji su ga pravi naslednici prozvali "varvarinom", zapalili su Persepoiis u znak osvete za paljenje atinskog Akropolja. Persijsko Carstvo je stvoreno za 30 godina, poraženo za četiri, nestalo zajednu noć. Na pustinjskom suncu ostali su krečnjacki ostaci onog Å¡to je nekad bila prestonica sveta: malobrojni, unakaženi, poruÅ¡eni, osakaćeni. Pa ipak, beÅ¡e pravi ponos.







izvor / www.arhitektura.co.yu

Tadz Mahal ~ Taj Mahal

Poslovica veli da ljubav i planine pomera. Ali, ona veoma retko upoÅ¡ljava i arhitekte. Ljubavne radosti i strasti pretaču se u bajke i pesme, legende i poeme, sonete i romane, u nežne reči proÅ¡aptane ispod zvezda-saučesnica, u kletve ravnoduÅ¡nim i hladnim božanstvima, u veličanje prirode, novele - ali se sve to teÅ¡ko pretvara u mermer i malter, skele i temelje. Nije ljubav vekovima stvarala istoriju arhitekture - bila su to vera i taÅ¡tina. Naravno, svako pravilo ima izuzetaka: u ovom slučaju izuzetak se zove Tadž Mahal, mauzolej u Agri načinjen od belog mermera. To je samo grobnica, doduÅ¡e kraljevska. Ali, i dijamant je samo kamen, ma kako blistao.
Spomenik nosi donekle izmenjeno ime one koja zauvek počiva među blistavo belim zidovima: Mumtaz-i-Mahal, izabranica, biser dvora. Ona se zapravo zvala Ardumand Banu Begum i bila je kći prvog ministra svemoćnog Velikog Mogula, cara Džahangira (Å¡to znači osvajač sveta), vladara Indije koji je tvrdio da poreklo vuče čak od velikog Tamerlana. Princeza je 1607. godine imala petnaest godina, bila je lepa, obrazovana i veoma inteligentna. Bila je i pomalo koketna, Å¡to je sasvim normalno za devojku tih godina. Čekala je svog princa na belom konju i otkrila ga je u sinu Velikog Mogula, princu Khuramu. Bio je samo godinu dana stariji od nje, snažan, lep i već slavan kako po svojim junačkim podvizima, tako i po stihovima koje je pisao, a oni su bili dostojni bilo kog priznatog pesnika. Sreli su se prilikom jedne svečanosti. Naime, to je bio jedan od rituala prilikom kojeg su dvorske dame postajale prodavačice i bespotrebne sitnice prodavale vatrenoj gospodi koja su, mada im niÅ¡ta od toga nije bilo potrebno, skupo plaćala.
Za parče običnog stakla izrezanog u obliku brilijanta Ardumand je Khuramu zatražila zaista prinčevsku cenu: deset hiljada rupija. Khuram se nasmeÅ¡i, istrese iz svog rukava traženih deset hiljada, pokloni se, uze svoje parče stakla i odmah otide ocu da od njega zatraži dozvolu da se oženi lepom prodavačicom bižuterije. Car Indije dade svoj pristanak, jer se i on u mladosti bio ludo zaljubio. Å taviÅ¡e, za cara su stvari bile joÅ¡ zamrÅ¡enije: njegova izabranica je bila već udata i to za poglavara avganistanske manjine, ljudinu koja je golim rukama ubijala tigra, a kad ga je napalo četrdeset plaćenih ubica, iz okrÅ¡aja je izaÅ¡ao nepovređen. Da bi ga se reÅ¡io, Džahangir je morao da najmi sto plaćenika koji napadoÅ¡e protivnika dok je spavao, jer je to bio jedini način da se oženi nežnom udovicom, Nur Džahan.
Međutim, trebalo je da prođe pet godina između očeve dozvole i venčanja, a Khuram je u međuvremenu čak morao da iz diplomatskih razloga prihvati venčanje s jednom persijskom princezom. Najzad, 27. marta 1612. godine, dvoje mladih je krunisalo svoj ljubavni san. Svekar je snaji kao svadbeni dar poklonio ime koje je uÅ¡lo u istoriju: Mumtaz-i-Mahal a to je bila nečuvena čast jer su do tada samo kraljice-vladarke menjale ime.
Kraljice, a i kraljevi. Kada je Khuram, 1627. godine, izaÅ¡ao kao pobednik iz uobičajenih porodičnih borbi do kojih je u Indiji redovno dolazilo nakon smene vladara i seo na očev presto, promenio je ime u Abul Muzafar ia udin Mohamed sahib Kiran-Sani Å¡ah Džahan BadÅ¡ah Ghazi. Za najbliže je bio jednostavno Å¡ah Džahan, "kralj sveta". Å to se tiče Mumtaz, ona je bila vladarka vladara sveta. Å ah Džahan je, kažu, živeo da bi njoj ugodio, obožavao je, obasipao blagom iz svojih riznica i cvećem iz svojih vrtova.
Mumtaz je za sedamnaest godina braka imala četrnaest porođaja. Poslednji, četrnaesti, bio je koban.
Mumtaz-i-Mahal je, dan poÅ¡to je na svet donela lepu kćer, u logoru Burhanpur, gde se zadesila prateći muža koji je u toj oblasti ratovao, preminula od groznice posle porođaja. Bilo je to 1629. godine. Svetlost Indije se ugasila.
Da budemo iskreni, radilo se o svetlosti koju su često prekrivale senke, a to su, između ostalih, iskusili i portugalski katolici koji su 1537. godine u Hugliju, blizu Kalkute osnovali svoju koloniju. Izabranica dvora koja je i svoju veru smatrala odabranom, te nije trpela hriÅ¡ćanstvo navela je Å¡aha Džahana na užasan postupak - zbrisao je Hugli s lica zemlje - ne poÅ¡tedevÅ¡i ni žene i decu. Oni koji su pokuÅ¡ali da nađu spas na brodovima - bili su podavljeni, a četiri hiljade zarobljenika je terano preko Indije, od Bengala do Agre, da bi tamo bili prodani kao roblje. SveÅ¡tenike su izgazili slonovi. I, nije uzalud na sarkofagu Mumtaz ispisano: "Sačuvaj nas, o Gospode, gneva nevernika." Ali, sve to nije bilo važno. Å ah Džahan je izgubio svoju radost, svoju zvezdu vodilju, duÅ¡u svog života i, očajan, plakaÅ¡e u svojim odajama, odbijajući da jede i da spava, jecao je nad svojom slomljenom ljubavi i jalovom moći. Jer, kralj sveta, pored sve moći koju je posedovao, nije mogao da čak ni za minut, jedan jedini minut, produži život one koja je bila gospodarica njegovog bitisanja.
No, ako već nije mogao da zadrži pored sebe svoju neuporedivu suprugu, mogao ie barem da je učini besmrtnom. U spomen njoj, podigao je mauzolej o kojem se govori vekovima i koji, svakom ko ima srce da oseti i oči da vidi, iznova oživljava čudo ljubavi. I njenu nemilosrdnu prolaznost. Agra, na obalama Å¡iroke i lenje reke Jume, bila je mesto u kojem je Mumtaz bila srećna: u toj Agri, trećoj od prestonica mogulske Indije iznikao je grob "neuporedive" - Tadž Mahal, "uspomena na Mahal".
Tako je započeta priča u priči. Jer, reč je o zdanju o kojem znamo sve, ali ne znamo ko mu je graditelj. Ili ih znamo previÅ¡e. Portugalski misionar Sebastjan Manrike, koji je živeo u Bengalu između 1628. i 1642. godine, a otiÅ¡ao u Agru da otkupi zarobljenog sabrata, tvrdi da je tvorac bio venecijanski zlatar, izvesni Đerolamo iz Verone. On daje čak i pojedinosti: "... Car ga je pozvao i rekao mu da želi da podigne veliku i veličanstvenu grobnicu svojoj prerano preminuloj supruzi, pa je od njega zahtevao da načini potpuno pregledan projekat, da bi on, car, imao neku predstavu o svemu tome. Arhitekta iz Verone je doslovce ispunio ono Å¡to se od njega tražilo i za veoma kratko vreme iskazao svoj talenat, predavÅ¡i caru, samo nekoliko dana kasnije, viÅ¡e maketa prelepe građevine. Caru se svidela lepota projekta, ali se u aroganciji ponosnog varvarina njegovo veličanstvo razjarilo zbog niske cene koju je arhitekta predložio, pa mu je naredio da potroÅ¡i trideset miliona rupija... i da mu se slobodno javi kad bude ostao bez novca...".
To je tvrdio savremenik (gradnja Tadž Mahala je započeta 1630. godine, u njoj je učestvovalo dvadeset hiljada muÅ¡karaca i žena, a trajala je dvadeset i dve godine). Međutim, ostaje sporno zaÅ¡to bi jedan katolik, ma kako talentovan bio, podizao grobnicu princezi koja je progonila hriÅ¡ćane. Da i ne pominjemo da bismo rado platili onoliko koliko vredi Tadž, samo da saznamo ime arhitekte koji je uspeo da padne u nemilost naručioca zbog toga Å¡to su mu predračuni troÅ¡kova bili isuviÅ¡e niski! Ali, Đerolamo iz Verone nije bio jedini. Dvesta godina posle oca Manrikea, jedan drugi Evropljanin je posetio Agru: major Džems Luis Å liman, i tom prilikom otkrio joÅ¡ jednog zapadnjaka projektanta Tadž Mahala i ne samo tog spomenika, vec i "svih arhitektonskih" ostvarenja Agre i Delhijas. Po njemu je to Francuz Osten iz Bordoa, takođe zlatar koji je, inače, jednom prilikom zapisao da se uopÅ¡te ne razume u arhitekturu... Uostalom, tada su se i u Evropi zlatari bavili arhitekturom, kao Å¡to je to bilo, na primer, prilikom projektovanja katedrale u Firenci.
Ali, ni istočnjaci nisu zaostajali u stvaranju legendi o nastanku Tadž Mahala. Indijska deca uče da je tvorac poÅ¡tovanog Tadža ustad Isa, majstor Isa, Turčin lutalica, takođe neuteÅ¡ni udovac koji se dao u potragu za mogućnoÅ¡ću da napravi neÅ¡to Å¡to bi bilo dostojno uspomene na njegovu ženu. (Ali, na žalost, kao većina arhitekata, on nije imao blago iz Golkonde i morao je da se zadovolji novcem posrednika.) To bi moglo biti tačno, ili približno tačno, jer se ustad Isa zvao joÅ¡ ustad Kan efendija, Isa Muhamed efendija, ustad Muhamed Isa efendija, Isa Kan... A možda i nije bio poreklom baÅ¡ iz Turske, nego iz Isfahana ili iz Samarkanda ili iz Kandahara... Bio je hriÅ¡ćanin, ali o tome nije govorio, ili je bio Jevrejin, možda Arapin? Rus? Možda su čak bila dvojica ustada, ustad ma’mur Nadil-al-Asar i njegov brat ustad Hamid, Persijanci, Å¡to bi donekle objasnio izvesne stilove na zdanju.
Ali, bar se u jednom sve verzije slažu: kad je grobnica bila zavrÅ¡ena, Å¡ah Džahan je bio toliko zadovoljan ostvarenjem da je arhitekti odsekao glavu, njegovim pomoćnicima Å¡ake, a kaligrafe oslepeo — tako da nikada viÅ¡e niko od njih ne napravi slično remek-delo. Ovakva legenda se vezuje i za izgradnju hrama Angkor Vat u Kambodži (XII vek) kao i Crkve Vasilija Blaženog u Moskvi. Ipak, postoji čudna podudarnost: datum smrti Đerolama Veronskog (1640) a i starijeg od braće ustada (1649), potvrdili bi mogućnost nasilnog kraja, o kojem govori predanje.
U jednom se sve legende poklapaju: Tadž Mahal je neponovljiv. SrediÅ¡te kompleksa je pravi mauzolej: veliki osmougaonik od belog mermera s vertikalnim ivicama oborenih uglova i s dubokim udubljenjima prekrivenim klasičnim mogulskim lukom izmeÅ¡anih pravih i krivih linija. Iznad toga, četiri ugaone kupolice uokviruju srediÅ¡nju čija visina dostiže Å¡ezdeset jedan metar. Jednostavne je i moćne strukture, uglačana i nežno meka - neki su je poredili s laganim Å¡atorima nomada, sa snežnim vrhovima Himalaja, s lenjim letnjim oblacima, sa zrelim kruÅ¡kama, s belim dojkama otežalim od mleka - a ipak, najsličnija je stogovima sena kojih ima mnogo u dolini Agre.
Na trideset i sedam metara ispod kupole koja je samo ukras, nalazi se joÅ¡ jedan polukružni krov koji natkriva veliki osmougaoni prostor u koji svetlost prodire kroz osam prolaza Å¡to vode ka udubljenim prozorima fasade. U osmougaonoj dvorani, zaÅ¡tićeni pregradom od Å¡upljikavog mermera, u svojim sarkofazima počivaju večni ljubavnici. U samom srediÅ¡tu se nalazi sarkofag Mumtaz-i-Mahal (on je zapravo prazan, kao i sarkofag njenog supruga, jer se pravi grobovi nalaze u podzemlju). Pored njenog sarkofaga - malo veća i malo viÅ¡a - nalazi se počasna grobnica Å¡aha Džahana i to je jedini asimetričan deo čitavog kompleksa. Sve je to bilo sasvim nepređvideno: Å ah je sebi bio namenio drugi veliki mauzolej, koji bi se sagradio blizu mauzoleja posvećenog njegovoj supruzi, a koji bi s Tadž Mahalom bio povezan srebrnim mostom. Na žalost, nije stigao da ga sagradi, jer je suviÅ¡e vremena utroÅ¡io oko izgradnje grobnice svojoj ljubljenoj. I tako, kad je 1666. godine umro, njegov sin Aurangzeb je zaključio da je besmisleno i dalje rasipati novac kraljevstva da bi se podigao joÅ¡ jedan mauzolej, pa je oca (ponosnog vladara koji se osetio uvređen Å¡to je suma koju treba potroÅ¡iti na mauzoleje tako mala) sahranio pored voljene Mumtaz. Izneverio je očev testament, ali je poÅ¡tovao duh istorile.
Mastionica ukraÅ¡ava sarkofag supruga, a pero sarkofag supruge. Jer, predanje tvrdi da kralj ispisuje želje svoje zaljubljene duÅ¡e u kraljičinom srcu...
Mauzolej se uzdiže na divovskom postolju kvadratne osnove, visokom skoro sedam metara, a na uglovima je osobeni znak Tadž Mahala: četiri vitka, zarubljeno kupasta minareta na čijim su vrhovjma kupolice koje zatvaraju mali balkon. "NajlepÅ¡e kule na svetu", Å¡apuću posetioci, a tako piÅ¡e i u vodicima. "Najružnija stvar koju je ikad ljudska ruka sazidala", piÅ¡e Haksli, engleski pisac koji se jedini suprotstavio hvalospevima Tadž Mahalu. Verovatno je da je on jedini Evropljanin koji pred ovim zdanjem nije doživeo čar Istoka. Osim toga je izjavio i da spomenik nije u orijentalnom duhu, da liči na kutiju
upakovanu u beli mermer... "od mermera je, a mermer je, čini mi se, u stanju da prekrije gomilu brljotina".
Uostalom, jednostavnost je bila neophodna. Služila je da istakne kaligrafske intarzije u čvrstom kamenu ili plemenitim materijalima koje prekrivaju građevinu (ili obratno: intarzije daju veću vrednost oblikovnoj koncepciji). Jasno je da je graditelj, ma ko on bio, prihvatao "čist" stil koji je tada bio najviÅ¡e primenjivan u Persiji. U svakom slucaju reč je o veoma opreznom arhitekti: minareti su nalik na male tornjeve iz Pize, nagnuti su in fuori, upolje, u odnosu na osnovu, a to je mera predostrožnosti. U slučaju da se sruÅ¡e, minareti bi se rasturili, ali ne bi oÅ¡tetili mauzolej.
Ovaj prostrani spomenik je srce čitavog kompleksa. Ispred njega se nalazi četvorougaoni vrt koji fontana u obliku krsta deli na četiri dela, a svaki je stazama, opet u obliku krsta, podeljen na četiri manja kvadrata. Vrt vodi ka velikoj ulaznoj kapiji koja je veoma jednostavne strukture i koja se uklapa u stil osnovne građevine, barem spolja, jer se iza nje nalazi sasvim neuobičajena (i do danas nerastumačena) ograda. Zatim joÅ¡ jedno dvoriÅ¡te, pa ulazni hodnik, pa spoljaÅ¡nje dvoriÅ¡te u kojem se nalazi osmougaona džamija i osmougaona "grobnica dvorskih dama", zapravo grobnica neznanih, pa onda prilazni trg... Sve je strogo simetrično i to u tolikoj meri da je, poÅ¡to je na jednoj strani pored mauzoleja podignuta džamija u kultne svrhe, na drugoj strani podignuta ista građevina koja ne služi ničemu sem - simetriji. Tako se, uostalom i zove: ja-wab - "odgovor".
Umalo Å¡to taj Versaj smrti, taj ljubavni izazov ljudskoj prolaznosti nije zavrÅ¡io kao ograda nekoj baÅ¡ti. Jer, tako je namislio lord Vilijam Bentik, engleski guverner koji je delao za račun mnogopoÅ¡tovanih akcionara Indijske kompanije. Negde 1830. godine palo mu je na pamet da razruÅ¡i "dekadentne" građevine mogulske, a da mermer poÅ¡alje u Veliku Britaniju gde bi ga neki esquire, pripadnik nižeg plemstva iz Kenta ili Devona možda upotrebio prilikom izgradnje svoje kuće. Tadž Mahal je spaslo to Å¡to u "naciji trgovaca" niko nije hteo da trguje mermerom sumnjivog porekla. Takvo doživljavanje arhitekture veoma sliči na doživljaj globtrotera koga opisuje Kipling:
" ... on je, saznavÅ¡i da može da provede deset dana u Bombaju, doÅ¡ao na skromnu pomisao da upozna Indiju. "Ne mogu reći da sam video baÅ¡ sve, ali, ipak, dobar deo." Zatim objaÅ¡njava kako mu se "mnogo svidela" Agra, "mnogo svideo" Delhi i, kao poslednje skrnavljenje, "mnogo svideo" Tadž. U svakom slučaju, delovao je kao osoba koja je sposobna da čitavog života izjavljuje kako joj se "mnogo svidelo" bilo Å¡ta."
No, možemo da se utešimo: ako je postojao Vilijam Bentik, postojao je i lord Kerzon koji se, postavši vrhovni guverner Indije, zaljubio u Tadž i potrudio da bude restaurisan tako dobro da mu je skoro povratio sjaj starih vremena.
A kao protivteža pomenutom globtroteru kome se dopada baÅ¡ sve (a koji je, verovatno, davni predak turista koji danas dolaze u Agru samo da bi svojim fotoaparatima "uhvatili" Tadž) postoji umetnik, engleski pisac i grafičar Edvard Lir, koji je predložio da se svi građani sveta podele na dve kategorije: na one koji su videli Tadž Mahal i one koji ga nisu videli. A tako verovatno misle svi koji su ga posetili i koji su, kako je govorio Le Korbizje, "imali oči koje umeju da vide".







izvor / www.arhitektura.co.yu

Moravska stilska grupa arhitektonskih spomenika

Krajem XIV veka, ekonomski, politički i kulturni centar, pod pritiskom Turaka, premeÅ¡ta se na sever u dolinu Velike i Zapadne Morave. Zahvaljujući bogatstvu zemlje i trgovini s Primorjem, razvija se kulturni život koji se manifestuje u izgradnji crkava. Moravska arhitektura je originalna i smela kombinacija već poznatih arhitektonskih elemenata. Nova originalna koncepcija građevina različita je i od vizantijske od orijentalne i od zapadnjačke, koja, ipak, sadrži elemente i uticaje vizantijske orijentalne, gruzijske, romanske i gotske arhitekture. Karakterističan oblik građevina je oblik trikonhosa, koji se javlja na dva načina: upisani krst s pevačkim apsidama sa strane, koje, zajedno sa oltarskom apsidom, čine oblik trolista, i sažeti upisani krst sa apsidama, koje, takođe, obrazuju trolist. Građevine, s krovovima različitih visina i s kubetom koje dominira, oblikovane su tako da se stepenasto penju prema nebu. I kod ovih crkava graditelj je veću pažnju posvetio spoljaÅ¡njem efektu građevine nego organizaciji unutraÅ¡njeg prostora, tretirajući je viÅ¡e kao skulpturu. Crkve su ozidane, najčeÅ¡će, naizmeničnim redovima opeke, maltera i kamena i bogato su ukraÅ¡ene. Fasade su vrlo pažljivo komponovane, bogato dekorativno izdeljene, kako po vertikali tako i po horizontali. Zona pod arhivoltama kod nekih spomenika ispunjena je Å¡ahovskim poljima. Mnogo se primenjuju krstasti lončići od pečene zemlje koje ukraÅ¡avaju fasadu najčeÅ¡će oko prozora. Prozori su viÅ¡edelni, lučno zavrÅ¡eni, a ponekad su u obliku gotskog izlomljenog luka. Javljaju se i rozete u gornjim zonama fasade. Prozori i portali bogato su ukraÅ¡eni ornamentima u plitkom reljefu na kamenu. Ukrasi na fasadama su u obliku prepleta traka, biljnih elemenata i ljudskih i životinjskih figura. Preplet se razvija u geometrijske crteže i sastoji se od dve trake koje naizmenično prelaze jedna preko druge. Dekorativni motiv lista je antičkog porekla, razlicit, stilizovan i kombinovan s prepletima. Ljudske i životinjske figure su stilizovane i fantastičnih su oblika i stoje po dve, postavljene simetrično, kao slike u ogledalu. Iako ova stilska grupa ima oko tridesetak spomenika, spomenućemo samo najznačajnije.

 


Lazarica u KruÅ¡evcu sagrađena je 1370. godine u obliku sažetog trikonhosa sa jednim kubetom. Sazidao ju je knez Lazar. Priprata na zapadnoj strani ima četvrtastu kulu. Fasada je bogato ukraÅ¡ena, harmonično podeljena horizontalnim vencima na tri sprata i plitkim niÅ¡ama na vertikalne zone. Na najviÅ¡em spratu su rozete uokvirene Å¡ahovskim poljima. U srednjem delu su prozori, a u najnižem delu portali. Prozori, rozete i vrata spadaju u najlepÅ¡e dekorisane u ovoj stilskoj grupi.

 

Ravanica, sagrađena kod Ćuprije, ima osnovu razvijenog trolista. Srednje kube (spolja dvanaestodelno) oslonjeno je na četiri slobodna stuba. Četiri mala kubeta na uglovima izdignuta su na kockastim postoljima. Ravanica je zidana od naizmeničnih redova opeke i kamena. Sagradio ju je knez Lazar od 1375. do 1377. godine.

 

Crkvu manastira Ljubostinje, kod Trstenika, sagradila je kneginja Milica 1387. godine. Građevina je u obliku slobodno upisanog krsta i trolista s jednim kubetom i s pripratom zasvedenom kalotom. Crkva je ozidana kamenom i malterisana. Ranije je bila obojena naizmenično crvenom, belom i žutom bojom, Å¡to je podražavalo zidanje kamenom i opekom. Rozete i polja oko prozora su bogato ukraÅ¡eni.



Crkva manastira Kalenić, kod Trstenika, sazidana je od 1413. do 1417. godine u obliku sažetog trolista, s jednim kubetom koje dominira izdignuto na kockastom postolju, i s pripratom na zapadnoj strani. Fasade su urađene od naizmeničnih redova opeke i kamena, izdeljene su horizontalnim kordonskim vencima i vertikalnim pilastrima i bogato ukraÅ¡ene ornamentima u kamenu. Na ovoj građevini javljaju se prozori sa izlomljenim lucima.



Crkvu manastira Resave ili Manasiju, kod Despotovca, sagradio je despot Stefan Lazarević od 1407. do 1418. godine. U obliku je razvijenog trolista, s pet kupola; visokih je proporcija. Ozidana je od kamena i nije malterisana. U priprati se nalazi izvanredno lep pod od raznobojnog mermera. Prozori su bili ukraÅ¡eni dekorativnom plastikom u prepletima koja se nije sačuvala.







izvor / www.arhitektura.co.yu

Ocu Frank LloYd Wright  !


http://www.greatbuildings.com/buildings/Fallingwater.html

 

'ajde nesto daj o Miz Van der Roe-u,
coveka sa sloganom 'manje je vise'
...ako mozes iskopaj onu kucu -vikendicu o kojoj je bilo mnogo polemike u tadasnjoj javnosti, proglasena za remek-delo a zena koja je narucilac ga tuzila da je ta kuca nemoguca za ziveti u njoj!!!
staklena kuca na sred livade u sred sume, ne mogu da se setim kako se zvase...