Ако не можемо да се сложимо око оног што је очигледно, онда нема сврхе да покушавамо да се сложимо око оног за шта је потребна логика.

Кога интересује, све доказе (и оне који су овде постављени и који нису) може прочитати овде: 

http://bogotrazitelj-srb.org/forum/index.php?PHPSESSID=1eb29c500adf6a52afe5484319f98d24&topic=2662.0

Ne radi link

Не знам што неће да ради ово буреково линковање. Ваљда је дугачка адреса или има неке недозвољене карактере. У сваком случају ради када се линк ископира у поље за адресу претраживача.

@bjbojan jesi nekad gledao karla sagana(Carl Sagan)?

Нисам. Имам његове књиге Колико Сунаца колико светова и Свет прогоњен демонима, али још нису дошле на ред за читање.

Hm, stvarno interesantno, ... pa i na onom linku, ... preko necijeg razmisljanja se dokazuje postojanje nekoga ... a da taj isti nikada nije video tog nekog. Evo ja cu sesti i poceti da razvijam filozofiju, postoji li Miladin iz Drndafilovskog potoka. Pa neka neko posle na osnovu mog razmisljanja, dokaze da postji. A drugi neka postavlja dokaze koji me opovrgavaju. Pa da vidimo ko ce biti u pravu.

Да, невероватно интересантно. То је као када бих ја рекао да људи причају о свемиру који никада нису видели.

Ali drugi jesu, pa to prenose. A i bar deo tog Svemira je vidljiv na nocnom nebu. A Boga, jel' neko video ?    Jel' objasnio ? Ah, da. Sada ce biti, kako objasniti neobjasnjivo, ili nesto sto je nepojmljivo ljudskom razumu. 

Hvala Boki  na linku

" Gde ja stadoh, ti produzi " 

3. ДОКАЗИ ИЗ ОБЛАСТИ ФИЗИКЕ

(Излагање)

Професор

Хвала вам, господо студенти, што сте, по нашем договору са прошлог састанка, дошли у мој апологетски семинар да овде на миру продужимо наш разговор о доказима за постојање Бога. Овом приликом ћемо говорити о томе какве нам доказе о Богу може пружити физика, и да ли она ишта може рећи о Богу. Природно је очекивати да ће овде наш колега физичар имати највише посла.

Физичар

Професоре, морам признати да сам врло заинтересован за те такозване „физичке“ доказе. Колико ја познајем физику, није ми познат ниједан „физички“ доказ. Физика, као што јој и само грчко име каже, испитује природне појаве и законе, а Бог је Натприродно Биће. Према томе, физика и теологија немају никакву заједничку тачку. Физичару у његовом тумачењу природних, физичких појава, није уопште потребан појам Бога да би њиме нешто из физике протумачио. Физичар се служи експериментима и математичким формулама. А мени није познато да постоји икакав физички, или хемијски експеримент, или каква математичка формула која би послужила као физички доказ да има, или нема Бога. Физика је на том питању потпуно неутрална.

Професор

Све што си рекао о физици је потпуно тачно. Нико не може извести неку математичку формулу или какав физичко-хемијски експеримент који би нам показао Бога како какво физички видљиво Биће. Али кад се говори о доказима из области физике, онда се не тврди да је физика неки директни сведок Божји. Но она је индиректни сведок. Она нам износи чињенице из којих се логички може закључити да Бог постоји. Она нам, дакле, не показује лице Божје, него трагове Божје у природи.

Теолог

Мени се чини, професоре, да физика поступа с нама тачно као што је Бог рекао Мојсију који је тражио да му се Бог баш видљиво и непосредно покаже: „Ево место код мене, стани на стену. И кад стане пролазити слава моја, метнућу те у расјелину камену и заклонићу те руком својом док не прођем. Потом ћу дигнути руку своју, и видећеш ме са леђа, а лице се моје не може видети“ (2.Мојс.33,21-23) – каже Бог Мојсију.

Кад би физика могла неким експериментом или математичком формулом да докаже Бога, то би значило да нам она може да омогући да гледамо „лице Божје“. А како сам Бог тврди да је то по природи ствари немогуће, то ако нам физика показује „трагове Божје“ у природи, значи омогућује нам оно што је и Бог Мојсију дозволио: да „видимо Бога с леђа“. Остаје само још то, да нам ви, професоре, покажете те „трагове Божје“, а физичар да их провери.

Професор

Колега, ствар сте схватили правилно. Прелазим на оно што нам физика о Богу може рећи индиректно, то јест оно што је у Библији метафорички речено „леђа Божја“, или како смо ми то рекли: „трагове Божје“ у природи.

а) Најпре један „полудоказ“: Енергија – Ентропија

Шта је енергија по својој суштини то нико од људи не зна. „Већина савремених физичара одбија чак и помисао да ће човек икад моћи да открије шта те тајанствене снаге стварно јесу“ – вели Ајнштајн [12], говорећи о електрицитету, магнетизму и осталим облицима енергије. Али ако не знамо шта је енергија, знамо да се она претвара из једног облика у други: у светлост, топлоту, магнетизам, механички рад итд. Знамо још и то да се све врсте енергије, као и механички рад, претварају у топлотну енергију, а ова се не може цела претворити у механички рад, него се делимично деградира, то јест постаје неспособна да врши механички рад [13]. То је закон ентропије. У природи се стално дешава тај процес деградирања топлотне енергије, јер се температуре изједначују. У далекој будућности може се десити да целокупна енергија пређе у ентропију, јер ентропија света тежи максимуму, то јест ка изједначењу свих температура. А то значи престанак сваког покрета у природи, или топлотна смрт природе [14]. Ако је тако, онда васиона несумњиво има свој почетак. А ако је имала почетак, има и свога Створитеља, јер сама себе није могла створити.

Физичар

Професоре, тај закључак је логичан само привидно, иначе он је брзоплет. Истина је да топлота прелази у ентропију, али ако је васиона бесконачна, онда је и њена енергија бесконачна, па никад не може доћи до апсолутне смрти природе.

Професор

Тако је, ако је васиона и њена енергија бесконачна. А ако није бесконачна, онда је топлотна смрт природе нешто неминовно. Према томе, исправност овога доказа зависи од питања коначности или бесконачности васионе. Данашња астрономија на основу Доплеровог принципа тврди да је васиона коначна и чак да се шири. Зато има много физичара који сматрају да ће у далекој будућности сва енергија прећи у ентропију, а има их и који то поричу. Пошто топлотна смрт природе ипак није искључена, а није ни сасвим сигурна, то сам овај физички доказ назвао „ полу-доказом“, иако таква реч представља логички бесмисао. Али пошто тај доказ није дефинитивно демантован, то јест није сасвим несумњиво оборен, то он атеистички настројеним физичарима може да служи као стална опомена: „А шта, ако Бог ипак постоји?“.

______________________________ ______________________________ _____________
[12] Линколн Барнет, Алберт Ајнштајн и свемир, превео Богдан Поповић, Београд, 1956. стр. 17, 19 и 30.
[13] Божидар Милић, Ентропија и поглед на свет, (Идеје савремене науке) Београд 1971. стр. 85.
[14] Милан К. Јовановић, Наука о топлоти, 5. део, Београд, 1949. стр. 256-257. Boris Černe, Nauka o toplini, 1951. Zagreb, str. 120.

Философ

Професоре, немојте користити тај израз „полудоказ“, јер он у логици представља једну бесмислицу. Наука и философија знају само за праве доказе. Ту или је нешто доказано, или није доказано. Постојање „полудоказа“ се не признаје.

Професор

Да, тако је то у чистој логици и науци, али није у практичном животу. Зар је у животу мало проблема, баш научних, који теоријски нису решени, јер има разлога који говоре и за једну и за другу, супротну тезу. Сећам се, на пример, да смо у теологији имали трилему, да ли је Земљино језгро у течном, или гасовитом, или можда у чврстом стању, јер на основу доказа којима геолози располажу, може се тврдити и једно и друго и треће. Исто је тако и са питањем насељености још неког небеског тела разумним бићима која имају своју културу и цивилизацију. Има разлога и за веровање и за неверовање. Тако је и са овим доказом на основу ентропије. Можда он није тачан. Али можда и јесте! Зато сам га у практичном смислу назвао „полудоказом“. Но, он у сваком случају може да служи атеистички расположеном физичару као стална опомена: „А шта, ако Бог ипак постоји?“.

Физичар

Атеистички расположени физичар не мора да се боји те могућности, јер он може да бежи у бесконачност. Он може да каже: „Па нека је могућа топлотна смрт природе. Сва енергија ће прећи у ентропију. Али зар није могуће претпоставити да се из ентропије поново на неки начин из неких узрока појави енергија, и тако имамо бескрајан низ смена енергије и ентропије, из вечности у вечност.“

Професор

Заиста он може тако да умује да би себе умирио од неподношљиве мисли да Бог постоји. Али, где су му физички докази да је то заиста било тако? Где су му физички и логички докази да мртвац може сам себе оживети? Где су му искуствени докази да топлота коју произведе камен у паду може поново вратити камен на висину са које је пао? [15] Да бисмо имали макар и приближну представу о томе колико је мала вероватноћа да се деградирана енергија (ентропија) оспособи за рад, професор Гент са универзитета у Минесоти (САД) налази да је вероватније да чопор мајмуна, лупајући сваки на по једној писаћој машини, напише комплетна Шекспирова дела без и најмање погрешке, и то не само једанпут, већ петнаест квадрилиона пута. [16]

Па чак ако и дозволимо остварење тако незнатне и невероватне могућности, сусрећемо се са већ много пута реченом чињеницом да низ бесконачних бројева може бити само потенцијалан, а никад реалан. Према томе, и низ промена: енергија-ентропија не може бити бескрајан, него мора имати један почетак. А сусрећемо се поново и са оном духовитом тврдњом Гејзера да је бесконачан низ контигентних бића, а без почетног Самобитног Бића, исто толико апсурдан као и помисао да постоји бесконачан низ фотокопија без иједног оригинала. [17]

______________________________ ______________________________ _____________
[15] Ivan Supek, Od antičke filozofije do moderne nauke o atomima, Zagreb, 1946. str. 115-121.
[16] Божидар Милић, Ентропија и поглед на свет, Београд, 1971. стр. 85.
[17] S. Zimmermann, Kant i neoskolastika, str. 140. I dio

   

б) Физички докази о контигентности материје

Професор

Господо, постоје чињенице које нам је физика открила, а које се не могу оспоравати као што је то могуће са топлотном смрћу природе, и које физику чине индиректним сведоком Бога, без обзира да ли је физичар по личном убеђењу теист или атеист. То су чињенице које сведоче о контигентности материје, па самим тим пружају материјал „контигентном“ доказу постојања Божјег. Уствари, читав тај доказ из области физике је само једна варијанта, један проширени облик контигентног доказа. Ево чињеница.

Количина материје. Количина материје у васиони је ограничена. Можемо чак рећи: и врло ограничена. Да ли је васионски простор коначан или бесконачан, о томе се у науци и философији још увек воде дискусије. Ако је теорија релативитета баш беспрекорно тачна и необорива, онда имамо доказ да је васионски простор коначан, па самим тим и материја која се у њему налази. Али баш и да је васионски простор бесконачан, материја која се налази у њему сигурно је коначна, јер је мања од њега. Без обзира да ли се небеска тела налазе у целом бесконачном васионском пространству, укупна запремина материје је мања од васионског пространства. То понеки астрономи тврде ослањајући се на такозвани Зелигеров парадокс [18], а неки на такозвани фотометријски или Олберсов парадокс [19]. Неки научници оспоравају исправност таквог доказивања. Но, ми и без ослањања на та два сумњива доказа, видимо да је количина материје у васиони ипак коначна, јер то видимо својим очима. Кад би каква моћна рука смесила у једну масу целокупну материју која се налази у васиони, добила би се једна огромна лопта чије размере једва може наша фантазија да уобрази, али ипак коначна. А кад би се испуниле све међумолекуларне, међуатомске и атомске празнине та лопта била би по рачунању тек нешто већа од звезде Бетелгез [20]. Бетелгез је врло велика звезда. Много хиљада пута већа од нашег Сунца. Али спрам васионског пространства она је врло незнатна, поготово ако је то пространство бесконачно. Џемс Џинс, астроном нашега века, каже: „Претпоставите да само три мушице лете у празној Европи, још и онда би ваздух Европе био насељенији мушицама него васионски простор звездама“ [21] Према томе, није ни мало претерано рећи да је физичка материја у васиони управо неки изузетак.

Ако ствар са количином материје тако стоји, а астрофизичарски рачуни кажу да је тако, онда је материја васионе по својој количини очигледно нешто контигентно, јер као што не можемо објаснити зашто је пречник некога круга баш десет метара, а не мањи или већи, без претпоставке да је неко тај круг цртао или правио, хтео баш толику величину круга, тако се можемо питати: откуда и зашто баш толика количина материје, а не већа или мања?

Тиме, ето, физика потпомаже и подупире „контигентни доказ“ о Богу.



Однос величине нашег Сунца према великим звездама (Антаресу,
Бетелгезу, Арктуру). Кад би се сва материја у васиони смесила
у једну масу, али да се попуне све атомске празнине, та лопта
била би нешто већа од звезде Бетелгез.

Квалитет материје. Ево још једног доприноса физике „контигентном доказу“ о Богу. То је квалитет материје, па чак и само њено постојање. Савремена физика зна да се материја састоји из молекула, молекули из атома, а атоми из атомског језгра и електрона који круже око језгра. А језгро се састоји из позитивно наелектрисаног протона и електрично неутралних неутрона. У области физичког света у којем ми живимо влада природни закон поларитета, да се истоимено наелектрисана или намагнетисана тела одбијају, а разноимена наелектрисана тела привлаче. У свету атома ствар је сасвим супротна. Ту позитивно наелектрисани протони, не само што се не одбијају, него се привлаче тако великом снагом, да кад се атом разбије, ослобађа се неслућено велика енергија. А то значи да појава једног атома материје није нешто спонтано, него баш нешто супротно тој спонтаности. Откуд та неприродна појава? Значи материја је и по своме квалитету и по своме постанку нешто физички ненужно, дакле контигентно.



Модел атома водоника           

Језгро му се састоји из једног протона   који је позитивно
наелектрисан, а око њега електрон који је негативно нае –     
лектрисан.                 
То тако ЈЕСТЕ, али не МОРА да буде. Могли су да се привуку,
јер су различито наелектрисани, сударе се, и уместо материје
добијамо два гама фотона. Појава материје, дакле, није
никаква нужност. Она је контигентна.



Модел атома хелијума

Језгро се састоји из два позитивно наелектрисана
протона и два неутрона који су електрично неутрални.
Око језгра круже два негативно наелектрисана електрона.
Опет исто питање: Зашто се нису узајамно привукли да се
претворе у енергију?
И још веће физичко чудо: Зашто се два позитивно
наелектрисана протона тако силно привлаче уместо да се
по физичком закону одбијају ?!

_________________________________________________________________________
[18] Конрад Рудницки, Да ли је васиона бесконачна? „Васиона“, бр. 4. 1957.
[19] Џемс Џинс, Звезде у свемиру, превео Живојин Симић, Београд, 1951. стр. 88.
[20] Славко Бокшан, наведено дело, стр. 43.; Др Лазар Милин, Апологетика III стр. 173.
[21] Џемс Џинс, Звезде у свемиру, стр. 117.

Критика и одбрана

Физичар

Професоре, бојим се да сте са својим закључком много пожурили. Имам утисак да ви Бога просто насилно утрпавате у физику. Ево како физичари тај проблем система атома објашњавају без позивања на Божју интервенцију.

У природи постоје четири основне силе: електромагнетизам, гравитациона сила, нуклеарна слаба и нуклеарна јака сила. Нуклеарно јака сила је неупоредиво јача од електромагнетне силе. Она не дозвољава да се истоимено наелектрисани протони одбијају један од другог, кад се један другоме приближе сасвим близу [21а], на раздаљину 10ˉ¹²цм. Комбиновањем дејства те четири силе ствара се атом материје, вероватно најпре атом водоника, а после и атоми осталих елемената.

Професор

То ми је објашњење познато. Није ми, међутим, познато због чега се један протон приближио другоме на тако малу раздаљину да га је велика сила приљубила уз њега, кад су по закону поларитета они морали да се одбијају и да се уопште не приближе један другоме. Исто тако то питање важи и за неутроне. Осим тога, зашто се електрон и протон, као разноимено наелектрисане честице, по закону поларитета нису узајамно привукли, него електрони круже око језгра као планете око Сунца? У конструкцији атома има извесне законитости, плана и математике. Не верујем да су оне четири основне природне силе могле узајамно да се договоре да саме конструишу атом материје. Очигледно је, дакле, да до стварања атома материје није морало да дође, па да је, према томе, атом контигентна појава, а с обзиром на закон поларитета чак и парадоксална.


в) Старост васионе

Професор

Савремена физика открила нам је још неке чињенице које индиректно говоре о Богу Створитељу. То су једна теорија и две чињенице. Постоји космогонска теорија да је свет настао „Великом експлозијом“ првобитног атома. Ту теорију усваја данас већина астронома. Ако је та теорија тачна, онда свет мора имати свој почетак постојања. А пошто сам себе није могао створити, онда нас та теорија, чак и против воље многих атеистички расположених физичара, води управо пред Бога.

Осим те теорије, која баш зато што је хипотетична не може имати доказну вредност, постоје чињенице које нису ни мало хипотетичне. То су претварање материје (масе) у енергију и енергије у материју. Одакле Сунцу толика светлост и топлота? Одговор физичара: Сунце своју материју претвара у енергију. [22]

Ако је тако, онда свет не може бити вечан, јер ако би се тај процес дематеријализације материје развијао од вечности, до сада би се завршио.

Најзад, и распадање радиоактивних елемената сведочи против вечности материје, јер да је она вечна, тај би се процес морао до сада завршити. А на основу тих чињеница поједини физичари израчунавају старост васионе. Узима се да је она стара 7-10, а неки рачунају од 15-20 милијарди година. [23] За нас није важно да ли је та цифра тачна или не. Важно је то да васиона има своју старост, дакле и рођендан. А пошто се сама од себе није могла родити, нити сама себе створити, јер је таква мисао апсурдна, то онда ти научници који израчунавају старост васионе ћутке признају: или онај апсурд да је васиона сама себе створила, или да има свога Створитеља. Пошто је мисао о самостворености васионе очигледан апсурд, остаје да нас физика индиректно уверава да је васиона имала свога Створитеља. Дакле, постоји Бог.

Филозоф

Професоре, да је мисао о томе да је васиона сама себе створила апсурдна, то сте нам већ објаснили, а то је и само по себи јасно. Али не треба тако упорно да инсистирате на идеји стварања и Створитеља, јер ако прочитате „Теорију сазнања“ од др Бранислава Петронијевића, наћи ћете тамо тезу да је идеја стварања ни из чега исто тако један апсурд, јер тврдити да из ништа може постати нешто, то је исто тако апсурд као тврдити да је нула једнако један (0=1). [24]

Осим тога, наука не зна за стварање. Она ту појаву није нигде констатовала.

Професор

Знам за ту тврдњу нашег професора и философа Бранислава Петронијевића. Прочитао сам је у цитираном уџбенику, и сматрам да није тачна. Философска теза, управо аксиома, гласи: из ништа не постаје ништа само собом. А ми управо не тврдимо да је свет постао из ништа сам од себе – то је управо оно што ми оспоравамо – него тврдимо да је Бог својим свемогућством из ништавила призвао у егзистенцију овај свет. Кад бисмо ми тврдили да је Бог створио свет ни из чега, дакле из ништа, и свет опет остао ништа, онда би то био апсурд раван тврдњи да је 0=1. А ми не тврдимо да је свет и после стварања из ништа опет остао ништа. А да је свемоћна Божја сила кадра из ничега створити нешто, ту можемо навести једну паралелу из математике. 0: =0 и 1: =0. Значи, за бескрајност нула и један су потпуно иста вредност. Па ако бескрајност представља једну бескрајно моћну силу као што је Божја, онда да ли ће нула остати нула кроз вечност или ће се претворити у јединицу, то зависи само од бескрајно моћног Бића, дакле, Божје воље. Према томе, стварање из ничега само од себе јесте апсурд. А као резултат Божје свемоћи није апсурд.

Што се тиче тврдње да наука не зна за стварање, та је тврдња потпуно тачна. Не само да наука не зна за стварање, него и не може знати, јер је стварање догађај који се десио на самом почетку кад није било ни науке ни научника да ту појаву констатују. Али ако нас научне чињенице упућују на нужан логички закључак да је стварања морало бити, онда не можемо рећи да наука не зна за стварање. Зна, само не директно, него индиректно.

_________________________________________________________________________
[21а] Ivan Supek, navedeno delo, str. 238.; Др Лазар Милин, наведено дело, књ. III стр. 169.
[22] Џемс Џинс, Звезде у свемиру, стр. 118; Лазар Милин, Апологетика књ. III стр. 174.
[23] Славко Бокшан, наведено дело, стр. 43; Лазар Милин, Апологетика III стр. 173.
[24] Др Бранислав Петронијевић, Основи теорије сазнања, стр. 91.; Лазар Милин, Апологетика III, стр. 177.

Физичар

Али, професоре, физика познаје један основни природни закон који непобитно сведочи о вечности материје. То је закон о неуништивости супстанције. Лавоазје је доказао да се ни најмањи делић материје не може ни створити ни уништити, а Мајер Роберт је то исто доказао за енергију: ни најмањи квант енергије не може се ни створити ни уништити. Према томе, материја као маса и енергија су вечне, нестворене и непролазне. Мењају се, али се не уништавају.

Теолог

Ако сам добро разумео колегу физичара, он тврди исто што и Библија. Ево шта пише  у Књизи Проповедниковој: „Дознах да што год твори Бог, траје до века и не може му се ништа додати, нити се од тога може шта одузети“ (Проп.3,14).

Професор

Колега, то сте добро и тачно приметили. Закон о неуништивости створене творевине је не само природни закон него и библијска истина која је писцу Књиге Проповедникове била позната на више од две хиљаде година пре него хемичарима и физичарима. Осим тога, и Мајер Роберт и Лавоазје били су људи дубоко религиозни. Лавоазјеа је чак атеистички револуционарни суд осудио на смрт, па кад је математичар Лагранж интервенисао да поштеде једног великог научника, председник суда Кофенал је одговорио грубље него икоји инквизитор: „Нама нису потребни научници“. [25] Ако је то све тако, онда ни закон о неуништивости супстанције који су открила ова два научника, не може имати атеистички смисао.

Потражимо атеистичку погрешку! – рече професор

Шта је Лавоазје доказао? Пре његовог доказа научници су мислили да се материја (маса) може уништити ватром. Лавоазје је доказао да је то заблуда. Но, ако се материја (маса) не може уништити ватром, то још не значи да се не може уништити неким другим средством. И заиста, да је Лавоазје поживео до 1934. године, видео би својим очима код Жолиоа и Тибоа у лабораторији експериментални доказ да се материја може претворити у енергију [26], па према томе престати да постоји као материја (маса), као што и вода престаје да постоји ако је електролизом раставимо на водоник и кисеоник.

Друго, чак да је и доказано да се материја не може баш никако уништити, тиме би било доказано само толико да она нема краја своме трајању у будућности. Из тога још не следи закључак да она није имала свој почетак у прошлости. Као што једна спирална линија има свој почетак, а нема свршетка, тако и материја, иако нема свршетак своје егзистенције у будућности, имала је свој почетак у прошлости.

Напослетку, ако човек баш и не може да уништи материју ни енергију, нити да их створи, то ни мало не значи да тако шта не може учинити ни Бог. Стари апологети су духовито одговорили материјалистима: „Оно што Бихнер није могао да створи, не мора моћи ни да уништи“.

Философ

Професоре, да не бисмо пожурили са закључком да нас физика уверава да Бог постоји, сматрам нужним да се још мало осврнемо на материјалистичко схватање чињенице да васиона има свој почетак, свој „рођендан“. Материјалистички философи и научници да не би признали постојање Створитеља васионе служе се претпоставком бесконачног низа. Пошто се материја претвара у енергију и енергија у материју, то је пре ове и овакве васионе могла постојати нека друга, другачија. Наиме, васиона траје од вечности, али је пре данашњег стања васиона ипак постојала, само у другачијим стањима и облицима, тако да није никад било неког апсолутног стварања.

Професор

Пре свега, таква претпоставка је сасвим произвољна. За њу не постоје никакви научни докази. Осим тога ту причу о бескрајном низу до сада смо већ више пута чули и увидели њену бесмисленост и апсурдност. Треба ли још једном да се сетимо низа фотокопија без иједног оригинала?!

_________________________________________________________________________
[25] Милутин Миланковић, Двадесет и два века хемије, Београд, 1951. стр. 86.
[26] P. Genaud, Atomsko oružje, preveo Miloš Jelisijević i dr Milena Janežić-Jelačić, Beograd, 1952. str. 53.
Џемс Џинс, Звезде у свемиру, стр. 247.
Др Лазар Милин, Апологетика књ. III стр. 179.

Философ

Али, професоре, није ту крај. Имају материјалисти још један бедем за који се заклањају. Француски материјалистички философ Жан Шарон прави разлику између субјективног и објективног времена, па каже да према савременим научним чињеницама васиона може бити стара 8-10 милијарди година. Признаје такође да је бесмислено замишљати бесконачне низове трансформације света из енергије у материју и обратно. Па ипак по његовој тврдњи „свет никад није био створен“, јер по његовом схватању постоји објективно и субјективно време. Објективно време је независно од посматрања и оно је апсолутно неодвојиво од простора. А објективно време или трајање везано је за посматрача који констатује старење света, па самим тим и почетак света који – како он константује и признаје – „научно искуство не може да пориче“. И сад решава проблем на овај начин: „Свет има почетак само у субјективном времену, у трајању, а у објективном времену он нема почетка, дакле није створен“.

Професор

Надам се да ћеш ти као философ најлакше схватити погрешност Шароновог умовања. Основна и главна погрешка му је његова деоба времена на објективно и субјективно. Тачно је да постоји објективно и субјективно време, али он је погрешно означио шта је субјективно време. Он каже да је субјективно време само оно „трајање“ које посматрач констатује као старење света, па самим тим и почетак света „које научно искуство не може да негира“.

Трајање или старење света, које се састоји у променама у свету, и које ми можемо мерити сатима и данима није ништа субјективно, него чиста објективна стварност. Па ако оно има свој почетак који – како он признаје – „научно искуство не може негирати“, онда и свет има свој почетак трајања, па дакле, и свога Створитеља.

А субјективно време је у психологији оно наше осећање тока трајања и пролазности времена. Кад нам је неко предавање досадно, или смо у страху па желимо да што пре побегнемо, онда нам време пролази врло споро, а кад нам је пријатно, онда нам време пролази врло брзо, тако да се чудимо кад брже прође. Али оно што је сат констатовао, то је објективно време, којем чак и Шарон без околишења признаје да има почетак. А ко признаје почетак трајања васионе, самим тим нехотично и несвесно признаје и Створитеља, макар Га декларативно и порицао.

Теолог

Професоре, ви сте приликом излагања физичких чињеница које индиректно говоре о Богу, да бисте доказали да васиона има свој почетак трајања па и Створитеља, упорно заступали тезу да ће свет имати свој свршетак, било у ентропији (топлотној смрти природе), било у анихилацији материје, било у распадању радиоактивних елемената. Зар вам се не чини да сте тиме дошли у сукоб са хришћанском догматиком која тврди да свет никада неће нестати, нити да ће наступити нека топлотна смрт природе, него да ће се цела природа преобразити и трајати вечно. Јер да је Бог мислио свет уништавати, или пустити да дефинитивно изумре у некаквој топлотној смрти и распадању, сигурно га не би ни стварао.

Професор

Веома сам вам захвалан, млади колега, за ову догматски тачну примедбу. Бог као Створитељ света, неће свет препустити слепом случају нити некој неумитности природних закона, него ће га својим промислом водити онако како то најбоље одговара Његовој мудрости, правди и љубави, а то значи, свеопштем васкрсењу, свеопштем суду и вечном животу.

Међутим, те истине следе из Светог Писма, а не из оних чињеница које нам износе физичари о којима је овде било речи. Ја сам ову есхатолошку догму могао излагати онима који већ верују да Бог постоји и који верују да нам кроз Свето Писмо Бог натприродним путем открива истине о будућности света. Али људима који се питају да ли Бог уопште постоји, морао сам говорити њиховим језиком и ослањати се на чињенице које они наводе с намером да увере и себе и мене да Бог не постоји.

Него, господо, предлажем да зачас саберемо чињенице о којима смо расправљали на терену физике, па да данашњи састанак завршимо.

 1. На основу закона ентропије могућно је да ће свет доживети топлотну смрт, па према томе, свет је можда имао и почетак своје егзистениције.

 2. Количина материје у васиони је коначна, дакле и контигентна, па је то индиректни говор физике о Богу.

 3. Конструкција материјалног атома је супротна закону поларитета, па према томе постанак атома не може бити последица неког случајног „договора“ четири основне силе у васиони.

 4. Распадање радиоактивних материја, као и анихилација материје, сведоче да материја васионе мора имати свој почетак, па тако и научници покушавају чак да израчунају старост васионе изражену у земаљским годинама.

 5. Закон о неуништивости супстанције који су открили у природи Лавоазје и Мајер Роберт, заправо је спољашња, објективна природно-научна потврда библијске истине да оно што твори Бог траје до века и не може му се ништа додати нити се од тога може шта одузети.

Према свему томе, физика је врло гласан и врло речит индиректни сведок постојања Божјег.