Postoji istina...

Ako se dokaže suprotno to ne znači da je ona prestala biti istina, već da nikad nije ni bila...

Da ali za odredjeno vreme je bila istina iako je bila neistina jer je postojalo ubedjenje da je istina

 

Naravno da je postojalo ubjedjenje da je istina, ali je to ne čini istinom... (uf sa ovim boldovanjem ličim na... ma znate već  )
Ti možeš da budeš u ubjeđenju da ja imam rogove, ali ih ja nemam... To ne znači da je istina samo zato što si ti (ili svi na svijetu) u ubjeđenju da je tako...

Ne znam stvarno šta je ovdje nejasno...

Pojam subjektivne istine je malo... egoističan...  , tvrdeći da je nešto istina zato što smo mi u takvom ubjeđenju...

Cini je istinom, duracionom istinom, zavisi od vremena 

Ако не можемо да се сложимо око дефиниције појма истине, није никакав проблем да се преформулише гносеолошки доказ.

1. Свет у којем живимо је базиран на логици што сазнајемо на основу подударности логичког закона мишљења и закона спољашње објективне стварности.
2. Подударност унутрашњих логичких закона са законима спољашње стварности може потицати само од разумног бића које зна и логичке законе мишљења и законе спољашње објективне стварности.
3. Постоји, дакле, једно разумно Биће од којег потиче логика на којој је базирана стварност. То Биће зовемо Бог.

Logiku su izmislili i razradili ljudi a ne bog 
Биће од којег потиче логика на којој је базирана стварност jeste covek.

Значи људи су измислили да постоје?

Мислим да ће пре бити да су људи препознали логику стварности (не потпуно) и објаснили је речима.

[sarcasm]Da, ljudima je trebala logika da dokazu da postoje[/sarcasm] 
Jel ti zaista treba logika da objasnis da nesto postoji sto je bukvalno ispred tebe

Moram da citiram jedan tekst:
"Ko je, pak, našao istinu, taj ne raspravlja o istini, niti o tome šta je vera. Reč "vera" sadrži i neznanje: čovek, konačno, veruje u ono što ne zna ili ne može da dokaže. Ko u istinu veruje, taj večnu istinu još nije našao. On se još ni ne kreće u struji večne istine. Vera je, dakle, i slepilo.

Ko je, pak, našao večnu istinu, taj u istinu ne mora više da veruje - on istinu zna, jer se kreće u struji istine. To je istinski mudar čovek, koji je u sebi pronašao to bogatstvo, tu istinu. Istinski mudraci počivaju u sebi. To je unutarnja sigurnost i čvrstina.Oni ne raspravljaju o veri, jer su preko vere našli mudrost, koja jeste istina.

Ko, dakle, u Boga samo veruje, a ne poznaje dubinu večne istine, večni zakon, taj onda mnogo govori o svom verovanju."

A ta politika je bila čisto ateistička ili još gore, antiteistička. Borili su se protiv Boga. U komunističkim državama se to radilo sistematski, na uništavanju hršćanstva i hrišćanske vere. Svako ko je bio hrišćanin, manje ili više bio je obeležen.


Katolik po rođenju, budući da austrijance smatraš katolicima. Ali - daleko je bio od stvarnog katolika. Bio je nevernik ništa manje nego bilo koji drugi nevernik, kome je crkva i religija mogla služiti samo kao paravan i ništa više od toga.


Nije, ali mnogo toga nije isto sa teizmom, pa koga briga? Komunizam je samo bio savršena platforma za pojavu ateizma i obrnuto. To dvoje idu zajedno.


Ne mora da znači. Pre no što si ti postao i počeo da (ne)veruješ - pre tebe je bilo verujućih. Ateizam je izmišljen u novije doba, a ima svoj istorijski razvoj, naravno, kao uostalom i svaka druga filosofija na ovom svetu. Ateizam nije nastao juče ili u prošlom veku, ali je u prošlom veku doživeo svoju kulminaciju. Verovatno je danas ništa manje popularan kod mnogih.


Otprilike.


  Mora da se šališ kada me ovo pitaš? Lepo pogledaš onu "pesmicu" koju si ostavio. To je čisto omalovažavanje hrišćanske vere, na stranu što prosečan ateista nema blage veze sa hrišćanstvom. Za njega je hrišćanstvo ono što vidi oko sebe,  budući da se većina ateista kreću u hrišćanskom okruženju. No, to je samo moje uverenje koje sam stekao razgovarajući sa brojnim ateistima iz skoro čitave ex Yu.

Znaš kako, čovek je pre svega čovek, gde god da ide, šta god da radi. Ja imam prijatelja na sve strane koji su raznih uverenja. Nekad su mi neki simpatični zbog njihovih stavova, ali ih poštujem, naravno. Meni je bitno da li je čovek čovek. Ostalo je drugorazredno. Čovek će poštovati tvoje stavove, bez obzira koje ti stavove imaš i koje on stavove ima. To je moje iskustvo.


Koje? Koje ne. Prosečan, pravi hrišćanin, smatra da je poštovanje drugih iznad poštovanja samih sebe. Prosečan ateista se smeje ovakvom stavu. Ja sam sreo XXX arogantnih, izrazito arogantnih i bezobraznih ateista, koji nemaju trunke poštovanja prema sagovornicima sa kojima se oni ne slažu. Naravno da ima i hrišćana koji su licemeri, to mi je itekako poznao. Izgleda niko nije imun od tih bolesti. Pravi hrišćanin voli sve ljude. Ateisti nemaju potrebe da ikog vole. Nemaju moralna ograničenja, nemaju normative i principe. Imaju, zapravo, ali im to uvek neko drugi servira. Za hrišćane je moral uvek bio moral. Za ateiste - nije. Oni se zalažu za homosexualizam (bar sam to stekao razgovarajući sa mnogim ateistima) ne zato što su tobože zainteresovani za čovekova opredeljenja, nego zato što smatraju da hrišćanstvo, sa svojim negativnim stavom o homosexualizmu, smatraju da je u pitanju ograničavanje ljudske slobode.

Zato je svima moral otišao u off, na nezavidnom smo nivou, sve nam je slobodno, može svako da radi šta hoće.

Vidiš, hrišćanin ne može da radi šta hoće, jer je podložan jednom višem sudu. On zna ko vlada na ovom svetu, on zna da za sve postoji konačni, večni sud. I nema razloga da ima paranoičan strah od istog (kao što mnogi hrišćani imaju), jedino treba da shvati kako poštovanje ljudskog dostojanstva, bez obzira na čovekova  uverenja, jeste najveći ideal ljudskosti, koje čak i sam Bog zahteva.

Ko tako radi, taj je moj prijatelj i brat, veći od onih što idu u crkvu i Bogu se po nekoliko puta dnevno mole, ponekad i da komšiji crkne krava.  Izem ti takve "hrišćane," da prostiš.