VOJNICKI. Daj mi ma što! On, bože moj... 47 mi je godina; doživim li, recimo, do šezdesete, pređa mnom je još čitavih trinaest godina. Mnogo! Kako da proživim tih 13 godina? Što da radim, čime da ih ispunim? Oh, razumiješ li ti to... (Grčevito stišče Astrovu ruku), razumiješ li, kad bi se moglo proživjeti ostatak života nekako drukčije. Da se čovjek probudi jednoga jasnog i tihog jutra i osjeti, kako je počeo živjeti novim životom, da je sve, što je prošlo, zaboravljeno i nestalo kao dim. (Plače.) Započeti novi život... Reci mi, kako da započnem.

ASTROV (mrzovoljno). Ah, dođavola! Kakav ti je tu novi život? Naš je položaj, i tvoj i moj, sasvim beznadan.

VOJNICKI. Tako?

ASTROV. Ja sam o tom uvjeren.

VOJNICKI. Daj mi makar što... (pokazuje na srce.) Ovdje me peče.

ASTROV (ljutito viče). Prestani! (Umekšavši se.) Oni, koji budu živjeli poslije stotinu, poslije dvjesta godina, i koji će nas prezirati za to, što smo ovdje živote preživjeli tako glupo i tako neukusno, oni će možda naći sredstvo, da budu sretni, ali mi... Nama je preostala samo jedna nada. Nada, da će nas za počivanja u grobovima našim posjećivati priviđenja, od kojih će po koje biti i ugodno. (Uzdahnuvši.) Da, brate moj? U čitavom su okružju bila samo dva prava, inteligentna čovjeka: ja i ti. No u ciglih desetak godina potegnuo je i nas u svoj vrtlog ovaj svagdanji i prezira vrijedni život; on je svojim genijalnim isparivanjem otrovao našu krv, pa smo postali ništavi kao i svi drugi. (Oživljeno.) Ali nemoj ti mene zavaravati riječima. Vrati ti meni što si mi uzeo.

VOJNICKI. Ja od tebe nisam ništa uzeo.

ASTROV. Uzeo si iz moje priručne apoteke bočicu s mor-fijem. (Stanka.) Slušaj, ako hoćeš da po svaku cijenu obračunaš sa svojim životom, onda otiđi u šumu, pa se tamo ustrijeli. Ali morfij mi vrati, jer će se inače govorkati, koješta naslućivati, pa će pomisliti, da sam ti ga ja dao... Meni će biti dosta i to, što ću morati vršiti seciranje... Ti misliš, da je to zanimljivo? (Ulazi Sonja.)

VOJNICKI. Ostavi me.

ASTROV (Sonji). Sofijo Aleksandrovna, vaš je ujak uzeo iz moje apoteke bočicu s morfijem, i ne će da je vrati. Recite mu, da to ipak... nije pametno. A ni vremena nemam. Moram otići.

SONJA. Ujače Vanja, ti si uzeo morfij? (Stanka.)

ASTROV. Uzeo je. Ja sam u to uvjeren.

SONJA. Vrati mu ga. Čemu nas strašiš? (Nježno.) Vrati, ujače Vanja! Ja možda nisam manje nesretna od tebe, pa ipak ne padam u očaj. Trpim i trpjet ću, dok se život sam od sebe ne svrši... Pa trpi i ti! (Stanka.) Vrati mu ga! (Cjeliva mu ruku.) Dragi, dobri ujače, mili, vrati! (Plače.) Ti si dobar, ti ćeš nam se smilovati i vratiti. Trpi, ujače! Trpi!

VOJNICKI (vadi iz stola bočicu i daje je Astrovu). Na, uzmi! (Sonji.) Ali treba što prije započeti nešto raditi, pa makar bilo što, jer ja ne mogu... ne mogu...

SONJA. Da, da, treba raditi. Čim ispratimo naše, sjest ćemo raditi... (nervozno kopka po spisima na stolu.) Sve je kod nas zapušteno.

ASTROV (stavlja bočicu u apoteku i zavezuje je). Sada mogu da krenem na put.

JELENA ANDREJEVNA (ulazi). Ivane Petroviču, zar ste vi ovdje? Mi ovaj čas putujemo. Pođite k Aleksandru, on hoće da vam nešto kaže.

SONJA. Hajde, ujače Vanja. (Uzimlje Vojnickoga ispod ruke.) Hajdemo. Tata i ti se morate pomiriti. To je nužno potrebno. (Sonja i Vojnički odilaze.)

JELENA ANDREJEVNA. Ja odlazim. (Daje Astrovu ruku.) Zbogom.

ASTROV. Zar već?

JELENA ANDREJEVNA. Konji su spremni.

ASTROV. Zbogom.

JELENA ANDREJEVNA. Danas ste mi obećali, da ćete otići odavle.

ASTROV. Sjećam se. Ovaj čas odlazim. (Stanka.) Što ste se prestrašili? (Uzima je za ruku.) Zar je to tako strašno?

JELENA ANDREJEVNA. Da.

ASTROV. A da ostanete! A? Sutra u šumarskoj kućici...

JELENA ANDREJEVNA. Ne... Već je odlučeno. Zato vam i gledam tako smjelo u oči, jer je odlazak već riješena stvar. Samo vas jedno molim: mislite o meni bolje. Željela bih, da me poštujete.

ASTROV. Ah! (Nestrpljiv pokret.) Ostanite, molim vas! Priznajte, da nemate više što da radite na tom svijetu, život vaš nema nikakve svrhe, nemate ni za što da se zagrijete — pa ćete se i tako — ranije ili kasnije — i sami podati tome čuvstvu. To je neizbježno. Pa kad već to mora biti, bolje da se to dogodi ovdje, u krilu prirode, negoli gdjegod u Harkovu ili Kursku... Barem je poetično, i čak je jesen lijepa... Ovdje postoji lugarska kućica, pa polurazrušena vlastelinstva po Turgenjevljevu ukusu...

JELENA ANDREJEVNA. Kako ste smiješni... ljutim se na vas, ali ipak... sjećat ću vas se rado. Zanimljiv ste i originalan čovjek. Mi se ne ćemo više nikada vidjeti, pa čemu da to krijem? Ja sam vas čak malo voljela... No, dajte da stisnemo jedno drugom ruku, pa da se raziđemo kao prijatelji. Ne zamjerite mi ništa.

ASTROV (stisnuvši joj ruku). Dobro, putujte... (Zamišljeno.) Vi kao da ste dobar čovjek, pun duše, a ipak i nešto čudno izbija iz čitavog vašeg bića... Doputovali ste, evo, ovamo sa svojim mužem, i svi, koji su ovdje radili, vrtjeli se ili štogod gradili, morali su odbaciti svoj posao i čitavo se ljeto baviti samo kostoboljom vašega muža i vama. Oboje — i on i vi — zarazili ste sve nas svojom besposlicom. Ja sam se zanio vama, čitav mjesec dana nisam ništa radio, dok su u to vrijeme ljudi patili, a seljaci po mojim šumama i šumskim branjevinama pasli svoju stoku. I tako ste vi i vaš muž, gdjegod bi vaše noge stupile, donosili sobom razaranja... Ja se šalim, naravno, ali je ipak... čudno, i ja sam u to uvjeren, da bi nastala ogromna pustoš, kad biste vi ostali... I ja bih poginuo, a i s vama ne bi bilo bolje. No, odlazite. Finita la commedia!

JELENA ANDREJEVNA (uzima s njegova stola olovku i brzo je sakriva). Ovu ću olovku uzeti sebi za uspomenu.

ASTROV. Kako je to čudno... Poznavali smo se, a sada najedamput... bog znade zbog čega ... više se nikad ne ćemo vidjeti. Tako je sve to na svijetu ... No, dok nema još nikoga, i dok još nije unišao Vanja s buketom, dopustite mi... da vas poljubim... Na oproštaju... Smijem li? (Ljubi je u obraz.) No, eto... kako je to krasno.

JELENA ANDREJEVNA. Želim vam svako dobro! (Ogledavši se.) Bilo što bilo: makar jedamput u životu! (Grli ga strasno, a onda odmah oboje brzo odlaze jedan od drugoga.) Valja ići.

ASTROV. Brže, brže. Kad su već konji spremni, onda odlazite..

JELENA ANDREJEVNA. Čini se, netko ide! (Oboje osluškuju.)

ASTROV. Finita!

(Ulaze Serebrjakov, Vojnicki, Marija Vasiljevna s knjigom, Teljegin i Sonja.)

SEREBRJAKOV (Vojnickomu). Tko i jednom riječju spomene što se dogodilo, oči mu iscurile. Poslije svega toga, što se tu dogodilo, ja sam u tih nekoliko sati mnogo proživio i toliko toga smislio i promislio, da bih mogao za pouku potomstvu napisati čitavi traktat o tome, kako treba živjeti. Ja drage volje prihvaćam tvoje izvinjenje, pa i sam molim, da i ti meni oprostiš. Zbogom! (Ljubi se s Vojnickim tri puta.)

VOJNICKI. Ti ćeš i nadalje dobivati točno onoliko, koliko si i dosad dobivao. Sve će ostati po starome.

(Jelena Andrejevna grli Sonju.)

SEREBRJAKOV (cjeliva Mariji Vasiljevnoj ruku). Maman...

MARIJA (cjeliva ga). Aleksandre, dajte se opet fotografirati, pa mi pošaljite svoju sliku. Vi znate, kako ste mi dragi.

TELJEGIN. Sretan put, vaše prevashodstvo! Ne zaboravite nas!

SEREBRJAKOV (poljubivši kćer). Zbogom! Ostajte nam svi zbogom! (Pružajući Astrovu ruku.) Zahvaljujem vam za ugodno društvo ... Ja cijenim vaš način mišljenja, vaše zanose i vaše porive, ali dopustite meni starcu, da vam za oproštajni pozdrav samo jedno pripomenem: raditi valja, gospodo, raditi! Neumorno raditi! (Klanja se svima.) Svako dobro želim! (Odlazi, a za njim odlaze Marija Vasiljevna i Sonja.)

VOJNICKI (čvrsto cjeliva ruku Jeleni Andrejevnoj). Zbogom... Oprostite ... Više se ne ćemo nikada vidjeti.

JELENA ANDREJEVNA (dirnuta). Zbogom, prijatelju! (Ljubi ga u čelo i odlazi.)

ASTROV (Teljeginu). Daj, Hrapavko, reci, da spreme i moje konje.

TELJEGIN. Odmah, prijatelju! (Odlazi.)

(Ostaju samo Astrov i Vojnicki.)

ASTROV (kupi po stolu boje i sprema ih u kovčeg). Što ih ne ideš ti sprovesti?

VOJNICKI. Neka putuju, a ja... ja ne mogu. Teško mi je. Valja mi se što prije nečim zabaviti... Raditi, raditi! (Kopa po spisima na stolu.)

(Stanka, čuju se praporci.)

ASTROV. Otišli su. Profesor će se jamačno tome radovati. Njega ovamo ne ćeš više ni za što namamiti.

MARINA (ulazi). Otišli su. (Sjedne u naslonjač i plete čarape.)

SONJA (ulazi). Otišli su. (Otire oči.) Sretan im put, (Ujaku.) No, ujače Vanja, hajde da nešto radimo.

VOJNICKI. Raditi, raditi...

SONJA. Davno, davno već nismo skupa sjedili za ovim stolom. (Pali svjetiljku na stolu.) Čini mi se, da nema crnila ... (Uzimlje tintarnicu, prilazi s njome k ormaru i nalijeva u nju crnilo.) A meni je tako tužno, što su otišli.

MARIJA VASILJEVNA (polagano ulazi). Otišli su! (Sjeda i zadubljuje se u lektiru.)

SONJA (sjeda za stol i lista po blagajničkoj knjizi). Ispišimo prije svega, ujače, račune. Strašno su zapušteni. Danas su opet tražili neki račun. Piši. Ti piši jedan račun, a ja ću drugi...

VOJNICKI (piše). »Račun za gospodina...« (Oba pišu šutke.)

MARINA (zijeva). Spava mi se...

ASTROV. Sve je tiho. Pera škripe, cvrčak cvrči. Toplo i ugodno... Tako mi se ne odlazi odavle... (Čuju se praporci.) Eto, konji su spremni... Ne preostaje mi očito, dragi moji, ništa drugo, nego da se oprostim s vama i sa svojim stolom, pa onda — hajde! (Slaže kartogratne u mapu.)

MARINA. Ta što si se užurbao? Sjedni još časak.
 
ASTROV. Ne mogu.
 
VOJNICKI (piše).- »A od staroga je duga ostalo još sedamdeset i pet« ...
 
RADNIK. Mihajle Lvoviču, konji su upregnuti.
 
ASTROV. Čujem. (Pruža mu priručnu apoteku, kovčeg i mapu.) Na, uzmi ovo. Pazi da ne pogužvaš mape.
 
RADNIK. Dobro. (Odlazi.)
 
ASTROV. No, a sada... (Ide da se oprosti.)
 
SONJA. A kad ćemo se opet vidjeti?
 
ASTROV. Prije ljeta jamačno ne ćemo. A teško i zimi... Naravno, ako bi se štogod dogodilo, javite, pa ću doći. (Rukuje se.) Hvala vam na gostoprimstvu, prijateljskoj ljubavi... jednom riječju: na svemu. (Polazi k dadilji i cjeliva je u glavu.) Zbogom, starice!
 
MARINA. Pa što ne ćeš ni čaj počekati?
 
ASTROV. Ne ću, dadiljo.
 
MARINA. Možda hoćeš čašicu rakije?
 
ASTROV (neodlučno). E, pa hajde! Molim!
 
(Marina odlazi.)

 
ASTROV (nakon stanke). Moj je priprežnjak nešto zahramao. Još sam jučer to primijetio kad ga je Petruška vodio na vodu.
 
VOJNICKI. Valjalo bi ga nanovo potkovati.
 
ASTROV. Morat ću se u Roždestvenom svratiti kovaču. To me ne će minuti. (Prilazi karti Afrike i promatra je.) U toj tamo Africi mora da je sada vrućina dozlaboga — strašna stvar!
 
VOJNICKI. Da, vjerojatno.
 
MARINA (vraća se s tasom, na kojoj je čašica rakije i komadić kruha). Izvoli!
 
(Astrov ispija rakiju.)

 
MARINA. U zdravlje, baćuška! (Duboko se nakloni.) Ne bi li i komadićak kruha založio ...
 
ASTROV. Ne ću, hvala... A sada — želim vam sve dobro! (Marini.) Nemoj me sprovoditi, dadiljo. Nije potrebno.
 
(On odlazi; Sonja odlazi za njim sa svijećom, da ga sprovede. Marina sjedne u svoj naslonjač.)
 
VOJNICKI (piše). »2. februara ulja 20 funti... 16. februara opet ulja 20 funti... Heljdine kože ...« (Stanka.)
 
(Čuju se praporci.)
 
MARINA. Otišao je. (Stanka.)
 
SONJA (vraća se, stavlja svijeću na stol). Otišao...
 
VOJNICKI (sračunao je na računalu i zapisuje). Svega ... petnaest... dvadeset i pet...
 
(Sonja sjedne i piše.)
 
MARINA (zijeva). Oh, oprosti nam, gospode, grijehe naše!
 
(Teljegin ulazi na prstima, sjedne kraj vratiju i tiho ugađa gitaru.)
 
VOJNICKI (Sonji, podragavši je rukom po kosi). Dijete moje, kako mi je teško! O, kad bi ti znala, kako mi je teško!
 
SONJA. Što ćemo? Živjeti se mora! (Stanka.) Mi ćemo živjeti, ujače Vanja. Proživjet ćemo dugi, dugi niz dana i dugih večeri... Strpljivo ćemo podnositi kušnje, kakve nam i god pošalje sudbina; mučit ćemo se za druge i sada i u starosti, ne znajući za odmor; a kada kucne naš čas, mi ćemo ponizno umrijeti, i onda tamo, s onu stranu groba reći ćemo: da smo patili, da smo plakali, da nam je bilo teško. Bog će nam se smilovati, pa ćemo ja i ti ujače, mili ujače, upoznati i svijetli, prekrasni, divni život... i mi ćemo se razveseliti i gledati na naše sadašnje nevolje ganutljivo, sa smiješkom na licu — i odmorit ćemo se. Ja vjerujem u to, ujače, vjerujem vruće, strasno... (Klekne pred njega i položi glavu na njegove ruke; umornim glasom.) Odmorit ćemo se!
 
(Teljegin tiho svira na gitari.)
 
SONJA. Odmorit ćemo se... Slušat ćemo anđele, gledat ćemo nebo. obasuta draguljima, vidjet ćemo, kako sva zemaljska zla i sve naše patnje tonu u milosrđu, koje će ispuniti sav svemir... A život će nas postati tih, nježan i sladak kao ljubavno milovanje ... Ja vjerujem, vjerujem ... (Otire mu maramicom suze.) Jadni moj, jadni ujače Vanja, ti plačeš... (Kroz zube.) U svome životu ti nisi poznavao radosti, ali čekaj, ujače, čekaj... Mi ćemo otpočinuti... (Grli ga.) Odmorit ćemo se!
 
(Izvana se čuje stražar.)
 
(Teljegin tiho prebire po gitari; Marija Vasiljevna nešto zapisuje po rubovima brošure; Marina plete čarapu.)
 
SONJA. Odmorit ćemo se!
 
(Zastor se polagano spušta.)

РОТШИЛДОВА ВИОЛИНА

Паланка је била мала, гора од села, и живели су у њој готово само старци, који умираху тако ретко да то беше чак непријатно.  Болница, пак, и казнени завод наручивали су мртвачке сандуке не тако често.  Једном речју, послови су ишли рђаво.  Да је Јаков Иванов био продавац мртвачких сандука у губернијском граду, зацело би имао своју кућу и звали би га Јаков Матвејич; овде, у варошици, звали су га просто Јаков, а однекуд доби и улични надимак  Бронза, и живео је сиромашно, као обичан сељак у омаленој старој кровињари, у којој беше само једна соба и њу заузимаху он, Марта, пећ, брачни кревети, мртвачки сандуци, столарска тезга и сав остали домазлук.
Јаков је израђивао лепе, солидне мртвачке сандуке.  За сељаке и мештане правио их је према својој висини и ниједном није погрешио, јер вишег и снажнијег човека од њега не беше нигде, чак ни у казненом заводу, мада је имао већ седамдесет година.  За племиће и жене правио је по мери и употребљавао за то гвоздени метар.  Наруџбине за дечје сандуке примао је врло нерадо и правио их просто без мере, с презрењем, и увек би, наплаћујући свој рад, говорио:
Истину да кажем, не волим да се бавим ситницама.
Сем заната, омању зараду доносило му је и свирање на виолини.  У варошици, на свадбама, свирао је обично јеврејски оркестар, којим је управљао калајџија Мојсеј Илич Шахкес, који је за себе задржавао више од половине зараде.  Како је Јаков врло добро свирао на виолини, нарочито руске песме, Шахкес га је понекад звао у свој оркестар и плаћао му педесет копејака дневно, без бакшиша од гостију.  Кад је Бронза седео у оркестру, лице би му се пре свега знојило и црвенело; била је врућина, мирисало је на бели лук свуда до загушљивости, виолина је цкјукала, крај десног уха крчао би контрабас, крај левог  јецала је флаута, на којој је свирао риђи мршави Јеврејин, који је имао читаву мрежу црвених и плавих жилица на лицу, и који је носио презиме познатог богаташа Ротшилда.  И тај проклети Чивут чак би највеселије ствари успевао да свира жалосно.  Без икаквог очевидног разлога, Јаков је постепено почињао да осећа мржњу и презир према Чивутима, а нарочито према Ротшилду; почињао би да се хвата за ситницу, да га псује погрдним речима и једном чак хтеде да га изудара, а Ротшидд се увреди и рече гледајући га разјарено:
- Да вас не ценим због вашег талента, давно бисте ми ви одлетели кроз прозор.
Затим је заплакао.  Зато Бронзу нису позивали у оркестар тако често, већ само у случају крајње нужде, кад је изостајао неко од Јевреја.
Јаков никад није био добро расположен, јер је увек морао да претрпи неку огромну штету.  На пример, недељом и о празницима било би грех радити, понедељак је тежак дан, па се тако годишње накупи и око двеста дана кад човек, хтеоне хтео, мора да седи скрштених руку.  А то је и те каква штета! Ако неко у вароши приреди свадбу без музике или Шахкес не позове Јакова, и то је била штета.  Полицијски пристав био је две године болестан и венуо је, а Јаков је с нестрпљењем чекао кад ће умрети, али пристав ј е отпутовао у губерниј ску варош да се лечи па потеже и умре тамо.  Ето вам такође штете, најмање десетак рубаља, јер би требало направити скуп сандук за позлатом.  Мисли о губицима мучиле су Јакова нарочито ноћу; он би стављао поред себе на постељу виолину и, кад би се разне глупости почеле да увлаче у главу, додиривао би жице, виолина би у мраку испуштала звуке, и њемује бивало лакше.
Шестог маја прошле године Марта се изненада разболе.  Старица је тешко дисала, пила много воде и поводила се, па ипак је ујутру сама заложила пећ и чак ишла по воду.  Увече је пала у постељу.  Јаков је цео дан свирао на виолини; кад се сасвим смркло, узе књижицу, у коју је сваки дан бележио своје губитке, и из досаде поче правити годишњи биланс.  Испаде више од хиљаду рубаља.  То га толико узбуди да тресну рачунаљку о под и изгази је ногама.  Затим је диже и опет стаде дуго рачунати на њој, и дубоко, напрегнуто уздисати.  Лице му постаде црвено и влажно од зноја.  Размишљао је о томе да кад би ову пропалу хиљаду рубаља уложио у банку, за годину дана скупило би се интереса најмање  четрдесет рубаља.  Дакле, и ових четрдесет рубаља су такође губитак.  Једном речју, како год окренеш, свуда сува штета и ништа друго.
- Јакове!  викну Марта неочекивано.   Ја умирем!
Он погледа у жену.  Лице јој беше румено од ватре, необично ведроирадосно. Бронза, који је увек навикао да њено лице буде бледо, бојажљиво и несрећно, сад се збуни.  Изгледало је као да је заиста умирала и била радосна што најзад напушта заувек ову кровињару, мртвачке сандуке и Јакова. . .  И она је гледала у таваницу, мрдала уснама и имала је блажен изглед, као да је назирала смрт, своју спаситељку, и као да се дошаптавала с њом.
Већ је свитало, у прозору се видело како пламти јутарње руменило.  Гледајући у старицу, Јаков се однекуд сети да је целог живота, ваљда, ниједном није помиловао нити пожалио, да се ниједанпут није сетио да јој купи мараму, или да јој донесе са свадбе неки слаткиш, већ је само викао на њу, грдио због губитака и насртао песницама; додуше, никад је није тукао, али јује ипак плашио, па је увек премирала од страха.  Јесте, није јој давао ни чаја да пије зато што и без тога расходи беху велики, и пила је само врелу воду.  И он схвати откуд јој је сад тако необично, тако радосно лице, и би му веома тешко.  Дочекавши јутро, он узе од суседа кола и одвезе Марту у болницу.  Ту беше мало болесника, и зато не мораде да чека дуго, око три сата.  На његово велико задовољство овога пута оболеле није примао лекар, који и сам беше болестан, већ лекарски помоћник Максим Николајич, старац о коме сви у вароши говораху да и ако пије и туче се, ипак зна више од лекара,
Помаже Бог  рече Јаков уводећи старицу у собу за преглед.   Извините, Максиме Николајичу, што вас узнемиравам, својим безначајним стварима.  Ето, као што извољевате видети, занемогла моја миљеница.  Верни пратилац у животу, као што се каже, да извините за израз. . .
Натуштивши седе обрве и гладећи залиске, лекарски помоћник поче прегледати старицу, док је она седела на табурету згрбљена и изнемогла, ушиљена носа, па је са отвореним устима личила с профила на птицу кад хоће да пије воду.
- Нда. . .  Тако. . .   лагано проговори лекарски помоћник и уздахну.   Инфлуенца, а можда и врућица.  Сад у вароши влада тифус.  Шта ћеш? - Старица је у годинама, хвала Богу. . .  Колико јој је?
- Још годину па седамдесет, Максиме Николајичу.
  - Шта ћеш? У годинама је старица.  Време је да иде.
  - Оно, дабоме, правично сте изволели приметити, Максиме Николајичу  рече Јаков смешкајући се из учтивости:  и топло вам захваљујем на вашој љубазности, али дозволите да се изразим, свака буба воли да живи.
- И те како!  рече помоћник таквим тоном као да од њега зависи да ли ће старица живети или умрети.   Е па, ево драги мој, стављаћеш јој на главу хладне облоге и даваћеш јој ове прашкове по два на дан.  А сад, до видова, бонжур.
По изразу његовог лица, Јаков виде да је ствар рђава и да ту никакви прашкови неће помоћи; њему тек сад беше јасно да ће Марта умрети врло брзо, ако не данас, оно сутра.  Он неприметно гурну помоћника у лакат,
намигну оком и рече полугласно:
- Требало би јој, Максиме Николајичу, купице ставити.
- Немам кад, немам кад, драги мој.  Узми своју старицу па у здравље пошао.  До видова.
- Молим вас, будите љубазни  поче усрдно молити Јаков.   Као што сами извољевате знати кад, рецимо трбух боли или нека изнутрица, е, онда разуме се прашкови и капљице, али код ње ј е овде назеб! За назеб треба првенствено крв потерати, Максиме Николајичу.
А лекарски помоћник већ позва наредног болесника, и у собу за преглед уђе сељанка са дечаком.
- Иди, иди. . .   рече он Јакову мрштећи се.   Не вреди стварати забуну.
- Онда јој ставите макар пијавице! Па ћемо се вечно молити Богу за вас.
Помоћник плану и викну:
- Ни речи више! Букване један!. . .
Јаков такође плану и сав поцрвене, али не рече ни речи, већ узе Марту исиод руке и изведе је из собе.  Тек кад седоше у кола, он сурово и подругљиво погледа у болницу и рече:
- Нагурали ту, вас комендијаше! Богаташу би, сигурно, ставили куиице, а за сиромаха човека жале и једну пијавицу.  Душмани једни!
Кад стигоше кући, Марта је, ушавши у кровињару, десетак минута мирно стајала држеКи се за пећ.  Чинило јој се да ако легне, Јаков ће говорити о штети и псовати је зато што стално лежи и неће да ради.  А Јаков је гледао у њу са досадом и сећао се да је сутра св.  Јован Богослов, прекосутра Никола Чудотворац, а затим недеља, па после понедељак  тежак дан.  Четири дана се неће радити, а Марта ће, по свој прилици, умрети једног од ових дана; дакле, мртвачки сандук треба правити данас.  Он узе свој гвоздени метар, приђе старици и узе јој меру.  Затим она леже, а он се прекрсти и поче правити сандук. 
Кад посао би завршен, Бронза стави наочаре и
забележи у своју књижицу:
"За Марту Ивановну сандук  2 р.  40 к. "
И уздахну.  Старица је све време лежала ћутке
затворених очију.  Али увече, кад се смркло, она најед
ном позва старца.
- Сећаш ли се, Јакове?  упита она гледајући радосно.   Сећаш ли се, пре педесет година.  Бог нам даде детенце са плавом косицом? Ја и ти смо тада стално крај реке седели и певали песме. . .  под врбом.   И, осмехнувши се горко, додаде:  Умре девојчица.
Јаков напреже памћење, али никако не могаде да се сети ни детета ни врбе.
- То се теби причињава  рече он.
Долазио је свештеник, причестио је и миропомазао.  Затим Марта поче мрмљати нешто неразумљиво и пред зору умре.
Старицекомшинке окупаше је, обукоше и у сандук ставише.  Да не плати још и црквењаку, Јаков је самчитао псалтир, и за гроб му не наплатише ништа, пошто му је гробар био кум.  Четири сељака носила су до гробља сандук,али не за паре већ из поштовања.  За сандуком су ишле старице, просјаци, два суманута аскета, и уз пут се свет при сусрету побожно крстио. . .  И Јаков је био веома задовољан што испаде баш све ваљано, пристојно и јефтино и нико се не нађе увређен.  Праштајући се последњи пут са Мартом, он опипа руком сандук и помисли: "Добро је направљено!"
Али кад се враћао с гробља, обузе га велика туга.  Нешто се није осећао добро: дисао је убрзано и тешко, малаксале му ноге, терало га на жеђ.  А уз то још нагрнуше и тешке мисли.  Сетио се опет да у току целог свог живота није ниједанпут зажалио Марту нити помиловао.  Педесет две године, док су живели у јадној кровињари, пролазиле су дуго, дуго, али некако испаде да он за све то време ниједанпут не помисли на њу, нити обрати пажњу, као да је била мачка или псето, Та она је сваки дан ложила пећ, кувала и пекла, ишла по воду, цепала дрва, спавала с њим у једном кревету, а кад се враћао пијан са свадбе, увек би са страхопоштовањем вешала његову виолину на зид и смештала га да спава, и све то ћутке, бојажљиво, брижна изгледа.
У сусрет Јакову, смешкајући се и клањајући, ишао је Ротшилд.
- А ја вас, чико, тражим!  рече он.   Поздравио вас је Мојсеј Илич и наредио да сместа дођете к њему.
Јакову не беше до тога.  Њему се плакало.
- Склони се!  рече он и пође даље.
А зар се може тако?  узнемири се Ротшилд и поче трчати испред њега.   Мојсеј Илич ће се увредити! Они су наредили сместа!
Јакову се учини одвратно што Чивутин дува, трепће и што има тако много риђих пега на лицу.  И би му одвратно да гледа у његов зелени герок са тамним закрпама, и у целу његову слабачку и ситну појаву.
- Шта ми пристајеш ту, ах, ти, бели луку?  викну Јаков.   Остави ме на миру!
Јеврејин се наљути и такође викну;
- А ви, молим вас, лакше, иначе ћете преко плота одлетети!
- Макни ми се с очију!  заурла Јаков и насрну на њега песницама.   Не може да се живи од вас шугаваца!
Ротшилд премре од страха, чучну и замлатара рукама изнад главе, као бранећи се од удараца, затим скочи и наже бежати што игде може.  Трчећи, подскакивао је, млатарао рукама, и видело се како се тресу његова издужена мршава леђа.  Деца се обрадоваше случају и јурнуше за њим вичући: "Чивутин! Чивутин!" Пси такође појурише за њим лајући.  Неко прсну у смех, затим зазвижда, пси залајаше јаче и сложније.  Затим, мора бити да псето уједе Ротпшлда, јер се зачу, очајан, језив јаук.  Јаков прошета по утрини, затим пође периферијом града, куда га очи воде, и дечаци повикаше: "Бронза иде! Бронза иде!" А ево и реке.  Ту су кружећи крештале шљуке, грактале дивље пловке.  Сунце је јако пригрејавало, и од воде је долазило такво светлуцање да беше тешко гледати.  Јаков се прошета стазом поред обале и виде како из купатила изађе пуна, румена госпођа, и помисли за њу: "Гле ти, видре!" Близу купатила деца су хватала мамцем од меса ракове; опазивши га, почеше викати злурадо: "Бронза! Бронза!" А ево и големе старе врбе са огромном шупљином, и на њој враниних гнезда. . .  И наједном Јакову у свести као живо искрсну дете с плавом косом и врба о којој је говорила Марта.  Да, то и јесте она иста врба. . .  зелена, тиха, тужна. . .  Како је остарела, јадница!
Он седе испод ње и поче се сећати.  На оној обали, где је сад поплављена ливада, некада беше огромна брезова шума, а на оној голој планини што се види на хоризонту некада се плавила веома, веома стара борова шума.  Низ реку су пловили теретни бродићи.  А сад је све равно, и глатко, и на другој обали налази се само једна бреза, млада и витка као девојка, а на реци су само дивље пловке и гуске, а ни налик на то да су некад овуда пролазили теретни бродићи.  Изгледа да је и дивљих гусака мање неголи некад.  Јаков затвори очи, и у његовој уобразиљи, једно другоме у сусрет, закружише огромна јата белих дивљих гусака.
Он је премишљао како то да се деси да за последњих четрдесет или педесет година свога живота није ниједанпут дошао на реку, па иако је можда и долазио, како то да не обрати пажњу на њу? Та река је доста велика, није ни за потцењивање; ту је могао да се бави риболовом, па рибу да продаје трговцима, чиновницима и бифеџијама на станици и после да уложи у банку; могао је на чамцу да се воза од поседа до поседа и да свира на виолини, па би му свет разних професија давао новац; могао је покушати да опет тера теретне бродиће  то је боље него да прави мртвачке сандуке; најзад, да гаји гуске, да их коље и у зиму извози у Москву; по свој прилици, само перј а би се за годину накупило десетак рубаља.  Али он ј е то пропустио, и ништа од тога није урадио.  Да грдне штете! Ах, да грдне штете! А да је све то заједно  и рибу хватао, и на виолини свирао, и теретњаке терао, и дивље гуске ловио, ала би то био капитал! Али ништа од тога не беше чак ни у сну, живот прође без вајде, без икаквог задовољства, пропаде узалуд, тако да не вреди ни пола луле дувана; испред њега више ничега не беше, а осврнеш ли се назад  ни ту ничега, сем губитака, и то тако грдних губитака да те чак језа ухвати.  А зашто човек не може да живи тако да не буде тих губитака и штете? Питамо се, зашто су лосекли брезову и борову шуму? Зашто узалуд зврје утрине? Згшто људи чине увек баш оно што не треба, и зашто је Јаков целог свог века грдио, урлао, насртао песницама, вређао своју жену и, питамо се, шта му је требало да данас поплаши и увреди Чивута? Зашто уопште људи сметају једни другима да живе? Та и од тога колико само штете! Колико грдне штете! Да нема мржње и злобе, људи би имали један од другога велике користи.
Увече и ноћу он је привиђао дете, врбу, рибе, убијене дивље гуске, и Марту, налик по профилу на птицу кад хоће да пије воду, и бледо, жалосно Ротшилдово лице, и некакве њушке које се гомилају са свих страна и мрмљају о губицима.  Он се превртао с једне стране на другу и пет пута устајао из кревета да свира мало на виолини.
Ујутру сеједва дижеиодеу болницу.  Онај истиМаксим Николајич препоручи му да ставља на главу хладне облоге, даде прашкове, и по изразу лица и по тону Јаков схвати да је ствар рђава и да више никакви прашкови не помажу.  Враћајући се затим кући, размишљао је да ће од смрти имати само вајде: неће бити потребно ни да једе ни да пије, ни да плаћа порез, ни да вређа људе, а пошто човек лежи у гробу не годину дана, већ стотине, хиљаде година, оно, ако се срачуна, и то ће испасти од огромне користи.  Од живота човек има само штете, а од смрти вајде.  Тај закључак је, наравно, на своме месту, па ипак вређа и једи: зашто на свету тако чудно бива да живот, који се даје човеку само једнапут, пролази без икакве користи.
Није жалио да умре, али чим код куће угледа виолину, стеже му се срце и обузе га жалост, Виолину не може понети са собом у гроб, и сад ће она остати напуштена, и с њом ће се догодити оно исто што и са брезовом и боровом шумом.  Све је на овом свету пропадало и пропашће! Јаков изиђе из кровињаре и седе на праг притискујући виолину на груди.  Размишљајући о изгубљеном, некорисном животу, он засвира, сам, не знајући шта, али испаде тужно и дирљиво, и сузе му потекоше низ образе.  И уколико је више размишљао, утолико је жалосније звучала виолина.
Шкрипну реза дватрипут, и на вратанцама се појави Ротшилд.  До половине дворишта дође одважно, али опазивши Јакова наједном застаде, сав се најежи и ваљда од страха поче давати рукама некакве знаке као да је хтео прстима да покаже колико је сад сати.
- Приђи, де  рече љубазно Јаков и позва га к себи.  Приђи!
Гледајући неповерљиво и са страхом, Ротшилд се поче приближавати и заустави се испред њега на одстојању од преко два метра.
- А ви, молим вас, немојте да ме тучете!  рече он чучнувши.   Мојсеј Илич ме је опет послао.  Не плаши се, каже, иди опет до Јакова и реци, каже, да се без њега никако не може.  У среду је швадба. . .  Даа! Господин Шапалов удају ћерку жа доброг цовека,,.  И швадба биће велика, уу!  додаде Чивутин и зажмире на једно око.
- Не могу. . .   прозбори Јаков тешко дишући.   Разболео сам се, братац.
И он опет засвира, и сузе линуше из очију на вио
лину.  Ротшилд је пажљиво слушао стојећи са стране, поред њега, и скрштених руку на грудима.  Уплашен, унезверен израз на његовом лицу претварао се малопомало у тужан и патнички, па поче превртати очима, као да осећа тегобно усхићење и прозбори: "Јој, јој!" И сузе му лагано потекоше низ образе и сливаху се на зелени герок.
И после ј е цео дан Јаков лежао и туговао.  Кад увече, исповедајући га, свештеникупита да нема случајно какав нарочити грех на души, он напрежући своје ослабело памћење, сети се опет несрећног лица Мартиног и очајног јаука Чивутовог кад га уједе пас, и рече једва чујно:
- Виолину дајте Ротшилду.
- У реду  одговори свештеник.
И сад у вароши сви питају: откуд Ротшилду тако лепа виолина? Да ли ју је купио или украо, или ју је, можда, неко заложио код њега? Он је одавно већ оставио флауту и свира сад само на виолини.  И са њених струна у његовим рукама разлежу се тако жалосни звуци као некад са флауте, али кад се трудио да понови оно што је свирао Јаков седећи на прагу, код њега је испадало некако тако тужно и жалосно да су слушаоци плакали, па и он сам је најзад превртао очима и изговарао: "Јој, јој!" И та нова песма тако се допала у граду да Ротшилда позивају к себи наизменично и трговци и чиновници, и терају га да то свира по десетак пута.

Дечаци
— Волођа је стигао! — викну неко из дворишта
— Стигли су Волођичка! — врисну Наталија утрчавши у трпезарију. — Ох, боже мој!
И цела породица Корољевих која је нестрпљиво очекивала свога Волођу полете према прозорима. Пред улазом су стајале широке саонице и с тројке белих коња дизала се густа пара. Санке су биле празне, јер је Волођа већ стајао на трему и црвеним, промрзлим прстима одвезивао капуљачу. По његовом гимназијском капуту, качкету, каљачама и коси на слепоочницама попало је било иње, и сав је, од главе до пете, тако пријатно мирисао на мраз да је човек гледајући га добијао жељу да се стресе и каже: »бррр!« Мајка и тетка полетеше да га грле и љубе. Наталија се стушти према његовим ногама и поче да му скида чизме, сестре ударише у цику, врата су шкрипала, трескала, а Волођин отац, само у прслуку и с маказама у руци, утрча у предсобље и престрашено повика:
— Очекивали смо те још синоћ! Јеси ли добро путовао? Срећно? Господе боже, па пустите га да се поздрави са оцем! Зар ја нисам отац, шта ли?
»Ав! Ав!« — завијао је у басу Милорд, огроман црн пас, лупајући репом о зидове и намештај.
Све се слило у јединствен радостан шум који је трајао неколико минута. Кад прође први излнв радости, Корољеви приметише да се у предсобљу, осим Волође, налази још један мали човек, сав замотан у мараме, шалове и капуљаче, прекривен ињем; он је непомично стајао у ћошку, у сенци коју је бацала велика лисичја бунда.
— А ко је ово, Волођичка? — упита мајка шапатом.
— Ах, — трже се Волођа. — Имам част да вам представим свога друга Чечевицина, ученика другог разреда... Довео сам га у госте.
— Врло нам је мило, изволите само! — рече радосно отац. — Извиннте, ја онако по домаћи. без капута... Молим вас! Наталија, помози господину Чечевицину да се свуче! О господе боже, отерајте то псето! Права напаст!
Нешто доцније Волођа и његов друг Чечевицин, ошамућенн бучним дочеком и још румени од зиме, седели су за столом и пили чај. Слабо зимско сунце, продирући кроз снег и ледене шаре на прозорима, треперило је на самовару и купало своје чнсте зраке у чинији с водом. У соби је било топло. Дечаци су осећали како се у њиховим озеблим телима кошкају топлота и студен, а да ниједна не жели да одступи.
— Е па скоро ће и Божнћ! — говорио је отегнуто отац завијајући цигарету од тамномрког дувана. — А зар је давно било лето кад је мати плакала испраћајући те? А ево, ти већ стигао... Брзо пролази време, брајко мој! Не стигнеш ни да се окренеш а старост већ дошла. Господине Чибисове, служите се, молим вас, не стидите се! Код нас је све једноставно.
Три Волођине сестре, Каћа, Соња и Маша — најстаријој је било једанаест година — седеле су за столом и нису скидале очи с новог познаника. Чачевицин је био истих година и исте внсине као Волођа, само не тако пуначак и бео, већ мршав, тамнопут, пегав. Коса му је била чекињаста, очи мале, усне дебеле; једном речју, био је врло ружан, и да на њему не беше гимназијске доламице, по спољашњости би се могло помислити да је куваричин син. Био је намргођен, непрестано је ћутао и ннједном се није осмехнуо. Гледајући га девојчице су одмах закључиле да је то, по свој прилици, веома паметан и учен човек. Он је непрекидно о нечему размишљао и толико је био занет својим мислима да би сваки пут кад би га нешто упитали задрхтао, отресао главом и молио да понове питање.
Девојчице су запазнле да је и Волођа, иначе увек весео и причљив, овог пута говорио мало, уопште се није смејао и чак као да се и није радовао што је дошао кући. За време чаја обратио се сестрама само једанпут и то неким необичним речима. Упро је прст у самовар и рекао:
— А у Калифорнији се уместо чаја пије џин.
И он је био обузет некаквим мислима, и судећи по погледима које је с времена на време измењивао са својим другом Чечевицином, дечаци су имали исте бриге.

После чаја сви пређоше у дечју собу. Отац и девојчице седоше за сто и наставише посао који је био прекинут доласком дечака. Они су од шарене хартије правили цвеће и траке за јелку. То је био забаван и бучан посао. Сваки нови цвет девојчице су дочекивале узвицима усхићења, чак и повицима страха, као да је тај цвет с неба пао, тата се такође одушевљавао и с времена на време бацао маказе на под љутећи се на њих што су тупе. Мама је утрчавала у дечју собу с веома забринутим лицем и питала:
— Ко је узео моје маказе? Опет си ти, Иване Николајичу, узео моје маказе!
— Господе боже, чак ни маказе не дају! — одговарао је плачним гласом Иван Николајич и, забацивши се на наслон фотеље, заузимао позу увређеног човека, али би се после једног тренутка поново одушевљавао.
Кад је Волођа раније долазио, он је такође учествовао у кићењу јелке или је трчао у двориште да погледа како кочијаш и пастир праве снешка. Али овога пута он и Чечевицин не обратише никакву пажњу на шарену хартију и чак ниједном не одоше до коњушнице него седоше крај прозора и почеше да се дошаптавају о нечему; затим раширише географски атлас и задубише се у неку мапу.
— Најпре у Перму... — тихо је говорио Чечевицин — одатле у Тјумењ... затим Томск ... онда ... онда ... на Камчатку... Одатле ће нас Ескими чамцима превести преко Беринговог мореуза... И ето ти Америке... Тамо има много дивљих звери.
— А Калифорнија? — упита Волођа.
— Калифорнија је ниже... Само да се ми дочепамо Америке, а Калифорнија није далеко. Храну можемо да прибављамо ловом и пљачком.
Чечевицин је целог дана избегавао девојчице и посматрао их испод ока. После вечерњег чаја догоди се да га оставише једно пет минута самог с девојчицама. Ћутање беше неугодно. Он се грубо закашља, протрља десним дланом леву руку, туробно погледа у Каћу и упита:
— Јесте ли читали Мајн Рида?
— Не, нисам читала... Је л'те, умете ли ви да се клизате на клизаљкама?
Задубљен у своје мисли, Чечевицин не одговори на питање већ само снажно наду образе и тако силно уздахну као да му је врућина. Он још једном подиже очи на Каћу и рече:
— Кад крдо бизона јури преко пампаса, онда земља дршће, а мустанзи се пропињу и ржу од страха.
Чечевицин се суморно осмехну и додаде:
— А Индијанци нападају на возове. Али најгоре од свега су москити и термити.
— А шта је то?
— То је једна врста мрава, само с крилима. Они јако уједају. Знате ли ко сам ја?
— Господин Чечевицин.
— Не. Ја сам Монтигомо — Јастребова Канџа, вођа непобедивих.
Маша, најмлађа девојчица, погледа најпре њега, затим у прозор иза кога се већ спуштало вече, па рече замишљено:
— А ми смо синоћ за вечеру имали сочиво.
Потпуно неразумљиве Чечевицинове речи, непрекидно дошаптавање с Волођом, као и то што се Волођа није играо него једнако о нечему размишљао — све је то било загонетно и необично. Зато обе старије девојчице, Каћа и Соња, почеше будно да прате дечаке. Увече, кад су дечаци отишли на спавање, девојчице се дошуњаше до врата и стадоше да прислушкују њихов разговор. О, шта дознадоше! Дечаци су се спремали да беже некуд у Америку да траже злато; за пут су већ били све припремили: пиштољ, два ножа, двопек, увеличавајуће стакло за паљење ватре, компас и четири рубље. Оне сазнаше да ће дечаци морати да препешаче неколико хиљада врста, а путем да се боре с тигровима и урођеницима, затим да скупљају злато и слонову кост и убијају непријатеље; мораће да постану гусари, да пнју џин и, на крају крајева, да се ожене лепотицама и обрађују плантаже. Волођа и Чечевицин су разговарали и, занети, прекидали један другога. Чечевицин је при том себе називао: »Монтигомо — Јастребова Канџа« а Волођу »мој бледолики брат«.
— Пази само, немој да кажеш мами — рече Каћа Соњи полазећи с њом на спавање. — Волођа ће нам донети из Америке злата и слонове кости, а ако кажеш, онда га неће пустити.
Уочи Бадњег дана Чечевицин је целог дана проучавао карту Азије и нешто записивао, а Волођа, сетан, поднадуо као да га је пчела ујела, суморно је шетао по собама и ништа није јео. Једном је чак у дечјој соби застао пред иконом, прекрстио се и рекао:
— Господе, опрости мени грешноме! Господе, чувај моју јадну, несрећну маму!
Пред вече он се расплака. Полазећи на спавање, дуго је грлио оца, мајку и сестре. Каћа и Соња су знале у чему је ствар, а најмлађа, Маша, ништа није схватала, баш ништа, и само би се при погледу на Чечевицина замислила и говорила уздишући:
— Дада каже кад је пост да се онда једе пасуљ и сочиво.
Рано ујутру на Бадњи дан Каћа и Соња тихо устадоше из кревета и одоше да виде како ће дечаци да побегну у Америку. Пришуњаше се вратима:
— Значи, ти нећеш да идеш? — љутито је питао Чечевицин. — Говори, не идеш?
— О, боже! — тихо је плакао Волођа. — Па како да идем? Жао ми је маме.
— Бледолики брате, молим те, хајдемо! Ти си тврдио да ћеш поћи, ти си мене наговорио, а сад кад треба да пођемо, уплашио си се.
— Ја... ја се нисам уплашио ... него ми је... жао ми је маме...
— Онда кажи: идеш или не?
— Ићи ћу, само... само причекај. Хтео бих да проживим мало код куће.
— Ако је тако, онда идем сам! — одлучи Чечевицин. — Снаћи ћу се и без тебе. А још си хтео да ловиш тигрове, да се бориш! Кад је тако, дај моје каписле!
Волођа заплака тако горко да се ни сестре не могоше уздржати па и оне тихо заплакаше. Завлада тишина.
— Значи, нећеш ићи? — упита још једном Чечевицин.
— Хо... хоћу.
— Онда се облачи!
Да би наговорио Волођу, Чечевицин је хвалио Америку, урлао као тигар, представљао пароброд, тукао се, обећао Волођи сву слонову кост и све лавље и тигрове коже.
И тај слабашни, мрки дечак са чекињастом косом и пегама учини се девојчицама необичан, диван. Био је то јунак, одлучан, неустрашив човек, а рикао је тако да се стојећи иза врата заиста могло помислити да је то тигар или лав.
Девојчице се вратише у своју собу, и док су се облачиле, Каћа очију пуних суза рече:
— Ах, тако ми је тешко!
До два сата, кад седоше да ручају, све је било тихо, али се за ручком одједном откри да дечаци нису код куће. Послаше да их траже у кући за чељад, у коњушници, у економовој кућици, али их тамо не беше. Послаше и у село, ни тамо их не нађоше. Затим су и чај пили без дечака, а кад седоше да вечерају, мама је била врло узнемирена, чак је и плакала. У току ноћи поново су отишли у село, тражили, ишли с фењерима на реку. О, боже, каква се узбуна подигла!
Сутрадан је дошао полицајац, па су у трпезарији састављали некакав акт. Мама је плакала.
Кад се наједном испред трема зауставшпе саонице, са тројке белих коња дизала се пара.
— Волођа је стигао! — викну неко из дворишта.
— Стигли су Волођичка!. — закука Наталија утрчавши у трпезарију.
И Милорд залаја у басу: »Ав! ав!« Показало се да су дечаке задржали у вароши, у чаршији (мували су се тамо и непрестано распитивали где се продаје барут). Како уђе у предсобље Волођа зарида и обисну се мајци око врата. Девојчице су дршћући са ужасом мислиле на то шта ли ће сад бити, чуле су како је тата одвео Волођу и Чечевицина у свој кабинет, тамо је дуго разговарао с њима, и мама је говорила и плакала.
— Зар је то ред? — понављао је тата. — Ако, не дај боже, дознају у гимназији, искључиће вас. Срам вас било, господине Чечевицине! То није лепо! Ви сте коловођа и надам се да ће вас ваши родитељи већ казнити. Зар је то ред? Где сте преноћили?
— На железничкој станици! — поносно одговори Чечевицин.
Волођа је затим лежао а на главу су му стављали облоге од сирћета. Некуда отпослаше телеграм, а следећег дана стиже једна госпа, Чечевицинова мајка, и одведе свог сина.
Кад је Чечевицин одлазио, лице му беше сурово и надмено, а опраштајући се с девојчицама, он не изусти ни речи; узе само Каћину свеску и написа за успомену:
»Монтигомо — Јастребова Канџа!«

Дечурлија




Тата, мама и Нађа нису код куће. Отишли су на крштење код оног старог официра што јаше на малом зеленку. Чекајући да се врате, Гриша, Ања, Аљоша, Соња и куваричин син Андреј седе у трпезарији за столом за ручавање и играју томболе. Ако ћемо право, они су већ одавно морали бити у кревету; али ко би могао да заспи не дознавши од маме каква је била беба коју су крстили и шта су вечерали? Сто, осветљен висећом лампом, шарени се од цифара, орахових љуски, хартијица и жетона. Испред сваког играча стоје по две карте и гомилица жетона којима се покривају бројеви. Насред стола бели се тањирић с пет новчића — све саме копјејке. Око тањирића недоједена јабука, маказе и тањир у који се морају бацати љуске од ораха. Деца играју у паре. Улог је копјејка. Погодба: ко подваљује, одмах из игре. У трпезарији нема никог осим играча. Дадиља Агафја Ивановна седи доле у кухињи и подучава куварицу кројењу, а старији брат Васја, ђак петог разреда, лежи у салону на дивану и пати.
Игра се страсно. Највећи занос огледа се на Гришином лицу. То је мали деветогодишњи дечко ошишан до главе, буцмастих образа и дебелих усана као у црнца. Он већ учи припремни разред и зато сматра себе великим и најпаметнијим. Он игра искључиво ради пара. Да на тањирићу нема копјејки, он би већ давно спавао. Његове кестењасте очице немирно и љубоморно прелећу преко карата партнера. Страх да се може десити да не добије, завист и финансијски планови, којих је пуна његова ошишана глава, не дају му да седи мирно, да се усредсреди. Седи као на иглама. Кад добије он похлепно граби новац и одмах га трпа у џеп. Његова сестра Ања, девојчица од својих осам година, шиљате брадице и паметних, сјајних очију, такође се боји да ко другн не добије. Она црвени, бледи и помно прати играче. Њу копјејке не занимају. Срећа у игри за њу је питање самољубља. Друга сестра, Соња, девојчица од шест година, коврџаве главице и боје лица какву имају само веома здрава деца, скупе лутке и слике на бомбоњерама, игра томболе саме игре ради. Сва блиста од задовољства. Било ко да победи, она се подједнако кикоће и пљеска ручицама. Аљоша, буцмасти шврћа, округао као лопта, брекће, шишти и бечи очи на карте.


Он није ни користољубив ни сујетан. Не терају их од стола, не воде на спавање — и то је довољно. На изглед он је флегма, али у души права злоћа. Он је сео не толико ради томболе, колико ради размирица које су неизбежне у игри. Језиво му је мило кад ко кога удари или изгрди. Одавно он већ треба да тркне на једно место, али се не одмиче од стола ни за тренутак, бојећи се да му, док је одсутан не дигну његове жетоне и копјејке. Пошто он зна само јединице и оне бројеве који се свршавају нулом, уместо њега бројеве покрива Ања. Пети партнер, куваричин син Андреј, црномањаст, болешљив дечко у цицаној кошуљи и с бакарним крстићем око врата, стоји непомично и сањалачки гледа бројеве. Он је равнодушан према добицима и туђим успесима јер је сав утонуо у аритметику игре, у њему једноставну филозофију: колико је на овом свету разних бројева, и како се то они не помешају!
Бројеве извлаче сви редом, изузев Соње и Аљоше. Због једноличности бројева, пракса је изградила много термина и смешних надимака. Тако играчи седмицу зову »кукача«, једанаест »тараба« седамдесет седам — Семјон Семјонич, деведесет — »дека« итд. Игра се све у шеснаест!
— Тридесет два! — виче Гриша извлачећи из очеве капе жуте котуриће. — Седамнаест! Кукача! Двадесет осам — чик погоди ко сам!
Ања види да је Андреј пропустио двадесет осам. У некој Аругој прилици она би га опоменула, али сад кад на тањирићу заједно с копјејкама лежи и њена сујета, она ликује.
— Двадесет три! — наставља Гриша, — Семјон Семјонич! Девет!
— Бубашваба, бубашваба! — цичи Соња показујући на бубашвабу која јури преко стола. — Јој!
— Не убијај је — каже Аљоша из баса. — Она можда има децу...
Соња прати бубашвабу очима и мисли о њеној деци: какви ли то морају бити малецки бубашвапчићи!
— Четрдесет три! Један! — наставља Гриша стрепећи од помисли да је Ања већ испунила двапут по четири броја. — Шест!
— Готова сам! Све сам покрила! — виче Соња кокетно преврћући очима и смејући се.
Партнерима се отегла лица.
— Да прегледамо! — каже Гриша гледајући Соњу с мржњом.
По праву највећег и најпаметнијег Гриша је присвојио одлучујућу реч. Све се ради како он хоће. Дуго и пажљиво проверавају Соњу и, на велику жалост њених партнера, утврђују да није подвалила. Почиње нова партија.
— А шта сам ја јуче видела! — вели Ања тобож за себе. — Филип Филипич некако изврнуо капке, па му очи поцрвенеле, страшно, као у ђавола.
— Видео сам и ја — каже Гриша. — Осам! А код нас један ђак уме да мрда ушима. Двадесет седам!

Андреј управља очи у Гришу, размишља па каже:
— И ја умем да мрдам ушима ...
— Па хајде, мрдни!
Андреј мрда очима, уснама и прстима и чини му се да му се покрећу и уши. Општи смех.
— Баш је рђав човек тај Филип Филипич — уздише Соња. — Синоћ улази у нашу дечју собу, а ја само у кошуљи ... Толико ми је било непријатно.
— Моја партија! — виче наједном Гриша грабећи паре с тањирића. — Ја сам победио! Проверите ако хоћете!
Куваричин син диже очи и бледи.

— Ја онда више не могу да играм — шапуће он.
— Зашто?
— Зато што... зато што немам више пара.
— Без пара не може! — каже Гриша.
За сваки случај, Андреј још једном претура по џеповима. Пошто у њима не налази ништа сем мрвица и изгрицкане оловке, он криви уста и почиње паћенички да трепће. Само што не заплаче...
— Ја ћу дати за тебе! — каже Соња, не могавши да издржи његов мученички поглед. — Само пази, после да вратиш.
Улажу новац и игра се наставља.
— Чини ми се да негде звони — каже Ања разрогачивши очи.
Сви прекидају игру и, зинувши, гледају у мрачан прозор. У помрчини светлуца одсјај лампе.

— Причинило ти се.
— Ноћу звоне само на гробљу... — каже Андреј.
— А зашто тамо звоне?
— Да се разбојници не увуку у цркву. Они се боје кад звони.
— А зашто се разбојници увлаче у цркву? — пита Соња.
— Зна се зашто: да поубијају чуваре!
Пролази један часак у ћутању. Сви се згледају, уздршћу и настављају игру. Овога пута добија Андреј.
— Подвалио је — каже изнебуха, у басу, Аљоша.
— Лажеш, нисам подвалио!
Андреј бледи, криви уста и бап Аљошу по глави! Аљоша пакосно искрљешти очи, скаче, стаје једним коленом на сто и сад он — бап Андреја по образу! Обојица још по једанпут ошамаре један другога и ударе у дреку. Соња, која не може да поднесе такве страхоте, почиње такође да плаче и трпезарија одјекује од разних гласова. Али немојте мислити да се игра због тога завршила. Није прошло ни пет минута а деца се поново смеју и мирно разговарају. Лица су им уплакана, али то им не смета да се осмехују. Аљоша је чак срећан: било је и свађе!
У трпезарију улази Васја, ђак петог разреда. Изглед му је сањив, разочаран.
»То је одвратно!  — мисли он гледајући како Гриша сваки час опипава џеп у коме звецкају копјејке. — Зар се деци даје новац? И зар им се може дозволити да се коцкају? Лепо васпитање, нема шта! Одвратно!«
Али деца играју с таквом слашћу да и он добија вољу да им се придружи и окуша срећу,
— Чекајте, играм и ја — рече он.
— Стави копјејку!
— Одмах — вели он претурајући по џепу. — Немам копјејке, али имам рубљу. Метнућу рубљу.
— Не, не, не ... метни ти копјејку!
— Баш сте будале. Ваљда рубља вреди више од копјејке — објашњава гимназист. — Ко добије, вратиће ми кусур.
— А не, извини! Иди!
Ђак петог разреда слеже раменима и одлази у кухињу да узме од послуге ситнину. Али ни у кухињи нико нема копјејке.
— Онда ми размени — досађује он Гриши вративши се из кухиње. — Даћу ти проценат. Нећеш? Добро, продај ми десет копјејки за рубљу.
Гриша подозриво гледа Васју испод ока: да није нека подвала или лоповлук?
— Нећу — каже он држећи се за џеп.
Васја почиње да се избезумљује, он псује, он назива играче сомовима и мамлазима.
— Васја, па ја ћу да уложим за тебе! — каже Соња. — Седи!
Гимназист седа и ставља испред себе две карте. Ања почиње да чита бројеве.
— Испала ми копјејка! — изјави наједном Гриша узбуђеним гласом. — Причекајте!
Скидају лампу и завлаче се под сто да траже копјејку. Додирују испљувке, љуске од ораха, сударају се главама, али копјејку не налазе. Почињу да траже поново и траже све док Васја не истргне из Гришиних руку лампу и не врати је на место. Гриша наставља да тражи у мраку.
Но, најзад је копјејка нађена. Играчи седају за сто и хоће да наставе игру.
— Соња спава! — објављује Аљоша.
Наслонивши кудраву главу на руке, Соња спава слатко, спокојно и чврсто, као да је заспала пре један сат. А заспала је изненада док су остали тражили копјејку.
— Ходи да легнеш на мамин кревет! — вели Ања одводећи је из трпезарије. — Хајде!
Њу воде сви удружени, и после неких пет минута мамина постеља пружа занимљив призор. Соња спава. До ње Аљоша почиње да хрче. С главом на њиховим ногама спавају Гриша и Ања. Ту се угодно шћућурио и куваричин син Андреј. Око њих леже копјејке које су изгубиле своју вредност све до нове игре. Лаку ноћ!

Гриша


Гриша, мали буцоња, који се родио пре две године и осам месеци, шета с дадиљом по булевару. На њему је дугачка постављена пелерина, шал, велика капа с ћубом и топле каљаче. Врућина му је и једва дише, а још ово разиграно априлско сунце бије право у очи и штипа капке.
Читава његова трунтава прилика, плашљивог, несигурног корака, изражава крајњу недоумицу.
Досад је Гриша знао само за четвороугаони свет, где у једном утлу стоји његов кревет, у другом дадиљин ковчег, у трећем столица, а у четвртом гори кандило. Ако завири под кревет, тамо угледа лутку са откинутом руком и добош, а иза дадиљиног ковчега сијасет разних ствари: калеми од конца, хартије, кутија без поклопца, сломљени пајац. Поред дадиље и Грише, у тај свет често залазе мама и мачка. Мама личи на лутку, а мачка на татину бунду, само што Лунда нема очи и реп. Из света који се зове дечја соба воде врата у просторију где се ручава и пије чај. Тамо стоји Гришина столица с високим ногама и виси сат који постоји једино ради тога да би махао клатном и звонио. Из трпезарије се може доћи у собу у којој стоје црвене фотеље. На тепиху се црни мрља због које Гриши и дан-дањи прете прстом. Иза те собе има још једна друга у коју га не пуштају и где се може видети тата — личност у највећој мери загонетна. Дадиља и мама су јасне: оне Гришу облаче, хране га и стављају у кревет, али зашто постоји тата — није познато. Има још једна загонетна личност — то је тетка која је поклонила Гриши добош. Она се час појави, час нестане. Куда то она нестаје? Гриша је много пута загледао под кревет, иза ковчега и дивана, али тамо је није било...

Међутим, у овом новом свету у коме сунце засењује очи има толико тата, мама и тетака да не знаш коме од њих да притрчиш. Али најчудније и најружније од свега, то су коњи. Гриша посматра њихове ноге у покрету и не може ништа да разуме. Он гледа у дадиљу да она разреши његову недоумицу, али она ћути.
Одједном зачује страшан топот... Низ булевар, корачајући равномерно, иде право на њега гомила војника зајапурених лица, с метлицама под мишком. Гриша се следи од ужаса и упитно погледа у дадиљу: да то није опасно? Али пошто дадиља не бежи и не плаче, значи — није опасно. Гриша прати очима војнике и закорачи у такту с њима.
Преко булевара претрчаше две велике мачке с дутачким њушкама, исплажених језика и задигнутих репова. Гриша помисли да и он мора да трчи, па потрча за мачкама.
— Стани! — виче му дади ља грубо га хватајући за рамена. — Куда ћеш? Зар ти није забрањено да будеш неваљао?
Некаква дадиља седи и држи мало корито с поморанџама. Гриша прође крај ње и ћутке узе једну поморанџу.
— Зашто то радиш? — виче његова сапутница шљепкајући га по руци и отимајући му поморанџу. — Глупане!
Сад би Гриша са задовољством подигао парче стакла које лежи на земљи и светлуца као канднло, али се плаши да ће га опет ударити по руци.
— Моје поштовање! —зачу одједном Гриша, готово изнад самог ува, нечији снажан, дебео глас и угледа високог човека са светлим дугметима.
На његово велико задовољство тај човек пружа даднљи руку, застаје и ступа у разговор с њом. Сунчев блесак, бука кочија, коњи, светла дугмета, све је то тако бескрајно ново и нимало страшно, да се Гришина душа пуни уживањем и он почиње да се смеје.
— Хајде! Хајде! — виче он човеку са светлим дугметима вукући га за скут.
— Куда ћемо? — пита човек
— Хајде! Хајде! — наваљује Гриша.
Он би хтео да каже како би лепо било повести и тату и маму и мачку, али његов језик уопште не изговара оно што би требало.
Мало касније даднља скрену с булевара и уведе Гришу у велико двориште у коме има још снега. И човек са светлим дугметима такође пође за њима. Пажљиво избегавају гомиле снега и баре, затим се прљавим, мрачним степеницама пењу у собу. Ту је задимљено, мирише на печење, и нека жена стоји поред пећи и пржи шницле. Куварица и дадиља се љубе и заједно са човеком седају на клупу и тихо разговарају. Натронтаном Гриши постаје неподношљиво вруће и загушљиво.
»Од чега ли је то?« — мнсли он осврћући се.
Он види мрачну таваницу, лонац с две дршке, пећ која зјапи великим црним отвором...
— Ма-а-ма! — отеже он.
— Доста, доста! — виче дадиља. — Причекај мало!
Куварица стави на сто боцу, две чашице и питу. Две жене и човек са светлим дугметима куцају се по неколико пута и пију, а човек грли час дадиљу, час куварицу; затим све троје тихо певају.
Гриша покушава да дохвати питу, дају и њему парче. Он једе и гледа како дадиља пије... И он би хтео да пије ...
— Дај! дадо, дај! — моли он.
Куварица му даје да гуцне из њене чаше. Он бечн очи, мршти се, кашље, затим дуго маше рукама, а куварица га посматра и смеје се.
Вративши се кући, Гриша прича мами, зидовима и кревету где је био и шта је видео. Он не говори толико језиком, колико лицем и рукама. Он показује како сија сунце, како јуре коњи, како гледа страшна пећ и како пије куварица...
Увече никако не може да заспи. Војници с метлицама, велике мачке, коњи, парче стакла, корито с поморанџама, светла дугмета, све се то скупило у гомилу и притиска његов мозак. Он се преврће с једне стране на другу, брбља и, на крају крајева, не могући да савлада своје узбуђење, почиње да плаче.
— Па ти имаш ватру! — каже мама додирнувши дланом његово чело. — Од чега би то могло бити?

— Пећ! — плаче Гриша. — Бежи одавде, пећи!
— Сигурно је појео нешто што не ваља... — закључује мама.
И Гриша, сав напет од утисака новог, тек упознатога живота, добија од маме кашику рицинуса.

Куварица се удаје


Гриша, мали седмогодишњи дебељко, стајао је пред кухињским вратима, прислушкивао и вирио кроз кључаоницу. У кухињи се, по његовом мишљењу, догађало нешто необично, досад невиђено. За кухињским столом на коме се обично сече месо и сецка лук седи крупан плећат сељак у кочијашком кафтану, риђ, брадат, с великом капљом зноја на носу. Он држи с пет прстију десне руке тањирић и из њега пије чај, а уз то тако гласно вруска шећер да Гришу све подилазе жмарци. Према њему, на прљавој округлој столици, седи старица дадиља, која такође пије чај. Дадиљино лице је озбиљно, али у исто време зрачи и неким свечаним сјајем. Куварица Пелагија се бакће око пећи и очигледно се труди да сакрије своје лице што даље од њихових погледа. А на њеном лицу Гриша је видео читав ватромет: лице јој букти и прелива се у свим могућим бојама, почев од пурпурноцрвене до мртвачки бледе. Она дрхтавим рукама непрестано дохвата ножеве, виљушке, дрва, крпе, трчкара, гунђа, лупа, али у ствари ништа не ради. Ниједном није погледала према столу за којим се пије чај, а на дадиљина питања одговара одсечно, грубо, не окрећући главу.
— Служите се, Данило Семјоничу, — нуди дадиља кочијаша. — Како ви то: само чај па чај? Пробајте мало ракијице!
И дадиља, с најпрепреденијим изразом лица, примаче госту препеченицу и чашицу.
— Не трошимо ми то... не... — нећкао се кочијаш. — Не терајте ме на силу, Аксиња Степановна.
— Што сте ви неки... кочијаш, а не пије... Нежењен човек не може да не пије. Узмите!
Кочијаш је погледао испод ока час ракију, час пакосно дадиљино лице и најзад његово лице доби исти такав лукав израз: а, нећеш ме укебати, стара вештице!
— Не пијем, извинићете... У нашем послу није згодна таква слабост. Занатлија може да пије зато што он стално седи на једном месту, а ми смо ти увек публици пред очима. Зар није тако? Свратиш у крчму — кад оно коњ ти отишао; ако се напијеш — још црње и горе: ил' ћеш заспати или се стровалити са седишта. Такав је наш посао.
— А колико дневно зарадите, Данило Семјоничу?

— Како кад. По неког дана истераш и читаву банку; други пут вратиш се кући без пребијене паре. Има разних дана. Данас наш посао ништа не вреди. Кочијаша, знате и сами, има напретек, а сено је скупо, муштерије никакве, сви би се трамвајем возили. Него, опет, хвала богу, не можемо да се пожалимо. И сити смо и обучени и... можемо и неког другог да усрећимо ... (кочијаш погледа испод ока Пелагију)... ако му буде мило.
Гриша није чуо шта су даље говорили. Мама је прпшла вратима и послала га у дечју собу.
— Иди учи! Није за тебе да ово слушаш!
Отишавши у своју собу, Гриша стави преда се »Родну реч«, али му не беше до читања. Све оно што је малочас видео и чуо изазва у његовој глави безброј питања.
»Куварица се удаје... — мислио је он. — Баш је то чудно. Не разумем зашто морају да се удају? Мама се удала за тату, тета Верочка — за Павла Андрејича. Добро, за тату и Павла Андрејича се и вреди удати: они имају златне ланчиће, добро су обучени, увек су им ципеле очишћене; али да се неко уда за оног страшног кочијаша с црвеним носом, у чизмама... ух! И не знам зашто ли се дадиљи толико прохтело да се јадна Пелагија уда?«
Кад гост из кухиње оде, Пелагија пређе у собе и поче да спрема. Узбуђење је још није било прошло.
Лице јој је било црвено и некако преплашено. Једва је додиривала метлом под и по пет пута чистила свако ћоше. Дуго се мајала у соби где је седела мама. Очигледно се плашила самоће и желела је да искаже нешто, да с неким подели своје утиске, да отвори душу.
— Оде! — прозбори она видећи да мама не отпочиње разговор.
— Рекло би се да је добар човек — рече мама не дижући очи с веза. — Изгледа тако трезвен, стамен.
— Богами, госпођо, ја се нећу удати! — викну наједном Пелагија и сва букну. — Богами, нећу!
— Хајде не лудуј, ниси дете. То је озбиљан корак, треба ваљано промислити, а не тек тако бадава викати. Свиђа ли се он теби?
— Немојте, молим вас, госпођо! — застиде се Пелагија. — Говорите тако као да... богами ...
»Што не каже: не свиђа ми се!« помисли Гриша.
— Гле како се само пренемаже... Свиђа ли ти се он?
— Па он је стар, госпођо! Хи-хи-хи!
— Не измотавај се ту! — избрецну се на Пелагију дидиља из друге собе. — Нема човек још ни четрдесет. А и шта ће ти младић? Није сва срећа у младости, глупачо... Удај се и — готов посао!
— Богами, нећу! — цикну Пелагија.
— Не комедијај! Ког би ти ђавола још хтела? Друга би на твом месту једва дочекала, а ти — нећу! Знам ја шта би ти: да ти је с поштарима и студентима да очијукаш! Знате, госпођо, очи јој све побелеле гледајући у оног ђака што поучава Гришу. Ух, бестиднице!
— Познајеш ли ти тог Данила одраније? — упита госпођа Пелагију.
— Одакле да га знам? Први пут су га моје очи виделе данас, Аксиња га однекуд довела... проклетог ђавола... И откуд ми се само он натовари!
За ручком, док је Пелагија служила око стола, сви су јој загледали лице и задиркивали је због кочијаша. Она је страшно црвенела и усиљено се кикотала
»Мора бити да је срамота удавати се ... — размишљао је Гриша, — Страшна срамота!«
Сва јела била су пресољена, из недопеченнх пилића цедила се крв, а као круна свега, Пелагији су за време ручка сваки час испадали из руку тањири и виљушке као с нахерене полице, али јој за то нико ни једном речју не пребаци, јер су сви схватали у каквом је узбуђењу. Једино тата у једном тренутку бесно баци салвет и рече мами:
— Каква ти је то страст да све жениш и удајеш? Што бринеш туђу бригу? Нека се сами жене како знају.
После ручка кухињу напунише куварице и собарице из суседства, и све до мрака чуло се шаптање. Како су то оне нањушиле да има нешто око просидбе — сам ће бог знати. Пробудивши се у поноћ, Гриша чу како иза завесе у дечјој собици шапућу дадиља и куварица. Дадиља ју је наговарала, а куварица је час јецала, час се кикотала. Кад после тога заспа, Гриша усни како зли Черномор и вештица отимају Пелагију ...
Сутрадан наступи затишје. Живот у кухињи потече својим током као да кочијаш никад није ни постојао. Само би се тек покаткад дадиља огрнула новом марамом па са свечано-неумољивим изразом на лицу одлазила некуда на сат-два, очигледно на преговоре... Пелагија више није сретала кочијаша, а кад би јој га ко поменуо, она би планула и викнула:
— Ама црко дабогда, зар ја на њега да мислим! Пих!
Једне вечери, баш кад су дадиља и Пелагија нешто предано кројиле, уђе у кухињу мама и рече:
— Ти Пелагија, наравно, можеш за њега да се удаш, то је твоја ствар; али мораш знати: он овде не може да станује ... Ти знаш, ја не волим кад ми неко седи у кухињи. И још нешто пази ... Ја тебе нећу пуштати да одлазиш преко ноћи.
— Бог с вама, госпођо, шта вам пада на памет! — цикну куварица. — Зашто ми стално због њега пребацујете? Обесио се дабогда! И шта се он наврзо на мене, дабогда ...
Завиривши једне недеље ујутро у кухињу, Гриша претрну од запрепашћења. Кухиња је била дупке пуна. Ту су биле куварице из читаве куће, покућар, два жандарма, наредник са ширитима, мали Фиљка... Тај се Фиљка обично врзма око перионице и тамо се игра са псима, а сад је био очешљан, умивен, у рукама је држао икону у сјајном раму. Насред кухиње стајала је Пелагија у новој цицаној хаљини, с цветом у коси. Покрај ње стајао је кочијаш. Обоје младенаца били су зајапурени, знојави и јако су трептали очима.
— Е па, време је... — рече наредник после дугог ћутања.
Пелагији задрхта лице и она закука ... Наредник узе са стола велики хлеб, стаде крај дадиље и поче да благосиља. Кочијаш приђе нареднику, поклони се пред њим до земље и цмокну га у руку. То исто учини и пред Аксињом. Пелагија је несвесно чинила све што и он, и она се клањала. Најзад се спољна врата отворише широм, у кухињу нагрну беличаста магла. и сви присутни загаламише и кретоше из кухиње напоље.
»Јадница, јадница! — помисли Гриша ослушкујући куваричино јецање. — Куд је то воде? Зашто је тата и мама не бране?«
После венчања се у перионици до мрклог мрака певало и играло уз хармонику. Мама се непрестано  љутила што дадиља заудара на ракију и што због тих сватова нема ко да приставн самовар. Гриша се већ спремао да легне а Пелагија никако да се врати.
»Јадница, сад сигурно негде у мраку плаче! мнслио је он. — А кочијаш на њу: ћут', ћут'!«
Сутрадан ујутру куварица је већ била у кухињи. И кочијаш наврати на часак. Он се захвали мами па, строго погледавши Пелагију, рече:
— А ви, госпођо, припазите на њу, будите јој место мајке. И ви, Аксиња Степановна, причувајте је, да буде све на месту... без врдања ... И још нешто, госпођо, одобрите пет рубаља на рачун њене плате. Морам да купим нов хам.
Ето нове загонетке за Гришу: живела је Пелагија слободно, како је хтела, не полажући ником рачуна, и наједном, из чиста мира, појавио се некакав туђинац који је однекуд стекао право на њено понашање и њену својину! Гриша се ражалости. Он ватрено, до суза, зажеле да помилује ту, како је он мислио, жртву људског насиља. Изабравши у остави највећу јабуку, он се ушуња у кухињу, тутну је Пелагији у руку и као стрела побеже напоље.

Мали неваљалац


Иван Иванич Лапкин, младић пријатне спољашњости, и Ана Семјоновна Замблицка, млада девојка с прћастим носићем, спустише се низа стрму обалу и седоше па клупицу. Клупица се налазила покрај саме воде, у густом шипражју младог врбака. Дивно местанце! Седнете ли ту, сакривени сте од целог света — виде вас једино рибе и водени пауци што као муња парају воду. Млади људи беху наоружани удицама, мрежама, теглама за црве и осталим пецачким прибором. Чим седоше, одмах се дадоше на пецање.
— Мило ми је што смо најзад сами — поче Лапкин осврћући се. — Имам много штошта да вам кажем, Ана Семјоновна... Веома много... Кад сам вас први пут угледао — риба вам трза... ја сам тек тада схватио зашто живим, схватио сам где је мој идол коме морам да посветим цео свој поштени, радни живот... Мора бити да нека велика гризе. Видевши вас, ја сам се први пут заљубио, страсно заљубио! Немојте још да вучете... нек боље загризе ... Реците ми, драга моја, преклињем вас, могу ли да рачунам — не на узајамна осећања — не! Ја тога нисам достојан — не смем на то чак ни да помислим — могу ли да рачунам на... вуците!
Ана Семјоновна полиже руку с прутом, цимну и крикну. У ваздуху заблиста сребрнастозелена рибица.
— Боже мој, гргеч! Јао, јао ... брже! Откиде се!
Гргеч се откиде са удице, праћакну се по трави према родној стихији и... бућ у воду!
У потери за рибом Лапкин уместо рибе некако као нехотице дохвати руку Ане Семјоновне, нехотице је притиште на усне... Ова га одгурну, алн је већ било доцкан: њихова уста нехотице се стопише у пољубац. Све се то збило некако изненада... После првог пољупца дошао је други пољубац, затим заклетве, уверавања... Срећни часови! Али у овом земаљском животу не постоји ништа апсолутно срећно. Срећа обично носи отров у самој себи или се пак затрује нечим споља... Тако беше и овог пута. Док су се млади  људи љубили, наједном се зачу смех. Они погледаше на реку и претрнуше: у води до појаса стајао је го дечак. То је био гимназијалац Коља, брат Ане Семјоновне. Он је стајао у води, посматрао младе људе и пакосно се церекао.
— Аха, — аха... ви се љубите? — рече он. — Е па лепо! Рећи ћу мами.
— Ја се надам да ви, као поштен човек... — узврте се Лапкин црвенећи. — Ухођење је подлост, а потказивање ниско, гнусно и одвратно — Сматрам да ви као поштен и племенит човек...
— Дајте рубљу па нећу рећи! — рече племенити човек. — Иначе ћу казати.
Лапкин извуче из џепа рубљу и пружи је Кољи. Овај стисну рубљу у мокру песницу, звизну и отплива. И тога дана млади људи се више нису љубили.
Сутрадан Лапкин донесе из вароши Кољи бојице и лопту, а сестра му поклони све своје кутијице од пилула. Затим је морала да поклонн и копче с псећим њушкама. По свем судећи, малом неваљалцу то се веома свидело, и да би извукао што више, он поче да их уходи. Куд год Лапкин крене са Аном Семјоновном, туд и он. Није их ни часак остављао насамо.
— Подлац! — шкрипао је зубима Лапкин. — Тако мали а већ толики подлац! Шта ће тек од њега доцније бити?!
Целог јуна Коља није давао јадним љубавницима да живе. Претио је потказивањем, пратио их и захтевао поклоне; а све му је било мало, па на крају крајева поче чак да помиње и џепни сат. И шта да се ради? Немадоше куд него му обећаше и сат.
Једанпут за ручком кад су баш послужене вафле, Коља се одједном закикота, намигну једним оком и упита Лапкина:
— Да кажем? А?
Лапкин се страховито зацрвене, загризе салвету уместо колача. Ана Семјоновна скочи од стола и побеже у другу собу.
У таквом положају налазили су се млади људи до краја августа, све до оног дана кад је Лапкин, најзад, запросио руку Ане Семјоновне. О, то беше срећан дан! Пошто је разговарао с невестиним родитељима и добио пристанак, Лапкин пре свега отрча у башту и стаде да тражи Кољу. Нашавши га, он умало не зарида од усхићења и шчепа малог неваљалца за уво. Дотрча и Ана Семјоновна, која је такође тражила Кољу, и дохватила га за друго уво. Требало је само видети каквом су милином зрачила лица заљубљених док је Коља плакао и преклињао их:
— Мили моји, добри, душице, нећу више! Јаој, јао, опростите ми!
Касније су обоје признали да за све време док су били заљубљени нису ниједном осетили такву срећу, такво опојно блаженство, као у оним тренуцима док су вукли малог неваљалца за уши.

Вањка

Вањка Жуков, деветогодишњи дечак доведен пре три месеца на занат код обућара Аљахина, на Бадње вече не леже да спава. Сачекавши да газда и газдарица с калфама оду на јутрење, он узе из газдиног ормана бочицу с мастилом, држаљу са зарђалим пером и, раширивши испред себе изгужвани лист хартије, поче да пише. Пре него што ће извући прво слово он се неколико пута плашљнво осврте на врата и прозор, погледа испод ока потамнелу икону од које су се на обе стране пружале полице с калупима, и испрекидано уздахну. Хартија је лежала на клупи, а он је клечао пред клупом.
»Драги мој дедице, Константине Макаричу! — писао је. — Ево ти пишем писмо. Срећан вам Божић и желим ти све најбоље од Господа бога. Ја немам ни оца ни мајчице, ти си ми једини остао.«

Вањка управи поглед на мрачни прозор у коме је светлуцао одсјај његове свеће, и јасно замисли свога деду Константина Макарича који је служио као ноћни чувар код господе Живарјових. Био је то ситан, мршав, али врло жустар и бодар старчић од својих шездесет пет година, вечито насмејаног лица и пијаних очију. Дању спава у кухињи за послугу или задева куварице, а ноћу, завијен у широк кожух, шета око имања и удара у своје клепало. За њим, опуштених глава, иду стара Каштанка и керић Вјун, назван тако због своје црне боје и дугуљастог тела као у ласице. Тај Вјун је веома послушан и умиљат, подједнако благ према домаћима као и према туђинцима, али ипак не ужива поверење. Под његовом смерношћу и кроткошћу скрива се најподмуклији пакосник. Нико боље од њега не уме да се у прави час пришуња и шћапи за ногу, да се увуче у оставу или здипи сељаку кокош. Већ више пута пребијали су му задње ноге, двапут су га вешали, сваке недеље шибали на мртво име, али је он све то ипак преживео.

Сада деда сигурно стоји пред капијом, шкиљи у пурпурне прозоре сеоске цркве и трупкајући сукненим чизмама збија шалу с послугом. Клепало му виси о појасу. Он пљеска рукама, јежи се од зиме и, старачки се церекајући, штипка час собарицу, час куварицу.
— Да шмркнемо мало бурмута? — вели он пружајући женама своју бурмутицу.
Жене шмрчу и кијају. Деду то силно забавља па се од свег срца смеје и виче:
— Откидај! Замрзло се!
После дају бурмут и псима. Каштанка кија и криви њушку, па се, увређена, повлачи у страну. Вјун, из пристојности не кија, он само врти репом. А време је боговско. Ваздух спокојан, прозиран и свеж. Ноћ је мрачна, али се ипак види цело село с белим крововима и прамењем дима који се извија из оџака, и дрвеће посребрено ињем и снежни сметови. Небо се осуло звездама што весело трепере, а Кумова Слама се оцртава тако јасно као да су је за празник орибали и истрљали снегом.

Вањка уздахну, умочи перо и настави да пише:

»А синоћ сам добио батине. Газда ме ухватио за косу и извукао у двориште, истукао обућарским ременом зато што сам љуљао њихово детенце у колевци и нехотице заспао. А прошле недеље ми газдарица наредила да очистим харингу, а ја почео с репа, кад ти она дохвати харингу па поче њену главу да ми тура у нос ... Калфе ми се ругају, шаљу ме у крчму по вотку и терају ме да од газде крадем краставце, и газда ме млати чиме стигне. А храна је никаква. Ујутру ми дају хлеба, за ручак кашу, а за вечеру опет хлеба, а чај или чорбу никад, то газде саме смажу. Гоне ме да спавам на трему, а кад њихово детенце плаче, онда никако и не спавам, него љуљам колевку. Мили мој дедице, молим те као бога, води ме одавде кући у село, не могу ти више ја овако. До земље ти се клањам и вавек ћу се за тебе молити богу, води ме одавде, иначе ћу умрети... «
Вањка искриви уста, протрља својом црном песницом очи и зајеца.
»Ја ћу ти ситнити дуван – настави он – молићу се богу за тебе, а ако нешто погрешим, ти ме млати ко вола у купусу. А ако мислиш да нема посла за мене, ја ћу умилостивити економа да му чистим чизме, ил' ћу уместо Феђке да помажем пастиру. Мили дедице, не могу више овако, дошло ми је да умрем. Хтео сам да побегнем пешке у село, али немам обуће, бојим се мраза, а кад порастем велики ја ћу те за то хранити и бранити од свакога, а кад умреш, молићу се за покој твоје душе исто као и за мамицу Пелагију.
А Москва ти је велики град. Куће су све господске и има много коња, а оваца нема и пси нису љути. Деца овде не носе рипидеи никога не пуштају да пева за певницом, а једаред сам кроз излог видео, у једном дућану се продају удице са све струком и за сваку рибу, много добре, па има чак и толика удица што може да издржи сома од пуда. И видео сам некоје дућане где има пушака сваке феле као што су у нашег спахије, биће да је свака барем по сто рубаља... А у касапницама има тетреба и јаребица и зечева, а где су их устрелили, то касапски момци неће да кажу.
Мили мој дедице, кад господа оките јелку, узми ми златан орах и сакри га у зелени ковчег. Замоли госпођицу Олгу Игњатјевну, реци јој да је то за Вањку.«
Вањка грчевито уздахну  и поново се загледа у прозор. Он се сети: по јелку за господу у шуму је ишао увек деда и водио унука за собом. Беху то срећна времена! Деда је хуктао, и мраз је хуктао; угледајући се на њих, хуктао је и Вањка. Пре но што посече јелку, деда попуши лулу, дуго шмрче бурмут, задиркује прозеблог Вањушку. Младе јеле заогрнуте ињем непомично стоје и чекају која ли ће од њих умрети? Кад наједаред искочи зец и као стрела појури преко сметова... Деда не може а да не подвикне:
— Држи се, држи... држи! Ех ти, враже куси!
Одсечену јелку деда је одвлачио у господски дом, а тамо би се латили да је украсе... Око тога је највише пословала Вањкина љубимица, госпођица Олга Игњатјевна. Док је још Вањкина мати Пелагија била жива и служила као собарица код господе, Олга Игњатјевна је кљукала Вањку киселим бомбонамаи од дуга времена научила га да чита, пише, да рачуна до сто, па чак и да игра кадрил. А кад је Пелагија умрла, сиротана Вањку су отправили деди у кухињу за служинчад, а из кухиње у Москву, обућару Аљахину.
» Дођи, мили мој дедице, — настави Вањка —  заклињем те Христом богом, одведи ме одавде. Сажали се на мене, несрећно сироче, јер ме овде сви бију и много сам гладан, а жалостан сам да ти не могу рећи, једнако плачем. Ономад ме газда треснуо калупом по главипа сам пао и наједвите јаде се повратио. Несрећан је мој живот, гори од сваког пса... И још ми поздрави Аљону, ћопавог Јегорку и кочијаша, а моју рамоникуне дај никоме. Остајем твој унук Иван Жуков, мили мој дедице, дођи.«
Вањка начетворо пресави исписани лист и стави га у коверат који је претходног дана купио за копјејку. Промисливши мало, он умочи перо и написа адресу:
Деди у село.
Затим се почеша, размисли још мало па додаде: «Константину Макаричу.» Задовољан што га нису омели у писању, он натуче капу и не огрнувши кожушчић, онако у кошуљи излете на улицу...
Касапски момци, код којих се дан пре тога распитивао рекли су му да се писма бацају у поштанске сандучиће а из њих се разносе по целој земљи поштанским тројкама с пијаним кочијашима и звонким прапорцима. Вањка дотрча до првог поштанског сандучета и гурну драгоцено писмо у отвор...
Уљуљкан слатком надом, сат касније већ је чврсто спавао... Сањао је сељачку пећ. На пећи седи деда, опустио босе ноге и чита писмо куварицама... Око пећи се врти Вјун и маше репом...