KOVAČ     


Ja sam kovač Sima,
Mene znade svak:
Kao bela zima,
Perčin mi je ceo
Od starosti beo;
Al' još čio, lak,
I sa žarom mladim,
Ja kujem i radim -
Tika-tika-tak.

Nisam len k'o sluta,
Još pre zore čak,
Iz čelika ljuta,
Sred izbice moje
Varnice se roje,
Sve rujne k'o mak;
Uz blagoslov neba
Tečem koru hleba -
Tika-tika-tak.

Lik moj čađa krije,
Al' nek' znade svak,
Stid me stoga nije,
Jer ta čađa cela
Znak je časnih dela;
Pa vedar i lak,
Sa čekićem svojim
Uz nakovanj stojim -
Tika-tika-tak.


1919.   

OTADŽBINI     


Pevaj mila, zemljo sveta,
Tvoj vek zlatni sada cveta!
Gde je Soča, Vardar gde je,
Gde s Jadrana bura veje:
    Dvoglav
    Beo
    Silan
    Smeo
K'o osvetne dece boj,
Kruži, klikće or'o tvoj!

Srbin, Hrvat i Slovenac,
Svi ti jedan pletu venac
Verne duše, k'o luč zore,
Pred oltarom tvojim gore -
    Nebu
    Lete
    S gore
    Svete
Lepog brastva zlatni cvet
U tvoj dragi viju splet!

Na vek neka sretna bila!
K'o oluje hučna krila,
Za te, Majko, milu, krasnu,
Svetla Kralja, Krunu jasnu:
    S pesmom
    S cvetom
    Jednim
    Letom
Letićemo, kada glas
Tvojih truba zovne nas!


1919.   

POSLE OKOVA           


Stresli smo sa ruku lance zveri slepe,
Sad hvatamo voljno za rala i brane -
Okrešimo gnjile i kržljave grane,
Nek' plodovi sinu svi do krune lepe!

Sad su naših duša razdrešena krila -
Poletimo njima na vrhove dela,
U lovore svetle više zlatnih vrela,
Da bi svaka zlatna k'o luč zore bila!

Sad ne krije naše oči bede tama,
Pa k'o verni stubi svog doma - svog hrama,
Svi motrimo budno gde nam brodi brode!

Neka hrle žalu bez leda i snega,
Onamo, gde večno pesme zvone s brega,
Visoko, pod zlatnim palmama slobode!


1919.   

SPOMEN       
Gospodinu potpukovniku Živ. J. Rankoviću,
komandantu 14. pešad. puka
i komandantu mesta.


Svi oni što su svetlilo naših dana
I naše radosti vrelo,
Što su u buri samrti i megdana
K'o bura stupali smelo:
U hramu moga srca i duše moje,
K'o svete ikone stare,
U odblescima zlatnih kandila stoje
I večno trepte i zare.
I Tvoj lik časni u njihovom okviru
Svetli se, greje i krepi;
I njemu, evo, tople psalme uz liru
Ja pevam, Junače lepi!


Mostar, 10. marta 1919.

PESMA JEDINSTVA             


Ja sam Srbin, ja sam Hrvat i Slovenac -
Tri imena ova tri su svetla vrela,
Gde mi duša pije žar za nova dela,
I rodu i brastvu plete smerni venac.

Ja sam sretan ove što doživeh dane,
Kada braća s braćom na bregove hrle -
Kada se u suncu svog jedinstva grle
Velikoga stabla tri velike grane.

S krovova se naših digla mora tavna,
Po njima se zvezde prosule pa gore -:
S Dušanovom krunom, k'o jabuka zore,
Tomislavova se rađa kruna slavna.

S Adrije i Soče, sve do Vardar-vode,
Jedna pesma grmi radosna i sveta -
Više nema aga, harača ni kmeta,
Svrh koliba šušte hrastovi slobode.

Sve kliče. I širom otadžbine cele
Jedna Mis'o leti razvijena stega,
I eno, sa svakog timora i brega,
Na nju ruže siplju oreade bele.

Blagoslovi, Bože! Nek' na naša vrata
Svako jutro s pesmom anđ'o brastva stupa,
I pričesti svešću iz nebesnih kupa
Svakoga Slovenca, Srba i Hrvata!


1919.           

PESMA U SLAVU ALEKSANDROVA           
PRELASKA PREKO DRINE             


Ognjišta rodna! Palite zublje i luče,
    Neka sve greje vaskrsnih vatara plam!
Odoru Carsku nek' cela Bosna obuče
    I bude radosti hram!

Vi pevci stari, sugleste zvonke strune -
    Pesama vaših svan'o je svetli god!
Kraj bistrih vrela, gde šume hrastova krune,
    Skupljajte veseli rod!

Hiljadu cura s hiljadu zornih momaka
    Nek' igra oro, i nek' se kola splet
Poljem talasa, k'o venci rumenih maka
    Uz belih ljiljana cvet!

Vaskrsni vedra, ti krčmarico Janje,
    I toči kupe! Silni je Marko živ!
Gle, zlatnu utvu, kroz gusto jelovo granje,
    Hvata mu soko siv!

Uz koplje šarac nogom kopa, i rže,
    U krvi leži Musa k'o srušen brest,
A stara Nerodimka teče sve brže
    I nosi radosnu vest.

Prsk'o je balčak grubog Dželata s Rajne,
    I survao se habzburških barbara tron!
Srbija sinu! I evfo s Avale sjajne
    Sa žezlom doleti On!

On, Or'o beli, što, s ognjem dugina venca,
    Iz katakomba, gde veje samrtni sneg,
Izvede Srba, Hrvata i Slovenca
    Na sjajni sunčani breg.

S vrhova svojih On Cara nosi nam trube,
    Sve zore bele, barjake, pesme i klik.
U vis dižite decu, vi majke i ljube,
    Nek svetli vide Mu lik!

S doksata svijeh i kutnjih pragova neka
    Ospe Ga cveće i naših duša sjaj!
Nek' zvona zvone i gromka topovska jeka
    Prolama svaki kraj!

On danas nama sva blaga pruža, i ključe
    Kapija slave, plodove truda svog!
Ognjišta rodna, palite zublje i luče,
    Jer njega šalje nam Bog!

Ura, Ti večni, u zore plaštu sjajnom!
    Vladaj i sretno na krmi Bratstva stoj!
Sav narod, s pesmom, s vatrom i verom trajnom,
    Slediće korak Tvoj!


Sarajevo 10. juna 1919. 

NA DAN PRENOSA KOSTIJU GAVRILA
PRINCIPA I NJEGOVIH DRUGOVA


Bosno, nemoj danas oblačiti na se
Žalosno odelo, no, krepka i vedra,
Primi kosti svoje lepe dece carske
I sahrani toplo u majčina nedra.

Njima humka to je tvoja dijadema
Veličanstva, slave, ponosa i časti!
Iz te drage humke svakoga će dana
Jedno novo stablo naše snage rasti.

Ako bi nam kada veru očaj skrhô
Na ovome grobu veri biće leka,
I svetla i čista, s nebom u dubini,
Poteći će snőva kô planinska reka.

I dođe li koji stranac da te pita
šta najlepše imaš, ti, gorda i vedra,
Pokaži mu svetu humku mučenika,
Kô besceno blago materinskog nedra.

Bosno, nemoj danas oblačiti na se
Žalosno odelo. Tvoja deca nisu
Umrla, no nebu odletela letom,
I na zorinom se naselila visu...


1920.           

KAJMAKČALAN       


Putniče, stani! Ovde leže oni!
Gomile ove prah kraljeva kriju.
S kapom u ruci njima se pokloni,
I redom tako ižljubi ih sviju!

Iz ovih humka, iz hrnjage kama,
Gde truba svesti srca jaka svrsta,
Praznici slave granuli su nama
I mučenike skinuli sa krsta.

Ovde su večni, što vatrama žrtve
I bilom srca probudiše mrtve -
Srbine, stani! Ovde leže oni!

Ovo su naše lavre i oltari;
Njihovim svetlim sjajem se ozari,
I čelo svoje molitvom prikloni!


1920.       

POSLE OKOVA       


Prenimo se snova, i snova na delo -
Ovde jošte ima pelena i drače,
Jošte mnogih beda teče mutno vrelo,
I bezbrojno roblje na zgarištu plače.

Lešinari grubi s Dunava i Rajne
Razdrli su nedra otadžbine cele -
Sa grla joj trgli sve đerdane sjajne,
S jatacima da ih kô hajduci dele.

Naga zemlja čeka trude naših ruku -
Mati decu zove na rala i brane,
U prudove zlata da polja obuku,
I okrešu gnjile i kržljave grane.

Zove ih da ruke svi oko nje sviju,
I onima štono pod kazanom neba
Studenoga dršću, i kopne, i gnjiju,
Pristupe sa lučem i donesu hljeba.

Zove ih da budu neimari hrama
Gde lepote služe i naforu dele;
Gde se duše dižu iz rđe i tama,
I oblače na se ruho zore bele...

Prenimo se snova, i snova na delo -
Ovde jošte ima pelena i drače,
Jošte mnogih beda teče mutno vrelo,
I bezbrojno roblje na zgarištu plače.


1920.       

PESMA BIBLIJSKA               


Oče, što nisi i meni dao
S pesmama vedre dane,
Slatke i pune plodova kao
Lepe paoma grane?

Gde je i za me bašta i jedno vrelo
Pod stablom punim cveta?
Zar i ja nisam tvoj lik i tvoje delo,
Care i kralju sveta?

Ovde, na putu, sama ostavio si mene,
Gde samo grobova ploče
I smrti sene
Ja sada gledam, oče.

No evo zlatni zraci kandila padaju na me -
Ja čujem glas harfe tvoje:
Sve lepe duše, pod krstom kada stoje,
Postaju bogom i same...

Vapiješ! Ti bi pomoći moje hteo?
A zar ti snaga više nije
Od beda svije' -
Ne osećaš li da moga srca si deo?

Putniče, stupaj i voljno na leđi teret ovi
Ponesi na vrh Golgote,
I kao večernje sunce zaroni u život novi
I u sjaj večne lepote...


1920.