PUTNIČKA PESMA               


S prelomljenim kopljem sve lutam po svetu,
I oči mi jošte ne videše metu:
Oaze su moje trošni šedrvani,
Slatke urme grki suharci na grani.

Proleće je moje vejavica snega
I sumorna pesma kukavice s brega;
Večeri i zore: oblaci bez duge,
Noći: crne jame i kolevke tuge.

Sve su moje crkve katakombe blede,
Sarkofazi gnjili i krstače sede;
Sve molitve grubi smeh satanskih truba,
Grč i stisak pesti i škrguti zuba.

Samo jednom sreću na putu sam sreo,
Kad me njene duše osu behar beo...
Posle toga stenu, gde se trnje vije,
Nikad više sunce, ogrejalo nije...

S prelomljenim kopljem sve lutam po svetu,
No još oči moje ne videše metu:
Oaze su moje trošni šedrvani,
Slatke urme grki suharci na grani.


1921.     

ŽIVOT         


Neprestano slušam vapaj kô sa groba:
Svi su naši dani bede teške ploče;
Kako li bi rado pošli tamo, oče,
Gde prestaje svaka patnja i tegoba!

Večni, kada bi se smilovati hteo,
I kada bi želje moga srca znao,
Ti me nikad ne bi na nebesa zvao,
Ja na veki veka svoj bih šator peo

Ovde pokraj reke života i dana,
Sve grleći lepe nimfe ispod grana...
I kada mi srce zlim strelama rane,

Bol bi prošô samo kad se širom luka
Raspe behar sjajni iz tvojijeh ruka
I kap zlatna sunca na me toplo kane.


1921.     

JESENJE STROFE         


Ja te nađoh kao jednu baštu, koju
Obasiplje drago kamenje fontana,
Pa sve ptice svoje pustih da ti poju
Među bokorima i vencima grana.

Moje su se čežnje nihale na svili
U granama tvojim, gde plod rudi mio;
Moje čaše tvoji ljiljani su bili,
Iz kojih sam vino vrele strasti pio.

Ali jesen stiže uz vihore slepe,
Pa jabuke tvoje i sve dunje lepe
Otkide i sjajne cvetove ti strese...

Pobegoše ptice... Bašta osta sama...
Vaj, kô grobni venci sada svele rese
Vise svrh kubeta mrtvijeh česama.


1921.     

DANILU ILIĆU           
I NJEGOVIM DRUGOVIMA         


Sokoli sivi, vi beste oluje
Što nose vesti sunčanijeh dana,
Gde ćemo jednom slušati slavuje
U gordom cvetu zavičajnih grana.

S visina vaših sleteli su beli
Anđeli, svuda trubama da jave:
Nedelje svetle i vidike plave,
I u hram bratstva skupe narod celi.

Iz vaših srca - iz vulkana živih
Izbiše vatre velike i lepe,
Kô zora rana svrh timora sivih.

I sva se srca ogrejaše bona,
I u tamnice studene i klete
Sleprša pesma spasovdanskih zvona.


1921.     

MESEČINA         


Noć. Moj konjic pase. Tiho ribnjak sniva
I trstike šapću. Ćuk ćuče daleko.
Srebro mesečine sedefno i meko
Topi se, i lije sa vrbinih griva.

I u svakoj kaplji što na cveće kane
Ja udare čujem srca koja čeznu,
Tajnu setu, ljubav silnu, neopreznu,
Šum krvi i požar slatke strasti rane.

I mladosti svoje odbegnulo leto
Ja vidim gde snova vraća mi se... Eto
Mojih nimfa, lete, meni stižu same

Sa harfom u ruci... I dok ponoć brodi
I sedefne kapi kucaju po vodi,
Iz nedara lepih behar siplju na me...


1921.     

VELIMIRU RAJIĆU       


Kada zaželim luga
Jednog čarobnog sveta,
Gde lepa gori duga
U suzi svakog cveta,
I kada hoću da gledam
U dno gde školjke stoje,
Ja tada za sto sedam
I čitam pesme tvoje.

Kada saznati želim
Kako duboko i čedno
Istinskim bolom vrelim
Strese se srce jedno -
Kako u svojoj boli
S dna svoga čuvstva poje
I beznadežno voli,
Ja čitam pesme tvoje.

Tražim li harfu štono
Ranama mojim zvoni,
Iz čijih struna bono
Moja se suza roni, -
Tražim li druga koga,
Što uvek zadrhtô je
Drhtajem srca moga,
Ja čitam pesme tvoje.

Želim li videti gde je
Prah jedne žarke milošte,
Što blago i toplo greje
I posle smrti jošte,
Tvom grobu, pesniče mio,
Duša mi poleti letom,
I celiva ga, i ti'o
Pokrije trnovim spletom.

Taki su venci za one
Koji nebesno ljube -
Za srca što ih gone
Patnje i bede grube,
Za srca što iz topline
Svog čuvstva pružaju nama,
Kô more iz dubine,
Pregršti dragoga kama...


1922.   

MATI                       


U granju školskih lipa veseli žagore vrapci;
Vrh se zvonika žari.
Večernje zvono zove, i već se u crkvu kupe
Bedni, bolni i stari.

U crnom odelu jedna starica, umornih crta,
Stupa u tamni kut hrama
I usrdno se moli. Spram nje likovi sjajni
Iz zlatnog gledaju rama.

Posle večernje mene, malog pevača, svog znanca,
Za ruku hvata kô mati;
"Pođider sa mnom dete, pa ću ti oraha krupnih
I slatkih kolača dati".

Ivica meseca viri. Još samo malo pa veče
Skinuće nakite cele.
Mi se uz stepenice penjemo i ulazimo
U vrata kuće bele.

U sobi sumrak. Na oknu drhtava rumen gasne -
Za goru sunce je selo.
Na zastrtom zidu udara sahat stari,
I smilje miriše svelo.

Ja sam, dole, u uglu. Sedim i zadovoljno
Orahe tučem i brojim;
Spram mene macan čuči, prede i u me gleda
Planulim očima svojim.

Starica otvara ormar, i dokle krila ormara
Škripuću i kô da cvile,
Ispod staroga rublja vadi i na sto slaže
Komad po komad svile.

I snova bogu se moli, i smežurane usne
Šapuću krotko i ti'o:
"O, bog ti, Nikola, dao zdravlja i duga veka!
Gde bio, svud sretan bio!"

On, iza dalekog mora, poslô je svilu tkanu
Starici za odela;
I kako gospa rukom dotakne darove sina,
U setu utone cela.

Ja vidim: ona plače. I dok sjaj kandila titra
Po njenom suhom profilu,
Na sto padaju suze i svetlim kapima kvase
Tešku i skupu svilu.

I sumrak sve više biva. Miriše smilje svelo;
Ikonostas se zari.
Između prozora, gore, na zastrtom zidu,
Udara sahat stari.

I tako protiču dnevi, i tako lagano trunu
Još neskrojena odela,
Mada ih starica često drhtavom rukom gladi
Između rublja bela.


1922.           

PESMA DUŠE                 


Planina je duša moja što oblake sebi vuče,
A grad bije
Iz njih svije',
Seva i grom vrhe tuče.

Katkada je sva u snegu, niti ima koga cveta,
Samo stremi,
Samo nemi
Svrh ponora ovog sveta.

Ako koji žedni putnik njoj se svrati u te dane,
Sva će vrela
Naći svela
I kô kostur svrh njih grane.

Ali negda vrsi njeni probiju se ispod tama,
Pa svi gore
Kô luč zore
Svrh krstova i svrh hramâ.

Na timoru njezinome praznici se svetli jave,
Zmaj ognjeni
Špilja njeni'
U visine seva plave.

Ona tada stabla tresne i prosiplje hrpe cveta,
Sa svih strana
Svojih grana,
U ponore ovog sveta;

Peva, vrhom dotiče se božjeg skuta i rukava,
I sva čista
Tako blista
Pod šatorom neba plava.


1922.           

U JUTARNJA ZVONA           


Ti opet kucaš u prozor moj,
Pa šta mi nosiš, dane?
Pregršti sunca, harfe, i poj.
I s belim cvetom grane?

No ja radosni ne čujem zvuk
Što topi pokrove snega -
Skrhanu harfu i grobni muk
S tvoga mi donosiš brega.

Po stubovima doksata mog
Ti drače penješ mi grube -
Zar ove vence udeli bog
Onima što ga ljube?

Kao i juče, kô svaki put,
Kad zvono jutarnje bije,
Ti pružaš meni krčag, a ljut
U njemu sičan vrije.

Jutros je tako zelen i kap
Svaka mi dušu zgrči,
Kao da nosi prosjački štap
I lebac jede sve grči.

Sa tvoga daha seče me led
I padam, kô s lišćem žutim
Na bregu svelih stabala red
Pod sekirama krutim.

I nigde zgreva... Svrh odra mog
Samo kandilo rudi -
Ne gasi! Nek se u blesku bog
Još smeje svrh rana ljudi.


1922.           

KOBNA VEČE                 


Ja htedoh da budeš ti čuvarka tajne
Lepote i blaga u dnu duše moje -
I pružih ti ključe gradina gde stoje
Moje nimfe bele i arkade sjajne.

Ja sam hteo tako da utone u te
Moje biće celo, i da tvoje ime,
Kô zlato rušpija, urežem u rime,
I sva stabla svoja, i sve svoje pute.

No večeri jedne ja videh gde lepe
Sve gradine moje, kô pećine slepe,
Puste zjaju... Gde su zlatne alke s vrata?...

Gde su nimfe bele? Gde su harfe? Gde je
Plod rumeni?... Ništa. Samo što sneg veje
Na krvave brazde tvojijeh nokata...


1922.