TEŽAK           


Zamahujem. Svuda kupina se splela
Pa mi zemlju krije...
I na mrke grude sa mojega čela
Sve kap po kap lije.

Ja ću ovdje jedro posejati zrnje
Što će ploda dati,
Visoka i zlatna, i gde beše trnje
Lepota će sjati...

Pa kada me skoro anđeoske strune
Zovnu s ovog sveta,
Ja ću mirno poći u vrtove pune
Zorinoga cveta.

I tamo u vrtu radosti i poja,
Gde su suncu vrela,
Mene će moj otac, moj car, i vlast moja,
Pitati za dela.

A ja, slušajući zorine slavulje,
Samo ćutim, stojim.
I gospodu svome pokažem sve žulje
Na rukama mojim.

Iz njih kad pročita svu povest čoveka,
Radošću će sjati,
I tamo gde teče rajska zlatna reka
Mesta će mi dati...


1918.           

JESENI MOJA...           


Jeseni moja, pozdravljam te!... Hodi,
I pođi sa mnom preko rodnih strana,
Po lijepijem mjestima me vodi,
Gdje šume čežnje mojih davnih dana.

Onamo ima ruža zavičajnih,
Što nisu svele od studena inja,
I vrela živih i putanja sjajnih,
Gdje duša ljuta još rudi i tinja.

Milo cvijeće otuda mi maše,
Njegove čiste i svilene čaše
Slatkim napitkom prepunjene stoje.

Jedan vijenac od njega ću sviti,
I s molitvom ga na grob položiti
Svog mrtvog ljeta i mladosti svoje.


1918.           

ZORA           


Golubovi prvi lete preko luka.
Ne znam šta je, srce s njima bi me htelo!
Kao da me davnih dana jutro srelo,
Kad sam trčô majci raširenih ruka

I padô joj glavom u krilo i meku
Ljubio joj ruku... Sav treptim kô prutke
Jasike, i hodim putanjom uz reku,
I gledam na njene srebrne svijutke.

Jutros, kao i ti, lepa reko čista,
I moja sva duša žubori i blista,
Razleva se, raste, i hučno koleba...

Gle, vrelo joj biva sve šire i veće,
I u njezinijem dubinama sreće
Ogleda se zora i plav šator neba.


1918.           

NOĆ U TRPNJU           


Trpanj ćuti. Pred njim leži voda plava.
U daljini s lađe laterna se žari.
U obručju spila, kô same utvari
Što iz mora streme, mali zaton spava.

Sinoć otploviše ribari daleko,
Samo po zatonu vidim jednu barku,
S čeljadima, plovi. Neko vozi, neko
Stao, ostve drži i vreba, dok žarku

Rasplamtjelu zublju diže cura jedna
I njome svijetli. S mora nepregledna
Tiho vjetar dođe, i pramenje meko

Mrsi joj. Sve ćuti. Samo s hridi one
Gladan čagalj viče. I mjesec daleko,
Kô tepsija zlatna, za pučinu tone.


1918.           

KOLEBANJE           


Niz litice Huma nasmijana, blaga,
Rana večer slazi svrh vode i trska.
Sa ramena njenog, iz puna krčaga,
Preliva se grimiz i po kršu prska -
Raspe se rijekom na ševare gole,
I zapali lišće breze i topole.

Gle, mahala stara sva od nje zaruđe,
Kô da u požaru izgara cijela!
I u tvoju baštu sada, evo, uđe
I šedrvan osu. S mramora bijela
Prosuše se sjajni planuli dragulji,
I po bašti svuda kliknuše slavulji.

Lagano na murve, smokve i granate
Ispe se u valu, sva sjajna i draga;
Smijući se, ozgo, s jedne grane na te
Rujni grimiz izli iz svoga krčaga.
A ti u ljuljajci pa se njišeš ti'o,
Kô na međi jedan mak crven i mio.

Ja kraj plota stojim, gledam u vas dvoje;
Jednake ste kao kaplje na cvijetu!
I ne mogu više znati ljepši ko je,
Ili ti il' ona?... Kô leptir u letu
Sav treptim, i mislim, draga, od vas dvije
Koju li bih sada zagrlio prije?...


1918.           

POBEDNIK           


Petama ste mene pogaziti hteli,
Sa glave mi kalpak u prašinu strti;
No u meni moji bogovi su bdeli,
Pa se rugah vama i burama smrti.
O oklope srca skrših vaših horda
Sve nadžake oštre i sva koplja gorda.

Kopitama belca, u čiju je grivu
Oreada jedna bujne ruže plela,
Ja preorah vaše ugare i njivu,
I belegu mačem stavih vam na čela.
Sada na međama vaših reka stojim,
Iz kaciga vaših svoga belca pojim.

Sam zapinjem strelu. Moji su drugari
Snaga moga srca i sjaj vere lepe:
Oni su mi koplja, štitovi, handžari,
I bure što gone vaše hajke slepe;
Oni su mi jedra i kormilo lađa
I timori gdje se moja zora rađa.

Zaman! Vaših truba vihori mi nisu
Skrhali barjake - cigli pao nije!
Jutros sam ih, eno, na onome visu
Svrh gradova vaših posadio svije';
Pa k'o plamenovi požara se viju
I kitama zlatnim o bedeme biju.

Svršeno je. Sada s ogarima svojim
Svrh kopalja vaših i oklopa kruti',
K'o hrastovo stablo sav u zori stojim,
Dok poda mnom nogom kopa belac ljuti;
S vrha koplja moga, pobj'ena u travi,
Gordi or'o klikće sa krunom na glavi.


1918.           

SVIRAČ           


Ne, po vašem taktu gudalo ne vučem!
    Melodije moje teku s vrha sama,
Gdeno zora suncu svojim zlatnim ključem
    Otvara portale, i makovi cvet
S nedara mu baca na pragove hrama,
    U kraljevskom plaštu gde ga otac svet
    Ispraća i sprema na nov sjaj i let.

Moj zvuk rađa samo drhtaj mojih struna -
    Sam izbija kao vrelo reka plavi'.
S vihorima živi uvrh gorskih kruna,
    I s lučama kruži naš ubogi kut...
On je žižak onih koje memla davi
    I rodne im bašte mraz ubija ljut,
    Po očima traže duga svetli put...

U skrovištu, gde ga zlatne vatre krepe,
    On ne čeka nikad na tapšanje vaše...
Njemu vence viju oreade lepe,
    I uz harfe slažu hvala čedni poj...
I kô kaplje sunca ljiljanove čaše,
    On u sebi hrani svetih iskra roj,
    I dar od njih prima i oreol svoj...

On žeđ vinom gasi iz svoga krčaga,
    Sluhom svojim sluša reči s reka tajne...
On je moje delo, moja krv i snaga,
    Moja sreća, radost, i bolova glas...
S njim ću i umreti jedne noći sjajne,
    Kad uspeva reka, grm, polje i klas,
    Grleći, o drage moje strune, vas...


1918.           

POSLEDNJI LET           


O druže moj, ti pesmo moja, daj,
Poleti neka zatrepti cela snaga!
Hajde još jednom da sunca vreli sjaj
Pijemo do dna krčaga.

Ne misli da je ništavna senka svet,
I da je život samo prašine šaka -
Mi ćemo vedri i nasmejani mret
Kô zlatna večernja traka.

Hajde! Tamo je svetli kraljevski dom -
U cveću blista pun pehar do pehara!
Poj! Beri cveće!... I tako Ocu svom
Pođimo s vencem behara...


1918.           

VATRA           


Izgorješe stari Mrahorovi dvori!
Iz krova, iz vrata, iz pendžera svije',
Kô dugi barjaci, plamenje se vije,
I oblaci dima uzdižu se gori.

Svijet juri, viče; glas borije bije;
I ruše se grede; demiri se žare;
Rasiplju se iskre pro mahale stare
I u noći tonu kô crvene zmije.

O Šerifo, otkad tvoje oči viđe'
I ja gorim 'nako, mira nemam niđe -
Golemi me oganj poruši i satra!...

Kô svjetina ona, i kô dosad niko,
Trčao bih i ja i mahnito vikô,
Stiskajući srce: "Vatra! Vatra! Vatra!"


1918.           

MOJA LJUBAV           


Sad je ljubav moja jedna vila tmurna,
Osamljena, pusta, paučljiva, bona...
Više ruže žute ne mašu s balkona,
Ni kaktusi rujni iz mramornih urna.

U strehi se krova gnezde miši slepi;
U prozora svijeh, rasklimana, gnjila,
Kô u mrtve tice, vise oba krila,
A po njima pauk svoje mreže lepi.

Gde šedrvan mutni spram kapije prska
Niz pragove krnje ribnjaku se siđe,
No labuda nema... Povrh vode riđe
Leže mrtvi venci lotosa i trska.

Samo noći koje, kad ogrnu ti'o
Struke mesečine bašte vile stare,
Sve dvorane sinu, tremovi se žare,
I sa harfa svuda zvuk se diže mio.

Svih prozora snova uzdignu se krila,
Kao da bi negde poleteti htela;
I puna korala poteku sva vrela
Radosti i pesme, gde su groblja bila.

Nove svetle kaplje rasipa fontana -
Iz drobnih dragulja lepa plane boja;
I pri mesečini vedra slika tvoja,
U svodu od ruža javi se altana...

Lotosi zašušte po ribnjaku celom,
Kô sedef sva voda zablista iz rama
Jasika i breza, a ti ozgo, sama,
Na labuda svoga mašeš ružom belom...

On uskrsne... Krila, kô dva bela jedra,
Podiže i kruži nadomak fontane -
U te gleda... Zlatno, iz brezine grane,
Mesečevo koplje pogađa mu nedra.

No sve mine... Snova ćuti vila tmurna,
Ostavljena, sama, paučljiva, bona...
Više ruže žute ne mašu s balkona,
Ni kaktusi rujni iz mramornih urna.


1918.