GORI         


Oj ti goro, čarna goro,
Što te volim tako?
Iz tvoga se ne bih nikad
Zagrljaja mak'o.

Tu bi mojoj mladoj duši
Najmilije bilo,
Kao čedu kad ga majka
Postavi na krilo.

Tu bi gled'o surog orla
Sa sokolom sivim,
Kako klikću u slobodi,
Sa poletom živim.

Tu bi srce zaplamtilo
Sa tvojom milinom,
A pjesma bi horila se
Širom i daljinom.

Tu bi s' grudi osnažile,
Napile se raja, -
Nestalo bi njima bola,
Nestalo bi vaja...

Oj ti goro, čarna goro!
Ja te volim jako!
Iz tvoga se ne bih nikad
Zagrljaja mak'o.


1888.       

U GAJU         


Vjetrić piri
Ruža miri,
    Po njoj trepti rose sjaj;
Slavuj poje
Pjesme svoje
    Ljulja mili zel'ni gaj.

Ja na travu
Mirisavu,
    Leg'o - slušam njegov poj,
Pa u grudi
Mojim s' budi,
    Divnih želja čitav roj:

Srpče svako,
Čilo, lako,
    Da imade srdašce,
Da je čisto,
Kao - isto
    Slavujevo srdašce.

Da se glasi:
Da ga krasi
    Bezazlenost, divni cv'jet!
I da ima
Pred očima,
    Boga, što nam stvori sv'jet.

Da mu s' moli,
Da ga voli
    Kao Srpstvo, jezik svoj,
Da ga slavi
Kao pravi,
    Taj nevini slavlja poj!

Često tako -
Hitro, lako
    U zeleni odem gaj,
Od miline,
Srce sine -
    Pjeva, jer tu vidi raj!


3. maja 1888.       

PRED IKONOM SVETOG SAVE


Na istoku zora plava
Prvim zrakom prosijava,
Iz ložnice ja ustadoh,
Pred ikonu divnu stadoh
    Svetitelja Save,
    Naše srpske slave.

Skrstih moje ruke dvije,
- Mlađano mi srce bije,
Pa iz čistog osjećaja,
S dušom mojom što se spaja,
    Molitvu sam dao,
    I nju otpjevao:

"Oj, ti srpski svetitelju!
Ispuni mi mladu želju:
Podaj Srbu snage, moći,
Izbavi ga crne noći,
    Nek mu sunce sja,
    Molim ti se ja!

Oj, ti srpski svetitelju!
Ispuni mi mladu želju:
Daj slobodu Srbu tvome,
Ukloni mu s glave grome,
    Silom tvojom daj
    Robovanju kraj!...

Oj, ti srpski svetitelju!
Ispuni mi mladu želju:
Bratstva mržnju, opačinu,
Sori, stvori u prašinu,
    Nek ih ljubav vodi,
    Nek se sloga rodi.

Oj, ti srpski svetitelju!
Ispuni mi mladu želju:
Nek se bratske duše spletu
Pa nek dižu školu svetu
    Rad poroda svog,
    Što im dade Bog.

Oj, ti srpski svetitelju!
Ispuni mi mladu želju:
Ubriši nam majci suze,
Daj joj spokoj, što joj uze,
    Onaj tužni dan,
    Tužni Vidov-dan!

Oj, ti srpski svetitelju!
Ispuni mi mladu želju:
Ukr'jepi me silom mlada,
Daj mi volje, daj mi nada,
    Srcu svježi žar,
    Pregnuće i mar!"


1888.               

BORBA         


Gledajte ih, braćo mila,
Dva jelena, hrabra, čila
Kako s' bore
Usred gore.
Rod su jednog zavičaja.
Pa što čine okršaja?
E pa zašto? - ja ću reći:
S l'jeve strane jelen veći,
Primak'o se tome manjem,
Sa poskakom i igranjem;
[I poljubit' šćeo ga je;]
- Ali ovaj i ne haje,
Za to bratsko milovanje,
Nego zlobno rogovima
Igranje mu prima.
Tad i ovaj smjelo stade,
U borbu se s njime dade.
Al' gle tamo zv'jeri -
Što se vide s desne strane,
Kako svojim okom mjeri:
Al' će biti za nju hrane,
Ako oni ne slože se,
U ljubavi ne smire se!
Jer kad bratstvo, ljubav spoji
Dušmana se tad ne boji.


1888.       

ĐAČKA PJESMA               


Evo zore! Evo dana!
    Hajd' na noge ko je zdrav,
Koji dugo leži, spava,
    život mu je težak sav.

Eno škole, svetog zdanja!
    Zvonom eno, zove nas,
Da nam dade sv'jesti, znanja,
    - Znanje nam je slabim spas! -

Pa hajdemo, krećimo se,
    Složno, druzi, svi na rad!
Knjizi svetoj učimo se,
    Dok je razum i duh mlad.

Razumu nam mlađanome,
    Daje krila, svježu moć;
Ljubimo je, pa sa njome
    Razgnaćemo srpsku noć.

Sreća će nam sa svih strana
    Kao bujna r'jeka teći;
Bud'mo braćo sad valjana:
    Sa učenjem snagu steći!

Na nas će se osmjehivat'
    Anđ'o božji milostiv,
I krilima gonit', skrivat'
    Teški sa nas oblak siv.

Sunašce će zasijati,
    Da razvedri srpski kraj: -
Prestati će naša mati
    Da u grudi nosi vaj.

Eno škole! Krećimo se
    Složno, druzi, svi na rad!
Knjizi svetoj učimo se -
    Ona goni tamu, jad.


U Dubrovniku 16. avgusta 1888.

SLAVUJU               


Oj ti tiče milopojče,
    Laganoga leta,
Druže gore, druže luga
    I mirisnog cv'jeta!

Što umuknu s pjesmom slatkom,
    Što se snuždi, tiče?
Zar iz duše radost bježi,
    A tuga ti niče?...

Zar ti nemaš nade vrele
    Što ti srce zgr'jeva?
Zar ti nemaš nade vrele
    Što o dobru pjeva?

Gledajuć' te, čini mi se,
    Da je tvoja tuga:
Što bez cv'jeća vidiš goru,
    Vidiš pusta luga;

Što se vihor oko tebe
    Širi lomeć' grane,
I što tama gusta, crna
    Prati naše dane...

Al' ne tuži, milopojče,
    Nek' te grije nada!
Vihor, jesen, zima, hala
    Vječno nam ne vlada.

Sa proljećem vratiće se
    Bujan život, snaga!
Tad će s' opet da zahori
    Tvoja pjesma draga.


U Mostaru 5. oktobra 1888.

NA DUNAVU               


Lako se lađa kreće. Pramene gustog dima
    Hlađani tihi vjetrić na krilu nebu diže,
Eno, i ševa laka na pozdrav leti njima,
        S ljupkom ih pjesmom stiže.

Kako je svuda bajno! Hučni se Dunav plavi,
    Na cvijetnim obalama bijelo pase stado,
Pod sjenkom gustog drvlja, kraj stada svog na travi,
        Čobanče svira mlado.

Po dugoj bajnoj ravni gle klasje plodnog žita
    Pod krilom lahorovim povija smjerno glavu;
A tamo opet kosac sa pjesmom poslu hita
        I gustu kosi travu.

Al' što je tebi, srce, te tako biješ sada?
    Oh, eto Fruške Gore, Srijemu dična kruna! -
O kojoj mnogo, mnogo snivaše duša mlada.
        Slatkog čeznuća puna...

Oj, divna srpska goro, kapicu skidam s glave,
    Sin kršnih surih st'jena žarki ti pozdrav šalje!
Klanjam se, klanjam tebi, prepuna vječne slave
        Oj, goro Svetog Save!


1888.                 

U RAVNOM SRIJEMU               


Oh, kako duša moja u slatkom milju plovi,
    Kako li srce moje uživa rajski sklad!
Ljepote, što ih samo pružaju zlatni snovi,
        Na javi gledam sad.

Preda mnom raj se pruža, ravnice nepregledne,
    Po širokome polju do cv'jeta pao cv'jet!
Po njivam', što ih ruke ratara kopaju vr'jedne,
        Počiva plodan svet.

Pokraj Dunava plavog, na obalama bajnim,
    U stadu bogatome pastirev hori se glas;
Laka se ševa digla u zrakam' sunašca sjajnim,
        Proljetni slavi kras.

Seoske kuće male, sa trskom pokrivene
    Kako vas željno gleda presrećan pogled moj!
Doline, polja, njive, oh, kako divi mene
        Milina vaših roj!...

Zaludu diram žice na mladoj mojoj liri,
    Tananih žica ovih slabačak još je glas -
Da ovog milja, što se preda mnom sada širi,
        Opjevam sveti kras!

Pa šta će sinak st'jena, nego da klikne jasno:
    Kitnjasti srpski Sreme, pozdravljam tebe mlad!
Vječno mi divan bio! Krunilo cv'jeće krasno
        Ratara tvoga rad!


Novi Sad 1888.                 

NAŠOJ GORI               


Al' divna bješe, goro, oj naša goro mila!
    Divno je svuda majsko kitilo tebe cv'jeće,
Viš' tebe suri or'o širio moćna krila
    Kličuć' ti pjesme sreće...

Al' mjesto njega sada viš' tebe s' tama vije...
    I mile grane tvoje, k'o pakla demon klet,
Pomaman vihor lomi, mraznim te krilom bije,
    Čupa ti svaki cv'jet...

Ne čuješ više pjesme, vesele pjesme tvoje,
    Nad tobom vila plače, a krešti sovin glas...
Milosti za te nema, - sve strane n'jemo stoje -
    I nebo ne čuje nas...


13. novembra 1888.           

LJUBIMO SE           


Ljubimo se! U ljubavi
Proniče nam sreće cv'jet,
Ljepše nam se nebo plavi -
S njega bježi oblak klet.

Ljubimo se! Već odavna
Prezreli smo ljubav mi...
Pa s toga nam zora slavna
Pritisnuta tamom spi...

Ljubimo se! Jednoj cjel;ji
Upravljamo misli smjer,
Nek nam svane danak želji -
Nek nesloga pane - zv'jer.

Ljubimo se! Pa će opet
Izgubljeno naše biti,
Slava nam se u vis popet',
Anđ'o prestat' suze liti.

Ljubimo se! Iz grobova
Djedova nam zbori glas. -
Čujmo! Eno, i s Kosova
Vila za te moli nas...


U Mostaru, na Božić 1888.