„Ругање пакленом мучилишту“ или „ГОЛИ ОТОК ЈОВА КАПИЧИЋА“      


Пише: МОМИР ВОЈВОДИЋ

"ГОЛИ ОТОК ЈОВЕ КАПИЧИЋА", у издању "Вијести" - Деили Прес - Подгорица, 2009. године, бум не само за данашње црногорске Дукљане него и за нормалне читаоце, разграбљена већ два издања, ђаволски састављена хиперпровокативна књига, је дилувијални интервју Брозовог генерала, оданика с обје руке, дресера логораша Голог отока, амбасадора Јова Капичића, коме је питања постављала Тамара Никчевић, а питања ђаволски смислио маг интервјуист Боро Кривокапић, који је срочио и компоновао врсни животопротрес, чудесну монографију, сликом и ријечју, ђаволографију непоновљивог авантуристе, рођеног емигранта (Гаета, Италија, 1919. године), кога је чувао и Бог и Сатана, човјека ког би тешко као прототипа литерарно дочарао Достојевски или Чарлс Дикенс, пошто је и кроз ову интервју-монографију он најпакленији лик чији је животопротрес приредио врхунски мангуп новинарства у деценијама брозотираниде. Мајстор да интервјуем створи лову Боро Кривокапић, за ово контраверзно чудо заслужио је награду, иако је већ сам себе и Тамару добро опарио-наградио, који треба да буде награђен за невиђени код нас анти-роман, чији је лик јунак нечовјештва још кочоперни деведесетогодишњи Јово Капичић.

Гаећанин родом, Цетињанин дјетињством и младошћу, а партизански комесар, генерал, ликвидатор стратег "шкрипара" - остатака Југословенске краљевске војске у Црној Гори, и амбасадор Брозов. Боро Кривокапић је, познајем му новинарске егзибиције и перверзије, сачинио житије Јове Капичића у слици и ријечи, пошто шездесет четири фотографије допричавају инферно Јове Капичића, који чини тринаест кругова овог пакла: Тамо се калио челик, Планина Ставор, Одједном, отворила су се врата... Даворјанка, Зубима смо се клали, Био сам Бог, Под Стаљинов нож, Највећа жртва Голог отока, УДБ-ина Атомска бомба, Тешко Ђиласу, али тешко и нама, Казанова „Ушкопљеног друштва“, „Леко, Леко“, скандирање мртвацу, "Пећина" краља Фарука, О, Црна Горо, о, пасја земљо, а на крају је стручно и акрибично дат регистар имена, која се и колико пута и на којим странама помињу, а ова паклена књига има двјеста седамдесет страна са садржајем на почетку и пролошким штивом "Црногорски сан" и факсимилом стране из лексикона или енциклопедије, са заокруженим биографским подацима: "КАПИЧИЋ Јован(1919-____), политички радник, генерал-мајор ЈНА у резерви. Члан КПЈ од 1936; 1941. радио на организовању устанка и формирању оружаних јединица у Црној Гори; током НОБ био на разним војно-политичким дужностима. По ослобођењу члан ЦК СК ЦГ, члан Ревизионе комисије СКЈ, министар унутрашњих послова у Влади ЦГ, помоћник министра унутрашњих послова Владе ФНРЈ, затим амбасадор у разним земљама. Члан Савета федерације. Народни херој. "На почетку само ова биографска биљешка о јунаку ове инферналне књиге читаоцу леди крв и коштану срж. Наслов ове страве требало је да гласи: "Пакао Јове Капичића".

Ко прочита грозу-прозу "ГОЛИ ОТОК ЈОВА КАПИЧИЋА" видјеће да испричао себе, насликао се више изнутра но споља, преврнуо се као стари ћурак, изригао немјерљиви сичан према савременицима који су његова супротност, не хајући што клевеће комунисте моралније од њега, а о његовом моралу тешко би срочио дијагнозу конзилијум од хиљаду етичара. Ко да одреди дијагнозу особи онсједнутој собом и у деведесетој години која за себе јавно каже: "Ја сам ослободио Београд!" А не може да докаже је ли избацио из строја бар једног окупаторског војника, али је са "ослободиоцима Београда" избацио из кућа и станова на хиљаде Београђана, које су присвојили "ослободиоци". Колико је јунак ове грозе-прозе у свом "револуционарном" жару са својим сарадницима ликвидирао Срба под свакојаким изговорима уг оптужбама жртава, поштеније би му било него што се хвалише општим "подвизима" као својим. Јован Јово Капичић воли Цетиње и Црну Гору из Београда, у коме има све што жели, и зме од жеља, а у том београдском обиљу, незарађеном, а зна се како крваво "заслуженом", не штеди покуде Србије, Српства и српског национа. А Београд и данас храни обилно безброј Јова Капичића који клевећу Српство и српско родољубље једначе са нацизмом и фашизмом, плачу за усташом и лрнаутом, коме је Србин ударио шамар у самоодбрани, а не осуђују покоље у Јасеновцу, Јадовну, по Херцеговини, Босни, Славонији, Барањи, Далмацији, Лици, Ванији, Кордуну и Хрватској, нити признају да су Арнаути уз помоћ Американаца побили безброј Срба на Косову и Метохији, попалили хиљаде кућа, уништили безброј домаћинстава, срушили више цркава и манастира пред очима Запада, спонзора зла, него што је страдало богомоља за пет вјекова султановања. Пе гаје за муке српске нејачи, изгнане из Хрбатске и Са Космета "револуционар" Јово Капичић, а јадикује кад Хатима Тачија или Стјепана Месића заболи зуб.

Најбезочније одговоре давао је Капичић на питања о мучилишту Голи оток, у којима тврди како су логораши "из мржње тукли једни друге", па испада да су управници Голог отока имали главну улогу да развађају завађене ибеовце, које је завадио сам Стаљин. Знано је да су логораши на Голом најљуће страдали када су Голим дрмали мучитељи црногорски комунисти: Војин Јауковић, по коме су Голи звали Јауковно, Јово Капичић, по коме су Голи звали Окапово, Веселин Булатовић, по коме су Голи звали Веселиште. А не прича Капичић како је Добрица Ћосић први обзнанио и упозорио Титову батинашку врхушку на каквим мукама су на Голом некадашњи најваљастији и најхрабрији партизански борци и партизански команданти, комесари, генерали и комунисти старији по партијсксм стажу н од Тита и његове врхутке.

Ћосићу је дозвољено да обиђе логораше и логорашице на Голом које је затекао у пакленом положају. Револуционара и пјесника Стефана Митровића је нашао сасвим слуђеног, а своју дјевојку није успио да охрабри да ишта изговори пред њим, само је плакала. Пјесника Митровића је чуо како изговара непрестано: "Партија је мајка!" А када је покушао да исприча Ђиласу стање не Голом, усијани Ђидо му је на сву причу рекао: "Имао си, Геџо, романтичарске наочари!" Повјеровали су Ћосићевој грозној причи о стању на Голом Ранковић и Кардељ, па је Ранковић згрожен ударио паком Ћећу Стефановића. По обиласку Голог гулага од врхупке са Ранковићем режим паклени је неке јаде и ублахен. Престала су дављења генерала у киблама пуним мокраће са изметом. Број убијених и број самоубијених је заувијек сакривен и гробља на Голом нема. Знао сам учитеља Вујисића који никада није гроб сина јединца на Голом могао наћи. Слуђени пјесник Митровић је пред Ранковићем скинуо гаће, чучнуо у ћошак и пред свима појео своје говнешце крваво. То су призори "Голог отока Јова Капичића" које он не прича и угони у лаж хиљаде преживјелих логораша, који су иако разњуђивани терором Капичићевим свједочили паклене муке на Голом отоку. Чуо сам од сибирског логораша Пикше Миловановића, који је страдао осам година на Голом, инжењера и члана Коминтерне, како прича да му је двадесет година у логору сибирском био пасторални годишњи одмор спрам једног дана терора на Голом. "У Сибиру сам био инжењер на послу, а на Голом сам туцао крвавим прстима и по мрату и по кеги камење и чучао сатима над киблом пуном мокраће и измета логорашког, па ако се онесвијестим и главачке кљукнем у киблу онесвијешћеног нико није смио да ме дигне. Тако је седам генерала удављено. А чучање над киблама звале су собне старјешине "парењем синуса", а проласке кроз шибе тпалира звали су "лијечење од грипа", а то је био свакодневни "топли зец". Голи оток, је био губилиште. Помиловани су многи усташки кољачи и упућени на Голи да буду "собне старјешине" и да се страсно иживљавалу над Србима комунистима.

Јово Капичић не хаје што о мукама логорашким на Голом постоје значајне књиге логораша, данас академика, Драгослава Михаиловића, па знана књига логората Поповића "Удри банду", па књиге академика Антонија Исаковића и нашег архитекте Зековића, који је од шеснаест година доспио на Голи, па књига Милоша Радусиновића "Туцачи црвеног меомера", а о бројним публицистичким књигама адвоката Милинка Стојановића и да не говоримо, јер она су жива документа о паклу Голог отока. Све то безосјећајни Капичић не мари и пориче да је Голи оток био губилиште, на коме је Броз пустио крв оним борцима који су наивно вјеровали да је Броз "вођа и учитељ" пролетера, а не хедониста и агент сила које су све чиниле од 1918. године да разуре Југославију, у чему им је комунистички удар у Краљевину био једна од фаза бечке одмазде Србима за епохални пораз на Кајмакчалану, када је васкрснула српска војска - сто шездесет хиљада костура из гудура албанских из 1916. године, у вихорном налету нагнало у бјежање бугарске и бечке солдате, када ни француска коњица уз долину Вардара није могла да сустиже српске војнике који су журили у Србију својим породицама и огњиштима. И један од помагача тамним силама рушења Југославије и брисања српске славне борбе је и Титов Јова Капичић, данас високи Црногорац Јово Капичић, који је гордо своју вјереницу Даворјанку, свесрдо уступио Титу, а Тито му узвратио орденом "народног хероја". На то му је прије десетак година написали у "Побједи" поздрав у коме је била и ова реченица: "Ви сте онај храбри Црногорац који је Брозу дао минцу за циџу!"

Не ламентирам над Голим отоком. "Риба своју авантуру заврши на жару". Стих је пјесника Бране Петровића. Али сам забринут за оне нараштаје што ће даов роде, а којима припремаду овакве лагарије као што је гроза-проза "Голи оток Јове Капичића", чије су лагарије овог пута добро уеврили новинарски мангупи, начинивши од лагарија још држећег команданта Голог прави бестселер, згртачницу ноБца и продају жртвама најчешће нарцисоидне самохвале и покуде свих који су имали судбину да страдају ради људског достојанства, од кога је Јово Капичић оперисан још у данима када је као лош студент почео да урла по улицама Београда и да се припрема да служи туђину. Данас брига Јова Капичића и Бора Кривокапића за Црну Гору ме ужасава. За Капичића и Кривокапића се први људи Црне Горе Милован Ђилас, о ком је сачувана у Стаљиновој забиљешци и ова опаска: "Сумњив марксист, несмуњив издајник", а уз Ђиласа су им "људске дике" Пеко Дапчевић и Вељко Јованов Мићуновић, "револуционари" који су 1941. године бацили у јаму свештеника Пера Зујовића, који је из јаме Куново присоје јаукао пет дана и узалуду звао у помоћ. То свједочи генерал Блажо Јанковић, објављеним у "Побједи" прије петнаестак година. Ето, "први Црногорци" Капичићеви и Кривокапићеви су и први јамари у Црној Гори, претече усташких јамара, и угледници који су створили у Лугу крај Таре у Колашину институцију комунистичку Пасје гробље, гдје су ликвидирани најугледнији домаћини, учитељи, официри, студенти, домаћице па чак и дјевојчица од деветнаест година Сођија Бојић из Липова. "Кућу цвијећа" треба Јово Капичић да премјести из Београда у Луг крај Таре на Пасје гробље да до смрти почасно стражари вољеног Тита његов "народни херој".

Пренето са....

Sta bre kukaju, da im je bio Staljin, sve bi ih proguto mrak

Јест вала није исто Стаљин и Стаљинов ђак.

Културна политика
Паланка и поета
      
Слободан Антонић      
среда, 10. фебруар 2010.

Недавно ми до руку дошла сјајна књига Биљане Живковић „Величанствена уметникова усамљеност“ (Београд 2009). У књизи је описан живот и страдање Радивоја Бербакова (1925–2003), академског сликара из Кикинде. Тај творац поетских, равничарских пејсажа, ухапшен је 28. марта 1980. и осуђен 20. јуна 1980. на две и по године затвора, зато што је, како је стајало у пресуди Вишег суда у Зрењанину, „говором, злонамерно и неистинито, приказивао друштвено-политичке прилике у земљи, чиме је извршио кривично дело непријатељске пропаганде из члана 133. ст. 1. КЗ СФРЈ” (стр. 30).

У пресуди коју је потписао судија Имре Фешиш каже се да је Радивој Бербаков крив „што је у периоду од 1975. до 1980, у Кикинди, у разговорима са својим познаницима говорио: да наш поредак није добар, (...)да ће наша привреда доспети у тежак положај, (...)да нема реда, да наше политичко руководство не води добру политику, да је разједињено и доноси одлуке на брзину, што све доприноси хаотичном стању привреде земље, (...)да млади не могу да добију посао, да је поступак око решавања пензија дуг и да се оне добијају на основу лажних сведочанства, (...)да млади људи, који су без посла, одлазе у иностранство, (...)да садашњи систем награђивања није добар, јер више стимулише нераднике него раднике” (28–29). Такође је, стајало је у пресуди, „окривљени омаловажавао и наше политичко руководство“, „тврдио да је у нашој земљи превише јавашлука, и да би требало увести мало више реда“ и „злонамерно и неистинито говорио и о другим областима нашег система, школства и пензијског система“ (33; 36–7).

Да је Бербаков „злонамерно и неистинито, приказивао друштвено-политичке прилике у земљи“, утврђено је на основу сведочења неколицине његових суграђана. „Тако је Милош Паовић изјавио“, стоји у пресуди, „да је у многобројним разговорима са окривљеним стекао утисак да окривљени воли све да негира и да у његовом казивању има ироније и сарказма, а када је реч о самоуправним односима у школи (иначе, Бербаков је предавао ликовно у Кикиндској гимназији – С.А.), окривљени је био скептичан” (37). Сведок Сретен Чичулић је изјавио да се „више не може сетити свега онога што је окривљени говорио”, али да се јасно сећа „да се из казивања окривљеног могло закључити да такви његови ставови нису пожељни да се чују у једној просветној установи” (37). Сведок Радоња Божовић је казао да је „приликом његове посете код Бербакова био укључен ТВ пријемник и пратили су емисију ТВ Дневник. Том приликом окривљени је рекао да наша средства јавног информисања не износе грађанима праву истину“ (35). Сведок Милош Паовић је рекао да је „окривљени био необјективан у погледу руске уметности и књижевности, у том смислу што је предимензионирао вредности уметности и књижевности у СССР“ (37), „У све наведено“, каже се у пресуди, „уклапа се и изјава дата пред сведоком Гојком Кривокапићем, да окривљени воли Русе и да му нико не може забранити да их воли” (37). И сведок Радоња Божовић је потврдио да му је „окривљени рекао да са Запада попримамо што ваља и не ваља, од културе, па надаље, док са Истока не примамо ништа“ (36). Исти сведок је суду изјавио „да му је окривљени рекао да је код нас нека мутљевина, утопија, што се односило на наш друштвено политички систем, као и то да је код нас све скупо у односу на социјалистичке земље” (36).

Ето, због таквих изјава Бербаков је одробијао две године у Сремској Митровици. Адвокат је, иначе, рекао породици да је Бербаков ипак добро прошао, будући да је тужилац Миливој Изгарјан за ова страшна дела „непријатељске пропаганде и повреде угледа СФРЈ“ тражио казну од шест до седам година затвора (64). Ипак, судија Фешиш је био милостив и узео као олакшавајућу околност то да „Бербаков није осуђиван“, „да је отац двоје деце које мора да издржава“, „да је учесник НОБ-а“ и „да је одликован медаљом заслуге за народ“. Биљана Живковић се с правом пита: „Ако је Бербаков за своје мишљење добио две и по године робије, колико би тек добио без крварења у рату и без медаље заслуге за народ?“ (41).

Одлазак Бербакова на робију значио је својеврсну голготу не само за њега, већ и за целу његову породицу. На Бербакова су у затвору нахушкани окорели криминалци како би га што више тукли и понижавали (41). Општинске власти у Кикинди наредиле су да се сакупе све његове слике – из градских и из приватних колекција (преко 70 њих), да се однесу на градски отпад и да се тамо ритуално спале (23). Његова супруга Катица, иначе професор енглеског језика у гимназији, стављена је под политички бојкот. „У зборници ме скоро нико није више познавао“, сведочи она. „Нико није разговарао са мном. Сама сам месецима седела у ћошку. Сама сам пила кафу. Неке колеге нису смеле са мном да контактирају. Неки су, опет, ликовали“ (63). Бербаковљева деветогодишња ћерка Наташа такође је преживљавала најтеже тренутке, и у школи, и приликом обиласка оца. „Сећам се једне посете у Сремској Митровици“, каже она. „Одвели су нас у затворско двориште. Маму и мене. Мој отац је морао да држи руке позади. Није могао да ме помилује. Преко црте, која нас је раздвајала, нисам смела. Осећала сам сузе и по врату“ (73).

Ова потресна књига није само сведочење о једном времену и страдању једног интелектуалца. Она је и сведочење о једној средини, која је суштински (дакле, не само географски) провинцијална, у којој је успешно извршено идеолошко глајхшалтовање и у којој се свако ко критички мисли излаже друштвеном, па и јуридичком остракизму. Некада се та носећа идеологија звала „развој самоуправних односа и делегатског система“, а данас је то „мапа пута одрживог развоја ка евроатлантским интеграцијама“. Свеједно, механизам ломљења самосталног мишљења и критичке свести остао је исти – од информативног монопола, преко социјалног притиска на појединца да се прилагоди „прогресивном“ и „модерном“, до избацивања с посла и судског гоњења свих оних који се нису „прилагодили“.

Вероватно је већина сведока који су послали Бербакова на робију до сада већ умрла. Али, да су живи, ти људи би вероватно данас били уверени заступници „евроатлантских интеграција“, „деконтаминације и денацификације“, „суочавања са прошлошћу“ и „борбе против дискриминације ЛГБТ особа“. Такође, лако ми је да замислим доброг Бербакова како га данас оптужују да је „руски агент“, „српски националиста“, „православни фундаменталиста“, „конзервативац“ и „назадњак“. Такву невероватну метаморфозу стаљиниста у европејце лично знам из једног другог случаја, из онога што се догодило мом колеги, социологу Ласлу Секељу.

Секељ је наиме радио на Правном факултету у Новом Саду, када је, 1980. године, против њега поведена хајка због „критике система социјалистичког самоуправљања са анархистичких позиција”. На факултету је, након наређења из покрајинских партијских структура, образована комисија са циљем да “изврши преглед и анализу радова мр. Секеља”. Чинили су је проф. Сергеј Флере и проф. Милоје Петровић. Комисија је закључила да је у својим радовима “мр Секељ потцењивао значај диктатуре пролетаријата у делима класика марксизма“, а посебно је приметила да “у неким радовима мр Секеља метод материјалистичке дијалектике није довољно заступљен”. Иста комисија, годину дана доцније, овога пута у својству писаца реферата за реизбор Ласла Секеља на место асистента (трећи члан комисије био је Сава Живков), пише извештај који је школски пример политичко-полицијске денунцијације. “Комисији је познат кандидатов рад `Прилог анализи стања друштвене мисли у Југославији`, којег он, међутим, није навео у списку објављених радова, нити га је приложио, а у ком кандидат једнострано и необјективно оцењује стање друштвене мисли у нас“. „Кандидат је дошао у сукоб са линијом Савеза комуниста“, каже се у реферату, због чега ова комисија „предлаже да се Ласло Секељ не изабере за асистента за предмет Општа социологија”. Тако је Секељ 1981. године удаљен са наставе како својим размишљањима не би утицао да и новосадски студенти почну критички да мисле. (А био је и срећан што је тако јефтино прошао и што није послат у Сремску Митровицу да прави друштво Бербакову).

Најлепше од свега је што је, након 5. октобра 2000, Секељ постао један од најоштријих критичара глобалистичке колонизације Србије, тачније стављања српског друштва под старатељство транснационалног капитала и гушења демократије у Србији у име „мапе пута одрживог развоја ка ЕУ“. Зато је Секељ, од стране еврореформских медија, најгоре нападан као „носилац конзервативних идеја“, а чак је и оптуживан да је некакав „савезник поражених снага у Удби“ који кује заверу против „реформских снага“. Са друге стране, Сергеј Флере, први потписник свих наведених реферата, којима је Секељ изгнан са универзитета, долази у Београд у својству “угледног професора Мариборског универзитета” и при томе, на Филозофском факулету, држи предавање ни мање ни више него на тему “отвореног друштва, мултикултурализма и толеранције”. Сва срећа што јадни Ласло Секељ тада већ није више био међу живима. Иначе би могао лепо да се наслуша како његов дојучерашњи стаљинистички џелат данас подучава младе социологе “плурализму” и “интеграцији у Европу”!

Зато је књига Биљане Живковић упозоравајућа. Она нас учи да духовни провинцијализам није ствар прошлости и да је слободна мисао прва жртва идеологије – чак и оне „прогресивне“. Бити паланка то није питање географије већ мисаоне окошталости, личне искључивости, зависти и идеолошке мржње. И зато се може по сто пута „тежити у Европу“ и „бити урбан“. Али, ако је остварење ваше идеје праћено догматизмом, вређањем неистомишљеника и захтевима за њихово одстрањивање из јавности (или одузимањем слободе), онда сте ви у једнакој мери духовни провинцијалац, као што су били суграђани Бербакова који су га отерали на робију. Ми такву духовну паланку добро познајемо и овде, у Београду, баш у његовом срцу, у „кругу двојке“. И треба да урадимо све да та паланка, надмена и мрзитељска, снобовска и зла, више не буде у прилици да упропашћује животе умних људи. Баш онако као што је, својевремено, једна друга паланка загорчала и упропастила живот „поети равничарских пејсажа“ Бербакову и његовој храброј породици.

 
Пристигли коментари (20)
Пошаљите коментар
Донирајте НСПМ
Пренето са...

Pa da su zas*ali kod brke, ne bi se danas ni spominjali a ostatke nikad im niko ne bi naso. A ovi ovde za par samara i letovanju na moru nesto traumatizovani 

Pa Staljin nije imao priliku. Inace, za sitne stvari se kod brkatog islo u Sibir bez povratka pa ga danas vecina jos slavi

Мислиш ако се Броз одупро Стаљину да је требао радити са политичким (то напомињем)
противницима шта је чинио и друга ствар је да су злочини у херцеговини или у Црној Гори
почињени током Другог свјетског рата тако да је Г.Оток накнадно стигао као Брозово
отрјезњење на грузинов поглед на свијет.
Не знам на коју ти већину видиш да слави Стаљина?Стварно ја је не видим али јебига вјероватно
нам ни извори информација нису исти па тако ни сазнања о комунистичким злочинима током Другог
свјетског рата.
Ту нису убијани четници,усташе или СС Ханџаревци већ искључиво сељаци којима је једини злочин
био што су били вјерници или што је крај био анти-комунистичко настројен.
Такву бестијалност гдје се чак помињу и партизанско-усташка (међу два брата командира)сарадња
довољно говори зашто је врх партизанског покрета доњео директиву да се пале села,убија стока,а
да тамо гдје непријатељ чини злочине не предузима нападе јер што је више очајника који
немају шта изгубити покрет ће бити јачи и масовнији.

Itekako i danas vecina misli da je Staljin bio dobar za Rusiju tada

Ако се гледа период рата онда се и ја слажем са њима али ако се гледа после ратни период
Совјетског Савеза онда нисам сигуран да је Стаљин ваљао за Русију као дио Совјетског Савеза.
Ти као озбиљан човјек (бар по култури изражавања) би морао правити разлику између Стаљина,
Лењина,Маркса или Енгелса са једне стране и руса са друге стране поготово што поменута
четворица нису били Руси.Задњи руси који су били на власти су били Романови и то је чињеница
иста као што је да србин није владао Србијом након ДСР нити су главне полуге власти били
срби бар што се тиче мјеста резервисаних за ложу.
Други свјетски рат поред совјетских ресурса је добила и Стаљинова тврдоглавост гдје је бар
пола својих бораца жртвовао ради свога ега али је добио морал који је на крају и пресудио.
Друга чињеница да је под влашћу совјета-грузина највише страдало баш руса што у рату што
у политичким чисткама након рата баш као што је био случај у Југославији са србима.
То су ствари које мораш развагати када помињеш совјет=рус или југословен=србин,међу осталом.