Učenje o ćutanju

Učenici škole Tendai učili su se meditaciji još pre no što je zen stigao u Japan. Četvorica njih, među sobom bliskih prijatelja, obećaše jedno drugom da sedam dana neće progovoriti.

Prvoga dana su svi ćutali. Meditacija im je uspešno započela, ali kada pade noć i uljane lampe počeše da žmirkaju, jedan od učenika ne izdrža da ne uzvikne slugi: "Namesti te lampe."

Drugi učenik, iznenađen, čuvši ovoga da govori, primeti: "Ne bi trebalo da izgovorimo ni jednu jedinu reč."

"Glupaci. Zašto pričate?" upita treći.

"Ja sam jedini koji nije progovorio", zaključi četvrti.

Veleposednik bukvan

Dvoje učitelja zena, Daigu i Kudo, behu pozvani u posetu jednom veleposedniku. Pošto stigoše, Kudo reče veleposedniku: "Ti si prirodno obdaren i imaš urođenu sposobnost za učenje zena."

"Gluposti", reče Daigu. "Zašto laskaš ovom bukvanu? On jeste veleposednik, ali o zenu ne zna ništa."

Tako, umesto da sagradi hram Kudu, veleposednik ga izgradi Daiguu, izučavajući sa njim zen.

Istinska promena

Rjokan je ceo svoj život posvetio izučavanju zena. Jednoga dana čuje da njegov sestrić, uprkos upozorenjima porodice, troši svoj novac na jednu kurtizanu. Pošto je sestrić preuzeo Rjokanovo mesto upravljanja porodičnim imanjem, a imetak beše u opasnosti da bude proćerdan, rođaci zamoliše Rjokana da nešto preduzme.

Rjokan je trebalo da prevali dug put da bi posetio sestrića, koga inače nije video više godina. Sestrić je izgledao zadovoljan što ponovo vidi svog ujaka i pozva ga da kod njega prenoći.

Rjokan je celu noć presedeo meditirajući. Ujutro, spremajući se da krene, reče mladiću: "Mora biti da starim, ruke mi se tako tresu. Hoćeš li mi pomoći da zavežem kaiš na sandali?"

Sestrić mu vrlo rado pomognu. "Hvala ti", završi Rjokan, "vidiš, čovek postaje svakim danom sve stariji i nemoćniji. Vodi dobro računa o sebi." Tako Rjokan otiđe, ne pominjući ni jednom jedinom rečju kurtizanu ili žalbe rođaka. Ali, od tog jutra, sestrićevo rasipništvo prestade.

Narav

Jedan učenik zena dođe Benkeiu žaleći se: "Učitelju, imam neobuzdanu narav. Kako da je izlečim?"

"To je nešto vrlo čudno", odgovori Benkei. "Pokaži mi da vidim šta to imaš."

"Ne mogu sada da ti pokažem", odgovori ovaj.

"Kada možeš da mi pokažem", upita Benkei.

"Pojavljuje se neočekivano", odgovori učenik.

"Onda", zaključi Benkei, "mora biti da to nije tvoja prava priroda. Da jeste, mogao bi mi je pokazati bilo kada. Kada si se rodio, nisi je imao, i tvoji roditelji ti je nisu dali. Razmisli o tome."

Kameni um

Kineski učitelj zena Hogen je živeo sam u jednom malom hramu u unutrašnjosti. Jednoga dana dođoše četiri putujuća monaha i zamoliše ga da upali vatru u njegovom dvorištu da bi se ugrejali.

Dok su to radili, Hogen ih ču kako raspravljaju o subjektivnosti i objektivnosti. On im se pridruži, i reče: "Evo ovog velikog kamena. Po vašem mišljenju, da li je on u vašem umu ili van njega?"

Jedan od monaha odgovori: "Sa budističke tačke gledišta, sve je objektivizacija u mom umu."

"Mora da ti je glava vrlo teška", primeti Hogen, "ako u njoj svuda nosaš ovakav kamen."

Istinska sreća

Jedan bogataš zamoli Sengaia da napiše nešto za trajnu sreću njegove porodice, a što bi moglo da se prenosi kao dragocenost iz generacije u generaciju.

Sengai uze veliki komad papira i napisa: "Otac umire, sin umire, unuk umire."

Bogataš se razljuti. "Zamolio sam te da napišeš nešto za sreću moje porodice! Zašto se ovako šališ?"

"Nisam imao nameru da se šalim", objasni Sengai. "Kada bi pre tebe tvoj sin umro, to bi te vrlo ojadilo. Kada bi tvoj unuk nestao pre tvog sina, obojici bi vam prepuklo srce. Ako tvoja porodica, generacija za generacijom, umire redom koji sam ja označio, to će biti prirodan ljudski tok. Ja to zovem istinskom srećom."

Kadionica

Žena iz Nagasakija po imenu kame, pripadala je onom malom broju u Japanu koji je pravio kadionice. Njihove kadionice su smatrane umetničkim delom i upotrebljavale su se samo u odaji za čaj ili pred porodičnim oltarom.

Kame, čiji je otac takođe bio umetnik kao i ona, je volela da pije. Pušila je i većinu vremena provodila sa muškarcima. Kad god bi zaradila malo novca, pravila je gozbe na koje je pozivala slikare, pesnike, tesare, radnike, ljude sa mnogo zanimanja i struka. U njihovom društvu razvijala je svoje zamisli.

Kame je bila prekomerno spora u stvaranju, ali kada bi rad završila, on je uvek bio pravo remek delo. Njene kadionice su bile čuvane u domovima u kojima je živela ženska čeljak koja nikada nije pila, pušila ili se slobodno družula sa muškarcima.

Gradonačelnik Nagasakija jednom zatraži od Kame da za njega smisli skicu jedne kadionice. Dužila je sa tim dok skoro ne prođe pola godine. U to vreme je gradonačelnik, koga su unapredili za službenika u jednom dalekom gradu, poseti. Požurivao je Kame da započne posao na njegovoj kadionici.

Najzad dobivši inspiraciju, Kame napravio kadionicu. Kada je završi, postavi je na sto. Gledala ju je dugo i pažljivo. Pušila je i pila kraj nje kao da je bila njeno vlastito društvo. Celi dan ju je posmatrala.

Najzad, dohvativši čekić, Kame je razbi u komade. Uvidela je da nije napravila savršeno delo koje je njen um zahtevao.

Pravo čudo

Dok je Benkei držao predavanja u hramu Rjumon, jedan sveštenik šinšu sekte²², koja je verovala u spas ponavljanjem Budinog imena, beše ljubomoran na njegovu mnogobrojnu publiku i htede da sa njim raspravlja.

Benkei beše usred govora kada se sveštenik pojavi. Ovaj napravi takvu pometnju, da Benkei prekinu diskusiju pitajući kakva je to buka.

"Osnivač naše sekte", razmetao se sveštenik, "je posedovao tako čudnu snagu da je mogao u jednoj ruci držeći četku i stojeći na jednoj obali reke, dok je njegov učenik držao papir na drugoj obali, da kroz vazduh ispiše sveto ime Amide²³*MARK2*. Možeš li ti da učiniš tako čudnu stvar?"

Benkei mu veselo odgovori: "Možda tvoje lukavstvo može da izvede takvu podvalu, ali za zen takvo ponašanje ne važi. Moje čudo je ovo: kada sam gladan ja jedem, i kada sam žedan pijem."

______________________________ _______________
22 Šinšu (ili Đodo-šišnu) sekta je proistekla iz kineske sekte Čing T'u (škola Čiste zemlje) koju je osnovao Honen 1175. godine (vidi pod "Amida").

23 Amida (takođe Amitaba ili Amitajus tj. "besmrtna svetlost" ili "besmrtni život"). Amida je jedno od božanstava koja su prisutna u zen hramovima (u obliku slika ili statua). Njih su potpuno prihvatili članovi nembucu tj. Đodo-šinši sekte ili sekte Čiste zemlje.

D.T.Suzuki kaže: "Kineski se budizam razvio u dva smjera, od kojih je jedan zen a drugi nembutsu... Dok u zenu ne zavisimo ni od čega osim samih sebe, u nembutsu se potpuno prepuštamo Buddhi. Međutim, kad se analizira psihologija nembutsua, nalazimo da recitacija Buddhinog imena kod vjernika te sekte odgovara koanu u zenu".

(Preveo Čedomir Veljačić: "Filozofija istočnih naroda", II, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1979., str. Čedomil 211.)

Samo ti spavaj

Gasan je sedeo kraj Tekisuieve postelje tri dana pred njegovu smrt. Tekisui ga je već bio odredio za svog nastavljača.

Hram im je nedavno izgoreo i Gasan je bio zauzet njegovim obnavljanjem. Tekisui ga upita: "Šta nameravaš da učiniš posle obnove hrama?"

"Kada ozdraviš, želimo da tamo govoriš", reče Gasan.

"A ako do tada ne budem živ?"

"Onda ćemo naći nekog drugog", odgovori Gasan.

"A ako ne nađete nikoga?", nastavi Tekisui.

Gasan mu glasno odgovori: "Ne postavljaj tako glupa pitanja. Samo ti spavaj."

Ništa ne postoji

Dok je još bio mlad učenik zena, Jamaoka Tešku je išao od jednog učitelja do drugog. Svratio je i kod Dokuona iz Sokokua.

Želeći da pokaže šta je postigao, reče: "Um, Buda i osećajna bića, na kraju krajeva, ne postoje. Prava priroda svih pojava je praznina. Ne postoji spoznaja, ni zabluda, ni mudrost, ni prosečnost. Nema davanja i ničega da se primi."

Dokuon, koji je mirno pušio, ništa ne reče. Iznenada udari Jamaoku svojom bambusovom lulom. Ovo mladića vrlo razljuti.

"Ako ništa ne postoji", upita Dokuon, "odakle je ova ljutnja došla?"