Ma tesko je danas za osnivanje porodice generalno. Prosla su ona vremena u kojima su , recimo , moji roditelji stvarali porodicu , vencali se otisli u privatan stan i odatle pravili sebi kucu , i to kao dva najobicnija radnika nista vise.    Sta ja danas, i ne samo ja nego more mladih ljudi , moze da uradi sa platom od 35K din..... jos ako devojka-zena ne radi nigde.... Onda se oni najhrabriji odlucuju da zive sa matorcima i tu mogu da nastanu mnogi problemi , jer ipak , nije lako ziveti u zajednici gde ima vise razlicitih generacija.

Takođe tačno.

SRPSKA MONAHINJA IMA OTREŽNJUJUĆU PORUKU "Bog nas nikada neće prisliti na bilo šta, pa ni da RAĐAMO"


Foto: V. Lalić / RAS Srbija

Evo jednog ženskog, nežnog, lirskog i modernog glasa SPC. Mati Efimija Topolski pre nego što je postala monahinja bila je slikarka, magistrirala je na Fakultetu likovnih umetnosti. Svoju umetnost donela je u manastir Gradac 1991. godine. Kao igumanija tamo je provela skoro 20 godina i napravila svojevrsnu monaško-slikarsku koloniju. Zatim je, posle kraćeg boravka u Beogradu, dobila „nameštenje“ u Francuskoj, u manastiru Srpske pravoslavne crkve, u mestu Išon. Tamo već skoro dve godine živi sama kao jedina monahinja. Kao slikarka, vreme provodi spajajući duhovnost i savremenu umetnost jer ne slika samo ikone. „Mislim, tražim, čekam“ naziv je njene izložbe umetničkih slika u „Galeriji 73“ na Banovom brdu. U Galeriji kažu da ne pamte da je u poslednjih nekoliko godina neka izložba bila tako dobro posećena.

„Mislim, tražim, čekam“ moglo bi da stoji kao oblačić iznad glava svih ljudi?

- Čovek dok živi, on misli. Imamo loše i dobre misli, i borimo se protiv takozvanih pomisli. Učimo se da to razdvojimo i da te loše odbacujemo. I da tako sebe menjamo. Ta borba u monaškom životu stalno postoji. Polako je došlo da kroz to razmišljanje i tražim. Kad čovek kaže tražim, misli se na ona večna pitanja o suštini života. Ja se ne pitam da li postoji Bog, da li postoji večni život, jer sam ta krupna pitanja, barem zasad, rešila. Ja tražim odgovore na neka pitanja svakodnevnog života i odnosa sa drugim ljudima. Kada vidiš u svom neposrednom iskustvu, neko nekog muči, neko nekom napakosti, neko pati. Gledaš sebe, svoj život i ljude oko sebe i tražiš odgovore zašto. Ja znam da ništa nije bez smisla, ali zašto je, volela bih da definišem. To je moja večita tema. I odnos ljudi u braku, pa odnos roditelja sa decom, pa odnos među prijateljima. To su sve suštinske stvari našeg života. A onda čekam da mi Bog da odgovore na ta pitanja. Sve odgovore treba sačekati. Mislim da je strpljenje bitno. Treba svi da savladamo tu veštinu čekanja i strpljenja. To je objašnjenje naziva izložbe.

Gde su naša najveća iskušenja?

- Definitivno najviše iskušenja imamo sa našim najbližima. I to nas najviše boli, kad napravimo neku grešku. I njih boli. I zato za njih treba da imamo najviše pažnje. Mi pazimo kako se odnosimo sa pretpostavljenima, ali kakvi god da smo prema njima, njih nećemo mnogo povrediti. Ali svoju baku, svoju mamu, lako možemo da ucvelimo ni zbog čega. Videla sam da onaj ko te najviše voli, ko ti najviše daje, njemu najmanje vraćaš jer se podrazumeva da je on taj koji ti daje. A ti daješ drugima. A mi dajemo od tog bogatstva koje smo dobili od onog ko ima veliku ljubav i koju nam daje. A uopšte se ne setimo da mi to treba da vratimo. Nekad to shvatimo tek kad ti ljudi odu. Ljubav koju mi imamo, to je ljubav kojom se obogatimo u odnosu sa Bogom, zato ta reč obogatiti ima koren u Bogu, ali i onoliko koliko dobijemo od onih koj nas najviše vole. To je naše blago koje nosimo u život dalje sa sobom. I kad njih više nema na ovom svetu, mi ostajemo sa tom ljubavlju koju su nam dali.


Posetioci izložbe dele sa vama oduševljenje i često uz pohvale dodaju „ja inače nisam vernik“. Vi im na to kažete: „Ne delimo se tako“.

- Imaju potrebu da se opravdaju ako prilaze meni da se družimo. Da ja znam da se družim sa nevernikom. Ja volim da se identifikujem sa drugim ljudima. To što smo monasi, možda smo malo drugačije obučeni. Čak mogu da budem gruba, pa kažem da smo kostimirani. U stvari, svi smo mi ljudi isti. Borimo se. I verujem da svaki čovek razmišlja o Bogu na svoj način. Mnogi imaju otpor prema Crkvi jer Crkvu vide samo kao instituciju i mnogo toga ih sprečava da se uključe. Što je meni žao. Jer je Crkva nešto mnogo dublje od onoga što se na prvi pogled vidi. Naš prvi susret je sa sveštenstvom, ili sa nekim crkvenjakom. Svako ima da ispriča priču koja ga je odvratila od odlaska u crkvu. Ili je nešto debelo platio. Ili kaže, „moj pop vozi skupa kola“. To postoji u svakoj drugoj sferi i profesiji. Ljudi prekorače granicu ukusa. Ali treba i taj pop, kad bude zreo, da prevaziđe to. Mladi ljudi završe bogosloviju, dođu do para, prvo im je da kupe auto. Šta da radimo, to je ljudska pala priroda.


Foto: V. Lalić / RAS Srbija

A običan čovek očekuje od duhovnika da bude iznad onoga gde mi obični padamo.

- Postoje stereotipi o sveštenstvu i monaštvu. A episkopi su stalno na tapetu. Postoji jedan okvir, šta ljudi očekuju od episkopa. I taj koji grdi episkopa, taj isti čovek se nikad neće zapitati niti će reći da on ne ispunjava ono što je obećao. Na primer, da li je on baš veran svojoj ženi, koliko je dobar roditelj, koliko je predan svom poslu. Ljudi o tome ne razmišljaju. Treba gledati svakog čoveka sa obe strane. Kako imamo milosti prema sebi i sebe uvek opravdamo, poželjno bi bilo tako i druge ljude da gledamo.

Da li žene moraju da rađaju?

Nekad u Crkvi čujemo i zapovedne tonove. Poslednji takav stigao je od srpskog patrijarha da je dužnost Srpkinja da rađaju.

- Sloboda koju nam Bog daje, to je jedino što je iznad ljubavi Božije. I Bog nas neće iz svoje ljubavi prisiliti nikada ni na šta. Da mi na bilo koga vršimo pritisak, da radi ovako ili onako, žene da rađaju, to ne može. Vi nikog ne možete da naterate ni na šta. Žene mislim da treba da rađaju onda kad to žele. Kako mi žene da teramo da rađaju, kad one ne znaju šta će sutra da pojedu, da li će imati posao, kako će živeti. Ja se ne usuđujem da govorim o tome. Jer mi monasi, šta mi imamo da pričamo o rađanju. Mi smo se opredelili za jedan drugi život i nemamo to iskustvo. Možda neka žena koja je rodila desetoro dece, možda one mogu da posavetuju žene, kako se to nosi. I sigurno one imaju primera kako im je Bog pomogao u situacijama kad se čini da je nemoguće opstati i onda ipak opstanu. Ali, da to pominjem ja, ili bilo ko drugi ko nema svoje biološko potomstvo, mislim da nemam to pravo.

Izvor: Blic

А што монахиња нема децу?

Da li treba da me čudi što ovaj citat nisi postavila na temi o prisilnoj vakcinaciji ili je i ovo tekst koji treba čisto da podupre ideologiju!?

Treba stvoriti uslove za zivot, a to je sve teze uraditi.  Ako opet potegnemo pricu o generacijama, treba se setiti da je ranije to bila norma po Srbiji, 3-4 generacije zajedno. Sad naravno to nije norma.  Opet gledano, nije normalno ziveti sa roditeljima, ali opet nije normalno to da je strasno tesko ziveti sam zbog finansija.  To je sve sistemski radjeno, i ja lepo kazem da se nad Srbima vrsi nevidljivi genocid ili u najmanju ruku etnicko ciscenje ekonomskim putem. 

Drugo, kada se pogleda, drustvo je bolesno, i to se vidi i po medijima a i vidi se i po svemu ostalome.  Onda opet se vracamo na vaspitanje, na manire, na postovanje i na neku etiku koje ima sve manje. 

I vidi se sta je popularno danas, i na koji nacin se ljudi zanimaju, onda nije ni chudno zasto niko nije zainteresovan za brak ili zajednicu. Brakovi pucaju zbog nerealnih ocekivanja, i zbog toga sto ljudi ne znaju ili ne zele da rade na bilo chemu, nego se svodi na lezi lebu da te jedem.

A da ne pricam o tome koliko je tesko stupiti u kontakt ili pronaci iole neku normalnu osobu za komunikaciju ili vezu. Sve se svodi na kombinacije i zajebavanje.  I kao sto sam napomenuo, sada moras da imas sve crno na belo, ko si sta si, chim se bavis, jel si vakcinisan ili ne, jel imas pedigre ili ne itd.  Opet se sve vraca na finansije, jer ako imas para sve ti je otvoreno, dok ovamo zene glume ludilo.  A najbolji pokazatelj je ona glupa serija na Pinku "Izvedi Me" tu tacno vidis i mentalitet i sklop, i deo probleema.  Nerealna ocekivanja.

Gledas pink?

Ja zivim u zajednici ili ti ekonomskoj zajednici pod sta podrazumevam da smo ja moj brat i moj otac ravnopravni vlasnici privatnog biznisa.Upravni odbor uz jutarnju kaficu 

Naravno , ziveti u zajednici nije uvek lako , sto zbog generaciskog jaza sto zbog individualnih potreba.Medjutim problemi tog tipa se mnogo lako resavaju kada su u krugu porodice.Neka nasa filozofija je da se svi pre svega moramo osecati dobro i da nas rad i trud taj osecaj treba da nam pruzi , to je neka glavna nagrada.Da li pare pruzaju ta zadovoljstva i slobode , pa naravno da pruzaju , da li moras biti oprezan sa kolicinom te slobode , pa naravno jer ne zivis sam stoga moras da mislis i na tudje potrebe.Generalno zivot u zajednici ne dozvoljava ti da se opruzas vise nego sto ti je cebe dugacko.

U pogledu biznisa , zajednica je idealno resenje.
Pored svoje ja poznajem dosta drugih ekonomskih porodica koje su uglavnom uspesne a neke su na putu da to postanu.Moram da posebno odvojim muslimanske ekonomske porodice , znam ih par i one su nekako primer kako to zapravo treba da izgleda iz pogleda postovanja hijerarhije , sticanja moci i bogastva.

Naravno neomalovazavam hriscanske takodje uspesne porodice jer i ja sam riscanin   

Vrlo je jednostvano i sve je u tome da se odmah zacrta neki cilj sto na poslovnom sto na zivotnom planu i normano raspodela novca.Kada smo se ocu pre nekih deset godina pridruzili u poslu (ravnopravno) odmah smo dogovorili te dve stavke.
Znamo do koje tacke ce mo ulagati sto se tice posla i naravno sta je to sto moramo da ispunimo da bi se i mi licno dobro osecali.
Primera radi , mi trenutno zivimo svi zajedno , nas osmoro.Medjutim posto ce se moj brat ozeniti sledece godine , vec planira porodicu , mi ce mo mu vec ove godine poceti praviti kucu do nase jer je u nasoj manjak prostora da bi se dva bracna para sa decom ikako razvijala.Mi smo o tome razgovarali jos pre nekih tri godina i dogovorili se o svemu jos tada samo smo cekali bratovljevu odluku.Sada naravno sve nase snage i finansije okrecemo na to , to nam je prioritet to moramo da resimo da bi pre svega on bio zadovoljan i naravno da bi on video u pravom smislu plod njegovog rada.Znate kako je kada imate samo svoj kutak za sebe i svoju voljenu , neprocenjivo.

Elem , jedan novcanik i jedan tanjir , toga se sigurno jos neko vreme necemo odreci.Mnogo je lakse ulagati u posao i mnogo su vece ustede.Ekonomski gledano , zajednica je potreba.
Ako moram necemu da zahvalim na uspehu to je iskustvo mog oca jer je i on ziveo u zajednici i to u zajednici od sedam brace i jedne sestre 
Zanimljivo je naprimer da se i on sam svojevremeno odvojio iz zajednice zbog skolovanja .Njegov otac nije zelo da mu finansira faks i tu je nastao raskol.Medjutim kada je osnovao svoju porodicu nije odustao od koncepta zajednistva i poducen svojim iskustvom dosta nas je dobro da se tako izrazim organizovao ali nas je i zadojio tom mislju da je zajednica normalna stvar.Najveci problem danas po meni je sto ce ti svako po difoltu odmah reci da je zajednica tesko mucenje.Bukvalno svi moji prijatelji mi postavljaju pitanje kako uspevamo , dok meni strasno imponuje kada nas hvale i uzimaju za primer.

Koliko relano mozes individualno da napredujes , ne znam niti razmisljam o tome.Nekako osecam potrebu da uspemo kao zajednica kao sto rekoh imponuje.Bogati smo u smislu da neoskudevamo niucemu , normalna trpeza , deca imaju sve sto im je potrebno da budu deca , mogu da priustim deset dana Grcku i jedan vikend Srebrno Jezero , auto , za srecu dosta  Koliko ce to trajati , niko nemoze da zna ako je po nekom realitetu i moralu trebalo bi da traje , videcemo.

Ono glavno , kako to utice na narastaj , pa naravno da utice dobro , meni je 29 vec imam dvoje i planiram trece mada to trece nezavisi od mene ovog puta , ovog puta jedini spreman sam ja 
U svakom slucaju imam elana da se sirim u tom pogledu i time uvecam svoja bogastva.

Ono sto takodje mogu da konstatujem da znam priemere zajednica koje ne vezuje zajednicki biznis i gde se vidi to nazadovanje i raskol , posebno u trecoj generaciji.Raskol nije najgora stvar , najgore je to sto rodjeni izmedju sebe bukvalno zarate.Iz takvih primera i potice taj strah od zajednistva.

Eto to je neko moje iskustvo gledano na zajednistvo.Ohrabrujem svakog da razmislja u tom smeru posebno one koji tek osnivaju porodice.


Vec 3 - 4 godine govorim o tome pred prijateljima.Nije bilo lakseg nacina da nas uniste nego da nam oduzmu pojam o zajednistvu i porodici.
Zasto da postujem oca ? Samo nek vrsi represiju na meni odmah radi socijalno , pedagog i skolski psiholog , uuuu ...
U Americi kada krenu u skolu deci prvo tutnu onu letkicu sa brojem telefona koji treba da pozove ako se roditelj grubo i needekvatno ophodi.

Klinci i ne znaju zasto da postuju starije. Ako se od toga nece zaraditi neka kinta , batali stari ... u pm.

Iz tog ugla gledano ti si junak kada podizes decu u tom ludilu a jos veci si junak ako nadjes nacin da ga izolujes od tih bolesnih spoljnih uticaja a da mu pritom ne narusis "prava".

Opet , opet smo mi bastion morala pa ja bih rekao i u svetu ali posebno u Evropi iako smo zatrovani. Druze moj sta se radi po Nemackoj , sta se radi po Becu i gore u Belgiji , samo citaj ili pitaj ove tamo sto zive...
Pa znas u cemu se za mene ogleda velicina njihovog stradanja , u tome sto su se Srbi u diaspori poceli udruzivati u zajednice , sto crkvene sto kao neprofitabilne organizacije , Srpske skole , Srpske domove kulture , kulturno umetnicka drustva i to sve samo da se neasimiluju , samo da se medjusobno mesaju , upoznaju kao sto Jevreji rade vekovima.
Pa ja mislim da smo mi posle Jevreja najteza nacija za asimilaciju.Pogledaj jevropu gde god da krocis kao da iz si u jednoj zemlji , dok nezagazis u Srbiju 

Najtezi za asimilaciju su upravo Jevreji i posle njih Svabe, ovo ostalo se izgubi u drugoj generaciji 

Па не бих баш рекао за Швабе...ево пример Америке...највећа етничка скупина по пореклу а нигде их нема...у потпуности су се американизовали.