Od toga da još NE ŽELIŠ DECU, gore je da ih ne želiš nikada, a ovo ti se desi kada to u Srbiji i PRIZNAŠ

Ova tema više nije tabu i sve sve češće se mogu čuti i pročitati ispovesti ljudi koji su rešili da se ne ostvare kao roditelji, njihovim slobodnim izborom. Ali, uporedo sa tim, takvu iskrenost prati i lavina oštrih osuda, ali i sažaljenja ili ubeđivanja da se predomisle, jer “kako je moguće da nekome dete nije suština života”.

Pozdravi mačke

- Dobila sam mnoštvo komentara, tipa "promenićeš mišljenje kada upoznaš pravu osobu", "postaćeš usedelica", "pozdravi mačke", "zažalićeš jednog dana" i "a bila bi tako dobra majka"... Omiljeni je usledio od moje mame. Kada sam joj rekla da se od mene ne nada unucima, samo je smireno rekla: "Želja za detetom je kao dijareja – ti ovako ne bi otišla u ve-ce, ali kad te potera..." – kroz smeh priča Jasmina (27) koja jednostavno ne vidi sebe u ulozi majke.

Ni Miroslav (35) nikada nije mogao da se zamisli u ulozi oca. Roditelji su mu rekli da mu neće ostaviti ništa, jer "neće da njihovu imovinu naslede kornjače", aluduirajući tako na rezervate koje ovaj veterinar posećuje.

A zašto ti želiš decu?

-  Kada me drugi pitaju zašto ne želim decu, odgovorim pitanjem – a zašto ih ti želiš? Ovaj svet je loše mesto i neodgovorno je na njega donositi ljudsko biće, koje se o tome ništa ne pita. Iako sam muškarac, i ja dobijam komentare poput "ti si sebičan" ili "deca daju smisao životu". Ono što me nervira je netačna pretpostavka da ne volim decu, a ja samo ne želim da imam svoju – kaže on.

Ma samo rađajte decu

Na ovakve i slične ispovesti, komentari su često uvredljivi, mnogi su skloni da osobe ovakih stavova verbalno linčuju, tako da kada im kažu da su sebični, što je stav većine, to i ne doživljavaju kao uvredu.

- Odluka sebičnosti, nesposobnosti i totalne letargije koja je zahvatila našu pomalo priglupu omladinu. Bez obzira na stepen obrazovanja, shvatanja su im katastrofalna... Rađajte decu što ranije i videćete šta je smisao života – samo je jedan je od komentara na objašnjenje mladog para zašto ne želi naslednike.

Osuda različitosti

Uopšteno posmatrano, ljudi su skloni da osuđuju različitosti, izbore koji nisu uobičajeni i ponašanja koja odstupaju od očekivanih, smatraju psiholozi.

- Većina ljudi se odlučuje da ima decu i to se smatra razvojnim zadatkom odraslog doba u okviru najznačajnijih psiholoških teorija o razvoju. Postoje ljudi koji su manje tolerantni na različitost, pa kod njih izbor neke osobe da nema decu može da izazove nerazumevanje i osuđivanje – kaže dr Marija Zotović-Kostić, profesorka psihologije na Filozofskom fakuletu u Novom Sadu.

Kritike mahom proizilaze iz toga što mnogi osećaju da život bez dece, kao izbor, nije u skladu sa vladajućim sistemom vrednosti.

- Osuđivanje ljudi koji se opredeljuju da nemaju decu uslovljeno je dominantnim normama i vrednostima u određenom društvu, kao i procesom socijalizacije kojim se te vrednosti prenose sa generacije na generaciju. Bliskost sa osobom koja je odlučila da ne želi da ima decu mogla bi predstavljati činilac koji dovodi do manjeg stepena osude, jer bliskost omogućava sagledavanje svih činilaca i okolnosti koje su dovele do izbora pojedinca da ne bude roditelj – dodaje sagovornica "Blica".

Kako je moguće nemati decu i biti srećan

Nekima je prosto nejasno kako ono što njih čini ispunjenim i ushićenim druge ne zanima.

- Još je gore ako žena ili muškaraca odaberu da stupe u brak, a i dalje ne žele potomstvo. Ljudi se ljute ne samo na pomisao da oni svojevoljno nemaju decu, već i na ideju da se bez dece može biti srećan. Oni se pitaju "kako se taj par usuđuje da izjavi da je život bez dece - srećan život" – kaže psihoterapeut Stefan Stojanović.

Ma možda ne govore istinu

Većini je nekada toliko teško da poveruje da neko neće decu, te sumnja u istinitost ove izjave.

- Pitanje potomstva je vrlo intimno i ljudi često oklevaju da druge pitaju o tome, u strahu da će dotaći bolnu tačku. Mnogi i dalje ne veruju da je odustajanje od roditeljstva svesna odluka i pretpostavljaju da osoba/par zapravo ne može da ima dete, ali joj/mu/im je lakše da kaže da ga ne želi - smatra psihoterapeut.

A da li je nekome palo na pamet da razlog može da bude opravdan

Osude mahom nestanu ako je razlog "opravdan" ili takav da sa njim većina može da se poistoveti.

- Jedni se plaše da detetu prenesu naslednu bolest, drugi su potekli iz nefunkcionalnih porodica, treći dobiju napad panike kada im beba zaplače u rukama. Jedna devojka mi je rekla da ima alergijsku reakciju na pomisao da drugo ljudsko biće raste u njenom telu. Naravno, sve veći broj ljudi u reproduktivnom periodu želi da se posveti karijeri, da uvek bude slobodan da otputuje, izađe, preseli se u drugu zemlju. Neko je introvertan i voli samoću, što je otprilike prva stvar koja umre na licu mesta kada dobijete dete – navodi on.

Nerezreli, nesposobni, razmaženi

Osim sebičnosti, ljudi koji su odlučili da neće mališane i obaveze koje stižu u paketu, u društvu su često okarakterisani kao nezreli, neispunjeni, nesposobni za empatiju i razmaženi. Okolina ih apriori osuđuje na tešku starost, samoću i depresiju.

- Osude su snažno povezane sa ukorenjenim shvatanjima porodice i braka. Institucija braka i roditeljstva afirmiše se od najranijeg detinjstva u toku procesa socijalizacije, koji je u velikoj meri regulisan tradicijom, pravilima i normama. Na brak bez dece se još uvek gleda kao na "nepotpun", a ne kao na alternativni porodični oblik i legitimni individualni izbor. Pozadina komentara "bez dece nećeš biti srećan" i sličnih, krije se u duboko usađenim uverenjima o ispunjavanju roditeljskog motiva kao neophodnog uslova za srećan i smislen život – kaže Zotović-Kostić.

Etikeriranje naročito žena

Koliko god da im pričaju iste stvari, muškarce i žene koji neće decu ljudi ipak drugačije tretiraju.

- Devojčice od najranijeg uzrasta vaspitanjem usvajaju ideologiju materinstva i motivaciju za ispunjenjem idealno tipske materinske uloge, koja je obavezujuća za patrijarhalno društvo. U okviru tog obavezujućeg materinstva postoje samo narativi o dobroj i lošoj majci, kao i o ženi nerotkinji. Diskurus o "nerotkinji", "bezdetki", "neroduši", "jalovici", kako se sve nazivala žena koja nije imala dece, podrazumevao je samo biološku nesposobnost žene da postane majka, ali ne i pravo na samoopredeljenje da se ne bude majka. U odnosu na očinstvo, ne postoji toliko izražen pritisak i osuda, ukoliko se muškarac ne opredeli da preuzme ovu ulogu. Ali svakako, bez obzira na pol osobe, brak bez dece kao izbor gotovo po pravilu povlači za sobom određen stepen diskriminacije i etiketiranja – objašnjava ona.

Iznenađujuće je da ove razlike prema polu sa godinama zamene mesto. Istraživanja su pokaza da se u Americi ženama bez dece oštrije sudi samo dok su u reproduktivnom periodu. Kada zađu u godine, u odnosu društva prema ženi majčinstvo više nije faktor, ali se zato sve loše u životu ostarelog muškarca pripisuje "sebičnosti" i "nezrelosti" zbog koje je svojevremeno odlučio da nema decu.

Sa kritikama se sreću i poznati

Na meti kritika našle su se i poznata imena Holivuda i šou biznisa. Neke od glumica i svetski  poznatih ličnosti koje su ostale pri svome da ne žele da se ostvare kao roditelji su Kameron Dijaz, Porša de Rosi, Helen Miren, Opra Vinfri, Kim Kartal, Džej Lino...

- Volim decu, ali ne na duže vreme. U početku su mi zabavna i slatka, a onda od njih dobijem glavobolju – izjavila je jednom prilikom Kim Kartal, koju svi dobro znamo po ulozi Samante u seriji “Seks i grad”.

Karijera pre potomstva

I zvezda serije "Prijatelji" glumica Dženifer Aniston (48), koja takođe nema decu, nedavno je odbrusila kritičarima.

- Radila sam tako naporno u životu i karijeri da bih bila svedena na jadnu ženu bez dece – rekla je ova uspešna glumica.

Iako mnogo manje javne, takve kritike pogađaju i obične ljude. Psiholozi ipak smatraju da negativni komentari ne mogu mnogo da pokolebaju osobu koja je u svoj izbor sigurna. A svako ima pravo na svoj izbor, ukoliko time ne ugrožava druge.

Izvor: Blic

Jaoooj da se čovek posere od muke na sred ulice u sred gradskog špica!!

Ovo je samo kratki izvod iz uputsva za "kako biti (ostati) retard". Upustvo za Sošl Džastis Voriorse i sličan ološ, bljuc kao jedan od delova propagandne mašinerije za uništavanje svih tradicionalnih vrednosti u Srbiji, zna se i ko je vlasnik... Da čovek povrati. Te odvratne fraze iz američkih sitkoma i koka kola kulture, to lažno "olobađanje od patrijarhalnih stega" je u EU već naparvilo nenadoknadive gubitke, to bezgranično zagluplivanje i idiotizacija će skupo da košta "zapadnu" civilizaciju.

p.s. Kako se suptilno nameće stav "nemojte imati decu" ; )

Како твоји Обло, Коцко и Шоћко, расту, а?

Kako tvoje boce? Da li si još ljubitelj boce i kapljice?
Kako ruke, služe li te? Desna?

Bravo za roditelje!
Jaooo loše mesto ... šmrc! Ti, bitango, da si uradio nešto da promeniš stvari, još kako bi hteo decu.
Ovo je bedni pokušaj jednog idiota da u pravi plan izbaci svoju kvaziduhovnost, klasičan hipsteraj.
Zamislite majku zečicu i oca zeca koji imaju ovakve rezone. Čim bitange poput ove traže razlog za život, jasno je da se radi o ništariji i hedonisti koji bi sve svoje brige da svali na drugog, a on će da trti kornjače.

Остоја Симетић: Хипстерај, бицикл и керови

Одувек су старци џангризаво говорили како је у њихово време било боље, док ново доба ништа не ваља. Чак и један озбиљан философ, Марко Тулије, завапио је „O tempora, o mores!“ (О времена, о обичаји).

Хватам себе како и сам подлежем искушењу да се згражавам над тренутним модама, укусима, трендовима, понашањима итд. Питам се јесам ли се изметнуо у једног од мапетоваца из ложе или стварно видим нешто што ме с разлогом нервира. Решио сам да та запажања изнесем пред вас, читаоце, па да их заједно продискутујемо. Мада, можда је довољно једноставно упоредити музику Хулија Иглесијаса и буку коју производи његов потомак Енрике.

Хватам себе како и сам подлежем искушењу да се згражавам над тренутним модама, укусима, трендовима, понашањима итд. Питам се јесам ли се изметнуо у једног од мапетоваца из ложе или стварно видим нешто што ме с разлогом нервира. Решио сам да та запажања изнесем пред вас, читаоце, па да их заједно продискутујемо. Мада, можда је довољно једноставно упоредити музику Хулија Иглесијаса и буку коју производи његов потомак Енрике.

Будући већ одавно у средњим годинама, као отац породице, готово никада не излазим касно ноћу. Но, једне суботе смо кум и ја, после биоскопа, прошетали градом. Мушка мода ме је запрепастила. Хеланка фармерчице, танке беле патичице и назувци. Плашим се да ће ти момчићи ускоро имати озбиљних проблема са јајницима. У контрасту с тим фемино-ЛГБТ аутфитом, појављују се дуге, густе браде, какве ни владике немају често, комбиноване с прилично кратким фризурама. Додуше, шаке тих брадоња не делују као да често држе хелебарду или моторну тестеру. Стиче се утисак да много чешће манипулишу кашичицом за еспресо. Не треба занемарити ни сунцобранчиће који се добијају уз напитке, које сваки фенси кафић служи у теглама (sic!).

Немали број мушкарчића носи упадљиво шљаштеће пластичне ђердане око врата. Увек ме то подсети на моју покојну баку, Љубинку Раушки, која их је много волела. Додуше, њој су, као жени, и пристајали.

Гледајући меч против Грузије, помислих да недостају времена када су копачке биле црне, а играчи имали кожу уместо тетоважа. Заиста, нови изглед спортиста ми је прилично осликавајући приказ друштвених кретања. Тај неизрециви нарцисоидни егоизам, који је муљаво и воњаво обележје наших дана, јасно се види у потреби фудбалерчића да сваки има што дречавије (читај упадљивије) играће ципеле, упарене са костобранима и/или траком у коси, да фризуром заокупи пажњу камере, макар то изгледало као да је преспавао у парку, па да га је руковалац косачице малко поткресао без реда и плана, као и да сваке недеље оплемени свој изглед новом тетоважом. Тако је настао популарни „рукав“ услед чега добијем жељу да власника третирам моторном пилом. Без паљења.

Сви мисле да су посебни, јединствени, битни, али не у хришћанском смислу, где је свако непоновљива личност, већ у опијености сопственом уображеном (без основа) величином, која ужива у наметању и понижавању других. Тако настаје психоза неутаживе глади за задовољствима којима награђујемо сопствену специјалност, посебност. Људи, образовани и добростојећи, млади и успешни, облаче се као комбинације кловнова и страшила, мотају неке предебеле шалине око вратова, пуштају бркове, носе наочаре које смо раније звали социјалне, али их сада производе познати брендови, набијају шешире на главу, пуше луле и муштикле… Кажу, зову се – хипстери.

Као што рече мој пријатељ, историчар уметности, живимо у времену нарушене естетике. Када би сликар сликао мртву природу 21. века, морао би да прикаже мобилни телефон, кутију цигара, лаптоп, преносиви тврди диск и сл. Колико је то непримерено?! Призор свакодневице пренет уљем на платно, нужно би нашим погледима изложио аутомобиле, трамваје, неонске рекламе и киоске, док су сликарска платна раније удомљавала кочије, шармантне сокаке, нахерене кућице, салаше… Мени је то лепше, поетскије, романтичније.

Немам ништа против бицикала, и сам их радо возим, нарочито са мојим дечацима, нити против паса. Које дете није волело кучиће? Смета ми, и нека је то само мој лични утисак, пренаглашена, њањава, срце, злато, срећица, оке миле, пуфница и сл. срцепарајућа хистерија око удомљавања керова луталица и објава љубави према својим псима која се граничи с обожавањем и доводи практично до формирања друштвене групе псетољуба, што се, у водама савремности, схвата неким нарочитим доказом напредне свести и хуманости. Опет ћу рећи, нисам противник паса, ни других животиња, жао ми је што постоје луталице које ничему нису криве, али ме иритира сазнање да има људи које то више боли неголи човечија патња, а нарочито, што подозревам да у целој ствари има доста помодности. И још, премда је то само мој став, сматрам да керу није место у кући или стану, већ на дворишту. Нарочито је глупо славити рођендан псу, а недвосмислено моронски честита га љубимцу свог политичког фаворита. У урбаним срединама ваља жестоко кажњавати све оне који своје џукеле шетају без корпе и повоца. Ето посла за комуналну полицију. Шта ме брига за твоје „неће он“, „не бој се“, „воли децу“. Уопште немам намеру да размишљам да ли ће стафорд или пит бул кога тротоаром води неки тинејџер или баба девојка да насрне на моју породицу. За свако извођење пса без сигурносне опреме, треба енормно кажњавати власнике и за тили час ће се увести ред. Као са појасом у колима.



Веома ми је жао људи који не могу да имају децу и схватам да љубав и бригу морају да испоље према некоме или нечему, те да избор често падне на пса. То је сасвим у реду. Није пак, оправдано да своје „чланове породице“ изводе напоље без пелене која спречава прљање улица, паркова… или бар кантице, кесе и рукавице у коју би сакупљали њихове излучевине. То је крајње неодговорно, јер излаже пролазнике, нарочито децу, опасности да запате неке бактерије и паразите које им могу угрозити здравље, а најмање, изузетно је нехигијенски.

Вожња бициклом је здрава и често забавна. Не прија ми, ипак, пропаганда којом се од бициклиста прави аристократија духа савременог доба. Не, ниси ништа бољи човек зато што окрећеш педале, од некога ко вози аутомобил. Ниси због тога посебан. Теби тако одговара, уживаш у том виду превоза, али умеш да будеш подједнако бахат и неопрезан као и неки, несавесни, возачи. Ако се неки пешак, у градској прегужви, усуди да коракне бициклистичком стазом, треба само сачекати неколике секунде и присуствовати јаросној звоњави или дерњави неког припадника реда витезова од ланца или Шимано мењача. Као да ће умрети ако успоре вожњу на трен, како би још неко прошао туда. Многи бициклисти набију слушалице у уши, што им отежава праћење саобраћаја, али очекују да их возачи аутомобила додатно пазе. Не знам чиме су то заслужили? Ако би, приликом преласка коловоза, удостојили своје цењене позадине, силаска са сицева, те гурањем преносили своје двоточкаше преко друма и несрећа би било мање. Педалирање их не аболира од одговорности коју сви учесници у саобраћају деле. Једном сам видео момчића-паметнића како најпрометнијом раскрсницом у Новом Саду пролази возећи бицикл без руку, куцајући по мобилном телефону!

Такође, савршено ме баш брига, што поједини холандски или фински министри на посао иду бициклом. Мислим да човек у оделу, са краватом и кацигом, штитницима за колена и лактове – изгледа као кретен. Некада је хладно, а некада пада киша или дува ветар. На посао треба доћи чист и несмрзнут. Неко до посла путује 4, 5, 6 или 15, 20, 30 км. Неко вози децу у вртић или у школу. Неко неће да обрће педале. То није мана. Нити ће бициклисти сачувати свет, нити су људи за воланом олош. Раздаљине дуже од неколико километара преваљујем јавним или личним превозом и не допуштам да ми ико то спочитава као неодговорност према заједници, околини, цивилизацији.

Уопште, назирем, мени антипатичан, тренд истицања бесмислица и свакодневних ствари као великих успеха и доказа посебности. Ко од нас нема бицикл или није бар некада у животу поклонио куче или маче, тако му проналазећи дом? Од тога се није правила драма нити самореклама. Подразумевало се. Одеш бициклом на посао. Мож’ мислити! Твој избор. Није никакав успех нити доказ племенитости. Узео си пса луталицу? Свака част, али то је само твоја лична одлука и ниси због ње заслужио медаљу.

Људи треба да схвате да нису ништа спектакуларно ни они, ни њихова екипа, пси, мачке или потомци. Тиме не кажем да смо ми безначајни, напротив, свако је од нас икона господња, али ничим не можемо оправдати толику нарцисоидност и опијеност собом, те глад за почастима и похвалама. Оно у чему смо најбољи, дугујемо Богу, то је његов дар и ако некога треба хвалити, Њега треба. Ми се можемо „поносити“ само својим манама и гресима, јер су они наши, аутентично наши, али наравно, луд би се тиме хвалио. Мада, (не само) у последње време, омладина се дичи напијањем, политичари прелетањем, а естрада браколомством.

Знам да вас нервирам, али нервирају и мене гореописани, па нека овај чланак буде моја рупа у коју је онај берберин урлао „У цара Тројана козије уши!“.

Остоја Симетић

https://facebookreporter.org/2017/10/15/ostoja-simetic-hipsteraj-bicikl-i-kerovi/

Budućnost u koju verujemo hehe

 

Moram da priznam da ne razumem ovaj koncept...

Znaci... ljudi koji znaju da ne bi bili dobri roditelji ili bi im preneli neku tesku genetsku bolest,  i da bi sjebali dete, proglasavaju se ludima od strane ljudi koji govre kako je tradicionalna porodica sjebana jer ljudi prave decu kojoj ne zele da budu roditelji jer su kreteni..

Ukratko... samo se ti jebi i izbaci podmladak u svet, a onda ce on da raste kao morska sasa i kada odraste i krene da sjebava sve oko sebe, onda ce ti isti koji na prvom mestu nisu hteli da imaju taj podmladak jer su znali da ce da ga sjebu da budu krivi...

Ево баш печем ракију, биће весело.

Dva omoseksualca putem "nauke" (korporativne) i "naučnih" saznanja vam saopštavaju zašto ne bi trebali da imate decu (šta vam je tu čudno?)!? Poslušajte ovaj degenerisani izliv gluposti i ta dva piskutava, intelektualna glasića:



Naravno, neki će u ovome videti "slobodu izbora" i "ljudska prava", "nauku" a ovi drugi, malko promoćurniji će videti zaveru i rat protiv tradicionalnog čoveka, porodice, nacije, religije, kulture, istorije...