Da li ides na to da ce se slicno dogoditi i u Ukrajini

 

Hm... Ukrajina buduci da se nalazi izmedju NATO-a i Rusije bi to mogla da iskoristi da izvuce benefite i od jednih i or drugih, ali cini mi se da se to kod njih nece desiti jer tamo nema jedinstva odn. suvise su podeljena zemlja. Da su malo pametniji ne bi dozvolili da dodje do zadnjeg krvoprolica i do jacanja pro-fasistickih snaga.

Pa dobro bilo je krvoprolica ali se evo ipak smirilo
Policija i vojska su relativno brzo se priklonili narodu
Kazem relativno brzo
Ali su to ucinili bez rezervi
I kad se gleda ti nemiri imali su neku dozu kako bih rekao i uredjenosti(sve se desilo na tom trgu) i nekog dijaloga(u Palramentu cijelo vrijeme su sjedilli opozicionari i to sa jasnim stavovima)

Uf, treba da oplakujem jadne djarme, posle novosadskog pogroma i leda na Dunavu 
Plus, na Madjarskom se Vojvodina ipak kaze Vajdasag a ne Delvidek, a ti verovatno znas razliku, da ne pricam dalje 
Inace, oces nam oplakivati jos i jadne Svabe 


Bas, eto, jedna Spanija, Portugal, Italija i jos neke kapitalisticke zemlje se raspadaju od posla. Al eto, imas kapitalizam, pa zasuci rukave, znas kako je kod kapitaliste, nema filozofiranja ko ti sto radis, to se ipak moglo samo u komunizmu i jos da se zivi od toga 


Pored cveca teretna vozila, elektroniku i sa udelom od 2% zaposlenih poljoprivredi su na svetskom vrhu izvoznika 


Pa tada je dovoljno bilo sto radnika za pravljenje aviona, sa razvojem tehnologije to je postalo malo komplikovanije. Ali ajde, kolko znam SOKO je bio u Mostaru, znaci, BiH, a Utva ostala u Srbiji. Sad, mozda sam prespavao nesto ali sad ti nama reci kakvu fabriku aviona su to imali Hrvati 

Gde je onaj domac da elaborira...ovo o vojvodini i stradanju...

Aha, a i zene, deca i starci koji su iz Curuga, Zablja, Mosorina i drugih mesta su bili kolektivno krivi jel, pa su morali da budu internirani u logore po Vojvodini...?




Portugal, Irska, Grcka i NOrveska su pre 100 godina bile zaostalije i siromasnije od Srbije, ali su imali tu srecu pa nisu imali komunizam, inace bi danas bili zaostali.






Od nekoliko stotina najboljih srpski fabrika koje su komunisti iselili iz Srbije, najvise je preseljeno u Hrvatsku i Sloveniju, nesto manje u BiH, a nekoliko farbrika cak i pruga je demontirano i poklonjeno Albaniji...


O posleratnom preseljivanju fabrika iz Srbije u Hrvatsku, Sloveniju i BiH:

...

''A cela prica o "slucaju Lavrencic" pocinje neposredno posle rezolucije Informbiroa 1949-1952. godine, kada je dobar deo opreme i odgovarajuce proizvodnje iz Srbije pod izgovorom da se preseljava "zbog Sovjetske opasnosti", premešten iz Srbije u druge republike.
 
Tako je vojna industrija iz kragujevacke "Zastave" preseljena u Travnik u BiH, proizvodnja kamiona "Pionir" po licenci cehoslovacke "Prage" preseljena je iz Rakovice u Maribor gde je radionicke remontne hale pravio još Adolf Hitler. Fabrika "Petar Drapšin" iz Mladenovca preseljena je u Hrasnicu kod Sarajeva, proizvodnja aviona je iz zemunskog "Ikarusa" i pancevacke "Utve" premeštena u Mostar, a u Priboju, koji leži na razmedu Srbije, Crne Gore i BiH bilo je odredeno da se locira fabrika za remont vojne opreme, da bi to odmah bilo preinaceno u gradnju fabrike teških kamiona, pošto je Srbija tom preraspodelom ostala bez ove proizvodnje.''


ceo tekst na:
http://www.svedok.rs/index.asp?show=68111

Како су комунисти уништили привреду


2012-02-24 21:03:38.0 Милослав Самарџић

Уместо подгревања носталгије за деведесетим, осамдесетим, седамдесетим... мора се поштено рећи да је здрава економија у овој држави последњи пут постојала 1930-тих година

Отпуштање стотина хиљада радника после 2000. године, уз гашење домаћих и довођење страних банака, тзв. тајкунизацију и остале процесе, код дела становништва доводи до жала за деведесетим годинама 20. века.

Тај жал још није попут оног за осамдесетим, које се називају и ''златним добом'' домаће индустрије. Наводи се податак да је тада крагујевачка фабрика аутомобила ''Застава'' имала око 40.000 радника, уз јадиковање за садашњих 1.500 које треба да запосли ''Фијат''.

Ипак, ни носталгија за осамдесетим није ништа у поређењу са оном за седамдесетим. Тада је било можда и преко 100 фабрика са по преко 10.000 радника.

Увек кад видим овакве цифре сетим се студентских дана на Економском факултету у Крагујевцу, 1980. и неке. Тада су нам професори говорили о 40.000 радника ''Заставе'', али у негативном контексту. Наиме, тако велика армија радника, и то уз помоћ ко зна колико хиљада запослених у кооперанстким фирмама широм земље, успевала је да произведе највише 200.000 аутомобила годишње. Као контра пример навођена нам је јапанска ''Тојота'', која је са 2.000 радника у централној фабрици, и са далеко мањим бројем запослених у кооперантским фирмама, производила два милиона аутомобила годишње.

Према томе, и ''Застава'', и ИМТ из Раковице, и ''14.октобар'' из Крушевца, и ''Прва петолетка'' из Трстеника,  и низ тих других ''гиганата социјалистичког рада'', заправо су били једна економски ужасна појава. И не само економски. На пример, као студентски новинари радили смо интервју са двојицом радника ''Заставиног'' ОУР-а ''Пресерај'', чији опис сопствених радних места је више личио на хорор филм него на фабрику с краја 20. века. Тамо је ретко ко дочекао старосну пензију. Или би их исекле пресе, или би се поразбољевали од удисања отровних испарења. Горе је било само у суседном ОУР-у ''Ковачница'', мада је много тровања било и у ОУР-у ''Лакирница'', или како се већ звао. Отрова је било тако много да се осећао и на горњим спратовима крагујевачких солитера.

Заштита на раду је дакле била мислена именица, а на екологију нико није ни помишљао. Многе реке у Србији биле су црне (не фигуративно, већ дословно), трујући немилице становништво преко воћа, поврћа, млека...

Уосталом, довољно је погледати билансе: двехиљадите, деведесете, осамдесете, седамдесете... све је то катастрофа. Здрава економија у овој држави последњи пут је постојала 1930-тих година. Уместо демагошког коришћења носталгије, сваки план економског опоравка као базну морао би да уважи ту чињеницу.

На крају тих 1930-тих крагујевачка ''Застава'' (тј. Војно-технички завод) имала је 12.000 радника. Почела је да склапа и аутомобиле, односно џипове, али то је касније скривано, из очигледних разлога. Заправо, фабрика је сем оружја још од друге половине 19. века правила на стотине производа из цивилног програма. На пример, 1890. и неке освајала је медаље на међународним сајмовима за квалитетне плугове и пегле на пару.

Или, данас звучи невероватно податак да је у Србији пре 1941. постојало чак девет фабрика авиона. Неке од њих наставиле су да раде и после рата и чак је, захваљујући старим кадровима, оборен један светски рекорд у брзини летења. Међутим, социјалистички систем је неумитно уништавао предратни потенцијал. Већ од 1960-тих домаћи ловци могли су да служе само као глинени голубови конкурентима из других земаља. Авио индустрија се неумитно гасила. Једну фабрику авиона, ''Икарус'', комунисти су претворили у фабрику аутобуса, али се после испоставило како нису способни да праве ни аутобусе.

Наравно, излишно је говорити о разлици између привреде са авио индустријом и без ње.

Чувени винари Марковићи из Крушевца освајали су 1930-тих година медаље за квалитет коњака у престоници њихове постојбине, Паризу. Вино су извозили у дугим железничким композицијама - цистернама у Италију и друге западне земље. Комунисти су Марковиће похапсили и све им одузели, уводећи газдовање над њиховом имовином на свој начин. Али, са запада су почели да им враћају пуне цистерне. У покушају да врате предратни квалитет пића, комунисти шаљу свог најбољег демагога из тог краја у сремскомитровачку казнионицу, са понудом најстаријем Марковићу, Милутину: биће пуштен на слободу ако пристане да ради у својој бившој фабрици за бедну плату. Пристао је, зато што се у Сремској Митровици свакодневно умирало, и радио је као некада, али није вредело, јер знање једног човека мало вреди у наопаком систему. Иначе, тај најпознатији демагог у крушевачком крају касније се прославио, написао је статут Савеза комуниста и још низ пропагандних дела (зове се Добрица Ћосић), док су Марковићи падали у заборав.


Тај процес одигравао се широм земље. Место некада чувених фамилија, које су генерацијама стицале богатство, преко ноћи су заузеле неке друге особе.

Или, да наведем пример највеће приватне фабрике у Крагујевцу, коју сада сви зају под именом ''Бојаџића млин''. И Бојаџиће су похапсили, постављајући своје људе на чело фирме. Испоставило се да је из области пекарске индустрије КПЈ у Крагујевцу имала само једног пекарског помоћника, и то са мало искуства. Њега су поставили за директора целог овог комплекса. (''То је твоја струка, ти знаш то...'')

У Крагујевцу се налазила и највећа фабрика хране на Балкану, ''Стефановић''. Треба ли уопште говорити о томе шта је било са Стефановићаима, ко је преузео фабрику и како је она завршила...

Укратко, комунисти су уништили економију. Њихова Југославија није била способна да створи финалне производе за девизна тржишта. Читаво друштво одједном је враћено натраг за једну епоху, тако да су се на Запад опет извозиле сировине, а са Запада су се увозили готови производи. То се на економским факултетима учи као најгори могући сценарио по једну земљу, јер се више вредности по правилу ствара у финализацији. Такође, вредност се увек прелива од оног који даје сировине ка ономе који ствара финални производ. Што значи да се разлика између једних и других стално повећава и да после неког времена ту више није реч о враћању уназад само за једну епоху.

Оних 12.000 радника уочи априла 1941. у ''Застави'' требало је да буду максимум, јер су већ од наредне декаде машине све више мењале људске руке. Не марећи за то, комунисти су систематски осујећивали процес смањивања броја радника, јер се сама суштина њихове идеологије заснива управо на злоупотреби термина ''радничка класа''. На тај начин они не само што су промашили цели један век, већ нису уочили да ни у 19. веку радничка класа нигде није постала нити већинска, нити авангардна (то су увек били образованији друштвени слојеви).

Тако су они упорно пунили фабричке хале, а празнили села, уништавајући истовремено и радничку класу (која је од првог дана њихове владавине имала мања примања и лошији друштвени статус него пре рата) и сељачку класу (упркос развоју механизације, предратна пољопривредна произовдња достигнута је тек 1959. године). То је чињено системски, ''маказама цена'', тако што су цене пољопривредних производа увек обаране испод цена репроматеријала који се користи за пољопривредну производњу.

И ту је своје одиграла њихова идеологија, за коју су сељаци били класни непријатељи. ''Не може комунизам под српску шајкачу'', говорио је писац Данко Поповић. Сељаци су најрелигиознији и најмонархистичкији део друштва, највише поштују традицију, економски су најамње зависни, осећају се слободно на својим имањима, прилично су наоружани и склони дизању буна и устанака. Обратно, радници не носе шајкаче и збијени су у ограниченом простору ограђеном бодљикавом жицом, где их лако контролишу и где им све, од напредовања и висине плате до евентуалног добијања стана, зависи од неког члана КПЈ на шефовском положају.

Дакле, да је остала Краљевина, оних 12.000 радника у ''Застави'' остали би максимум, а нова радна места, као и у другим капиталистичким земљама, стварала би се градњом нових фабрика и уопште стварањем нових компанија из разних области, које би задовољавале новостворену тражњу. Социјалистичка Југославија за то није била способна, па су ради задовољења те новостворене тражње грађани оставили силне милијарде марака у Трсту, Солуну и Истанбулу.

Штавише, социјалистичка Југославија није била способна да створи ни адекватну трговинску мрежу, која би пред домаће потрошаче изнела све те производе које домаћа привреда није била способна да створи. Тако би барем део оних милијарди остао у земљи.

После свега две деценије комунисти су толико разорили земљу да више није било посла ни на селу, ни у фабрикама, ни у трговини, нити ма где, па су због притиска незапослених 1965. године били принуђени да отворе границе. Маса становништва почела је да напушта Србију тражећи посао, мада је увек у историји, и све до 1941. године, економска миграција текла у обратном смеру - ка Србији.

Данас на сцени видимо ништа друго до одраз катастрофалне економске политике вођене од 1945. наовамо: уништени су пољопривреда, индустрија, домаће банкарство... Трговина није у функцији подстицања домаће производње, нити представља привредну грану са добрим платама за масу запослених, већ служи за богаћање мањег броја партијски подобних особа. Исти је случај и са привредним гранама насталим на новим технологијама.

Према томе, мора се почети од 1945. и радити све супротно од оног што се радило после те године. Предуслов је наравно да се најзад спроведе дебољшевизација. (Слобода, Чикаго, 25. фебруар 2012.)

U susret deobnom bilansu: kako smo sistematski pljačkani

Fabrike kao šahovske figure

 Iz Srbije je u prvim posleratnim godinama preneto opreme za više od sedamdeset četiri miliona dinara. Civilna i vojna industrija su pretrpele veće štete nego u ratu. Planiralo se čak i potapanje većeg dela Republike. A sve u "interesu Jugoslavije"

 Kada se u mesecima koji slede bude svodio bilans imovine druge Jugoslavije, a "blago" delilo između njenih bivših članica, račun neće moći da bude izveden do kraja bez sabiraka nazvanih: nasleđe, miraz i pljačka u ratu i miru.

Srbija, bar što se ovog faktora budućeg deobnog bilansa tiče, ima donekle jasnu računicu, s predloškom koji ukazuje na njeno sistematsko, dakle dugogodišnje planirano osiromašavanje.


Seoba pogona - put Rajna

Prvi utisak, stečen na osnovu uvida u bogatu dokumentaciju priloženu uz iscrpnu studiju o preseljenju industrije Srbije od 1948. do 1953. godine, koju je za potrebe srpske vlade uradio beogradski Ekonomski institut, upućuje na zaključak da je pljačka Srbije započeta u ratu nastavljena i posle oslobođenja. Prvi put za potrebe Trećeg rajha, drugi put "u interesu Jugoslavije".

Autori ove studije dr Života Đorđević i dr Boško Mijatović na samom početku istraživanja uočavaju da su razna područja Jugoslavije nejednako stradala u ratu, a da je oprema iz reparacija deljena kao da su svi krajevi bili jednako pogođeni. I konkretno: industrija Srbije oštećena je za više od osamnaest miliona ondašnjih dinara, što je predstavljalo oko 58 odsto ukupne štete nanete Jugoslaviji.

Izgleda da je sam Herman Gering dao instrukcije za eksploataciju i pljačku Srbije. Vojnoprivredni štab za Jugoistok formiran je 28. aprila 1941. a već narednih dana je bio gotov spisak pogona koje treba uključiti u ratni proizvodni aparat Rajha. "Špartalj" u Beogradu, "Vistad" u Valjevu i VTZ u Kragujevcu sa pogonima u Ravnjaku i Obilićevu, Fabrika oružja i municije u Užicu dobili su najistaknutije mesto. U junu počinje seoba opreme, alata i mašina, pa i čitavih proizvodnih pogona put Rajha. Broji se na hiljade komada.

Ratna šteta, čije plaćanje ubraja u spisak aktive i pasive za deobu među republikama čak i Komisija za ekonomska pitanja "Sukcesija država" Mirovne konferencije o Jugoslaviji, nikada nije naplaćena u celosti. Obeštećenje je ravno jednom procentu celokupne štete. A čak ni taj delić naknade nije deljen svrsishodno.

Raspodelu reparacione opreme, na primer, obavljala je Savezna planska komisija, uglavnom bez veze sa ratnom štetom, što je hendikepiralo sva područja naročito stradala u ratu, a među njima najviše Srbiju. Ukupna vrednost nemačkih reparacija, koje je Jugoslavija primila iznosi 36 miliona dolara po kursu iz 1938. godine, što se smatra tek četvrtinom vrednosti bakra odnetog za vreme okupacije iz Bora!

O tome koliko je oštećena vojna industrija, a koliko je obeštećenje dato u te svrhe, nema pouzdanih podataka. Svedočenja o preseljenju vojnih programa iz posleratnog perioda su takođe nedostupna. Dokle dosežu granice u čuvanju vojne tajne biće sasvim jasno samim "čuvarima tajne" tek kad se bude procenjivala i delila imovina Armije, prva na udaru deobnog bilansa.

Zatim na red dolazi tema o deobi posleratne strane pomoći. Jugoslavija je već tokom rata primila znatnu vojnu pomoć od zapadnih saveznika i SSSR-a. U periodu obnove, od Unre je dobijena besplatna pomoć veća od četiri stotine miliona ondašnjih dolara (danas je to dve milijarde dolara). Od juna 1945. do jula 1947. Unra je u zemlju dopremila više od dva i po miliona tona robe za ishranu i privrednu obnovu.

Odbivši ponuđeno učešće u Maršalovom planu obnove posleratne Evrope, Jugoslavija počinje da se uključuje u istočni blok. Mada na zapadnim jaslama, sovjetskim satelitima počinje da pomaže obilato, sve u znaku prijateljstva. Albaniji daje nekoliko fabrika, železničku prugu i znatnu novčanu pomoć, a Bugarskoj oprašta reparacije. Rumuniji, Čehoslovačkoj i Poljskoj isporučuje sedamnaest hiljada tona žita!


Održati Tita iznad vode

Podaci govore da je od 1949. do 1955. godine Jugoslavija dobila ukupno 1.812.000.000 dolara, što je za ondašnje prilike ogroman novac, jer je dolar iz 1952. vredeo 4,4 puta više nego današnji. Kako je novac deljen - znaju arhive. Prema nekim svedočenjima aktera tadašnjeg doba, sve je rađeno namenski.

Pouzdano se zna da su SAD 1954. dale dvadeset miliona dolara za izgradnju luke Kopar i železničku vezu Kopra sa Ljubljanom. Dinarska protivvrednost od 1,3 miliona tona žita bila je namenjena za izgradnju Jadranske magistrale. I tako redom.

Dolari sa Zapada uglavnom su se slivali u zapadne krajeve zemlje. Pozajmice, kredite i kamate otplaćivali su svi, shodno udelu stanovništva republike i njenom društvenom proizvodu. Formula zapadne politike "održati Tita iznad vode" izgleda da je odgovarala formuli bratstva i jedinstva: svi smo dužni, ali su neki vredniji pa imaju više i treba ih zato nagraditi.

Sledi niz zakona kojim "narod" odlučuje o raspodeli i preseljenju državnih dobara, a veru u novu vlast kruniše darujući joj gotovo neograničena ovlašćenja.

Sudbinu pogona opredeljivale su uglavnom konstatacije "Jugoslaviji je potrebno", pa se tako najednom u državnim rukama našlo 82 odsto celokupne industrije. Zadaci su se delili, primerice, ovako: Birou za rekonstrukcije Generalne direkcije savezne industrije motora naređuje se da napravi projekat domaćeg traktora točkaša, sa osloncem na "političku svest, nacionalni ponos i entuzijazam". U tom stilu sledi izjava Andrije Hebranga, tada predsednika Savezne planske komisije, da se industrija Srbije između dva rata najbrže razvijala i da, u započetom planskom periodu, treba da ima najsporiji rast. Politika sporijeg privrednog razvoja Srbije usledila je samo mesec dana posle istupa Blagoja Neškovića u kojem je kritikovao i realnost otkupa, tvrdeći da to nije plan Srbije, jer je donet bez njenog učešća.

Bilo kako bilo, nacionalni dohodak, industrijska proizvodnja i budžet NR Srbije su ostali na nivou 1948. godine. Sve investicije su bile gotovo stopirane, a sukob sa Sovjetskim Savezom dočekan je u Srbiji s gladnim ustima. Jer, na udaru su najpre bili pogoni za proizvodnju hrane.

Prirodno, najpre je stradala Vojvodina. Do 1949, iz nje je odneto tridesetak mlinova, nekoliko krupara, uljara i šećerana. "Pomor mlinova" zadesio je još u to vreme Suboticu ("Margit"), Bačku Topolu ("Srbija"), "Moravicu" iz Starih Moravica, "Zadari" iz istog mesta, Čantavir ("Doža" i "Kirhenmajer"), Kikindu ("Lenhard" i "Dobi Janoš")... Preseljeni su najvećim delom u Bosnu i Hercegovinu, sedam ih je odneto u Hrvatsku, nekoliko je stiglo do Makedonije i Crne Gore, a Zadružni mlin iz Kanjiže završio je čak u Albaniji.

Pljačka Vojvodine

Posle hleba najvažniji je krov nad glavom, pa su od brojnih vojvođanskih ciglana prenete četiri mehanizovane. Kompletna proizvodnja nameštaja "Gaj" iz Pančeva preseljena je u Crnu Goru, a prerada drveta "Polet", u kojoj je radilo sedam stotina radnika, u Han Pijesak. Fabrika nameštaja "Šipoš" je, takođe, udomljena u Albaniji.

Iz Srbobrana je odneta električna centrala u neko mesto kod Kranja, a iz pančevačke električne centrale odneta su dva dizel motora i gater u Nikšić. Isto su prošle i centrale iz Lovćenca i Zrenjanina. Slične sudbine su bili i proizvođači hemijske industrije. Godine 1946. iz Subotice je u Osijek preneta fabrika sapuna, sledećeg leta, takođe iz Subotice, u Zagreb biva preseljena fabrika baterija "Jugotiper"...

I grafička industrija je dosta ogoljena. Pojedini uređaji i mašine su odneti iz šesnaest štamparija, a u celini je dato šest. Opet je jedna od njih završila u Albaniji. I nije tu kraj velikoj pljački Vojvodine u osvit slobode. Krađa stoleća zadesila je takozvanu "granu 117". Preseljene su: Fabrika noževa braće Janez iz Rume, u Sarajevo je stigla subotička Livnica (tri stotine vagona opreme i materijala), kulska fabrika plugova Poliha iVarge, fabrika satova iz Apatina, a "Jugoalat" je iz Novog Sada dospeo u Trebinje.

Ako ne najvažniji, a ono najslikovitiji, primer poigravanja s dobrima Vojvodine predstavlja preseljenje ergele iz Stare Moravice kod Bačke Palanke. Prema svedočenju inženjera Dragojla Ivanovića, avgusta 1950. godine su iz Ministarstva poljoprivrede Jugoslavije naredili telefonom da se cela ergela preda Sloveniji - bez naknade. Inženjer je bar pokušao da se raspita ko je u Srbiji dao saglasnost za takvu odluku. Ispostavilo se da u Ministarstvu poljoprivrede Republike o tome nisu ni obavešteni, ali da su, ipak, oćutali: "Predajte je kad je tako naređeno."

I još nije kraj stradanjima Vojvodine. Spisak je poduži, a istraživači su izračunali da je ukupna vrednost osnovnih sredstava, korigovana procentom istrošenosti i ekonomske zastarelosti, valorizovana po cenama iz 1950, iznosila 8.115 miliona dinara. Kao protivvrednost Vojvodina je, prema cenama iz 1952, dobila za proširenu reprodukciju samo 1.351 dinar! Stoga je jedan od političkih ljudi onoga vremena s pravom pitao: "Da li to Vojvodina nekom plaća reparacije?" Tih godina je iz Srbije u druge republike preneto opreme u vrednosti od 74,170.143 dinara, ili 44,2 odsto više nego što je u nju dopremljeno. Za samo dve godine nepovratno je rekvirirano 45,415.070, a udeljeno tek 26,228.598 dinara! Već tokom 1947. zabeleženi su sledeći prenosi: iz Kombinata vrenja i šećera Beograd dve parne mašine dodeljene su Kreki, Fabrika vagona iz Kraljeva uputila je preduzeću "Tito" u Sarajevu četiri struga, a iz Fabrike hartije u Čačku prebačene su dve lokomotive železari "Zenica".

Sudeći po arhivu Predsedništva Vlade FNRJ, tokom 1948. iz Srbije su preneti i neki pogoni "saveznog" značaja. Na primer, mlin čekićar iz zrenjaninskog "Luksola" u sarajevski "Lekobilje"; dve prese iz beogradskog Preduzeća za dubinska bušenja bez naznake primaoca; velika količina materijala, svrstana u 37 stavki, iz železare u Smederevu u "Elku" - Zagreb; tri kotla i još tri druga uređaja iz Fabrike vunenih tkanina - Vučje u Belišću; uređaji za proizvodnju cementa iz Beočina u Split...

[U]Iz Srbije su put Maribora, Kranja, Ljubljane išli vozovi natovareni opremom za proizvodnju kamiona "pionir", uređajima za valjanje žica i traka, alatnih mašina i čega sve ne... Čak je i osam srpskih fabrika dalo opremu za zenički "Novi život", smešten u zeničkom zatvoru, za proizvodnju bicikla i šivaćih mašina. Iz zemunskog "A. Ranković" preneti su šest peći i jedan kran u mariborski TAM, a čitava fabrika automobilskih svećica iz beogradske Industrije precizne mehanike otišla je u Industriju autopribora Brčko.[/U]


Kidanje veza

U arhivskoj građi nisu pronađena rešenja o prenosu opreme između fabrika lake industrije, niti je registrovana vrednost uređaja. Nisu uneta ni eventualna preseljenja fabrika i tehnoloških linija proistekla iz "plana za evakuaciju", razmatranog u proleće 1951, prema kojem bi još stotinak fabrika završilo ko zna gde, a srpski kapitali zanavek zatrti. Na sreću, široki plan evakuacije nije ostvaren, a lako je mogao biti potpisan. Sudeći prema zapisnicima Koordinacionog komiteta, politički vrh Srbije se čak, u principu, nije ni suprotstavljao preduzetim merama, uključujući tu i moguće potapanje Srbije.

Samo zahvaljujući rukovodstvima nekih fabrika i lokalnih organa koji su naišli na podršku Svetozara Vukmanovića Tempa i Koče Popovića sačuvani su beogradski "Nikola Tesla", "Proleter" i "Borac", novosadski "Jugodent", "Fruška gora" i "Petar Drapšin", niški "Deligrad", fabrika okova iz Bačke Topole i "Istra" iz Kule. Nisu seljeni ni Tanjug, Radio Beograd i "Borba", čija su nova sedišta najpre trebalo da budu u Livanjskom polju, a zatim negde u Dalmaciji.

Harangu, međutim, nije izbegla vojna industrija. Najveće preduzeće u preratnoj Jugoslaviji - Vojni zavod u Kragujevcu - bio je tokom rata gotovo sasvim uništen. Zahvaljujući delimičnoj obnovi mašina i uređaja, opremi iz reparacija i povratku stručnjaka, Zavod je vrlo brzo počeo proizvodnju nekih tradicionalnih artikala i nekoliko važnih sistema oružja. Naravno, sve je bilo presečeno kada su ti programi otišli u takozvani strategijski prostor zapadno od Srbije. Preseljen je najveći deo Artiljerijske radionice, ugašen Institut broj 11, nekud je poslata Optička radionica.

Avio-industrija je poseban slučaj. Sa proizvođačima kakvi su bili "Zmaj", "Ikarus", "Utva", "Rogožarski", Fabrika aeroplanskih motora u Rakovici i slično preduzeće Vlajkovića i kompanije, zatim "Teleoptik", "Mikron" i "Nestor", beogradski basen vazduhoplovne industrije i prateće proizvodnje isticao se visokim tehnološkim nivoom, relativno kompletnim programom, saradnjom sa najistaknutijim evropskim proizvođačima i dobrim stručnjacima.

Dodaju li se tome Državna fabrika aviona u Kraljevu, proizvodnja svećica u Smederevskoj Palanci, Fabrika letačke opreme i padobrana u Inđiji i manji pogon u Sremskoj Mitrovici, moguće je reći da je Srbija imala jednu od proizvodnji koje su još pre osamdesetak godina predstavljale tehnološke vrhove, bez znakova da će ubuduće izgubiti takav značaj.

Desilo se posve obratno. Taj veliki zamah je presečen seobom proizvodnog programa "Ikarusa" van Srbije. Odlazak visokostručnih radnika je ublažen stvaranjem Vazduhoplovnog instituta u Beogradu, ranija proizvodnja je zamenjena tek delimično programom izgradnje "Prve petoletke" u Trsteniku, dok je "Utva" tretirana kao proizvođač nižeg reda i uglavnom je zaostajala. Ambicije vezane za "21. maj" u međuvremenu su takođe prenete na proizvođača van Srbije.

Otuda je obračun obaveza Srbije, odnosno SR Jugoslavije, u odnosu na republike koje su odavno postale samostalne države, verovatno pravi izraz za ono što stručnjaci međunarodne ekonomije zovu deobnim bilansom. A u tom obračunu ravnopravno mesto zauzimaju i civilna i vojna industrija: petnaest leta doživljavale su različite udare s različitim porivima.

Reč je, dakle, o namernom kidanju veza sa direktnom štetom koju treba naplatiti ili bar nadoknaditi.


 Radica MOMČILOVIĆ

SRBIJA JE PLANSKI OSIROMAŠIVANA


 Nije slučajno da su u Bosni i Hercegovini barikade postavljene u Mostaru, Travniku, Goraždu i Bosanskom Brodu i da se borbe vode oko tih mesta. Ovo je stoga, smatra dr Života Đorđević, rukovodilac projekta "Preseljavanje industrije Srbije od 1948. do 1953. godine", što se u ovim mestima ili njihovoj okolini nalaze značajni objekti takozvane namenske industrije.

A da li ovo ima veze sa eventualnim deobnim bilansom Jugoslavije?

 Ima, potvrđuje dr Đorđević. U pomenuta mesta, od 1948. do 1953. godine, preseljeni su pogoni namenske industrije koji su se do tada nalazili u Srbiji.

 To preseljavanje industrijskih pogona iz Srbije, navodno je učinjeno iz strategijskih razloga i opasnosti da padnu u ruke sovjetskoj armiji posle Staljinove agresija na Jugoslaviju. Na žalost, istraživači koji su radili projekat utvrđivanja svih činjenica oko preseljenja industrije iz Srbije ustanovili su da je tadašnja jugoslovenska vrhuška - Tito, Kidrič, Kardelj i Bakarić - sve radila planski.

Namera je bila, smatra dr Đorđević, da se osiromaši Srbija, ostvari brži razvoj zapadnih republika. To potvrđuje činjenica da je Fabrika automobila iz Rakovice preseljena u Maribor. A zna se da su tada sovjetske trupe bile i u Austriji. Dakle, mnogo bliže Mariboru, nego Beogradu i Rakovici.

 Dva su osnova po kojima bi se računao budući deobni bilans u vezi sa preseljenjem fabrika iz Srbije. Prvi je da se utvrdi ondašnja vrednost preseljenih fabrika i da se potom revalorizuje.

 Drugi osnov je činjenica da je pomenutim preseljenjem fabrika ozbiljno poremećen privredni razvoj Srbije, a posebno njenih najdinamičnijih regiona i centara. Pri tome su, kaže dr Đorđrvić, najviše stradali tehnološki perspektivni sektori, privredne grane i razvojna jezgra i u fabrikama i u institutima. Za fabrikama i razvojnim odeljenjima "preseljeni" su i najkvalitetniji kadrovi iz Srbije. Ovo je imalo dugoročne (negativne) posledice.

 Iako se za civilne fabrike znaju podaci, pa se mogu izračunati i svi efekti njihovog preseljenja, za takozvanu namensku industriju to se ne zna. Istraživačima koji su radili studiju "Preseljenje industrije iz Srbije" nisu stavljeni na uvid podaci o preseljenju kapaciteta vojne industrije iz Srbije. No, bez obzira na to što odgovarajuća dokumentacija nije bila na raspolaganju, zna se šta je sve preseljeno iz Kragujevca, kao i iz Mladenovca, Zemuna, Pančeva. Bili su to, za ono vreme najmoderniji programi proizvodnje artiljerijskih oruđa, avionske industrije, optičkih i elektronskih uređaja. Na taj način Srbija je ostala bez svoje dugo godina razvijane vojne i namenske proizvodnje, a kasnije joj je data prilika da razvija proizvodnju mašina za poljoprivredu i za razvoj drugih neatraktivnih programa...

 U periodu od 1948. do 1953. godine iz Srbije je iseljeno najviše fabrika. Ne treba, međutim, zaboraviti da su iz ove republike preseljavane fabrike i ranije, ali i kasnije. Pomenimo ovde ono, o čemu se malo zna. Odmah posle rata iz Niša je preseljen program proizvodnje turbina. A kakva je mašinska industrija ostavljena u Nišu, zna se. U prvim posleratnim godinama najviše je "očerupana" industrija Vojvodine. Iz ove pokrajine u tim godinama preseljeno je 30 mlinova, nekoliko uljara i šećerana, četiri ciglane, pet pogona drvne industrije, nekoliko manjih električkih centrala, šest štamparija, tri kudeljare, fabrika trikotaže, dve predionice vune, četiri tkačnice svile, fabrike filca, vate, kože. Zanimljivo je da je preseljena i jedna fabrika šešira. Da li i ona iz strategijskih razloga?

 Deo pomenutih kapaciteta jugoslovenska vrhuška je poklonila tada prijateljskoj Enver Hodžinoj Albaniji.

 U prvim posleratnim godinama na ime ratnih reparacija iz Nemačke su dobijeni određeni industrijski uređaji. Oni su po republikama instalirani ravnomerno. Tadašnje rukovodstvo nije vodilo računa o tome da je Srbija najviše stradala u ratu i da je trebalo da dobije najviše materijala iz reparacija. I ovo valja uzeti u "računicu" prilikom deobnog bilansa.

 To što je iz Srbije preseljeno treba evidentirati i sračunati njegovu vrednost. No, teško je izračunati efekte zabrane kapitalne izgradnje na njenoj teritoriji u jednom dužem periodu, koji se protezao i posle 1953. godine.

Covjece pa tices sve novinske casopise od 1945 do 2000 da ispises u ovoj temi