Средњовековни људи су поједина растојања изражавали у бројевима дана потребних да се она превале било копном било морем. Тако се, на пример, у трговачком приручнику фирентинског посленика XIV века Франческа Балдучија Пеголотија, својеврсној меркантилној енциклопедији која је крцата подацима и саветима око царина, цена, мерних јединица, мењачких трансакција и сличних обавештења релевантних за промет робе, налази податак да је знаменити „пут свиле”, односно северни правац ове гласовите саобраћајнице која је била најсигурнија и ишла од Крима до Пекинга – трајао између 259 и 284 дана. Путовање морем од Цариграда до Трапезунта, у зависности од временских прилика и брзине бродова, трајало је од осам до деветнаест дана. У једном извору се наводи осам дана уз напомену да се ради о брзој пловидби. Девет и по дана помиње арапски географ Идриси, десет дана византијски историчар Нићифор Григора, деветнаест дана Михаило Панарет, хроничар Трапезунтског царства династије Великих Комнина. Шпански путописац Руј Гонзалес Клавихо наводи двадесет два дана, рачунајући и заустављања, односно деветнаест дана чистог времена. Уколико су временски услови били идеални, путовање је могло трајати само пет дана, али при крајње неповољним условима и читавих двадесет пет дана.”
Извор: Радивој Радић, Средњовековни путовођа, Службени гласник, Београд 2011.

„Cтрогост Јована Златоустог, његова доследна храброст и беспрекорно понашање, с једне, и осуђивање раскоши и разобличавање разноразних порока и грехова, с друге стране, донели су му само невоље.
Замерио се и самој царици Евдоксији, супрузи цара Аркадија (395–408), коју је јавно поистоветио са „Језавељом“ и „Иродијадом“, двема веома негативним личностима из „Старог завета“. Језавеља је била феничанска принцеза удата за израелског владара Ахава, а по библијском предању, прототип је покварене, неправедне, насртљиве и окрутне жене. Иродијада, унука Ирода Великог и сестра Ирода Агрипе I, два пута се удавала, оба пута за своје полустричеве. Захваљујући њеном утицају погубљен је Јован Крститељ, односно Јован Претеча, који је крстио Исуса Христа.
Због сукоба са царицом Евдоксијом, Јован Златоусти је у августу 403. године први пут прогнан. То прогонство је кратко трајало јер се у престоници десио снажан земљотрес, што је схваћено као казна за неправедно поступање према цариградском првосвештенику. Уз то, уследили су и бурни протести верника који су свог архипастира волели и веома га уважавали. Међутим, већ у јуну следеће 404. године Јован Златоусти поново је отеран у прогонство, из којег се никад није вратио. Упокојио се у једном селу у далекој Јерменији 407. године.”

Jovan Zlatousti...cist tatarin..

Znaju kad je prdnuo ...ali srba nigde nema..

Ima, lepo ti pise u "spisu o narodima"...drugo je sto nas hoces da smjestis prije ameba

Свој став према латинским завојевачима са Запада, који су своју несумњиву војничку снагу показали запоседањем најјаче тврђаве средњовековног света, џиновског мегалополиса на Босфору, митрополит Атине Михаило Хонијат изразио је следећим речима: „Опустели су градови у којима су становали хорови муза и у којима је владала Темида и цветала филозофија. ...Али, ми не треба да падамо у очајање и да само јадикујемо. Они који себе сматрају нашим заповедницима разумеју се у словесну уметност као магарац у музику. А ми никада нећемо заборављати на филозофију, нити ћемо престати да се улепшавамо врлинама и образованошћу: биће то право средство које ће нам омогућавати власт над нашим заповедницима, као над дивљим зверима. Пошто су освојили наша утврђења и замкове, они мисле да владају насиљем, отимајући од нас имовину и храну. Но, не може бити трајне и чврсте власти тамо где победници не располажу ни природним, ни стеченим вредностима. Нико не може рећи да лавови, леопарди или вукови владају над људима, макар и кад би ове звери канџама и зубима постигле оно што су остварили наши господари. Ни њима, такође, никада неће успети да нас у потпуности надвладају и победе, па макар присвојили и сва наша добра и макар нас оставили голе и босе, па, чак, и кад би насрнули и на саму плот (тело) нашу.”
Ове речи Михаила Хонијата јасно казују да је Византијско царство било свесно не само предности него и надмоћи које су јој доносиле њена култура и образованост. Истина, могло би се рећи да у тексту ученог духовника провејава и немоћни гнев јер је свет коме он припада подлегао примитивним дошљацима за Запада. У сваком случају, Византија је у временима када није имала снаге да се успешно супротстави спољним силама била уверена у своју цивилизацијску неприкосновеност, као и у снагу свог моралног утицаја.”

„Када се говори о односу цивилизације и духовних вредности повезаних с њом и слепе силе војничког оружја, треба нагласити да су развијене културе и народи били свесни надмоћи првог над другим. Упркос чињеници да се цивилизација често повлачила пред сировом снагом, узмицала пред налетом ратничког примитивизма, дакле, одлагала оружје пред насртљивим варварством, она је ипак задржавала свест о својој надмоћи, без обзира на то што се та свест у датим историјским околностима могла учинити немоћном и, заправо, узалудном. Када је посреди Византијско царство – за које је с разлогом речено да је држава која је „с ове стране Кинеског зида” најдуже трајала, од античког доба, до заранака модерног времена, што чини укупно једанаест векова – најбоље је спознају о културној и духовној надмоћи изразио Михаило Хонијат, један од највећих византијских интелектуалаца XII столећа. Он је доживео 1204. годину, када су учесници Четвртог крсташког рата уместо да хитају у ослобађање Јерусалима, обрели пред Цариградом и освојили га. Византија је привремено нестала и повукла се на периферију, односно у прогонство или избеглиштво, како је домишљато запажено. То повлачење потрајало је непуних шездесет година.”

Хиљадугодишња византијска историја богата је подацима о сукобима између световне и духовне власти, о насилном удаљавању патријараха са њихових престола. Али, било би неопрезно из тога закључити о постојању „цезаропапизма”. Најмање су два разлога који саветују обазривост у доношењу тако одсечних закључака. Први разлог нас подсећа да у таквим сукобима победа није обавезно припадала цару, а други да сила није увек разрешавала горуће питање. На пример, нема сумње да је у спору поводом четвртог брака Лава VI Мудрог (886-912) морална победа у ствари припала патријарху Николи Мистику (901-907, 912-925), иако је он насилно збачен са престола. Захтеви византијског архипастира коначно су признати у православној цркви и он је враћен на свој положај. Уз то, треба знати да су присилна смењивања патријараха у Византији увек сматрана за насиље, злоупотребу власти и нарушавање њених законских граница.”

„На територији средњовековних српских земаља постојали су како сувоземни, тако и водени путеви. Без обзира на чињеницу да су ови други – речни и морски – били јевтинији, те стога исплативији, коришћени су углавном за приобалски саобраћај и за везу са острвима. Речни токови су били у употреби само делимично: Неретва је коришћена до трга Дријева, Бојана до Св. Срђа и Вакха, Дрим-Дрин до Љеша. Док су на Неретви пловиле и веће лађе, на другим двема рекама пловидбу су обављале једино мала пловила. Због брзака и клада које су плутале по њима, остале реке у унутрашњости средњовековне Србије нису биле подесне за пловидбу. На другој страни, велике реке, као што су биле Дунав и Сава, у најбољем случају налазиле су се у пограничном подручју, и то тек у последњим деценијама постојања српске средњовековне државе, те нису ни могле да одиграју ону улогу која би им по величини припадала.”

Evo malo Vizantije kroz prizmu Dusana Silnog i ostalih srpskih vladara: