„Прецизно речено, Васкрс треба да се празнује у прву недељу после пуног месеца који долази после пролећне равнодневице, а коју је требало тачно да израчунају астрономи у Александрији. Будући да је у време сабора у Никеји пролећна равнодневица била 21. марта, то се, према наведеном правилу, Васкрс имао славити најраније 22. марта, а најкасније 25. априла. Међутим, иако је 325. године донета јасна и недвосмислена одлука о празновању Васкрса, проблем није био одмах решен. Неки хришћани се нису придржавали онога што је договорено у Никеји и на томе су истрајавали упркос осудама на црквеним саборима у каснијим временима. Тек је 526. године успостављена истинска равнотежа у погледу датума празновања Васкрса. Тада је утаначен и прецизан начин за његово израчунавање, који и данас важи у православној цркви. Током средњег века су римокатолици и православци славили Васкрс истог дана, тј. исте недеље. Међутим, разлика је настала крајем XVI века кад је папство напустило јулијански и прихватило нови грегоријански календар.”
Извор: Радивој Радић, Ромејски свет, Београд 2012.

ПРОРОЧАНСТВА О ПАДУ КОНСТАНТИНОПОЛИСА
„Генадије Схоларије, први цариградски патријарх по паду Византије, сачинио је збирку хронолошки сређених запажања у којој преовладава схватање да је провиђење одиграло главну улогу у византијској катастрофи 1453. године. Записао је да је хришћанско Царство Ромеја започело са царем Константином I и његовом мајком Јеленом, а и окончало се са василевсом Константином XI Палеологом и царицом – мајком Јеленом Драгаш. Ту је неизбежна аналогија са старим Римом који је основао Ромул, а који је скончао за владе Ромула Августула (457-476). У изналажењу даљих историјских симетрија Генадије Схоларије примећује да се први епископ за владе Константина Великог звао Митрофан (306/7-314), а то је било и име последњег цариградског патријарха Митрофана (1440-1443) који се упокојио 1443. године. Његовог наследника Григорија III (1443-1450), који је 1450. отишао у Рим и тамо преминуо 1459. године, Схоларије никада није признао. Између првог и последњег цариградског патријарха ниједан се није звао Митрофан.
Схоларије износи и давнашње пророчанство да ће Царство и црква дочекати конац када на њиховом челу нађу личности чија имена почињу са Јо. Тако се и десило јер су у време склапања Фирентинске уније (1439) на челу државе, односно цркве били цар Јован VIII Палеолог и патријарх Јосиф II (1416-1439). Давнашњих пророчанстава о првом и последњем цару са именом Константин и њиховим мајкама које су носиле име Јелена, коју доносе разнолики извори, сетили су се браниоци Цариграда и она су изазвала мучну нелагоду.
Људи су се такође сетили старог пророчанства да град никада неће пасти у време док месец расте на небу. То јесте охрабрило браниоце, али почев 24. маја 1453. месец је био пун и након тога почео је да опада. Штавише, у ноћи пуног месеца дошло је до помрачења и мрак је трајао три сата. Онда је последња нада била упућена Богородици која је у толико наврата спасила Цариград од непријатељских војски. По заповеди цара Константина XI Палеолога њену чувену икону носили су верници улицама града, а свако коме је било дозвољено да напусти бедеме придружио се свечаној церемонији. Међутим, инцидент који се ненадано збио могао је само још више да забрине ионако узбуђене и напете становнике престонице. Наиме, у једном тренутку икона је испала из постоља на којем је ношена. Унезверени људи су притрчали да је изнова подигну, али им је то једва пошло за руком. Литија је настављена, али се онда на град сручила велика непогода са грмљавином и градом. Улице су се зачас претвориле у набујале потоке, тако да је свечани опход морао бити прекинут. Нови дан је донео нова злокобна знамења. Одједном је читав град утонуо у тешко прозирну маглу, што је била појава сасвим неуобичајена за месец мај. Образложење се свело не онеспокојавајући закључак да се Свевишњи обавио облаком како би прикрио свој одлазак из града Константина Великог. Руски очевидац Нестор Искендер записује да су житеље Цариграда обузели страх и трепет јер су били уверени да их је напустио Свети дух. У ноћи која је уследила могла се приметити нека чудна светлост како титра око кубета цркве Свете Софије и лагано се успиње ка позлаћеном крсту. Видели су је не само житељи Цариграда него и турски војници, па су се и они узнемирили. Мехмеда II Освајача су његови учени људи умирили тумачењем да је то знак да ће знамениту богомољу ускоро обасјати светлост праве вере. За Византинце није постојало тако утешно образложење.
У атмосфери у којој су превладавали стрепња и неспокој десила су се један или два лакша земљотреса, а било је и неколико провала облака, што се све тумачило као знамење зле коби. Житељима престонице се све што се догађало чинило као наговештај рушења постојећег поретка и скорог краја света.
Уплашене житеље Цариграда, као можда последње надање, грејало је давнашње пророчанство које саопштава историчар Дука. Према њему, Турци ће ући насилно у град и клати хришћане, али само до стуба Константина Великог. На том месту ће сићи анђео који носи мач и дати га непознатом и сиромашном младићу уз речи: „Узми овај мач и освети народ Господов!” Турци ће почети да беже и хришћани ће их отерати не само из Цариграда него и из Мале Азије, све до граница са Персијом до места званог Монодендрион. Ток историјских догађаја јасно је показао да се ово пророчанство никада није обистинило.”
Извор: Радивој Радић, Страх у позној Византији (1180-1453), EVOLUTA, Београд 2014.

Pеконструкција Константинопоља



Пресек унутрашњости Свете Софије

Prevod sa ruskog ocigledno...i to ne bas pretarano vest...

Uputi nas u svoj komentar

kanjec je na ruskom kraj...

Davnesnje je na ruskom drevno...

Ophodit...ici oko necega...kruziti...

Onda reci kao nespokoj,znamenje,onespokojiti,zitelji...

Sama konstrukcija recenica je neobicna za srpski jezik...znaci neko je to rec po rec prevodio sa ruskog...



Sto se potpisujete ispod prevoda...???

Ubi me ako si ti noramlan  ...

„Ани Комниној дугујемо и веома занимљив податак да је њен отац волео шах. Учена принцеза наводи како се Алексије I једног јутра пробудио и осетио жељу да заслади горчину својих многобројних брига, па је почео да игра шах са неким од својих рођака. Грчки термин који је она употребила за шах је затрикион. Занимљиво је и запажање Ане Комнине која у наставку вели да су „ту игру измислили Асирци и да је од њих она дошла до нас”. Очигледно је да је образована принцеза врло добро знала да шах потиче са Истока. То је драгоцен податак за историју једне од најомиљенијих игара савремених људи која данас широм света има милионе приврженика.”
Извор: Радивој Радић, Византија – пурпур и пергамент, EVOLUTA, Београд 2008.

„Један од најстаријих страхова у човеку је страх од помрачења Сунца који и данас код примитивног човека може да изазове космичку застрашеност. Човечанство је опседао ужас да ће видети како Сунце заувек ишчезава на хоризонту. И Византинци су имали ту врсту страха. Као и остале природне феномене попут земљотреса или комета, Ромеји су и помрачење Сунца, односно месеца, сматрали злослутним предзнаком неке несреће.”