Шта је теби смешно увек ај реци ми љубим те? Момак се овде труди да одржава тему док ти на свакој страници поставиш по 200 смајлија. Иди на лоботомију и тамо спамуј до миле воље. Овде неко можда хоће и да прочита нешто паметно.

Према предању, велики војсковођа Велизар је на својој кациги носио само једноставну белу кићанку, начињену од длаке коњског репа. Млади Велизар, наставља предање, био је изабран од својих садругова у војној школи за предводника. Његова група морала је да изабере боју по којој би се разликовала од осталих, па је Велизар изабрао белу. Када је постао високи заповедник ромејске војске поново је морао да донесе одлуку о боји по којој ће остали заповедници и војници разликовати свог војсковођу. Он се определио за белу, иако су сви очекивали да ће изабрати плаву боју, омиљену цару Јустинијану. Поред беле кићанке, предање бележи да је Велизар у боју увек јахао белог коња.

„Византијско царство припада оној групи држава које се никако не могу замислити без своје престонице. Отуда се Цариград – мегалополис смештен у теснацу Босфора, најзначајнији град и најјача тврђава средњовековног света – неретко изједначавао са читавом ромејском империјом. Постојање моћне престонице, у којој су смештене најважније полуге власти и која је у сваком погледу средиште Царства, неминовно отвара питање односа провинција према центру. Тај однос, који је увек био сложен и вишезначан, ушао је у драматичну фазу у завршним десетлећима XII и првим годинама XIII века. Мора се нагласити да су везе између провинција и престонице, које већ одавно нису биле особито чврсте, временом прерастале у тешко премостив јаз. У сваком погледу провинције су се све више удаљавале од Цариграда који је много изгубио од свог некадашњег ауторитета матице око које су се окупљале и којој су гравитирале многобројне области универзалног Царства.”
Извор: Радивој Радић, Страх у позној Византији (1180-1453),

Проблем је што не може да учествује у дискусији јер има само налове из Курира и осталих "објективних и научних" часописа 

„Средином јесени 743. године византијски цар Константин V Копроним (741-775) после краће опсаде ушао је у Цариград и повратио престо. За узурпатора Артавазда и његове синове није било милости: они су ухваћени и ослепљени. Васељенски патријарх Анастасије (730-754), који је је у последњем тренутку променио страну и пришао легитимном василевсу, ипак није могао да избегне казну. Он је подвргнут понижавајућој шетњи: на цариградском хиподрому, месту где се одвијао престонички јавни живот, византијски архипастир био је изложен порузи. Цареви људи су га посадили наопачке на магарца и водали у круг док га је присутна светина грубо вређала. Ова занимљива епизода из ромејске историје, коју је приљежно забележио хроничар Теофан, на особен начин отвара једно од најсложенијих питања у Византијском царству, питање односа цара и патријарха, односно световне и духовне власти.”
Извор: Радивој Радић, Из Цариграда у српске земље, Београд 2003.

Цариградски Xиподром

У позном средњем веку, као исход извесног „убрзања” живота – што је била резултат техничког напретка, али и унапређења трговачких и, уопште, предузетничких послова – почео је да се мења однос према времену. Средњовековни човек је прво морао да постане свестан чињенице да време не припада само Богу и да је „овоземаљска привременост, које под одређеним строго поштованим условима претходи небеској вечитости, ипак прилично неизвесна, а свакако искуствено непроверљива”. Трговци и занатлије, као замајац економског и техничког напретка, уместо до тада владајућег „црквеног” времена утемељују једно ново, тачније мерено време, уобичајено за свакодневне световне послове – време часовника. Због тога сатови, који се све више постављају на јавна места у градовима, представљају својеврсну револуцију у историји мерења времена. У поимање времена лагано почиње да продире и известан облик меркантилистичког духа који ће касније, у некој „далекој” будућности, свој врхунац досегнути у чувеној и до крајности огољеној прагматичној девизи „време је новац”.

Најумнија жена античког света



На предавања свезнајуће Хипатије у Александрију су хрлили млади с три континента. Њен сјајан ум био је праћен изузетном физичком лепотом а завршила је на крајње трагичан начин       

 Александрија, један од најблиставијих античких градова, мегалополис у коме су једна поред друге, каткад у миру, али неретко и у веома огорченом и насилном сучељавању, живеле разнолике етничке групације, лука у којој су се сретале различите културе, боје и мириси далеких земаља, једно од великих интелектуалних средишта старог века, завичајно је место једне од најумнијих жена у историји – Хипатије. Она је до краја живота остала везана за овај град на јужним обалама Средоземља: у њему се родила, стекла изванредно образовање и, напослетку, трагично завршила живот.
    Хипатија је имала ту несрећу да живи у времену кад се цивилизација, којој је припадала својим схватањима, умом и целокупним бићем, неповратно примицала заласку, кад је бивала потиснута новим и умногоме другачијим верским и културним обрасцима, кад је, дакле, лагано, али неумитно одумирала. Живела је у времену кад се та засењујућа античка цивилизација, унеколико дезоријентисана и умногоме поколебана, која је, у ствари, већ давно прошла свој зенит, повлачила пред налетима интелектуално слабије, али продорне и пуне снаге хришћанске цивилизације. Она је била управо један од узорних припадника истанчане и надмоћне паганске културе и науке античког раздобља, једне од најсјајнијих епоха у свеукупној људској историји.

Математичарева кћи

    Податке из њене биографије није лако ускладити јер су оскудни и делимични, каткад и не сасвим подударни, па се њен животопис може успоставити само у најопштијим цртама. Научница Хипатија помиње се у неколико извора: у црквеним историјама Сократа Схоластика и Филосторгија из прве половине 5. века, у писмима њеног ученика Синесија из Кирене, у познатом лексикону „Суда” из знатно каснијег времена, као и у хроникама Јована Малале и Јована из Никиу.
    Није лако утврдити ни тачно време Хипатијиног рођења, па се мишљења савремених истраживача који су се бавили њеним животом и делом у знатној мери разилазе. По мишљењу једних, на свет је дошла између 355. и 360. године, али има и оних који сматрају да је рођена касније, око 370. године. Наклоност и љубав према математици, која је на неки начин наликовала истинској страсти, дуговала је оцу Теону. Према неким подацима, он је био један од последњих управника гласовитог александријског Мусиона, „храма муза”, својеврсне школе уметности и учености која је имала велику и дугу традицију. У Мусион је било укључено неколико училишта, као и велика Александријска библиотека.  О Хипатијиној мајци и о томе како су протицале њене најраније године немамо никаквих података.
    Теон је био знаменити математичар и астроном који је поново издао Еуклидова дела. Подсетимо се да је реч о једном од највећих математичара старог века чији се главни научни спис „Елементи” с разлогом сматра најзначајнијим математичким делом античког света.   Осим тога, Теон је начинио и коментаре на дела грчког математичара, астронома и географа Клаудија Птоломеја. У том захтевном и врло одговорном послу познатом математичару драгоцену подршку и помоћ пружила је његова кћи Хипатија. Тако је, на пример, прегледала и исправљала трећу књигу очевих коментара на чувено Птоломејево дело „Велики зборник”, касније преведено на арапски и познато под именом „Алмагест”. Штавише, она је као научник и надмашила свог родитеља.
    Није на одмет нагласити да су и Еуклид и Птоломеј припадали великој плејади александријских научника. Подсетимо се да је Александрију основао Александар Велики 331. године пре наше ере, да се у овом граду налазила највећа библиотека античког света и да је до Хипатијиног времена ово цивилизацијско средиште имало већ више од седам векова блиставе историје.

Изнад свих филозофа

    Грчки језик познаје реч полихистор (polyistor) која означава човека огромног знања, упућеног у све науке. Некада, у антици, средњем веку или, можда, у доба ренесансе, то је било могуће. Данас, кад се људско знање вртоглаво увећава и умногостручује, то је постало немогуће. У српском језику би речи полихистор одговарала реч многозналац или свезналица, мада ова друга каткад може да има и помало иронично значење, а можда највише наша стара и већ готово заборављена реч – свезнадар. Управо та реч применљива је као својеврстан епитет уз Хипатију из Александрије. Она је била изванредно упућена у математику, астрономију, механику и филозофију.
    Хипатија је у Александрији, између осталог, предавала филозофију Аристотела и Платона, а чини се да је преко Плотина, мислиоца 3. века, била упозната и с неоплатоничарским идејама. Сократ Схоластик подвлачи чињеницу да је она својом ученошћу надмашивала све савремене филозофе и додаје да је била једна од жена о којима треба говорити с дужним поштовањем и уважавањем. Додајмо да је ово нешто највише што један убеђени хришћански писац може изрећи за неког пагански усмереног интелектуалца.

 Очигледно је Хипатија израсла у изванредног професора, учитеља с особеном харизмом, јер се о њеним предавањима надалеко чуло. Због тога су млади људи из разних делова пространог Византијског царства – које је тада у правом смислу речи било светска империја раширена на три континента, у Европи, Азији и Африци – долазили да је слушају и да јој буду студенти. Како пише Синесије из Кирене, у настави на училишту у Александрији Хипатија је осим филозофских претресала и питања из физике и других наука као што су, на пример, астрономија, геометрија или механика. Као њен ученик, он са захвалношћу и дивљењем пише како је Хипатија показала велико знање механике и технике кад му је касније помагала да осмисли хидрометар и сребрни астролаб.
    Данас се поуздано зна да је Хипатија написала коментаре на дело „Конусни пресеци”, спис Аполонија који је потицао из Перге у малоазијској области Памфилији. Ради се о грчком математичару из Еуклидове александријске школе који је живео и радио око 200. године пре наше ере. Он је био аутор чувеног дела о пресецима конуса, а од укупно осам књига прве четири сачуване су у оригиналу, следеће три у арапском преводу, док је последња, осма, изгубљена. У овом делу Аполоније је први увео елипсу, хиперболу и параболу као конусне пресеке. Нажалост, Хипатијини коментари на дело „Конусни пресеци” нису сачувани.
    Осим коментара на дела Аполонија из Перге, Хипатија је сличан труд уложила и кад су у питању дела грчког математичара Диофанта из 3. века који је такође потицао из Александрије. Био је то учењак који је расправљао о алгебарским проблемима. Он је у делу „Аритметика”, од чијих је тринаест књига сачувано само шест, објашњавао једначине с целим коефицијентима и примењивао властити оригинални поступак за њихово решавање. Међутим, као и у претходном случају, кад се радило о Аполонију из Перге, ни Хипатијини коментари на Диофанта нису допрли до нашег времена.
    Ипак, мора се признати да се у појединим Хипатијиним ставовима, као и ставовима осталих мислилаца и делатника „позног” паганства уосталом, на неки начин осећају извесни знаци подражавања некада бриљантног света идеја, знаци „умора” и немоћи једне већ прецветале цивилизације. То се показивало и у чињеници да су и највећи умови касног паганства снагу црпли више из одбијања да прихвате нову, хришћанску веру и њена начела, веру која је загосподарила ондашњим светом, него из вредносног система и оригиналности властитог учења.
    На основу оног што знамо о Хипатији, чини се да је њен сјајни ум био праћен и изузетном физичком лепотом. За њу се говорило да се радије облачила у одећу научника и учитеља него у женску. Уз то, забележено је да се није устручавала да одлази у друштво мушкараца што у оно време за жене није било уобичајено. То можда може да се објасни и њеном необичношћу, али је у сваком случају било очито да је Хипатија ишла далеко испред свог времена.

Сурова смрт

    Александријска научница имала је и одређени политички утицај у граду, па је, можда мимо своје воље, уплетена у размирице Ореста, царског намесника Египта, и александријског патријарха Кирила, трвење које ће на неки начин допринети њеној мученичкој погибији. Кирил и Орест дошли су у лоше односе после великог сукоба хришћана и Јевреја, после кога су Јевреји, по Сократу Схоластику виновници сукоба, протерани из града. Орест, који је уложио много напора да се сукоб избегне, али у томе није успео, био је огорчен на александријског патријарха сматрајући га главним кривцем за одлазак Јевреја, што је само могло да штети економским интересима великог трговачког града какав је тада била Александрија. У Кирилову одбрану су устали неки острашћени монаси и догодило се чак и то да је један од њих каменом погодио Ореста. Стражари који су окруживали царског намесника уплашили су се и побегли, али је народ одбранио свог управника. Све то говорило је о затегнутом стању које је постојало између различитих верских заједница у Александрији. Колико је та искључивост могла да нарасте показује и случај кад је по наређењу патријарха Теофила (384–412), Кириловог претходника на алаксандријској столици, 391. године спаљен знаменити Серапион са свим огромним књижним благом.
     За разумевање духовне климе у оновременом Византијском царству није без значаја ни податак да је филозофе с њиховом ученом тајанственошћу тада било лако осумњичити за заверу, али и оптужити за чаробњаштво и магију. Будући да је хришћанска црква оштро иступала против магије, није било тешко нахушкати не само властодршце него и вернике на оне који су упражњавали магијске радње. Поготово у окружењу какво је била Александрија у којој је све кипело од верске нетрпељивости. Јован из Никиу, египатски епископ из 7. века, у својој хроници управо истрајава на томе да је Хипатија магијским радњама просто опчинила велики број житеља Александрије. Истине ради, треба нагласити и чињеницу да су се понекад и учени људи, у жељи да прибаве славу, свесно издавали за магове. Неки од њих су и страдали, али се за њих не би могло рећи да су били мученици науке него мученици паганске вере.
     Кад је у питању Хипатија и њена трагична смрт, Сократ Схоластик нарочито указује на чињеницу да се на њу подигла људска завист. Замерено јој је што је често разговарала с Орестом с којим је иначе пријатељевала. Како то често бива, почеле су да се шире и гласине како она тобоже одговара царског намесника Александрије да се помири с Кирилом с којим је био у великом сукобу. Ни њени ставови нису могли наићи на одобравање хришћанских кругова, али, кад су је пријатељи позвали да се одрекне неких својих схватања, веома опасних у горљивој верској атмосфери тадашње Александрије, она је то одлучно одбила.
     Показало се да је оптужба да лоше утиче на намесника Ореста била довољна за најусијаније присталице александријског првосвештеника да почине злочин. Сократ Схоластик записао је сасвим одређено да је прост народ Александрије увек спреман на побуне и најсвирепије преступе и да се неће смирити док се не пролије крв. Овог пута њих неколико, које је предводио неки анагност (чтец) Петар, одлучило је да казни своју учену суграђанку. Једном приликом, у марту 415. године, кад се Хипатија у кочијама враћала кући, најпре су је пресрели и ухватили, а онда одвели у цркву која се звала Кесарион. Ту су је, како пише Сократ Схоластик, свукли до гола и испребијали на смрт. Како им ни то није било довољно, њено тело исекли су на комаде, однели до места званог Кинарион и тамо га запалили.
     Сократ Схоластик наглашава да је епископу Кирилу и свим хришћанима Александрије било жао због овог немилог догађаја. А онда доноси хронолошку одредницу Хипатијиног убиства: то се десило четврте године Кириловог епископства (412–444), у време десетог конзулства цара Хонорија (395–423) и шестог конзулства цара Теодосија II (408–450), у марту, током великог поста. Реч је о марту 415. године, а Ускрс је те године био 11. априла. Хипатија је усмрћена у животној доби од око четрдесет пет година, ако следимо оне који њено рођење стављају у време око 370, или у касним педесетим годинама, уколико верујемо онима који сматрају да је рођена између 355. и 360. године. Мада је због изузетне лепоте и памети – није лако разлучити шта је ту могло да буде одлучујуће – имала пуно удварача, никада се није удавала.
     У науци је доста расправљано о умешаности и могућој Кириловој кривици за Хипатијину смрт. Ову расправу додатно је отежавала оскудност и каткад опречност сачуваних изворних података. Премда је извесно да се александријски патријарх није могао слагати с њеним паганским ставовима, врло вероватно ни с њеним дружењем с Орестом, а засигурно ни с њеним „слободним” понашањем, утисак је да превладава мишљење да Кирил не може да буде одговоран за оно што се догодило.    Реч је о патријарху Александрије и великом црквеном оцу који је нешто касније, 431. године, на Трећем васељенском сабору у Ефесу однео важну победу над цариградским патријархом Несторијем (428–431) и обезбедио углед и звездане тренутке александријске патријаршије.

Хвалоспеви једног женомрсца

    За Хипатију без претеривања може да се каже да је била последњи велики александријски математичар и филозоф. Трагична смрт дала јој је и посебну ауру које у противном можда не би било јер остаје чињеница да дела ове научнице ипак нису сачувана. Неки од њених ученика отиснули су се преко Средоземног мора и стигли у Атину, на чувену Платонову академију, најбољу школу античког света, коју је нешто више од столећа после Хипатијине погибије, 529. године, затворио цар Јустинијан I Велики (527–565). Има савремених историчара који су склони да управо у том догађају виде крај старог и почетак средњег века.
    Колико је Хипатија завредила поштовање већ за живота, на особен начин показују стихови које је у њену част надахнуто написао Палада. Он је наступао са становишта киничке филозофије и са хришћанством није имао ничег заједничког. Штавише, хришћански монаси су код њега изазивали оштар подсмех. Палада је такође живео у Александрији, скоро у исто време као и Хипатија, и на неки начин био је расцепљен између тих историјских и верских антипода хришћанства и паганства, осећајући се подједнако неудобно и у једном и у другом. Он, коме су били страни похвала и патетика, који је хулио и жигосао све око себе, себи несвојствено хвалио је научницу из Александрије. И о њој записао:

„Када те угледам, при твојим
речима падам на колена
и дижем ка звезди Даници
свој поглед.
Јер ка небу иде све
што радиш, на небо упућује
лепота речи,
божанска Хипатијо,
ти, чиста звездо мудрости!”

    Ови стихови добијају на тежини кад се зна да их је саставио један љути сатиричар, познат по жаокама и отровним примедбама, а у великој мери женомрзачки настројен. Другим речима, Хипатија тешко да је могла да добије лепши и уверљивији хвалоспев од овог који је изашао из пера помало мушичавог и мрзовољног Паладе.
    Умна и себи доследна научница из Александрије није одолела слепим силама насиља, али њен истински живот није престао у марту 415. године. Напротив, у потоњим вековима њен значај у историји науке вреднован је веома високо. Из научног њен углед се на нарочит начин пренео и на поље књижевности и сликарства – постала је омиљена јунакиња појединих уметника. Тако разноликим и изнијансираним чарима жене – свезнадара није могао да одоли ни енглески свештеник, песник и романописац Чарлс Кингсли (1819–1875) који ју је 1853. године описао у роману „Хипатија”. Урадио је то с уобичајеним и разумљивим претеривањима својственим раздобљу викторијанске Енглеске, која више говоре о његовом времену него о раздобљу у коме је живела главна јунакиња. У роману, за који је изречена оцена да је пун садистичког еротизма, Кингсли је о Хипатији говорио као о „духу Платона у телу Афродите”.
    Далеко озбиљнију књигу о животу и раду знамените научнице, а на темељу историјских података, под насловом „Хипатија из Александрије”, написала је Марија Дзиелска, професор Јагелонског универзитета у Кракову.

Аутор:  Радивој Радић

„Сматра се да се у IX веку усталио обичај да примање монашког завета подразумева и промену световног имена. Онај ко би ступао међу калуђере, крштено име је замењивао другим које је симболизовало његово поновно рођење. Уобичајено је било да се узме монашко име које почиње истим словом као и дотадашње световно. Чувени Константин, један од солунске браће и словенских апостола, добио је име Кирил (Ћирило). Цар Андроник II Палеолог замонашио се под именом Антоније, а Јован VI Кантакузин (1347–1354) добио је име Јоасаф. Ипак, ово начело није било обавезно: Константин Псел постао је монах Михаило, односно, добио је име под којим је у византологији познат као велики филозоф, историчар и државник. Постојала су имена која су, бар у позним столећима византијске историје, била искључиво монашка: Вартоломеј, Гаврило, Герасим, Дионисије, Исаија, Теодул, Јаков, Јоаникије, Леонтије, Макарије, Мелетије, Никодим, Нифон и Сава.”

„О последњим годинама живота Лава Математичара не зна се готово ништа. У изворима је забележена једна занимљива епизода у којој је велики научник исказао пророчке способности. Он је опоменуо Варду, који је тада био готово свемоћан у Византији и носио титулу цезара, у то време највишу после царске, да му прети смртна опасност од младог, амбициозног и бескрупулозног Василија. Разборити Варда је већ подозревао од овог виспреног дошљака, човека огромне физичке снаге и изузетне бистрине, па је учењаково упозорење схватио веома озбиљно. Ипак, изгледа да није предузео довољне мере предострожности: приликом византијског похода на Крит, 866. године, цезар Варда је пао као жртва атентата, а Василије, донедавно само василевсов коњушар, убрзо је постао цар и оснивач македонске династије, најславнијег византијског владајућег дома.”
Извор: Радивој Радић, Цариград – приче са Босфора, EVOLUTA, Београд 2008.