Константинова даровница


Константинова даровница (лат. Donatio Constantini) је исправа Римокатоличке цркве у којој стоји да је римски император Константин Велики (307—337) даровао папи Силвестеру I (314—315) право на световну и духовну власт над Италијом и свим другим западноевропским земљама.

Овим документом служиле су се папе у средњем веку да докажу своје право да владају над другим државама и да истакну своју световну супремацију.

Лоренцо Вала, хуманиста и папин секретар, 1440. године доказао је да је даровница фалсификат (кривотворина) који је настао у 8. веку и да је требало да оправда папске тежње на световну власт

Када је султан Селим (1512—1520) хтео да од хришћана у свом царству одузме све цркве, патријарх Теолепт је успео да пронађе тројицу јаничара који су сведочили да су као чланови гарде султана Мехмеда Освајача присуствовали чину предаје неких цариградских четврти и да су због тога цркве у овим четвртима биле поштеђене. Селим је прихватио ово сведочанство и чак је дозволио да се поново отвори неколико цркава чија имена нису позната. Питање цариградских цркава отвaрено је и за време Сулејмана Величанственог, Селимовог наследника, и тада је прихваћена слична аргументација. Ипак, овакав приказ догађаја који је изградила османска и хришћанска традиција изазивао је недоумице још у османско време…


Године 1537. за време владавине Сулејмана Величанственог поставило се питање које ће хришћанске богомоље у Цариграду бити активне и тада се цариградски патријарх Јеремија I позвао на одлуку султана Селима. Сулејман се консултовао са шеихом, који је у исламском свету сматран највишим правним ауторитетом, а овај је изјавио да је, колико му је познато, град под власт Османлија дошао након опсаде. Наиме, муслиманска војна пракса правила је битну разлику између града који би се добровољно предао и оног који би пао након опсаде. У другом случају становници града који је трпео опсаду нису могли да задрже своје храмове и да уживају она права која би имали да су добровољно постали султанови поданици. Султан Селим јесте прихватио сведочанство остарелих јаничара, али су слични наводи присутни и у другим делима. Димитрије Кантемир је крајем 17. века написао историју Османског царства и то углавном користећи се турским изворима, иако је ретко експлицитно наводио одакле је црпео податке. Он је у књизи изнео тврдњу да је Цариград заправо капитулирао али да хришћани у граду нису схватили ситуацију па су напали султана и његову пратњу када су улазили у град. Разбеснели Турци су онда похитали на бедеме и освојили град. Због ове половичне капитулације султан је одлучио да хришћани могу да задрже цркве смо у једној половини града. У питању је, како се наводи, део града од Аксараја (Форума бика) до бедема. Ова прича очигледно представља у традицији изграђено објашњење зашто су неке цркве очуване. Кантемир наводи да му је извор неки турски историчар, али ова приповест се налазила већ у делу Historia Patriarchica које је настало један век раније.

Иако се овакав опис догађаја какав доносе Кантемир и његов нешто старији савременик Хусеин Хезарфен може одбацити као неверодостојан и као легенда настала са циљем да објасни потоњу цариградску реалност, Стивен Рансиман сматра да забележено сведочанство јаничара не треба у потпуности одбацити. Број становника Цариграда у 15. веку био је много мањи него у претходним периодима византијске историје па је он више личио на скупину мањих насеља него на један густо насељен град. Посебна насеља могла су (а за нека се са сигурношћу зна да су била) опасана посебним зидинама. Четврт Петион је дуго пре опсаде имала сопствене, посебне, бедеме. Нека од ових појединачних насеља могла су се, након пропасти главне одбране, одлучити на предају како је сваки отпор постао излишан. Неки каснији докази упућују на овакву могућност. Евлија Челебија је у 17. веку забележио да се неки рибари у Петриону називају потомцима Грка који су Мехмеду отворили капије Петриона и да су они на основу овог чина њихових предака ослобођени свих дажбина. Енгелски путописац Џемс Деловеј је у 18. веку забележио предање о томе како су неки опсађени, док је цар Константин бранио Капију светог Романа, из очајања или страха отворили освајачима капије Фанара. Распоред цркава које су се сачувале са само једним изузетком указује да се све налазе у четвртима Фанар или Псаматија која се налазила на југозападним падинама града. Султан Мехмед је освајањем Цариграда хтео да се афирмише и као грчки цар што можда објашњава и судбину Цркве Светих Апостола која је била друга по величини у граду. Ова црква је неколико дана по паду града додељена патријарху, али ју је он касније добровољно напустио.

Литература

Стивен Рансиман, Пад Цариграда 1453, Београд 2009.

Jeremija...Dimitrije Kantemir to su sve potomci arijevca sa sirijusa..

Царица Софија

Софија (рођена око 530. год, умрла око 602) била је супруга византијског цара Јустина II (565—578) и његова равноправна савладарка. Софија је по Јовану Ефеском била сестричина супруге цара Јустинијана I, Теодоре. За будућег владара се удала захваљујући утицају своје тетке, али је и после Јустинове смрти задржала титулу августе и велики утицај на двору и у политици. Софија је била, као и њена тетка, веома утицајна, али је за разлику од Теодоре, њен удео у власти био званично и потврђен титулом августе савладарке, што Теодора никад није успела да постигне[1].

Младост и прве године брака


Софија је била кћерка једне од сестара царице Теодоре, супруге цара Јустинијана I. Теодора је имала је две сестре, Анастасију и Комито. О Анастасији уопште нема података, па се због тога претпоставља да је Комито, коју је Теодора 528. године удала за Јустинијановог војсковођу Сита, била Софијина мајка[1]. С обзиром да је Софија 565. године када је постала августа већ имала удату ћерку Арабију, није могла бити рођена после 535. године[2]. Софија се удала за Јустинијановог сестрића, Јустина и пошто је вероватно кључну улогу у склапању тог брака одиграла царица Теодора, венчање је свакако обављено пре њене смрти 548. године, што би Софијино рођење померило неколико година раније, око 530, врло брзо након венчања Комито и Сита[2].

Пошто Јустинијан и Теодора нису имали деце, на двору је увек постојала притајена борба око места Јустинијановог наследника. Постојала су два законита претендента и оба су се звала Јустин — један је био син Јустинијанове сестре Вигилантије и Софијин муж, а други је био син Јустинијановог брата од тетке, Германа. Теодора је, наравно, подржавала Софијиног мужа и трудила се на све начине да потисне Германовог сина, тако да је Софијин муж већ након 552. почео да напредује у дворској служби — добио је место куропалата, дворског мајордома[3], које му је давало могућност да буде увек близу цара, за разлику од другог Јустина који је често био одсутан бранећи границе Царства.

Познато је да су Софија и Јустин имали двоје деце, ћерку Арабију и сина Јуста. Син изгледа није дуго поживео (умро је пре 565). Арабија је била удата за војсковођу Бодуарија који је наследио Јустина II на месту куропалата[3]. Као Теодорина блиска рођака, Софија је вероватно још за живота своје тетке, а касније и као супруга куропалата била добро упозната са начинима на које се долази до моћи, а вероватно ју је и Теодора спремила за улогу будуће владарке коју јој је била наменила од самог почетка[2]. Стога је врло могуће да је баш Софија одиграла кључну улогу у Јустиновом доласку на престо.

Јустинова савладаркa

Прве године заједничке владавине

Јустинијан је умро у сну, 14. новембра 565. године. Пре него што је умро, није именовао свог наследника, а Јустин, куропалат, био је у предности над Јустином, Германовим сином, јер се у тренутку цареве смрти налазио у престоници[2], за разлику од Германовог сина, који је у то време ратовао против Авара[4]. Док царева смрт још није била обелодањена, присутни сенатори су истог дана у тајности изабрали Јустина за цара. Софија се том приликом мудро држала по страни, међутим, према Корипу, дворском песнику који је детаљно описао Јустиново крунисање, народ их је обоје славио, називајући их двама светлостима света. Вероватно да је Софија била Корипова мецена с обзиром да је он у својим стиховима слави[2] — описао је такође и Јустинијанову сахрану коју је организовала царица Софија, а њу назива својом музом и царицом и заштитницом света. Историчари данас примећују да је песник подвукао равноправност царских супружника и Софијину водећу улогу у јавним церемонијама. Заправо, Корип искоришћава родбинску везу Софије са Теодором, која је била царица, и на основу тога закључује да је и сама Софија имала право на престо[2].

Јустинов опстанак на престолу и даље је био у опасности а угрожавао га је рођак Јустин, син војсковође Германа. Софија се побринула да се та опасност брзо уклони. Наводно, војсковођа Јустин је у првом моменту био лепо дочекан у Цариграду, међутим, врло брзо су његови телохранитељи уклоњени, а он сам је био послат у Александрију где је и убијен[4]. Визиготски свештеник, Јован из Биклара, који се тада налазио у Цариграду, без двоумљења приписује ову наредбу Софији, а такође наводи и како је царски пар тражио Јустинову главу као доказ да је овај мртав, а кад су им је донели, у бесу су је шутирали[4]. Било како било, Софија је на тај начин успела да Јустиново ступање на престо прође без трзавица. Положај Јустина и његове супруге сада је дефинитивно био учвршћен. На аверсу новца који је Јустин почео да кује, први пут у римско-византијској историји појавили су се цар и царица заједно, са свим царским инсигнијама и ореолима око глава, како заједнички држе скиптар у облику крста.

Софијина одлучност и присутност у политичком животу и одлучивању није нестала са учвршћивањем Јустина на престолу. Године 566. уклонила је Етерија и Адаија, двојицу сенатора који су били оптужени за велеиздају и покушај тровања Јустина[3]. Ова побуна вероватно је имала везе са ранијим незадовољством банкара, зато што је Етерије учествовао у завери коју су 562/3. године банкари организовали против Јустинијана[5]. Две године касније, 568, велики Јустинијанов војсковођа и евнух Нарзес, био је опозван са своје дужности намесника Италије. Неки извори наводе да се то десило по жељи локалне аристократије, међутим, Павле Ђакон и Константин VII Порфирогенит тврде да је Нарзес отпуштен због свађе са царицом Софијом која му је поручила, алудирајући на уобичајне задатке дворских евнуха, да ће га поставити за учитеља ткања њених пратиља[3]. Павле Ђакон тврди како се стари војсковођа толико уплашио од царице да се није усудио да се појави у престоници[3].

Очигледно је било да је Софија уживала потпуно поверење свог мужа, чему је доказ и чињеница да ју је Јустинодмах по ступању на престо крунисао и прогласио је августом, титулом коју Теодора није успела да добије[3].


Економска политика


Софија је имала великог утицаја на доношење економских мера и одлука које су се тицале царске ризнице. У жељи да придобије аристократију и крупне банкаре, Јустин је по ступању на власт вратио све јавне дугове. Јустинијан је веома често прибегавао присилном узимању зајмова од најбогатијих банкара, што се овом слоју никако није допадало, те су организовали устанак 562/3.[5]. Јустин и Софија свакако нису желели да ту класу имају за непријатеља, па је Јустин вратио дугове сопственим новцем. Теофан Исповедник тврди да је у овом гесту велику улогу имала заправо сама Софија, јер је она била та која је сазвала банкаре и зајмодавце и вратила им позајмљени новац[5], због чега ће она бити веома хваљена, док је Јустин, за разлику од ње, стекао глас тврдице[6]. Јустин се такође жалио да је наследио државу у дуговима[7], мада томе не треба придавати велику пажњу, с обзиром да је несташица новца у цараској ризници за време Јустина била више цикличне него структуралне природе[8]. Такође, Јустин је 565. и 568. вршио два потпуно почасна конзулата1 (редовни конзулат је укинут 541) при чему је искористио прилику да обдари водеће сенаторе и придобије цариградску светину јавним приредбама и играма.

Софија је водила рачуна да се из државне касе не троши више него што је преко потребно, те је Јустин прво 565. отказао плаћање данка Аварима[5], а касније, 572. године, и Персијанцима[6]. Овај потез је наравно био приписан тврдичлуку[5], мада су Софија и Јустин као основни циљ имали опоравак царске ризнице[5]. Корип, наравно, наводи како је разлог за овај потез била чињеница да је било испод части Царства и даље подмићивање варвара, међутим, јасно је да је основни разлог био чисто финансијске природе. Ова одлука ће, наравно, бити погубна по спољну политику Царства које се суочило са великом кризом након неколико тешких пораза у Подунављу и на Истоку. Кулминацију пораза представљао је пад тврђаве Даре у руке персијске војске, у новембру 573. године, након чега ће цар птпуно изгубити разум, а Царство је ипак наставило с политиком плаћања данка у замену за мир[5].

Црквена политика

Софија и Јустин II испрва су подржавали монофизите, међутим, касније су се приклонили православљу из политичких разлога. Јустинијан није био спреман да препусти престо некоме ко не исповеда правоверно хришћанство[3]. Теодор, епископ Цезареје, предочио је Софији овај Јустинијанов став почетком 560-их. Софија је одмах одбацила монофизитизам и пригрлила правоверно хришћанство, међутим, Јустинијан ипак није именовао Јустина за свог наследника, вероватно зато што није много веровао у искреност Софијине промене вере[3]. Заправо, врло је вероватно да је Софија остала и даље верна монофизитизму, с обзиром да је царски пар испрва остао у добрим односима са многим Теодориним рођацима који су сви били монофизити, нарочито са Теодориним унуком, богатим монахом Анастасијем, који је све своје богатство оставио царском пару[3]. Такође, песник Корип у својој похвали царском пару, написао је молитву Девици Марији коју наводно изговара Софија и у којој се велича божанска природа Христа2[3].

До 571. године Софија и Јустин II здушно су се трудили да издејствују помирење монофизитизма и правоверног хришћанства и да постигну уједињење цркве[9]. Такође су желели да измире и разне монофизитске секте. Након Јустиновог ступања на престо послали су Велизаровог посинка, монаха Фотија у Египат и Александрију, не би ли учинио нешто по том питању, међутим Фотије у томе није имао успеха [9]. Затим је Јустин у другој половини 566. године у Цариграду организовао неколико јавних расправа између монофизита и халкедонаца и којима је председавао патријарх Јован Схоластик[9]. Ове расправе, организоване с циљем да се покуша постићи договор о црквеном уједињењу, након годину дана нису донеле очекиване резултате. Онда је Јустин уприличио нови састанак са монофизитима на персијској граници, потом у Дари, и понудио им едикт у ком су заступници халкедонске догме начинили приличне уступке али су га монофизитски монаси одбили[9]. Након још неколико безуспешних покушаја, Јустин је 571/2. објавио нови едикт који је, иако прилично попустљив, био оштрији од оног понуђеног у Дари. Монофизитима је понуђено бацање анатеме на Халкедонски сабор уколико признају да су они криви за шизму, приклоне се правоверној цркви и прихвате правоверно причешће[9]. Међутим, Јустин није антемисао Халкедонски сабор и монофизити су се осетили превареним и побунили се. Стални порази у напорима да се црква уједини деловали су веома фрустрирајуће на владарски пар који је тај задатак схватао превише лично, тако да су Софија и Јустин решили да промене тактику[9]. Отпочео је период прогона монофизита — цркве су затворене, епископи и монаси утамничени или протерани, а монофизитско свештенство натерано да прихвати правоверно хришћанство[9]. Јован Ефески, монофизитски епископ, који је и сам на својој кожи искусио ове прогоне, као главног кривца за ове недаће монофизита види патријарха, који је учествовао у прогонима и вероватно утицао на Софију и Јустина да донесу такву драстичну одлуку[10], иако су обоје током целе седме деценије 6. века виђани како посећују монофизитске манастире нудећи поклоне калуђерима и калуђерицама не би ли на мирољубив начин прихватили православље[10]. Нико није био поштеђен — прогањани су чак и чланови Софијине породице, као нпр. Георгија и Антипатра, жена и ташта Јована, Тедориног унука, а Јованово име је било избрисано са конзуларног диптиха[10]. Линда Гарланд стога сматра да су својим поступцима, Софија и Јустин допринели још већем расколу између монофизита и правоверних[10].

Софија и моћ

Софија је била прва византијска царица која је владала на равноправној нози са својим мужем. Она сама је сматрала да полаже пуно право на престо на основу свог сродништва с Теодором, као и да је Јустин постао цар захваљујући тој родбинској вези. Јовај Ефески бележи следеће Софијине речи у којима она говори како је Јустиново лудило божја казна зато што он није довољно ценио њен статус савладарке[3]: Царство је дошло преко мене и мени се вратило: а он је кажњен и сад пати због мене, зато што ме није довољно ценио, него ме је запостављао[3].

Заједничка владавина огледала се на сваком кораку — кроз епиграме и говоре византијских великодостојника који су се обраћали обома као равноправним владарима као и скулптуре које су се дизале по престоници. Сам Јустин је кроз своје поступке потврђивао Софијин равноправан положај: прво ју је, наравно, прогласио августом одмах након свог крунисања, а затим је њено име дао разним грађевинама које је градио о царству — луци у Јулијану, две палате, једна поред луке, а друга на другој страни Босфора)[10]. Теофан тврди да је Јустин обновио јавна купатила у Таурусу и да им је такође дао Софијино име. У северозападном делу престонице, Деутерону, налазила се још једна палата која је добила Софијино име, као и палата на острву Принкипо. У самом граду подигнуте су бронзане статуе Јустина и Софије које помиње Јован Ефески, а у луци Нарзес је подигао групу скулптура које су почивале на стубовима и које су приказивале Јустина, Софију, њихову кћерку Арабију, као и Јустинову мајку Вигилантију. Такође је постојала још једна група скулптура које су приказивале Софију, Арабију и Софијину сестричину, Хелену[11].

Софија је свој владарски положај потврдила узимањем званичне титуле Елија, титуле коју су носиле царице Теодосијеве династије и њихове наследнице, Верина (супруга Лава I), Аријадна (кћерка Лава I и супруга Зенона и Анастасија I) и Зенона (супруга узурпатора Василиска, Верининог брата), али која није била додељена Еуфемији (супруга Јустина I) као ни Теодори, Софијиној тетки[3].

Софија је била и прва владарка која је била приказивана на фолису, бакарном новцу који је био у свакодневној употреби, и као пуноправни владар[16]. И раније су се царице појављивале на новцу — Јелена и Фауста, мајка и супруга Константина Великог, или Лицинија Евдоксија, супруга западноримског цара Валентинијана III и кћерка источноримског цара Теодосија II, као и Пулхерија, Теодосијева енергична сестра — али никад у истом рангу с царем и на новцу у свакодневној употреби[12]. Софија је, за разлику од њих, исто као и Јустин, приказана на престолу у одори са свим владарским инсигнијама које обележавају њен царски статус. На новцу кованом у Картагини, чак је додато њено име поред Јустиновог[3].

Спољна политика и Јустиново лудило

Одмах по ступању на власт, Јустин је одбио да плаћа данак Аварима који је Јустинијан био уговорио, а који су многи Византинци сматрали срамотом. Авари, међутим, нису одмах реаговали[13]. Одлучили су да се удруже са Лангобардима и да нападну Гепиде. Гепиди су тражили помоћ од Византије понудивши Сирмијум (данас Сремска Митровица) као награду за помоћ, али Јустин није ништа учинио по том питању[13]. Док су се Авари ширили по гепидским земљама, Јустин се докопао и Сирмијума и гепидског блага. У међувремену, Авари су постали врло јаки, и Лангобарди су мудро одлучили да се удаље од њих, те су кренули на Италију која је сад била лак плен[14], с обзиром да је 568. године био опозван стари Јустинијанов војсковођа Нарзес који је до те године био на функцији намесника Италије[14]. Само годину дана раније, визиготски краљ, Атанагилд, напао је византијску провинцију на Иберијском полуострву, Спанију[14], а 569. године маварски краљ Гармул напао је византијску провинцију Африку и убио афричког префекта Теодора[14]. Јустин није послао ни финансијску ни војну помоћ својим западним провинцијама јер се трудио да уштеди где је год могао[14]. Лангобарди су већ између 571. и 572. прегазили скоро читаву Италију, Гармул је убио заредом два афричка префекта, а нови визиготски краљ, Леовиглд, наставио је с нападима на Спанију[15]. Јустин не само да није послао помоћ својим западним провинцијама, него је 572. године одбио да плаћа данак и Персијанцима[14] под изговором да су Персијанци прогонили јерменске хришћане[16]. Чарке с Аварима је окончао тако што им је дао поклоне које им је раније ускратио и кренуо у помоћ Јерменима који су се побунили против персијске власти[15] са војском на чије чело је поставио свог рођака Марсија као главног заповедника војске[15]. Марсије је у почетку извојевао неколико победа у Јерменији, а онда му је у пролеће 573. године стигла необјашњива порука од Јустина у којој му се саопштава да је разрешен дужности[15]. У готово истом моменту, стигло је и обавештење да му је персијски краљ Хозроје I Ануширван кренуо у сусрет с великом војском. Дошло је до општег расула у византијској војсци, а Хозроје је без већег отпора заузео најважније византијско упориште на граници с Персијом, тврђаву Дара[15] новембра 573[16].

Јустин, свестан своје кривице за овај катастрофални исход, потпуно је полудео[15] и покушао је да скочи кроз прозор и да тако оконча живот, али су га слуге спречиле у томе[19]. Јустин је трајно изгубио ментално здравље, иако се то и раније примећивало — октобра 572. године цар је наредио да се његов зет, Бодуарије, избаци са силентијума3 и да се пребије, мада му се одмах потом извинио, највероватније по Софијином наговору[16]. Да би спречила сталне Јустинове покушаје да се баци кроз прозор, Софија је наредила да се поставе решетке. Јустинови насилни испади према његовим сарадницима и дворанима Софија је успевала да заустави плашећи га измишљеним монструмима[16]. Како би га одвратили од разноразних лудости, већим делом дана Јустина су слуге возале у покретном престолу док је цар слушао музику извођену на оргуљама[16]. Било је више него очигледно да Јустин више није био способан да влада. Пошто је на престолу морао бити физички и психички здрав мушкарац, било је неопходно да се Јустину нађе савладар.

Самостална владавина

У првом тренутку, Софија је морала да преузме власт у своје руке. По лекару Захарији, послала је поруку персијском краљу Хозроју I подсећајући га да води рат против царства на чијем се челу налазила нејака жена болесног супруга[17], као и да кад је он био болестан, да му је Константинопољ послао најбоље докторе који су га излечили[18]. Хозроје је био дирнут и пристао је на једногодишње примирје из ког је била искључена Јерменија и које је царске арке коштало 45.000 номизми[17][19]. Ово примирје касније је продужено на три године[3]. Међутим, било је јасно да се ускоро мора наћи савладар за Јустина, а с обзиром на њен положај у царству, било је природно да је сенат консултује у вези са одабиром кандидата за то место. Иако је било других чланова породице, између осталих, и Јустинов и Софијин зет, Бодуарије, Софија се свесрдно заложила да место цезара добије Тиберије, заповедник екскубитора (царске гарде)[3][17]. Софија се потом постарала да Јустин у једном моменту луцидности усвоји Тиберија, тако да је Тиберије проглашен 6.[17] или 7[12]. децембра 574. године цезарем, под именом Тиберије II Константин[21]. Пошто га је Јустин и усвојио[12][3], Тиберије се, непосредно пре преузимања положаја цезара, заклео да ће поштовати Софију као царицу и мајку[21], и да јој никада неће нанети зла[3].

Софија је наставила да се понаша као равноправни владар са Тиберијем, нарочито кад је било у питању трошење новца из царске касе[3]. Тиберије је сматрао да је Јустин накупио огромно богатство и почео је да га троши на одбрану граница царства, као и стицање популарности коју је Јустин изгубио[19]. У складу с тим, Тиберије је обилно даривао народ и укинуо је порезе на хлеб и вино које је Јустин био увео[22]. Такође је пристао да Аварима плаћа великодушни данак од 80.000 номизми[22] годишње у замену за савезништво и одбрану граница царства у Подунављу, што је Тиберију омогућило да 575. године почне да премешта војску из Тракије и Илирикума на Исток, на границе са Персијом. Затим је склопио трогодишњи мир са Персијанцима и пристао да им плати 30.000 номизми[22]. Обезбедивши тако сигурност на на истоку и на Балкану, Тиберије је послао војску са Јустиновим зетом Бодуаријем на челу у поход на Италију на Лангобарде[22].

Софија је била огорчена на њега због великих количина новца које је трошио на походе и стално му је пребацивала да је расипник[3]. Према Гргуру Турском, једном приликом, пошто је Тиберије потрошио неких 7.200 фунти злата, Софија му је пребацила да ће довести Царство до просјачког штапа и да расипа новац који је она с тешком муком сакупила, на шта јој је Тиберије одговорио да се он само труди да очисти двор од свега оног што је она сакупила неправдом, пљачком и отимачином[3].

Софија, Тиберије и Инона

Софија није била спремна да дели своје место царице августе са Тиберијевом женом, Иноном. Јован Ефески бележи следећу Софијину изјаву: Док сам жива своје царство ни круну другој предати нећу, нити ће друга ући овде [у царску палату] све док је живота у мени[3][23].

Инона je била присиљена да са децом живи у оближњој палати Хормизда, а не у царској палати заједно са својим мужем који је могао да посећује њу и децу само ноћу[23]. Софија је отишла толико далеко да је Инони забранила приступ царској палати и онемогућила дворанкама и супругама достојанственика да посећују Инону и указују јој дужно поштовање. Инона је на крају, страхујући за сигурност себе и своје деце, напустила Константинопољ и населила се у Дафонудону. Софија је изгледа сматрала да Јустин, као август, може себи да тражи помоћ и заменика, али не и да угрожава њен положај августе.


Међутим, Софија је ипак сматрала да је њен положај августе угрожен и да би га учврстио само брак са владарем. Каснији извори, као нпр. Теофан, наводе да су Тиберије и Софија били љубавници, као и то да је Софија у ствари планирала да се уда за њега, не знајући да је Тиберије ожењен[3][23][17]. Према Теофану, сазнала је за постојање Иноне тек кад је ова дошла с децом у Константинопољ али је мало вероватно да је то истина. Штавише, Софија се надала да ће Тиберије отерати Инону и оженити се њоме, тако да му је то предложила након Јустинове смрти 4. октобра 578. године, преко посланика кога је она лично послала Тиберију, као и преко патријарха Евтихија (наследника Јована Схоластика) који му је саветовао да би требало да се разведе од Иноне и да се ожени Софијом или њеном кћерком Арабијом, која је тад већ била удовица[23]4. Тиберије је одбио овај предлог, предложио Софији да се сматра царицом-мајком и дозволио јој да остане у царској палати (мада Софија није имала ни најмању намеру да се сели). Према речима Јована Ефеског, Тиберије је Софију уважавао и указивао јој дубоко поштовање, иако она то није знала да цени[23].

Пошто је била одбијена, Софија није имала другог избора него да дозволи Инонин долазак у Константинопољ. Међутим, Инона и Тиберије нису веровали наводној Софијиној доброј вољи, па је Инона, уместо у великој пратњи достојној будуће царице, ушла у Константинопољ тајно и ноћу, у пратњи само једног чамџије. Према већ раније уговореном плану, Инону су дочекали сенат и патријарх и одмах је прогласили царицом доделивши јој царско име Анастасија, након чега су је политичке странке поздравиле на Хиподрому.

Последње деценије

Пошто је Тиберије био крунисан за апсолутног владара 26. септембра 578. године[21], девет дана пре Јустинове смрти, није било никаквих трзавица ни проблема при његовом ступању на престо. Иако се Тиберије према Софији односио са дужним поштовањем, она није била задовољна исходом догађаја ни променом у свом положају, па је покушала још једном да преокрене ствари у своју корист. Према савременику догађаја, франачком историчару Гргуру Турском, Софија је искористила прво Тиберијево одсуство из престонице да организује заверу у корист Јустинијана, рођака њеног покојног супруга, за кога је сматрала да ће бити савитљивији од Тиберија[21]. Тиберије се хитно вратио у Цариград, пресекао заверу и лишио Софију свих њених поседа и богатства оставивши јој само скромну ренту[21]. Такође ју је ставио под дискретни надзор, уклонивши све њене слуге и доделио јој друге који су њему били одани. Јустинијан, који је у првом моменту био кажњен, пао је у велику царску милост јер је било више него очигледно да је једини и главни организатор завере била Софија[21]. Јован Ефески у свом опису догађаја закључује да су Софијине недаће казна Божија за прогоне монофизита које је Софија вршила, као што је Јустиново лудило било њему казна за исти чин[24]. Јован Ефески тврди да је Тиберије такође открио да је Софија изнела из царске палате знатну количину злата као и других предмета који су били царско власништво[24]. Цар је поновио да ће је поштовати као мајку, али је убрзо постало јасно да је Софија најзад истиснута у други план. Понуда да буде царица-мајка била је двоструко увредљива за Софију: не само зато што је хтела да се уда за Тиберија, него и зато што је положај царице мајке био исти као и царице супруге, док је Софија желела да активно учествује у власти, као што је то радила за живота свог мужа Јустина[24.

Инона Анастасија је, почев од 578/9, почела да се појављује на новцу уз свог мужа што је била почаст некада резервисана за Софију. Поштп стара августа није показивала намеру да се исели из својих одаја у царској палати, Тиберије је доградио северно крило палате у које се сместио са породицом јер није хтео да противуречи Софији[24. Најзад, између 579. и 580, Софија се иселила у палату Софијају за коју Теофан тврди да је изградио Тиберије Софији у част[255. У сваком случају, Софијино пресељење ни у ком случају не треба тумачити као падање у царску немилост, јер ју је Тиберије и даље високо уважавао и захтевао од свих да је поштују као његову мајку. Софија је и даље била третирана као августа и ако се иселила, сигурно је било својом вољом[25.

Маврикије

Иако је Софија сада била потиснута у други план, њено мишљење је још увек било цењено. Тиберије је у августу 582. лежао на самртничкој постељи, можда усред последица тровања поквареним дудом[25]. Осетивши да му је дошао крај, позвао је Софију и затражио њен савет у вези са одређивањем престолонаследника. Она му је предложила успешног војсковођу јерменског порекла Маврикија и предлог је прихваћен. Софија, која је имала тек нешто више од педесет година, наводно је планирала да се уда за Маврикија, међутим, Тиберије ју је надмудрио последњи пут пошто је Маврикија оженио својом ћерком Константином[25]6.

Иако опет изиграна, Софија је овај пут остала у пријатељским односима са новом царицом. Пред крај Мавркијеве владавине, за Ускрс, 26. марта 601. године Константина и Софија припремиле су круну на дар Маврикију, али је цар поклон окачио изнад олтара Свете Софије у Цариграду и на тај начин дубоко увредио обе августе. Обе царице су биле погођене и ражалошћене и Константина је празник провела у свађи са мужем.

Након овога, у изворима више не постоји ни један други податак о Софији. Почетком 602. подунавска војска се побунила и извикала за цара центуриона Фоку који је затим свргнуо и погубио Маврикија и његову породицу. Могуће је да су у овим немирима Фокине присталице убиле и саму Софију[25].

Напомене

1. Конзулат је већ у 2. веку нове ере постала потпуно церемонијална функција. Од конзула се очекивало да о свом трошку приређује такмичења, светковине, позоришне представе, да набавља бесплатно жито и сл. Зато су од 3. или 4. века конзули били искључиво чланови царске породице и понеки од најугледнијих и најбогатијих сенатора. Јустинијан I је укинуо функцију конзулата и од тада током 6. века, па чак и у 7. веку, цареви врше стриктно церемонијалне конзулате који су били још један изговор за приређивање игара и церемонија.
2. Главно питање размимоилажења између правоверног хришћанства и монофизитизма је и тумачење Христове природе, која је за монофизите била једна и божанска, док за правоверне хришћане Христ има две природе — божанску и људску.
3. Силентијум (грч. σιλεντιον; лат. silentium) је био заједнички састанак сената и конзисторија. Јустинијан I сматрао је силентијум највишим судским органом, мада је био сазиван и ради одржавања свечаних церемонија, слављења цара или примања страних амбасадора. Након нестанка конзисторија, силентијум је постао синоним за свечана догађања.[20]
4. Бодуарије је погинуо 576. године у борби са Лангобардима.[22]
5. Теофан овде греши јер је ту палату изградио још Јустин[25
6. Тредголд наводи да је Тиберије именовао заправо два цезара, Маврикија и Германа, најмлађег сина Јустинијановог рођака Германа и да је имао намеру да подели царство на источно и западно, као што је то урадио Теодосије 395. године, где би Исток припао Маврикију, а Запад Герману. Међутим, највероватније је да је Герман одбио указану почаст, тако да је Тиберије, један дан пре него што је умро, крунисао само Маврикија као свог наследника.[26]
Библиографија

Литература

L. Garland, Sophia (565—601). у Byzantine Empress, Women and Power in Byzantium, AD 527—1204, London and New York 1999, стр. 40—58. (извор)
L. Garland. Sophia (Wife of Justin II). De Imperatoribus Romanis. An Online Encyclopedia of Roman Emperors (извор)
W. T. Treadgold, A history of the Byzantine state and society, Stanford University Press, 1997 (ISBN 0804726302 извор)
Averil Cameron, Bryan Ward-Perkins, Michael Whitby, The Cambridge Ancient History: Late Antiquity: Empire and Successors, Ad 425-600. Cambridge University Press, 2000, ISBN: 0521325919 стр. 86-94
Oxford Dictionary of Byzantium III, Oxford University Press, London, 1991 (ISBN: 0-19-504652-8)

Za sad nemas ni jedan izvor stariji od 30 godina...znaci resavska skola...

Ti slijep ili ?

АВЕ СЕРБИУС: Нећете веровати колико је римских императора родом из Србије!



Некада давно, у једној непрегледној империји које је прво и за сада једино у историји успело да обједини под исту капу западни и јужни део европског континент, постојале су провинције које ће и државно и друштвено па чак и биолошки посрнулом Римском царству продужити живот за бар два додатна века, ако не и више. Те провинције су биле смештене на простору данашње Србије.

Премда освојене још у другом веку пре нове ере, никада нису у пуном смислу романизоване, као што се то десило са Галијом и Хиспанијом. Узрок томе пре свега треба тражити у жилавости, анархичности, антиауторитативности, ћудљивости, тврдоглавости и конзерватизму ондашњег балканског (српског) становништва: свака сличност са данашњим житељима овог прелепог полуострва није случајна.

Чак и када је Сирмијум, данашња Сремска Митровица, постала престоница огромне префектуре Илирикума и једна од четири престонице целог царства, унутрашњост наших земаља остала је у највећој мери дивља и неспутана.

Ово се показало као пресудно у историји Рима, али и као пресудно за потоњу историју света. Тај је дивљи Балкан од трећег века па надаље био резервоар из кога је империја црпела снажне цареве и лудачки храбре легионаре који су је одржавали у животу када су сви њени остали поданици били спремни да падну на колена пред варварима. Нећемо се бавити извлачењем паралела са садашњицом, али сте ви слободни да их извучете. Можда једнога дана Балкан поново спаси Европу.

Ако сте спремни да зароните у овај свет сплетки, династичких борби, грађанских и спољних ратова, и паклене амбиције која је омогућила простим пастирима да постану господари свет, идемо!

Maksimin-Tracanin-1-670x506

МАКСИМИН ТРАЧАНИН ИЛИ МАКСИМИН ПРВИ

Рођен је око 173. године у Тракији или Мезији. За цара га је 235. извикала војска у Мајнцу, након што је претходно прво убила императора Александра Севера. Ово је први цар који никад није крочио у Рим. Наводно је био дивовске грађе и веома јак, а хришћане је немилосрдно прогањао. Убила га је Преторијанска гарда 238. код Аквилеје.

ДЕЦИЈЕ ТРАЈАН

Рођен је у близини Сремске Митровице, тада Сирмијума, у селу Будалија које се данас зове Мартинци. Војска га бира за цара 249. године. Прогањао је хришћане, а српско народно предање његову тврђаву смешта на Цер и сматра га демоном од кога потичу најбољи јунаци.

Погинуо је 251. године у области данашње Добруџе у бици против Гота. Први је римски цар који је погинуо у боју, а убрзо након тога је деификован, односно проглашен за божанство.

ХОСТИЛИЈАН

Не зна се тачан датум његовог рођења, али се претпоставља да је то било после 230. године. Родио се у породици Деција Трајана у Сирмијуму. Већ за живота свог оца поштован је као царевић. Када су његов отац и старији брат Хереније погинули војска је извикала за цара Требонија Гала који је Хостилијану признао право на царску титулу и усинио га. Умро је 251. године (није владао ни годину дана) у Виминацијуму, данашњем Костолцу, од куге. Познат је као први цар у 40 година који је умро природном смрћу.

Klaudija-II-Gotski-3-670x466
КЛАУДИЈЕ ДРУГИ ГОТСКИ

Вероватно је из околине Сремске Митровице или Дарданије. Након што је победио Готе у бици код Ниша 268. године војска га бира за цара. Познат је по томе што је 14. фебруара 269. наредио убиство једног хришћанског монаха који је касније постао познат као Свети Валентин. Умро је од куге почетком 270. Римски сенат га је деификовао под именом Божански Клаудије Готски.

КВИНТИЛ

Брат Клаудија Другог. Изабрала га је војска одмах по братовљевој смрти, а избор је потврдио сенат. Међутим, дунавске легије су изабрале Аурелијана. Владао је између 17 и 177 дана. Различите верзије о томе како је умро постоје, од тога да се убио јер је знао да не може да угрози конкурента до тога да га је његова војска убила због дисциплине коју је покушао да уведе. Сматра се умереним и способним човеком. Углавном, скончао је у Аквилеји.

АУРЕЛИЈАН

Рођен у околини Сремске Митровице септембра 214. године, на малом сеоском имању. Мајка му је била свештеница Соколовог култа. Дунавске су га легије извикале за цара након смрти Клаудија Другог. Познат је као поборник митраизма и култа Непобедивог сунца, и као фискални реформатор. Међутим, најбитнија ствар коју је урадио било је рушење отцепљеног Галског царства и његово враћање под окриље Рима. Владао је пет година, до 275. Умро је изненада у часу када је планирао освајање Месопотамије.

ПРОБ

Рођен је 19. августа 232. на једном сеоском имању у околини Сирмијума. 277. године побеђује надмоћнијег претендента Флоријана и постаје цар. 282. убија га војска јер их је натерао да копају канале у Сирмијуму по врелом летњем дану. Касније су се покајали и сахранили га уз све царске почасти. Његов брат и рођаци су били хришћани и епископи у Цариграду. Познат је по томе што је први дозволио да се винова лоза сади ван Италије, и то на брду Главица на Фрушкој гори, код данашњег села Шуљам, али и код Смедерева на Златном брду, где је зачета и аутохтона сорта грожђа Смедеревка. Дозволио је и садњу у Галији, Британији и Шпанији.

Dioklecijan-5-670x476
ДИОКЛЕЦИЈАН

Цар Дукљанин из наше народне поезије није рођен у Србији, али је рођен у истом етно-културном миљеу: верује се да му порекло вуче из данашње Црне Горе, тада Дукље (Диоклеје) па отуд и његово име. Светлост дана је угледао у околини Сплита око 244. године. Отац му је вероватно био роб, или ослобођеник. Војска га је извикала за цара 285, а владао је 20 година. Један је од најбитнијих римских императора уопште, и познат је као највећи реформатор још од времена Августа. Прогласио се сином Јупитера и увео правило да пред њим сви морају падати ничице и поштовати га као живог бога.

Са њим се завршава принципат а почиње доминат. Творац је римског државног социјализма. Створио је тетрархију, односно четворовлашће (два августа, један на западу а други на истоку, који именују два цезара као своје заменике), и повукао се на своје имање да би садио купус. Царство је после тога упало у потпуно расуло, али он није хтео да се врати на положај иако су га молили, духовито се правдајући укусом купуса из своје баште. Умро је 311. године у 67. години живота. Остаци његове сплитске палате данас су сам центар овог далматинског града.

МАКСИМИЈАН

Рођен је око 250. године у близини Сремске Митровице, у сиромашној породици. Диоклецијан га је начинио цезаром 285, а наредне је постао август, једнак Диоклецијану. Повукао се са трона истовремено са својим ментором, 305. године. Наредне се вратио, поново постао цар, уздигао Константина Великог, али га је збацио син Максенције.

Tetrarsi-rimski-imperatori-6-670x446

КОНСТАНЦИЈЕ ХЛОР

Рођен 31. марта око 250. године негде у Илирији. Развео се од Јелене, ћерке нишког гостионичара са којом је имао сина који ће касније постати Константин Велики, и оженио Максимијановом пасторком Теодором. За цезара је проглашен 293. године, а када су Диоклецијан и Максимијан абдицирали уздигнут је на положај августа заједно са Галеријем. Био је господар запада. Умро је Британији, а сахрањен је у Галији која га је обожавала.

ГАЛЕРИЈЕ

Илирског порекла, рођен је око 250. године у околини Сербике, данашње бугарске престонице Софије. За цезара га је именовао Диоклецијан, а титулу августа уместо њега узео када се Дукљанин повукао са трона. Познат је по Гамзиграду код Зајечара, који је као Феликс Ромулијану саградио у част своје мајке и где се повукао пред крај живота. Премда је прогонио хришћане, 311. године донео је едикт о толеранцији који ће Константин две године касније Миланским едиктом потврдити. Умро је исте године, вероватно од канцера.

СЕВЕР ДРУГИ

Флавије Валерије Север је био војник из неке од балканских провинција. Од 305. је био савладар Констанција Хлора на Западу, а Галерије га је именовао за августа 306. године. У сукобу са Максенцијем доживео је катастрофалан пораз због кога је абдицирао. Максенције га је убио наредне године.

Konstantin-Veliki-statua-u-Jorku-8-670x531

КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ

Рођен је у Нишу 27. фебруара 272. године, од оца Констанција Хлора и мајке Јелене, ћерке нишког крчмара који је био пореклом из Битиније. Војска га је у близини данашњег Јорка извикала за августа по смрти његовог оца, након чега је ушао у крвави грађански рат против Максимијана и његовог сина Максенција којег је победио у чувеној бици код Милвијског моста, када ставио хришћански крст на штитове своје војске тврдећи да га у сну посетио анђео и рекао му да то уради. Пошто је на супротној страни била војска Непобедивог сунца ова битка се сматра симболичном прекретницом историје.

Познат је као император који је хришћанство подигао на ниво државне религије, иако то технички није тачно: оно што је урадио је давање привилегованог положаја Цркви и спровођење верске толеранције. Натерао је епископе да се у Никеји договоре око догматских основа нове вере. На месту античког Бизанта подигао је Нови Рим који ће потомство назвати Константинопољом, Срби Цариградом, а Турци Истанбулом. Крстио се тек на самрти 337. године, а крстио га је Евсевије Никомедијски, један од првака аријанске секте.

МАКСЕНЦИЈЕ

Премда се не зна тачно где се родио, био је син Максимијана који је био родом из околине Сирмијума. Светлост дана је угледао 278. године, а цар западног дела царства је био од 306. до 312. године, када се после битке код Милвијског моста 28. октобра – на годишњицу свог устоличења шест година раније – удавио у Тибру. Тело му је пронађено наредног дана. Познат је по томе што је на свој барјак ставио Непобедиво сунце, односно Сол Инвицтус. Хришћанска пропаганда га је у потоњим вековима сатанизовала.

МАКСИМИН ДАЈА

Рођен је 20. новембра 270. године на подручју данашње источне Србије. Надимак Даја је понео из сељачког детињства. Галерије му је био ујак. Август је постао 310. године, уз помоћ сопствених војника. У сукобу са Лицинијем извукао је дебљи крај и умро је 313. године.

ЛИЦИНИЈЕ

Рођен је око 250. године у Дакији или у Мезији. Галерије га је уздигао на ниво августа запада 308. године. Заједно са Константином Великим донео је Милански едикт којим је потврђена верска толеранција коју је Галерије објавио две године раније, и постао сувладар са њим, па чак оженио и његову сестру. Водио је два грађанска рата против Константина: први је завршен миром иако је тешко поражен, али други 324. године није. Заробљен је у Византу, будућем Цариграду, одведен у заробљеништво у Солун и после – по Константиновом наређењу – погубљен заједно са својим сином, Константиновим сестрићем. Српски средњевековни родослови га именују као претка Стефана Немања.

Konstancije-II-10-670x609

КОНСТАНЦИЈЕ ДРУГИ

Средњи син Константина Великог рођен у Сирмијуму 7. августа 317. године. За цезара га је именовао отац. На управу је добио читав исток царства, док су његова два брата добила остатак. Био је на страни аријанске секте и након грађанског рата постао једини господар империје. Умро је изненада код Тарса у Киликији 3. новембра 361. године.

ВЕТРАНИОН

Родио се у Мезији, на територији данашње Србије, а за цезара се прогласио у Сирмијуму 350. године на захтев Константине, ћерке Константина Великог. Констанције ИИ га је прво прихватио за сувладара, чак су се и срели у Нишу, али је онда променио мишљење и приморао Ветраниона да абдицира. Живео је као обични грађанин у Малој Азији, примавши издржавање од државе. Вероватно је извршио самоубиство око 360.

Julijan-Otpadnik-11-670x443

ЈУЛИЈАН ФИЛОЗОФ

Познат и као Јулијан Отпадник, јер је одбацио хришћанство и покушао да врати точак историје уназад, на паганштину, родио се 17. новембра 331. или 332. године, у Цариграду, у породици Константина Великог. Није технички “српски” император али јесте из породице која је са територије српских земаља и из истог етно-културног миљеа.

Одрастао је у изолацији и заточеништву Констанција ИИ који га је потом 355. године прогласио за цезара. Касније је отпочео грађански рат са њим, из кога је вештином и стицајем околности да је Констанције изненада умро природном смрћу у Киликији, изашао као победник.

У складу са покушајем обнове паганских култова, познат је и по делу “Против Галилејаца” који је учени вид полемике са хришћанском црквом. Погинуо је 26. јуна 363. године у бици са Персијанцима, храбро покушавајући да помогне својим војницима на зачељу на које је непријатељ ударио с леђа. Стрела му је пробола јетру.

ЈОВИАН

Родио се у Сингидумуму, односно Београду, 331. године. Једини је Београђанин на римском трону. Отац му је био заповедник царске гарде императора Констанција ИИ. По смрти Јулијана Отпадника извикан је за цара од стране војске, али се верује да су га легионари помешали са другим Јовијаном који је био главни нотаријус. Одмах је постигао понижавајући мировни споразум са Персијанцима, и вратио хришћанство на ниво државне религије.

Спалио је библиотеку у Антиохији у складу са хришћанским уверењем и увео смртну казну за обожавање предачких богова, да би касније то проширио на партиципацију у паганским церемонијама. Био је следбеник православља, за разлику од неких хришћанских претходника који су више нагињали ка алтернативној догматици. Владао је само осам месеци. Умро је у сну, или од испарења из свеже окречених зидова своје собе или га је убио дим од лошег угља који је ложен у њој.

Kolos-iz-Barleta-za-koga-se-veruje-da-je-Valentinijan-I-12-670x456

ВАЛЕНТИНИЈАН ПРВИ

Родио се 321. године у Цибали, данашњим Винковцима у Хрватској. Премда није технички рођен на територији наше земље, рођен је у градићу који је био сателит Сремске Митровице. Био је официр у царској гарди и под Јулијаном и под Јовијаном, а војска га је изабрала за цара након смрти овог потоњег. Поделио је царство са својим братом Валенсом, тако што је за себе узео запад. Владао је 11 година. Умро је 17. новембра 375. Био је хришћанин, али је толерисао пагане. Био је против богаћења црквеног клера. Стао је на страну православља у борби са донатистима.

ВАЛЕНС

Брат Валентинијана, владао је три године дуже од свог брата. Родио се 328. године исто у Цибали. Сукобљавао се са Сасанидима, а ратовао је и против Гота од којих је изгубио битку код Хадријанопоља, успут изгубивши и живот. Валенс је био аријанац, па је његова смрт значила и коначну пропаст те верзије хришћанства.

ГРАЦИЈАН

Био је син Валентинијана И из брака са Марином Север, а рођен је у Сремској Митровици 8. априла 359. године. За августа га је прогласио отац, али је војска за цара прогласила његовог полубрата Валентинијана ИИ. Он је избор прихватио, али се убрзо показало да стварна власт лежи у његовим рукама. Када је погинуо Валенс поделио је царство са источним царем Теодосијем. Облачио се као Скит, а за телохранитеље је држао Алане, због чега је дошло до побуне у војсци. Убијен је 383. године. Познат је по томе што је први престао да носи обележја врховног свештеника, што је уклонио статуу богиње Победе из Сената и што је православље подигао на ниво државног хришћанства. Забранио је све паганске култове.

Valentinijan-II-13-670x328

ВАЛЕНТИНИЈАН ДРУГИ

Син Валентијана И, родио се у Триру 371. године. На списку се налази због порекла свог оца, који је из Цибале. Био је цар на Западу од 375. па све до своје смрти 392. године. Од 383. године делио је империју са Теодосијем који је господарио Истоком. Император је био само формално. Када му је један римски војсковођа франачког порекла, Арбогаст, на његове очи убио пријатеља а Валентинијан ИИ хтео да га отпусти, овај је поцепао ту наредбу. Нађен је обешен, али се не зна да ли је убијен од стране Арбогаста или се сам убио.

КОНСТАНЦИЈЕ ТРЕЋИ

Родио се у Нишу, али се не зна тачно када, и био је скромног порекла. Титулу патриција је добио због војничких заслуга. Женидбом са полу-сестром Хонорија постао је његов савладар, али Теодосије ИИ то није хтео да прихвати. Претња новим грађанским ратом окончана је 2. септембра 421. године када је напрасно умро.

МАРКИЈАН

Рођен је у Тракији или Илирику око 390. године, а напредовао је кроз војску од обичног војника до заповедника. Захваљујући подршци сабораца постао је сенатор, а 450. године на позив сестре преминулог Теодосија ИИ и император. Одбио је да плаћа понижавајући данак Хунима који су се због тога окренули Западу – којим се Маркијан није интересовао – и почели његову пљачку. Мирио је епископе на Четвртом васељенском сабору. Умро је 457. године, вероватно од гангрене. Православна црква га поштује као светитеља. И њега, и његову жену.

ЈУЛИЈЕ НЕПОТ

По многима последњи легитимни западни римски император, рођен је око 430. године у Далмацији, у богатој породици. Био је сестрић чувеног војсковође Марцелина – пореклом из наших крајева – који је практично отцепио Далмацију од Запада (Далмација у Римској империји је обухватала не само узани појас морске обале већ и земљиште западног дела Крајине и Босне, затим Херцеговину, Црно Гору и делове Србије) и владао њом као независном државом 14 година. Када је Марцелин убијен на Сицилији, Јулије је постао заповедник Далмације.

Ставља се под власт Цариграда, и спретношћу, претњом оружјем и игром престола постаје император Запада. Смењује га у пучу војсковођа Орест и проглашава за цара свог малог сина Ромула Августула кога ускоро смењује варварски краљ Одоакар. Непот, међутим, остаје легитимни цар и номинални господар Запада. Одоакар постаје господар Италије, у сваком смислу.

Телеграф.рс

Rodjeni na teritoriji DANASNjE Srbije  ...Kad su bili rodjeni, nije bilo ni Srbije ni Srba na Balkanu

Mozda...ali ti ne mozes to da dokazes...