Njegovi postovi nemaju veze ni sa jednom temom u kojoj piše to si valjda razumeo do sad 

Princip rada

The incendiary liquid was housed in a sealed tank (1), which was heated to near boiling point by means of a brazier or furnace box (2). It was served by one or two sets of hand-operated bellows (3). When the device was ready to be used two crewmen would pump air into the tank by means of a two-handed pump (4). An extant force pump of this kind is housed in the Museo Arqueológico Nacional in Madrid. When the pressure was sufficiently high inside the tank a valve (5) would be opened, and the liquid would be forced through a tube, which led to the siphon, or spout. Some means of directing this – most likely a simple hand-turning bar (6) – allowed the siphon to be aimed. As the liquid jetted out of the nozzle it was ignited by means of a wick lamp (7), located just beneath the siphon nozzle ( 8 ). The ‘infernal fire’ would then continue on its way towards its target – ideally hitting the decks or sails of an enemy ship.

Experiments have shown that ranges of around 12–15m could be achieved, more than enough to bridge the gap between two galleys closing for battle. Greek Fire burned on everything it touched – ships, men, and even the surface of the sea itself. It is hardly surprising it was dubbed ‘infernal fire’. Because of its strategic value and the secrecy surrounding its use, Greek Fire projectors were only fitted to the dromōnes of the imperial fleet – the Karabisianoi. In the Tactika it is claimed that the main siphōn in a dromōn could sometimes be augmented by two secondary siphōnes, mounted on each beam of the ship, but whether these were small hand-held siphōnes or more substantial fitments is unclear.

Vizantijska i arapska flota u formaciji kod Krfa 880.



The engagement shown here was fought off the Ionian Islands in 880, and pitted a small Byzantine thematic fleet supported by 45 Karabisianoi dromōnes against an Arab raiding force from Sicily.

The two forces encountered each other unexpectedly in straits between Kerkyra (Corfu) and the Greek mainland. Both sides arrayed for battle, but neither was willing to risk attacking the other. In the end the two fleets separated, only for the Byzantines to launch a rare night attack which destroyed the Aghlabid fleet.

In our view of the stand-off the Byzantines have deployed in a crescent formation, supported by a reserve, while the Arabs have formed up in four successive lines, with the heavier vessels in front. The Arab flagship (1) is located in the centre of the front line, as is that of his Byzantine counterpart (2). In the Arab fleet, secondary warship lines (3) are deployed behind the vanguard.

 These wings or secondary lines are commanded by Arab and Byzantine (4) squadron commanders, in their own flagships. Both sides have halted just outside extreme missile range, and are about to lower their masts as these would be a liability once battle had commenced. Those vessels carrying heavy missile weapons have been deployed in the rival front ranks, where the Arab (5) and Byzantine (6) ballista crews will have a clear field of fire when the two fleets close to within range.

 

Византијске игре речи
По имену те познајем

Стари Римљани, чувени по свом језгровитом, проницљивом и тачном изражавању, дали су велики допринос светској ризници мудрих мисли и изрека. Једна од њих је и изрека комедиографа Тита Макција Плаута и наведена је у „Персијанцу”, једној од двадесет једне његове сачуване комедије. Реч је о сцени у којој лукави роб Токсил продаје своднику Дордалу слободну девојку и смишља подвалу. Наиме, према претходном договору Токсила и девојке, она је дужна да докаже да није робиња и затим раскине погодбу с подводачем. У тој сцени Дордал пита девојку како се зове, док препредени Токсил каже више за себе како се боји да се она ту не заплете, а девојка одговара да је у отаџбини зову Лукрида (ово име долази од латинске речи луцрум што значи добитак, корист). Устрептали Токсил с даром вештог трговца додаје „Номен атЬуе омен” - у смислу „име у коме је и знамење” - што ће рећи да девојка с тим именом доноси добитак, а потом Дордалу поставља питање: „Како онда да је не купиш?” Подводач Дордал, очигледно под утиском робовог слаткоречивог убеђивања, изражава наду да ће уколико је купи и она за њега бити Лукрида. Токсил, који види да ће му подвала успети, више за себе додаје: „Ако је ти купиш, кунем се Херкулом, та робиња код тебе неће остати ни месеца.”
Поменута крилатица „Номен атЬуе омен”, или у сличном облику „Номен ест омен”, ушла је с много разлога у многобројне језике као згодна „метафора”, и у многобројне приручнике и зборнике латинских цитата. Реч је о фрази која се говори кад се жели истаћи да је нечије име у складу с његовим поступком, звањем, судбином или слично. Претпоставимо, на пример, да се неки лош сликар презива Мазалић или да је неком самозваном писцу презиме Шкрабало!
Уопште, ова својеврсна игра речи, коју је увео римски комедиограф Плаут, може да се прати у каснијем развоју књижевности било оне на латинском или оне на грчком језику. И византијски писци умели су да се поиграју речима на начин на који је то учинио Тит Макције Плаут, о чему сведоче многобројни примери. Указаћемо на пет у којима су византијски писци применили синтагму „Номен ест омен”.

Тарасије

Први такав пример забележен је у спису такозваног Теофановог настављача, историјском спису састављеном од шест књига чији су писци углавном остали непознати, у коме је описано раздобље од 813. до 961. године. У првој књизи овог списа анонимни писац говори о неком пророку Симватију који је био очигледно иконоборачки настројен и који у крајње лошем светлу помиње „пантерицу и баханткињу”, а такође и Тараксија. Реч је о царици Ирини (797-802), која је још као регент малолетном сину Константину VI (780-797) уприличила Седми васељенски сабор у Никеји 787. године. На том сабору је после пола столећа иконоборства успостављен култ икона. Увредљив израз „пантерица и баханткиња”, дакле женка крволочне звери и учесница у баханалијама, усмерен је на царицу Ирину.
Под именом Тараксије „скрива” се Тарасије, васељенски патријарх (784-806), главни сарадник царице Ирине на обнови култа икона. Писац се поиграо речима тако што је преименовао Тарасија у Тараксија, а Тараксије долази од грчког глагола тарассо што значи потресати, уздрмати, пореметити, узбуркати, узнемирити, бунити. То би значило да је патријарх Тарасије - то јест Тараксије, како га иронично назива пророк Симватије - неко ко нешто мути, сплеткари, побуњује.

Урош

Други пример потиче из средине 12. века и везан је за византијског песника Продрома Манганског. У науци је дуго постојала недоумица око двојице песника из овог времена: Теодора Продрома и Продрома Манганског. Старија византологија их је често погрешно поистовећивала, дела једног приписивала другом и обратно, а извесне недоумице око њихових опуса су остале.
Продром Мангански у једној песми велича војничке подвиге василевса Манојла I Комнина (1143-1180) и славодобитно прославља ромејску победу над Србима, а на лош начин посебно истиче рашког великог жупана Уроша II. Он пише следеће: „Претражујући стене, твоји (= цареви) пси њушкачи скривене Србе као зечеве живе уловише и њих дивље у питоме претворише. Урош, страхом обузет и низ бедра испустивши урин, од једног удеса једно од другог постаде, бежећи кроз урвине гора, препит страхом, он урина испуштач беше.” У овом случају се византијски песник Продром Мангански поиграва звучном сличношћу речи Урош и урин како би се на гротескан начин - начин који се, бар према гледиштима нашег времена, опасно приближио неукусу - наругао српском великом жупану.

Добромир Хрс

Трећи пример потиче из писане заоставштине византијског ретора Нићифора Хрисоверга који је живео у другој половини 12. и првим деценијама 13. столећа. Између осталог, овај интелектуалац саставио је и три говора које је посветио византијском цару Алексију III Анђелу (1195-1203). У њима је, у складу са овим жанром византијске књижевности, величао подвиге ромејског василевса. У једном од три говора, који је одржао у петак 10. јануара 1202. године, Нићифор Хрисоверг казује о василевсовим сукобима с појединим обласним господарима који су, користећи се слабошћу централне власти, отпадали и владали независно на својим поседима.
У овом говору ретор алудира на цареве сукобе с протостратором Манојлом Камицом, затим помиње побуну Јована Спиридонакиса и знатно подробније говори о односима Византије и Бугарске, а највише о томе како је Алексије III Анђео раставио Бугаре од савеза с Добромиром Хрсом, господаром града Просека на Вардару и једним од осамостаљених обласних господара. Нићифор Хрисоверг је записао: „И последња глава (коју је савладао) јесте онај који је на делу веома лажан и притворан, онако исто као што се и његово име премештањем нагласка претвара у злато (хрyсос - хрyсус). Јер, то зло, како изгледа, беше хидра многоглава, а ти беше Херакле, који према свом имену још лакше изврши спасоносни (алеШикакон - АлеШиос) подвиг одсецања главе.”
Овде се Нићифор Хрисоверг поиграо не само с именом обласног господара него и царевим именом. Он наглашава да се одметниково име Хрс (Ххрyсос) исто пише као и реч злато (хрyсус), а једина разлика постоји у месту где се налази акценат. С друге стране, кад се ради о имену цара Алексија III, Хрисоверг га доводи у везу с придевом алеШикакос са значењем: који од зла брани, спасоносни. Прослављању василевсове личности доприноси и упоређивање Алексија III Анђела с Хераклом, Зевсовим сином и најславнијим грчким јунаком, који је усмртио митску змију Хидру и то је био један од његових дванаест подвига.

Ксилеас

Четврти пример Плаутовог „Номен атЬуе омен” потиче из историјског списа Георгија Акрополита, византијског државника и једног од водећих оновремених интелектуалаца, који је живео у 13. столећу. Реч је о опису похода који су одреди српског краља Стефана Уроша I (1243-1276) предузели против европских поседа Никејског царства 1257. године. Како бележи Георгије Акрополит, архонт Срба послао је против ромејских земаља војску од хиљаду људи. Краљеви одреди прошли су Кичево и почели да пустоше околину Прилепа.
У близини тог града налазио се скутерије Ксилеас, један од заповедника никејске војске, према Акрополитовим речима невичан војним стварима и без икаквог ратничког искуства. Штавише, никејски писац није се либио да на рачун Ксилеаса на другом месту у свом историјском спису направи прилично грубу и увредљиву шалу. Послуживши се игром речи Ксилеас - ксилон, као што смо видели, омиљеним књижевним маниром византијских аутора, Георгије Акрополит наглашава како је скутерије Ксилеас био налик дрвету, односно цепаници или пању (ксилон).

Крокондил

И напослетку, занимљиву и опет прилично погрдну примену Плаутовог „Номен атЬуе омен” срећемо код византијског писца Георгија Сфранциса који је живео у 15. веку и који је свој историјски спис у облику својеврсних мемоара написао седамдесетих година тог столећа, дакле после пропасти Византијског царства. Овај мемоарски спис је прворазредни извор за последње дане византијског света који је део по део полако постајао плен Османлија.
У опису прилика на Пелопонезу, после пада Цариграда последњој оази византијског света, Георгије Сфранцис бележи како је емир, то јест Мехмед II Освајач (1451-1481) заузео град Леондари и околну област. Кад је то видео Крокондил (Кроконтyлос), коме би боље пристајало Крокодил (Крокодеилос), покорио се султану и предао му не само тврђаву Светог Георгија него и двојицу својих синова. Очигледно је да је поменути Крокондил, на кога је толико огорчен историчар последњих Палеолога, последње византијске царске династије, проценио да нема никаквих изгледа да у судару с одредима Мехмеда II Освајача сачува поменуту тврђаву. Ипак, Георгије Сфранцис је његов гест протумачио као недостојан и издајнички и стога га је изложио грубом литерарном ругању.

Радивој Радић

НА ДАНАШЊИ ДАН ПРЕ 1590 ГОДИНА ОСНОВАН ЈЕ ЦАРИГРАДСКИ УНИВЕРЗИТЕТ!
„Први подаци који недвосмислено казују о високој наставној установи у Цариграду потичу из времена владе Теодосија II (408-450)... Декретом који је цар Теодосије II издао 27. фебруара 425. године, утемељен је ЦАРИГРАДСКИ УНИВЕРЗИТЕТ.
У ствари, овим актом реорганизована је настава на училишту које је столеће раније основао још Константин Велики. Управо овде почиње историја високог образовања у Цариграду, на школи која ће у бурним догађајима византијске историје више пута нестајати и царским указима поново бити обнављана. На основу Теодосијевог указа, основан је универзитет на којем су утемељене катедре грчке и латинске граматике и реторике, права и филозофије. Настава је вођена на грчком и латинском језику, а изводио ју је тридесет и један професор: један филозоф, два правника, десет грчких и десет латинских професора граматике, пет грчких и три латинска ретора. Из распореда и броја предавача види се да је блага предност дата грчком, али је латински задржао своју важност. Ваља нагласити да је латински језик био службени језик Царства све до првих деценија VII столећа и реформи цара Ираклија (610-641), мада је у источном делу Царства одвајкада превладавао грчки језик... високо школство у Византији постојало је до пропасти Византије (1453) али у различитим организационим видовима.
И напослетку, подсетимо се да је први универзитет на латинском Западу основан у Болоњи 1118. године и, истовремено, упозоримо да је то данас најстарији универзитет у Европи.”
Извор: Радивој Радић, Цариград – приче са Босфора, EVOLUTA, Београд 2008.

„Веома је занимљива прича из првих месеци 1081. године када су браћа Алексије и Исак Комнини, решени да преотму трон василевсу Нићифору III Вотанијату (1078-1081), напустили престоницу. Њихова мајка Ана Даласена, у страху од могућне цареве одмазде, са свим преосталим женским члановима породице Комнина и децом, одмах у зору се склонила у Цркву свете Софије. Предлог Нићифора III да дође у царску палату одбила је и тако се чврсто ухватила за иконостас рекавши василевсовим људима да јој само могу одсећи руке и одвести је. Напослетку, цар је јемчио да им се ништа неће догодити без обзира на то како се догађаји буду развијали.”

КО ВИШЕ ВОЛИ МАСНУ И ЉУТУ ХРАНУ?
„У извештају са своје друге посете Цариграду, 968. године, када је у име немачког цара Отона I Великог (962-973) преговарао са василевсом Нићифором II Фоком (963-969), Лиутпранд из Кремоне веома неповољно говори о јелима које је имао прилике да проба у византијској престоници. У његовом спису се може прочитати: „Током тог одурног и одвратног оброка, обилно заливеног уљем, онако како то раде пијанице, и преливеним некаквим огавним рибљим преливом...дебело јаре деликатно пуњено празилуком, белим и црним луком у богатом рибљем сосу...све је мирисало на бели и црни лук, добро науљено и, наравно, са рибљим сосом.”
Два и по века касније византијски историчар Никита Хонијат готово истим речима и са истоветном нетрпељивошћу и подсмехом описује јела која су спремали крсташи у освојеном Цариграду (1204). Упоређујући укусну византијску кухињу са јеловником дошљака из латинског света западне Европе, он наглашава да су му „њихова” јела изгледала превише масна, љута и проста. Никита Хонијат истиче да се оброк крсташа углавном састојао од великих комада печене говедине, димљеног меса, брашњавих махунарки, белог лука и љутих сосова и зачина.”

„Цариградска влада није била у стању да заустави нежељене сеобе, које су погубно деловале на демографску слику Царства и, следствено томе, на одбрамбену моћ Византије. Сматра се да су постојала два главна усмерења оних који су одлазили из престонице: према самим Турцима и према Италији, односно шире узевши, ка Западу. Знатан део избеглица проналазио је свој нови дом на неком од острва у Егејском мору или диљем Леванта. Њихов број је био упадљиво мањи, бар до почетка XV столећа, када се радило о Пелопонезу. Разлози за напуштање Цариграда проистицали су махом из страха од Османлија и економске несигурности, а тек мањим делом били мотивисани некаквим идеолошким побудама, те као такви углавном примерени одређеним слојевима ромејског друштва. Упрошћено би било схватање да су на Запад највише одлазили интелектуалци, а према Турцима првенствено најсиромашнији слојеви. Читав тај процес био је, ипак, знатно сложенији, али су његове последице свеједно биле крајње трагичне по Царство. Личило је то на остављање брода који неумитно тоне у мутне воде историје.”
Извор: Радивој Радић, Црно столеће. Време Јована V Палеолога (1332-1391), Београд 2013.

„Током друге половине XIV столећа дошло је до знатног опадања престоничког живља које је у страху од Турака на сваки начин настојало да пронађе сигурније уточиште. Биле су то године када се положај Цариграда непрестано погоршавао и у појединим тренуцима чак попримао обележја правог опсадног стања. Економска несигурност и напетост, као последице угрожености од Османлија, појачане постојећим унутрашњим размирицама, не само да су чиниле живот у престоници све мање привлачним него су непосредно утицале на миграцију становништва. Напуштање Цариграда, које је током завршних десетлећа XIV века узимало све већег маха, стварало је нове потешкоће за државу, а оне су изнова изазивале даље сеобе. Када се зна да је у томе раздобљу Византија била углавном сведена на своју престоницу – простор који су заузимале преостале ромејске територије био је осетно смањен – онда је јасно да је толики одлив становништва задобијао готово катастрофалне размере.”
Извор: Радивој Радић, Црно столеће. Време Јована V Палеолога (1332-1391), Београд 2013.

 У ноћи између 1. и 2. марта 1354. земљотрес огромне разорне снаге, чији је епицентар по свој прилици морао бити негде релативно близу Галипоља, посејао је ужасан страх међу Византинцима који су настањивали подручје Тракије. О његовој силини на најбољи начин казује и чињеница да је са лица земље једноставно нестало неколико тамошњих мањих тврђава. Опасно су били не само уздрмани него делимично и урушени бедеми Цариграда чијем становништву је у свежем сећању још био земљотрес од пре осам година. Застрашујуће подрхтавање земље забележено је у две Кратке хронике, а о њему говоре и савременици Нићифор Григора и Јован Кантакузин.
Да би несрећа била потпуна, земљотрес је био праћен олујним ветром и леденом кишом, тако да се и део оних који су преживели обрушавање зидина смрзао у потрази за било каквим прибежиштем. Известан број житеља Галипоља, најважнијег града на европској страни хелеспонтског мореуза који је веома пострадао, имао је срећу у несрећи да их прихвати брод који је пловио за Мореју, али је променио курс и превезао их у Цариград.
Повољну околност да су Византинци напустили Галипољ одмах је искористио турски принц Сулејман, син емира Орхана и главни заговорник османлијског ширења на европско копно. Он се тада налазио у месту Пиге на малоазијској обали Мраморног мора, не тако далеко од подручја које је било изложено разорном потресу, и без оклевања је прешао теснац Дарданела. Не часећи часа, он је посео полуразрушени и опустели Галипољ, као и неколико мањих утврда. Био је то догађај од светскоисторијског значаја – муслимани су се учврстили на тлу Тракије и у својим рукама су држали мостобран за Европу.”
Извор: Радивој Радић, Страх у позној Византији (1180-1453), EVOLUTA, Београд 2014.