TURSKA U ŠOKU: Temelji drevne pravoslavne crkve izronili posle 1.500 godina!




Crkva je izronila na dva metara dubine nekih 20-tak metara od obale Iznika, nekadašnje Nikeje
Crkva izronila kod Izmira, Foto Printscreen Defencenet.gr
Foto: Printscreen Defencenet.gr
IZNIK – Na iznenađenje istraživača i stanovnika istorijskog vizantijskog maloazijskog grada Iznika (nekadašnje Nikeje) u turskoj provinciji Bursi, ispod površine jezera pojavio se temelj nekada očigledno veličanstvene vizantijske Grčke pravoslavne crkve, stare 1.500 godina.

Foto: Printscreen Defencenet.gr

Ovo otkriće konačno je dokazalo da su tačne lokalne legende o postojanju velike istorijske crkve iz četvrtog veka posvećene svetom apostolu Petru. Zapravo, smatra se da je to bio jedan od prvih velikih hramova koji su krasili ondašnju svegrčku pravoslavnu Malu Aziju.

Profesor Mustafa Sahin sa Odseka za arheologiju Univerziteta Uludag u Bursi kaže da su temelji izronili na dva metara dubine nekih 20-tak metara od obale. On kaže da istorijski podaci govore da je izgradnja crkve započeta 313. godine, a da je završena najverovatnije 500. godine.


Profesor Mustafa Sahin kaže da je izgradnja crkve započeta 313, a završena oko 500. godine (Foto: Printscreen YouTube)
Profesor Sahin navodi i da bi na istom mestu trebalo da leže i temelji lokalnog parlamenta iz rimskog doba. Pored rimskog zdanja bila je izgrađena i veličanstvena crkva, koja je verovatno je dominirala čitavim regionom.

Ovaj značajni događaj označava početak izgradnje i drugih velelepnih hramova uzduž i popreko po Maloj Aziji, u svim gradovima gde je živela hrišćanska populacija i u svim rimskim provincijama. Pretpostavlja se, da je crkva nakon velikog zemljotresa koji je 740 godine posle Hrista pogodio regiju, potonula u jezero, da bi se ponovo pojavila posle 1.500 godina.

Izvor:Kurir



Kolko je 2000-1600....

Starigrad...

U blizini Hamburga...ranoslovenska kultura...

Biskupin....

Luzicka kultura ranoslovenska...teritorija danasnje poljske...

Volin...

Takodje teritorija danashnje poljske...

Лужички Срби: последњи бастион словенства на западу





Лужица – Етничка географија нам понекад приређује невероватнa изненађења. Штавише, археолози и историчари који се баве проучавањем народа и народности, признају да је немогуће до макисмума разумети ову науку, увек искрсну некаква неслагања, која касније развијају чак и супротну теорију.

Један од најневероватнијих народа – Лужички Срби, Словени, чији је идентитет био на највишем нивоу, као и спремност да се суочи са културним и језичким окупацијама, висок je и у нашим данима, када авет глобализацијe дугим корацима мери дужину и ширину наше планете.

Историјска прекретница

Лужички племенски савези потичу из 6 – 7 века. Народна померања током Велике сеобе народа, Словенe трновске културе насељева на обали реке Елбe (Лаба), компактно населивши оно што сe сматрало „исконском немачком“ територијом. Лужичка племена створила су моћне војне савезе са Милчанима, Далеминцанима-Гломачанима и другим западнословенским народностима. До 10. века војни савез Лужичких Срба проширује свој утицај на огромни регион између Елбе и Одре. До 9. векa за једног од главних историјских хероја Лужичких Срба сматран је – књаз Милидух, који је „чврстом руком управљао српским племенита“.



Залазак аутохтонe лужичкe државе настаје крајем 10. века наше ере. До тада су германска племена успела да се учврсте на северу централне Европе, огњем и мачем спалили и искоренили аутохтоно становништвo. Већину Словена у региону су већ истребили или, у најбољем случају, поробили и асимилирали. У току германизације и покрштавања, a у циљу очувања идентитетa лужичани сe разделише и населише два мања региона на истоку Немачке.

Тешко је тачно рећи, на који су начин Лужички Срби успели да пронесу своју словенску културу кроз страхоте европских ратова и мрака. Као што је познато, остала словенска племена централне Европе ишчезла су са њене географске карте и то након само 13 – 14 векова, исто и као Балтички Словени – апсорбовани немачком експанзијом. Ипак, лужичани су буквално спасли скоро све своје националнe особености. Све до данас Горњи и Доњи Лужички Срби сачували су свој језик, првобитну архаичност и због тога су поштовани као угледни лингвисти. Већина лужичких Срба се конвертује у католичанство или протестантизaм, али ипак, њихов ниво самосвести као нацијe постоји и данас.
Асимиланти и домороци: дугa борба за права на живот



Немци се никада нису према Лужичким Србима односили као према самосталном етносу, који је способан да развија сопствену културу и језик. Као што је већ поменуто, насилна покрштавања ових племена, углавном паганских, прошла је успешно, али покушај да се уништи и изолује оно што одваја Лужичке Србе и немачки народ, претворио се у потпуни неуспех.

За време Светог Римског Царства, Другог Рајха и чак Хитлерове Немачке Лужички Срби су сматрани као етничка група која ће ускоро нестати и пасти у заборав, заједно са својoм самобитношћу. Верски реформатор 16. века Мартин Лутер одбио je да преведе црквену литературу на србо-лужички језик, рекавши да „… кроз сто година од њега (језикa Лужичких Срба) неће бити ни помена…“. А један од класичних теоретичара комунизма, Фридрих Енгелс, узимајући чак у обзир и његов толерантан однос према другима националностима и народима, о Лужичким Србима је говорио само у прошлом времену и рекао: „Овe словенске области су потпуно германизоване, ствар је већ урађенa и не може да се исправи, осим ако панслависти не ишчепркају несталe језике, лужичко-српски, вендски и ободритски и наметну их становницима Лајпцигa, Берлинa и Штетина“.

Иронично Енгелсово предсказање, на опште изненађење, делимично се испунило. Данас Штетин – то је Шчећин и без обзира колико високог нивоа била русофобијa у Пољској, тамо говоре и говориће словенским језиком. Исто важи и за централно-европске земље, као што је Чешка, која поред Пољске, чини – западну испоставу словенства. А Лужичко Српске енклаве у источној Немачкој су реструктурирале своју заједницу и билe у стању да одржe ограничену аутономију како почетком 20. векa, тако и на његовом крају.

Лужички Срби у савременом друштвеном и политичком животу

Потомци Лужичких Срба живе на историјском подручју званом Лужица. Горње Лужице улазе у састав Слободне земље Саксоније, док Доња Лужица спада у део покрајине Бранденбург. И тамо, и тамо Лужички Срби имају ограничену културну и територијалну аутономију, имају законе који промовишу очување свог језика и културе. Спонтано су Лужички Срби званично признати као један од ретких националних мањина на територији Немачке са свим пратећим законским карактеристикама.

У Немачкој постоји око 60.000 лужичана, то је много мање него што је билo пре 150-200 година, али њихова борба за самоодржање заслужује поштовање. Лужички Срби нису подељени – њихов примарни језик постао је немачки, али скоро сви знају и љубоморно чувају свој аутохтони дијалект. Лужички Срби су складно интегрисани у немачким друштвеним активностима, њихова права заступа асоцијација Домовина, која се декларише као независна национална организација Лужичких Срба и постоји више од сто година. Под њеним покровитељством су десетине лужичкосрпских културних организацијa, које издају и књиге на локалним језицима. Према подацима, Домовину уважавају и до њеног им је мишљења стало, сви водећи политичари Брандебурга и Саксонијe.

Лужички Срби су диван пример словенског духа који су задржали чак међу туђом културом и у етничкoj немачкoj земљи. Они овде постоје хиљаду и петсто година, чувајући своје јединствене карактеристике. Лужички Срби су издржали притисак моћних освајача и одбранили своје право на живот и на својој земљи. И то је пример стварног народног јединства, на који се морамо угледати, ми, који себе сматрамо потомцима ових древних српских ратника.

Аутор: Иван Горшенев

SIŠAO S NEBA I VLADAO 28.800 GODINA: Ovo je spisak kraljeva Sumera koji zbunjuje naučnike
 

Drevna Mesopotamija, o kojoj zahvaljujući pregalništvu arheologa i istoričara i mnogih drugih naučnika danas znamo mnogo, i dalje krije svoje tajne i misterije koje nisu razjašnjene. Jedna od njih i ovo o čemu ćemo danas pričati, a tiče se pretpotopskih vladara sveta koji su "sišli sa neba"
 Votivna figura iz trećeg milenijuma pre nove ere Votivna figura iz trećeg milenijuma pre nove ere. Foto: Wikipedia Commons/Rosemania
Od svih silnih arheoloških nalaza i artefakata koji su otkriveni na tlu drevne Mesopotamije – čije ime doslovno znači “međurečje” a odnosi se na prostor između Tigra i Eufrata koje se danas nalazi na teritoriji nesrećnog Iraka, takozvane kolevke civilizacije na kojoj su nekada cvetale brojne kulture pa tako i sumerska, koja je bila prva od svih – retko je koji intrigantniji od drevnog “rukopisa” ispisanog klinastim pismom na glinenim tablicama na jeziku drevnih Sumera a koji sadrži spisak njihovih i kraljeva okolnih naroda, sa sve vremenskim rasponima vladavine i mestima u kojima su stolovali.



Prvi fragment ovog posebnog teksta star je 4.000 godina i otkriven je početkom 20. veka od strane nemačko-američkog istraživača Hermana Hilprehta na mestu drevnog Nipura i objavljen je 1906. godine. Od tada, pronađeno je još barem osamnaest drugih primera ove liste, a većina se datira u period druge polovine trajanja dinastije Isin, dakle između 2017. i 1794. godine p.n.e. Nijedan od ovih dokumenata nije identičan, iako postoji veliki broj istovetnog materijala u svim verzijama iz čega se može izvući zajednički imenitelj te stoga i idealan prikaz toka sumerske istorije.

Mozaik od lapis lazulija iz Ura pronađen u kraljevskoj grobnici u tom gradu prikazuje mirnodopski život. Foto: Wikipedia Commons/Alma E. GuinnessMozaik od lapis lazulija iz Ura pronađen u kraljevskoj grobnici u tom gradu prikazuje mirnodopski život. Foto: Wikipedia Commons/Alma E. Guinness
20 santimetara visoka Veld-Blundelova prizma, koja se čuva u Ešmolovom muzeju u Oksfordu, najobimnija i ujedno najkompletnija lista, sadrži na četiri svoje strane po dva stupca teksta. Veruje se da je originalno imala drveno vreteno koje je prolazilo kroz sredinu te da se mogla rotirati u svim pravcima i tako čitati bez pomeranja onoga koji čita. Na njoj se nalaze i imena vladara “pre poplave”, odnosno “Potopa”.

Spisak ima neprocenjivu vrednost jer pruža uvid u drevno predanje i važnu hronologiju povezanu sa različitim periodima kraljevanja u Sumeriji, pa čak i neverovatne paralele sa navodima koje možemo naći u biblijskoj Knjizi Postanja.

Sumeri su obitavali na jugu Mesopotamije, na prostoru koji će kasnije postati kraljevstvo Vavilona a danas Bagdad, pa sve do Persijskog zaliva.

Karta sumerskih gradova u Mesopotamiji. Foto: Wikipedia Commons/PhirosiberiaKarta sumerskih gradova u Mesopotamiji. Foto: Wikipedia Commons/Phirosiberia
Do početka trećeg milenijuma pre nove ere, Sumerija je obuhvatala barem dvanaest odvojenih i nezavisnih gradova-država: Kiš, Ereh, Ur, Uruk, Sipar, Akšak, Larak, Nipur, Adab, Uma, Tibira i Larsa.

Svaki grad je imao zidine i bio okružen selima i poljoprivrednim zemljištem koje je bilo navodnjavano složenim sistemom irigacije kakvu mi ni danas nemamo; u središtu grada, u kome su ulice bile uske i popločane, stajao je hram u obliku zigurata. U početku je vlast pripadala građanima, ali kako se rivalstvo između gradova uvećavalo svaki je uspostavio instituciju monarha.

Sumerski spisak kraljeva beleži da je osam njih (u nekim verzijama deset) vladalo pre velike poplave, koji se povezuje sa biblijskim Potopom, a potom su različiti gradovi sporadično osvajali vlast nad svojim susedima.

Fragment sa sumerske stele. Foto: Wikipedia Commons/Eric GabaFragment sa sumerske stele. Foto: Wikipedia Commons/Eric Gaba
Spisak počinje sa samim poreklom institucije kralja, na koju se gledalo kao na bogovima danu: “kraljevanje je sišlo sa neba”.

Vladari ranih dinastija takođe su predstavljeni kao ljudi koji su živeli tokom fantastično dugih vremenskih perioda: “Nakon što je kraljevanje sišlo sa neba, kraljevanje je bilo u Eridugu. U Eridugu, Alulim je postao kralj; vladao je 28.800 godina. Alalngar je vladao 36.000 godina. Dva kralja, vladali su 64.800 godina”.

Uglavnom, spisak pruža imena osam kraljeva koji su ukupno vladali 241.200 godina, od “silaska sa neba” do Potopa, a neki vladari koji se pominju u ranijim spiskovima, kao što su Etana, Lugal-banda i Gilgameš, su mitske i legendarne figure čiji su herojski podvizi predmet niza sumerskih i vavilonskih narativnih kompozicija.

Sedeća statua Gudeje, kralja Lagaša, napravljena od diorita oko 2120. p.n.e. Foto: Wikipedia Commons/Marie-Lan NguyenSedeća statua Gudeje, kralja Lagaša, napravljena od diorita oko 2120. p.n.e. Foto: Wikipedia Commons/Marie-Lan Nguyen
Pun spisak glasi ovako: Alulim, Alalngar, nakon pada Eriduna kraljevanje je premešteno u Bad-tibiru gde su vladali En-men-lu-ana (43.200 godina), En-men-gal-ana (28.800), Dumuzid Pastir (36.000), posle koga pada Bad-tibira i kraljevanje se seli u Larag gde je vladao En-sipad-zid-ana (28.800), nakon čega presto prelazi u Zimbir gde vlada En-men-dur-ana (21.000) i konačno pada i Zimbir i tron prelazi u Šurupag gde vlada Ubara-Tutu (18.600). Tada dolazi do velike poplave; arheološka iskopavanja su potvrdila da je na prostoru ovog poslednjeg grada, kao i u drugim sumerskim mestima severno do Kiša, zaista došlo do lokalizovane poplave cirka 2900. p.n.e.

Spektakularno dugačke vladavine ranih kraljeva dovele su do mnoštva različitih interpretacija. Jedni idu u negativnu krajnost pa kažu da su ove astronomske brojke potpuno veštačke i izmišljene i na sve gledaju sa akademskim prezirom, smatrajući da to nije vredno ozbiljnog razmatranja. Na drugoj strani krajnosti su oni koji smatraju da brojke imaju osnovu u realnosti i da su prvi kraljevi bili zaista bogovi sposobni da žive duže nego ljudi.

Pismo prvosveštenika kralju Lagaša u kome ga obaveštava da mu je sin poginuo u boju. Foto: Wikipedia Commons/JastrowPismo prvosveštenika kralju Lagaša u kome ga obaveštava da mu je sin poginuo u boju. Foto: Wikipedia Commons/Jastrow
Između ova dva ekstrema je hipoteta da brojke zapravo predočavaju relativnu moć, trijumf ili važnost. Na primer, u drevnom Egiptu, fraza “umro je u 110. godini” koristila se za nekoga ko je živeo u potpunosti i dao društvu neki važan doprinos. Na isti način, ove duge vladavine ranih vladara možda predočavaju neverovatnu važnost koju su imali u očima naroda. Ova hipoteza međutim ne pruža objašnjenje zašto su dužine vladavine kraljeva nakon poplave postale realistične i normalne.

Sa ovom hipotezom je takođe povezano uverenje da iako su rani kraljevi istorijski nepotvrđene ličnosti, ovo ne znači da nisu u nekakvoj vezi sa istorijskim vladarima koji su naknadno mitologizovani.

Konačno, pojedini učenjaci su pokušali da objasne ove cifre putem matematičkih ispitivanja, proračuna i interpretacija.

Zigurat, sumerski hram, posvećen Ur-Namuu, osnivaču treće dinastije iz Ura. Foto: Wikipedia Commons/wikiwikiyarouZigurat, sumerski hram, posvećen Ur-Namuu, osnivaču treće dinastije iz Ura. Foto: Wikipedia Commons/wikiwikiyarou
Neki akademici su ukazali takođe i na činjenicu da postoje vanredne sličnosti između spiska kraljeva Sumera i navoda u biblijskoj Knjizi Postanja. Na primer, Postanje priča priču o Potopu i Nojinim naporima da spase životinje od uništenja. Spisak o kome danas pričamo govori i “poplavi koja je preplavila svet”.

Što se tiče dugih vladavina ranih osam kraljeva Sumera, čiji se vremenski rasponi kreću od 18.600 do 43.200 godina, ukazuje se na Postanje u kome se govori o generacijama koje su živele između stvaranja sveta i Potopa. Između Adama i Noje postoji osam generacija, što je paralela sa osam sumerskih kraljeva od uspostave kraljevanja pa sve do poplave.

Nakon Potopa, fantastično duge vladavine kraljeva se vraćaju u normalu i oni počinju da vode živote normalne dužine, baš kao što se u Bibliji nakon Potopa smanjuje dugovečnost Adamovih potomaka.

Statua Gudeje, kralja Lagaša, napravljena od diorita oko 2120. p.n.e. Foto: Wikipedia Commons/JastrowStatua Gudeje, kralja Lagaša, napravljena od diorita oko 2120. p.n.e. Foto: Wikipedia Commons/Jastrow
Bilo kako bilo, spisak kraljeva Sumera je zbunjujuća misterija.

Zašto bi Sumeri kombinovali mitske vladare sa stvarnim istorijskim ličnostima, u jednom te istom dokumentu? Zašto su rani kraljevi prikazani kao da su vladali hiljadama godina?

Zašto postoji mnogo sličnosti sa Knjigom Postanja? Da li je samo zato što su Jevreji pozajmili već postojeće mitove tokom vavilonskog ropstva, ili možda postoji još nešto?

Nadamo se da će nauka jednoga dana pružiti odgovore na ova pitanja; jer, to je posao nauke, i jedino ona može da razveže čvor i pruži uvid u istinu.

Najveća istorijska laž: Vizantija nikada nije postojala?!



Termin Vizantija ili Bizant izmislio je nemački „istoričar“ Heronim Volf 1557. godine, priču je raširio Monteskje i vatikanski agenti koji su hteli da slavu Rima prisvoje isključivo za sebe.

Ta njihova izmišljena Vizantija se za 1000 i kusur godina postojanja zvala Rimsko carstvo, Basileia Rhomaion, Rhomanía, Imperium Romanum, Romania, ili Rum na arapskom. Rimsko carstvo je imalo dvojezični naziv latinski i grčki i nijedan nije bio „Vizantija“.

Dve najpoznatije izmišljene zemlje su Nedođija, iz bajke o Petru Panu i Vizantija, iz bajke o lažiranoj balkanskoj istoriji. Država pod imenom Vizantija nikada nije postojala! Kada naša deca uče o tome u školi, to je isto kao kada bi učili o Nedođiji.

U dokumentima Vaseljenskih i Pomesnih sabora Hrišćanske Crkve ne postoji reč Vizantija. Takođe nema ni Konstatinopolja ni Vizantiona ni Vizantinaca. U mesecoslovima Hrišćanske Pravoslavne Crkve ne postoji nijedan vizantijski svetitelj.

Od 1054. pa sve do 1557. godine, Rim je pokušavao da preuzme kulturno nasleđe istočnog dela Rimskog carstva, odnosno Novog Rima. Međutim, svi ti napori Rima bili su bezuspešni. Tada se javila genijalna zamisao. Izmisliće novo ime istočnom delu Rimskog carstva i nazvaće ga Vizantija.

Termin Vizantija ili Bizant izmislio je nemački “istoričar“ Heronim Volf 1557. godine, priču je raširio Monteskje i vatikanski agenti koji su hteli da slavu Rima prisvoje isključivo za sebe.


Ta njihova izmišljena Vizantija se za 1.000 i kusur godina postojanja zvala Rimsko carstvo, Basileia Rhomaion, Rhomanía, Imperium Romanum, Romania, ili Rum na arapskom. Rimsko carstvo je imalo dvojezični naziv latinski i grčki i nijedan nije bio „Vizantija”. Susedi ga nisu zvali Vizantija.

Na zapadu, Rimski papa je njenog vladara zvao Imperator Romaniae da ne bi upotrebio Imperator Romanum. Arapi su je zvali Rum. Sada istočni deo Rimskog carstva, koje je nazvan Vizantija, ima neku ”svoju” vizantijsku istoriju koja će se pisati u 16. i 17 veku, i koja se ne sme poistovećivati sa istorijom Rimskog carstva.

Naziv Nova Roma treba izbrisati iz svih nacionalnih istorija i svih crkvenih dokumenta i dati mu novo ime Vizantion ili Konstantinopolj.

Postavlja se pitanje šta je sa srpskim istorijskim i kulturnim nasleđem, koje je uz pomoć domaćih servilnih istoričara izmišljenog carstva, izmenjeno i usaglašeno sa novonapisanom vizantijskom istorijom. Odgovor je jednostavan. Srpska istorija je brisana ili usaglašavana sa unapred postavljenim ciljevima Velikog izumitelja. Da bi pisali novu vizantološku istoriju srpskog naroda, servilni istoričari su ćutanjem prepustili zaboravu celokupno književno i naučno nasleđe srpskog naroda.

Za njih ne postoji Sveti srpski rukopis – Srpsko četvorojevanđelje, napisano na pergamentu na 305 strana, Zakonopravilo Svetog Save, Karejski tipik, Dečanske hrisovulje, Studenički tipik, Miroslavljevo jevanđelje i hiljade starih rukopisnih knjiga srpskog naroda razasutih po celoj Evropi.

Čak su i srpski grb sa ocilima i srpski dvoglavi orao iskorišćeni za obeležja izmišljene Vizantije, a nas danas sledbenici vatikansih istorijskih obmana ubeđuju da smo mi ta obeležja „ukrali“ od Vizantije!

Tako je Srpsko kulturno nasleđe postalo kolateralna šteta u borbi između Novog Rima i Rima, odnosno Istoka i Zapada. Prvi na udaru bio je Srpski kalendar najveći i najstariji naučni spomenik srpskog naroda. Umesto njega domaći servilni istoričari izmislili su vizantijski kalendar.


Izmišljeni vizantijski kalendar doveo je do toga da je Srpski kalendar, najveći naučni spomenik srpskog naroda pao u zaborav i postao samo još jedna kolateralna šteta.

Srpska Pravoslavna Crkva čuvala je Kalendar Svetog Save sve do 19. veka a danas Kalendar Svetog Save ne pominje ni Država ni Srpska Pravoslavna Crkva.

Odnošenje rukopisnih knjiga, povelja, zakona i crkvenih relikvija bila je bezočna krađa, prisvajanje i svojatanje velike istorijske i kulturne baštine srpskog naroda. Srbi su davali prednost duhovnim a oni materijalnim vrednostima. Srbi su pisali a oni odnosili, jer svoje nisu imali. Tako se naše brojne najstarije rukopisne knjige nalaze širom državnih i privatnih kolekcija. Počevši od 17. veka, veliki broj istoričara piše vizantološku istoriju srpskog naroda a sve u skladu sa zadatim ciljevima.

Kada se izbroje sve istorije srpskog naroda koje su pisali vizantolozi dolazi se do saznanja da nijedan narod u svetu nema toliki broj izmišljenih istorija kao što ima srpski narod.


telegraf

Konstantinopolj 8 vek



Dromon sa 100 vesala



grčki vatreni sifon

Ишчитавам мало тему.. и само да питам.. имају ли Русови постови икакве везе са Византијом?