Nemoj se ni truditi, trud uzalud 

Из последњег поста схватам да жели рећи да није било Византије.

Није било ни другог светског рата... цело човечанство спава хррррррррк

АНДРИЋГРАД: Промоција књиге Олега Валецког, “Српска руна”




Под покровитељством Андрићграда, у просторијама књижаре “ Или-или” у суботу, 23.05. у 18.00 часова биће одржана промоција књиге ”Српска руна”, руског аутора Олега Валецког.

Књига, наиме, представља допуњену и проширену верзију рада “Порекло Словена у светлу радова историчара српске аутохтонистичке школе”, поменутог аутора, војног експерта и члана Савеза писаца Русије.

Srpska_runa

Дати текст представља одређену врсту прегледа онога што су историчари и археолози истраживали по питању поријекла Срба и Словена уопште као и прастаре прошлости Балкана. Овај рад има за циљ да помогне и у добру руку расвијетли будућим истраживачима неке већ постојеће правце у српској историјској науци, те да путем разјашњавања истине спријечи манипулацију друштва.

Овом приликом Андрићград ће угостити и Весну Пешић, власника издавачке куће “Пешић и синови”, куће која има за циљ да се комплетан материјал о Словенима нађе на једном мјесту, доступан читаоцима и истраживачима на увид.

О књизи ће, поред аутора Олега Валецког, говорити Весна Пешић (власник издавачке куће “Пешић и синови”), Мирослав Глигорић (дипломирани инжењер) и Александар Лазић (глумац).

Diplomirani inzinjer i glumac u ulozi istoricara...i, naravno Vesna Pesic...dno dna....i, kakve veze tvoj post ima sa ovom temom?

i gde je Isusova ruka a ni reci o Kinezima sto kopaju tunele... 

„Средином XV столећа Османлијама је Цариград стајао као кост у грлу и требало је да неко учини крај том неприродном стању. Када је на престо ступио Мехмед II, за Византију је куцнуо последњи час. Нови султан, врло млад и самоуверен, решио је да својој пространој држави која је лежала на два континента подари одговарајућу престоницу. Једрене, дотадашње средиште османског царства није могло да задовољи потребе тако велике државе. Цариград, међутим, био је идеалан и природан центар османлијског света.”



„Односи Византије и Османлија, речено је, ушли су у нарочито заоштрену фазу после битке на Марици, када је Царство постало вазал турског емира. За Византинце и јужнословенске хришћане посебно је тешка била последња деценија XIV столећа, односно владавина османског владара Бајазита I Јилдирима. На чувеном састанку у Серу 1393/1394. године, на коме је султан окупио све своје хришћанске вазале са Балканског полуострва, показала се беспомоћност православних хегемона и свемоћ вође Османлија. Василевс Манојло II Палеолог у посмртном слову брату Теодору I наглашава да је Бајазит, архонт Азије, господар Европе, несносан човек. Његовим доласком на турски трон за Византијско царство наступило је једно од најтегобнијих раздобља његове свеукупне историје.”

НА ДАНАШЊИ ДАН...

Константин Велики је преминуо последњег дана Духова 22. маја 337. године, негде око поднева. Уследио је неконтролисани излив жалости његових гардиста и цареве околине. Чула су се запомагања војника, који су га нарочито волели, а дошло је и до сцена масовне хистерије, које каткад прате смрт великих историјских личности. Тако је забележено како су неки људи цепали одећу и неутешно ридали, други су се у очајању бацали на под и ударали по глави, док су се официри потиштено и патетично жалили да су остали сирочад. Туга поводом Константинове смрти несумњиво је била дубока и искрена.

24 dan slovenske pismenosti...

„Ако се изузму појединачне чарке, зима 1452/1453 године протекла је без значајних војних догађаја. Једино су Турци после освајања двеју малих утврда на домак Цариграда ликвидирали њихове посаде које су претходно одбиле да се предају. Да би застрашили житеље престонице, они су обесили византијске војнике тако да су се могли видети са бедема „царице градова”. Иначе, сви копнени приступи ка Цариграду били су запоседнути, па су Византинци једино морским путевима могли да одржавају везу са спољним светом. Град је већ наликовао опседнутој тврђави, а чувени гвоздени ланац који је спречавао улазак бродова у залив Златног Рога био је затегнут. Византијска престоница која је у славна времена Јустинијана I, у VI столећу, бројала око шест стотина хиљада људи, сада тешко да је имала и педесет хиљада становника. Од тога је, наравно, само мањи део био кадар да учествује у одбрани. Опустели Цариград је у предвечерје османлијске опсаде изгледао аветињски. Немогуће је потпуно тачно утврдити број бранилаца као ни број нападача. Према сачуваним изворима који дају сасвим опречне податке, Турака је било између шездесет и четири стотине хиљада. Разборито је претпоставити да је у нападу учествовало око осамдесет хиљада муслиманских ратника. Осим војника и помоћних трупа, на домак Цариграда слегло се пуно пљачкаша и пустолова који су нањушили богат плен, као и мноштво мула и дервиша који је требало да распале храброст и верски фанатизам исламских ратника.

верски фанатизам исламских ратника