На ускршњи понедељак, 2. априла 1453. године, пред византијску престоницу је са пратњом стигао врховни заповедник турске војске. Нешто раније су били посечени сви виногради у околини Цариграда како би нападачи могли да неометано гледају на град. Потом су на своја места постављене опсадне справе и тешки топови. Онај највећи колос-топ је од Једрена до Цариграда – у питању је релација која се савлађивала за два дана марша – путовао читава два месеца. Део османлијских трупа је на другој страни посео важне тврђаве Анхијал и Месемврију на Црном и Епивате и Хераклеју на Мраморном мору. Три дана касније, 5. априла 1453. године, Мехмед II се појавио у близини Цариграда и поставио свој логор који је окруживало дванаест хиљада јаничара. По устаљеном распореду када се ратовало у Европи, са десне султанове стране, протежући се до Мраморног мора, налазиле су се румелијске трупе, а с леве, досежући до Златног Рога, били су одреди из Анадолије. Следећег дана, 6. априла 1453, читава та војна формација се померила и зауставила на око један и по километар од престоничких бедема. По обављеној молитви, објављен је почетак опсаде.
Истог дана је Константин XI Палеолог напустио своју палату како би код капије Светог Романа, управо преко пута султанове врховне команде, заузео своје место. Уз њега је био ђеновски кондотијер Ђовани Ђустинијани Лонго који се прочуо по херојству током борби за одбрану Цариграда. Осим што су били далеко малобројнији, браниоци су располагали и са знатно скромнијим оружјем. Међутим, први турски јуриши су јасно ставили до знања да се опсадом само с копна не може много постићи. Неопходно је, дакле, било нападати и с мора. У једној поморској бици, 20. априла 1453, Османлије су претрпеле тежак пораз. Све то се одигравало пред султановим очима. Видевши да његови морнари одступају, Мехмед II је у немоћном бесу узјахао коња и ушао у море све до појаса, проклињући и псујући своје војнике. Но све је било узалуд. Пораз се није могао избећи, а показало се да се опсада ипак не одвија у складу са султановим замислима.
Онда је неко у турском логору – по појединим сведочанствима сам Мехмед II – дошао на парадоксалну идеју: бродове пребацити у залив Златног Рога копном јер је затегнути ланац спречавао упловљавање из Босфора. Уклоњено је бодљикаво жбуње и постављене су даске које су потом намазане овнујским лојем и воловским салом. Тако је добијена својеврсна тоциљалка по којој су пребацивана турска пловила. Пуних једара, праћени радосним усклицима људства и заглушујућом буком бубњева, а на огромно запрепашћење хришћанских бранилаца, бродови су муњевито склизнули у пенушаву воду Златног Рога. Чак ни нешто каснији покушај прилично збуњених бранилаца да „грчком ватром” спале турске лађе, које су се попут некаквих уљеза обреле у заливу Златног Рога, није уродио плодом. Био је то један од преломних тренутака у борби за Цариград. Штавише, Турцима је пошло за руком да од око хиљаду буради направе понтонски мост у Златном Рогу и осујете настојања хришћана да тај мост запале.
У опседнутом граду је полако долазило до ерозије борбеног морала и самопоуздања већ исцрпљених бранилаца. Они су били нарочито престрављени ујутру 18. маја када су угледали велику дрвену кулу на точковима коју су Турци склопили преко ноћи. Њен дрвени скелет, подједнако висок као и градски бедеми, штитиле су бивоље и камиље коже. Када су пропали и последњи покушаји преговора, јер је султан своје захтеве изнео у ултимативној форми коју цар није могао да прихвати, Мехмед II је 24. маја обзнанио да ће општи јуриш, с копна и с мора, уследити 29. маја 1453. године. Да би подигао морал својих војника, владар Османлија, наравно, обећао је и пљачку. Наређено је да у турском логору, почев од 26. маја, до дубоко у ноћ горе многобројне ватре. Осокољена војска, усталасана због најављеног блиског заузећа византијске престонице, бучно је клицала тако да се помало деморалисаним браниоцима чинило да ће се небо отворити. Док је турски логор био као осветљен бенгалским огњем, Цариград је утонуо у тмину. Касновизантијски историчар Дука записао је да су се у унутрашњости замраченог града могле чути очајничке јадиковке: „Господе, поштеди нас своје праведне претње и ослободи нас из руку нашег противника.” Час одлуке је дошао.

Bate covek kad ovo cita ...ko neki prirucnik za turske srednjoskolce...

Jbt dal ste vi normalni...pa ima li nas negde...

Ili ce mehmed kao iskusni vojkovodja 5 dana ranije da objavi juris...


Lebe mekani...

Priblizava se dan kada je pao Carigrad a samim tim i Vizantija... dalje, Srba ima ali ovo je tema o Vizantiji....zato, opusti se malo 

 

 

 

 

„Повољна околност за султана било је то да је Турцима пребегао угарски инжењер Урбан, један од највећих оновремених стручњака за топове, кога је османски владар обасуо даровима и обећао му богату плату. Нешто касније, под пребеговом будном паском, у Једрену је изливен огроман топ којег је једва покренуло с места педесет пари волова, док се седам стотина људи старало о транспорту овог правог чуда ондашње ратне технике. Мехмед II је врло добро знао колику ће важност имати артиљерија у предстојећој опсади Цариграда. „Топови су решавали све!” – са неком врстом закономерне фаталности закључио је позновизантијски историчар Критовул са Имброса.”

ДАН СВЕТЕ ТЕОДОСИЈЕ
„У ране јутарње сате, 29. маја 1453. године, отпочео је општи јуриш на Цариград. Мехмед II је у освит зоре, како би заморио браниоце, најпре бацио у ватру своје најслабије трупе које су имале огромне губитке. А онда, када је зарудела зора, уз ужасну буку бубњева и рогова, громогласно су се огласили сви расположиви топови. Црни барутни дим је прекрио град и прокључало је како на мору тако и на копну. Из грла хиљада нападача орио се борбени исламски поклич: „Алах је највећи!” Са гвозденом палицом у рукама, Мехмед II је, било најстрашнијим претњама или користећи умиљате речи, лично подстицао своје војнике. Браниоци, свесни да је наступио одсудни тренутак, узвраћали су јуначки, док су жене, међу њима и монахиње, помагале на бедемима тако што су доносиле камење и греде за ојачавање одбране или воду војницима. Најстарији и најмлађи житељи престонице, неспособни да помогну у одбрани, испунили су цркве у нади да ће их анђели и светитељи спасти.
Међутим, тешко рањавање Ђованија Ђустинијанија Лонга, који се упркос царевим молбама повукао у Галату, поколебао је борбени дух хришћана. Убрзо су Турци провалили у град, а византијски василевс је улетео у најжешћи окршај и готово сам водио битку која је већ одавно била изгубљена. Константин XI Драгаш Палеолог је погинуо на начин достојан највећих античких хероја. Касније, по султановој заповеди, одрубљена царева глава у скупоценој кутији путовала је од једног до другог муслиманског владара како би свима на убедљив начин била обзнањена победа ислама над хришћанским Византијским царством. А понесени турски војници су у неодољивом налету продрли у срце града Константина Великог.
Мехмед II, коме је овај подвиг прибавио епитет Фатих (Освајач) и уврстио га међу највеће војсковође у историји, раме уз раме са Александром Великим, Ханибалом, Цезаром, Џингис-каном или Тамерланом, ујахао је на коњу у Цариград 29. маја поподне, у пратњи везира и дворана. Зауставио се пред храмом Свете Софије и ушао у велелепно здање. Тамо је затекао једног турског војника како брадвом разбија мермерни под. Султан га је упитао зашто то чини, а овај је одговорио да то ради због вере. Разгневљени Мехмед II је сабљом ударио војника, па су га полумртвог за ноге извукли напоље и бацили на улицу. Видно импресиониран величанственошћу цркве Свете Софије, султан је дуго и замишљено ходао дуж пустих одаја. Онда је наредио једном од присутних да се попне на предикаоницу и изговори: „La ilaha illalah Muhammadun rasulullah (Нема Бога до Алаха, а Мухамед је његов пророк).” Било је у томе призору много симболике: догодило се да у најзначајнијој богомољи хришћанског Истока, где се хиљаду година славио Исус Христос, одзвањају речи муслиманске молитве. Док је једна цивилизација лагано тонула у историју, друга се гордо успињала ка своме врхунцу.”

  ко ли је њега сврстао међу ове великане. Добро је успео са оноликим наследством да освоји један град после читава 2 месеца борбе.


The Fall of Constantinople



http://www.historytoday.com/judith-herrin/fall-constantinople