Aroganciju? Ja ovde nikog ne napad....i nisam arogantan...Ja vodim svoju temu i, ponekad odogovaram na pitanja koja nemaju nimalo smisla i koja su, blago receno, idiotska...

„Како је Византијско царство одговарало на дрске упаде османлијских чета? Цариградска влада је прилично рано постала свесна ромејске инфериорности на том пољу и углавном је остајала пасивна. Савремени византијски писци бележе сталне пљачкашке акције верујућих у Алаха и веома ретко понеки успех ромејског оружја. Мишљење да је неодговорна пасивност Византинаца пред турском опасношћу пре свега сведочила о немоћи у којој се нашао читав ромејски корпус, заслепљен антилатинском страшћу и неспособан да изведе унутрашње промене неопходне за опстанак и потребне за одржање државе, можда јесте унеколико поједностављено али у себи садржи велику дозу истине. Уз то, умесно је говорити и о томе да је Ромејима у односу на Османлије недостајала конструктивна мржња, односно својеврсни нагон за самоодржањем који би надвладао њихов познати фатализам.”

Јустинијан II је био византијски цар у два наврата — први пут између 685. и 695. и други пут између 705. и 711. године. У историографији је познат као Ринотмет (грч. Ρινότμητος — Безноси), јер му је након првог збацивања с престола био одсечен нос, што га није спречило да поново заузме престо, што је био преседан, с обзиром да, према византијским обичајима, особа која је имала неки физички недостатак није могла да постане цар.

Јустинијан II је у изворима описан као славољубив, напрасит, страстан, властољубив и славољубив, суров и осветољубив и владао је безобзирно и деспотски што је умногоме допринело веома негативној визији његове владавине у историографији. Желео је да, као и његов имењак и такође византијски цар, Јустинијан I, обнови стару славу Царства и поврати све изгубљене територије. Међутим, Јустинијан је такође био, као и сви чланови Ираклијеве династије, врло способан и вешт владар, чија је владавина донела значајан напредак византијској држави у политичком и привредном погледу.

Прва владавина

Јустинијан и Арапи

Кад је Јустинијанов отац, Константин IV, умро 685. године од дизентерије, наследио га је његов млади син који је тад имао само шеснаест година. Јустинијан је наследио државу скромног територијалног обима, али стабилну државу, што се није могло рећи за Калифат, који је и на спољашњем и на унутрашњем плану трпео велике потресе. Муавијин наследник, Абд ал Малик, који је постао калифа исте године кад и Јустинијан цар, понудио је Византији трибут од 365.000 солида, 365 робова и 365 коња годишње у замену за мир[3].

Године 686. Јустинијан је почео да успоставља протекторат над Јерменијом и кавкаском Иберијом. Владари ове две земље су се две године раније побунили против арапске власти, међутим, Хазари су их обојицу убили након чега су Арапи поново напали Јерменију и Иберију. Јустинијан је послао стратега теме Анатоликон, Леонтија, да истера Арапе, што је овај и учинио и подвео под византијску власт већи део Јерменије и Иберије. Леонтије је извршио додатни притисак на Арапе упадима у кавкаску Албанију и Азербејџан, док су хришћански Мардаити харали по Палестини и Сирији. Абд ал Малик није имао избора, морао је да поново преговара и том приликом је потврдио трибут раније утврђен за време владавине Константина IV, а поврх тога је пристао да са Византијом дели приходе са Кипра, из Јерменије и Иберије[4]. Заузврат, Јустинијан је повукао неких 12.000 Мардаита са арапско-византијске границе који су представљали озбиљну сметњу Калифату јер су без престанка упадали на арапску територију и пустошили је.

Године 689, управо када се Абд ал Малик спремао да поврати Месопотамију из руку побуњених Алида, Јустинијан је послао војску на Калифат. Абд ал Малик није имао избора, морао је опет да прибегне преговорима након којих је Јустинијан добио потпуну управу над Јерменијом, Сиријом и Кипром, а заузврат је повукао нових 6.500 Мардаита са арапских граница и смањио je арапски трибут од 1.000 солида дневно на 1.000 солида недељно[6].

До новог сукоба између Византије и Арапа дошло је 692. године, када је Јустинијан преселио велики број Кипрана у област Кизика на обали Мраморног мора[5]. Калифа је оштро протестовао због тога, јер овим Јустинијановим потезом драстично се смањио број пореских обвезника што је ишло на штету Калифата с обзиром да је трибут са Кипра био дељен између Калифата и Царства. Јустинијан, дубоко уверен у надмоћ Византије над Калифатом, презриво се оглушио о све калифине протесте. Тражећи повода за нови напад на Арапе, Јустинијан је почео да кује новац са ликом Христа, Калифат, који је ковао новац по угледу на византијски, изоставио је Христов лик из разумљивих разлога. Осим тога, арапски новац је био нешто лакши од византијског, што је био довољан изговор за Јустинијана да одбије калифин трибут јер наводно калифин новац није био исти као византијски. Калифа је додао још новца како би надокнадио на тежини, међутим, Јустинијан је инсистирао на Христовом лику[7]. Под овим изговором, византијски цар је прогласио уговор са Арапима неважећим и почео је да спрема војску за напад. Међутим, Абд ал Малик је успео да први нападне византијску територију и до одлучујућег сукоба је дошло 692. године код Севастопоља у теми Анатоликон, где је Јустинијанова војска претрпела велики пораз. Извори наводе да је до пораза дошло јер је главнина словенских војника, којих је наводно било око 30.000 у византијским војним редовима, на челу са својим вођом, Небулом, пребегла Арапима. Јустинијан је, према Теофану, из освете наредио да се побију сви преостали Словени у теми Опсикион1, укључујући жене и децу дезертера. Такође је наредио да се утамничи стратег Анатоликона, Леонтије, кога је по свој прилици сматрао делимично одговорним за пораз[8].

Након овог пораза, владар Јерменије који је до тада био у клијентском односу са Византијом, предао се Арапима без борбе. Абд ал Малик је у међувремену освојио Меку и напредовао кроз Персију. Године 694. калифа је послао пребегле Словене у Киликију, где су ови нанели тежак пораз византијским трупама. Следеће године, 695. Арапи су похарали Хексапољ у теми Анатоликон и одвели много византијског становништва у робље. Јустинијан је ослободио Леонтија и поставио га за стратега Хеладе у нади да ће тиме повратити пољуљани углед, међутим, Леонтије је у Цариграду сковао заверу против цара и убрзо га збацио с престола[9].

Политика расељавања и тематска организација

За развој средњовековне византијске државе веома је важно посматрати развој тематског система, започет вероватно још у доба Ираклија. Од средине 7. века, у византијским изворима се све више спомињу теме што говори о постепеном али сигурном развитку овог војно-административног система. Малоазијске теме Опсикион, Анатоликон, Арменијакон и Каравасијон настале су вероватно још у Ираклијево доба или у време владе Констанса II Погоната, тема Тракион је створена у доба Константина IV у доба настанка прве бугарске државе, ради ефикасније одбране, док је за време Јустинијана II створена тема Хелада у средњој Грчкој[10]. Јустинијан је такође створио извесне зачетке тематског војно-административног система у области реке Стримон (Струме) населивши тамо Словене као војнике. Међутим, тематско уређење добија стварну животну снагу тек планским пресељавањем великих група народа, пре свега Словена, који су били досељавани у више наврата на византијску територију где су били претварани у сељаке и војнике, чиме су се попуњавали редови византијске војске и јачали привреду земље опустошене ратовима. Истовремено, овим масовним пресељењима почео је да се ствара нови друштвени слој стратиота — војника који су уједно били и слободни сељаци, који били стратешки насељавани на границама Царства где су добијали земљу у замену за војну службу.
Још док је био у походу на Јерменију[11], византијски цар је већ тад наредио да се пребаци коњица из Мале Азије у Тракију и да се изврше припреме за поход на Балкан. Године 688. Јустинијан је кренуо с војском из престонице ка Солуну. Истерао је Бугаре дуж северне обале Егејског мора а потом покорио Словене који су чинили већину становништва на тим територијама, мада је било и оних који су му добровољно пришли. Кад је стигао у Солун, организовао је тријумфални улазак у град у ком је даривао цркву Св. Димитрија, заштитника Солуна. Едиктом из 688/9. године Јустинијан II је овој цркви поклонио солану и ослободио је свих пореза[12].

Након ове победе Јустинијан је преселио око 100.000 Словена[6] у северни део малоазијске теме Опсикион. Највећим делом су насељени око центара области, Никеје и Никомедије[13]. Пресељење Словена представља највећу и најважнију колонизациону меру коју је спровео Јустинијан II која је допринела препороду византијске привреде. Теофан даље наводи да је Јустинијан потом од малоазијских Словена формирао војску од 30.000 војника и ставио је под команду извесног Небула (Νέβουλον) и назвавши је прекобројнима, ставио их је на обуку. Ове Словене је населио највероватније у области Кизика који су Арапи опустошили још у доба Јустинијановог оца Константина IV и дао им земљу на обрађивање у замену за војну службу. Такође је населио известан број Словена на потезу између Солуна и реке Стримон, док је територија источно од реке била ничија земља која је раздвајала Бугаре од византијске територије. Са овом војском кренуо је 892. године против Абд ал Малика, међутим, према Теофану, Абд ал Малик је Небулу послао ћуп пун новаца и залудевши га многим обећањима и придоби га да пребегне њима са 20.000 Словена[14] и Јустинијан је доживео велики пораз у бици код Севастопоља 692. године. Према Теофану, Јустинијан је онда побио све преостале Словене, међутим, ову вест о покољу Словена доноси само Теофан и касније Георгије Монах[15], који, међутим, ту вест тумачи као да је Јустинијан побио остатак групе прекобројних, дакле преосталих 10.000 Словена[16]. Острогорски наводи да је Теофан овде по свом обичају, претерао, с обзиром на нетрпељивост коју је гајио према Јустинијану. Као доказ за то наводи да се Словени у Опскиону помињу још у 10 веку[5].

Иако највеће и најважније, расељавање Словена није било једино које је Јустинијан извршио. Око 687/8. када је склопио први споразум са Арапима, Јустинијан је повукао неких 12.000 Мардаита[4] са арапско-византијске границе и населио их у карабисијској теми[6] на Пелопонезу, на острву Кефалонији, код Никопоља на обали Јонског мора и у области Аталеје[5]. Ове Мадраите је запослио као веслаче на византијским галијама. Негде у то доба Јустинијан је изгледа издвојио из теме Карабисија централни део Грчке и основао нову тему под именом Хелада са престоницом у Коринту. Након другог похода на Арапе 699. године, као део споразума, преселио је нових 6.500 Мадраита са арапске границе и запослио их као веслаче у теми Хелада[6].

Године 692. Јустинијан је преселио велики број Кипрана у област Кизика. По угледу на свог претходника и имењака, Јустинијана I, који је основао град и архиепископију Јустинијану Приму (данас Царичин Град код Лебана у југоисточној Србији), Јустинијан II је основао град Јустинијанопољ за пресељене Кипране и њиховом архиепископу дао привилегије митрополија Кипра и Кизика[6].

Верска политика

Јустинијан је, као и његов отац, покушао да постигне помирење између црквених седишта Рима и Цариграда. Године 692.[17] сазвао је нови црквени сабор са образложењем да траба размотрити питања канонског закона која нису разматрана на Петом и Шестом васељенском сабору (то јест, Други и Трећи цариградски сабор). С обзиром да је намера овог сабора била да се употпуне одлуке Петог и Шестог васељенског сабора, овај сабор је добио име Пети-Шести сабор или Concilium Quinisextum на латинском, Πενθέκτη Οικουμενική Σύνοδος на грчком. Пошто се одржавао у Трулској сали на двору где је раније био одржан и Шести васељенски сабор, такође је познат и као Трулски сабор. Иако је Јустинијан претендовао да овим сабором ублажи разлике између Рима и Цариграда, одлуке које су донете само су сведочиле о великим и највероватније непремостивим разликама између западне и источне цркве као и о великом непознавању римских обичаја од стране Јустинијана и 215 епископа источне цркве који су присуствовали том сабору. Донете су између осталог, одлуке да свештеници који су пре рукоположења били ожењени могу да наставе с брачним животом (за разлику од Римске цркве која је захтевала да се одрекну брачног живота) и забранио је суботњи пост који је Римска црква прописивала[8]. Најважнија од одлука, међутим, била је садржана у 36. канону који је прокламовао једнакост римског папе и цариградског патријарха[17].

Папа Сергије I (687—701) је одбио да призна одлуке овог сабора сматрајући да папска столица има примат над цариградском патријаршијом, на шта је Јустинијан, следећи пример свог деде Констанса II, послао царске изасланике у Рим да ухапсе папу и да га доведу у Цариград да му се суди. Међутим, времена су се променила и положај папе је сад био много јачи него за време Констанса II Погоната. Војска равенског егзархата је стала уз папу и царски изасланици су за длаку избегли линчовање захваљујући самом папи Сергију који им је помогао да побегну[9].

Први пад

устинијанова хиперактивност у првих пет година владавине, иако је у почетку донела извесни напредак, на крају је ипак само донела више штете него користи Царству које је у војним походима током 7. века изгубило знатне делове своје територије. Јустинијан је својом непопуларном фискалном политиком, расипништвом као и деспотском владавином стекао много непријатеља. За војне походе против Арапа и оснивање нове теме морала су се наћи новчана средства, а велики број нових словенских војника и мадраитских веслача знатно је увећао и издатке за издржавање византијске војске и флоте. Пошто царска каса није могла да поднесе све ове трошкове, Јустинијан је почео да опорезује аристократију. Сакеларије (sacellarius; дворски благајник) Стефан Персијанац и логотет (министар финансија) Теодот[6] су овај задатак вршили са великом ревношћу. Логотет Теодот није бирао средства и врло је често прибегавао конфискацији добара, мучењу и затварању богатих припадника византијске аристократије[6]. Ове мере су допринеле да Јустинијан постане изузетно омражен и веома непопуларан. Након пораза код Севастопоља и губитка Јерменије, Јустинијан је за кратко време напустио војне подухвате и окренуо се грандиозном грађењу у стилу свог имењака, Јустинијана I. Ова царева ктиторска активност изискивала је нове издатке, па је Јустинијан још више притиснуо аристократију новим наметима. Такође, 695. године Арапи су напали Хексапољ и опустошили га, чиме су показали своју надмоћност над Византијом, што је још више урушило углед ионако непопуларног и омраженог цара.

У Константинопољу је 695. организована завера против њега коју је предводио Леонтије, бивши стратег Анатоликона, који је последње три године провео у затвору где га је Јустинијан бацио након пораза код Севастопоља. Јустинијан га је рехабилитовао и поставио за стратега теме Хелада у нади да ће тиме повратити свој нарушени углед. Међутим, Леонтије је још у затвору добио идеју о преврату од два калуђера која су га редовно посећивала и који су му стално понављали причу о пророчанству према коме ће он једног дана постати цар[19]. У току ноћи завереници су заузели главни цариградски затвор Преторијум. Ослободили су и наоружали затворенике од којих су многи били аристократе и војна лица[9].

Следећег дана завереници су окупили грађане у цркви Света Софија, где су за своје планове добили подршку, како од цариградског патријарха Калиника I (693—705), тако и од обичног света који је такође мрзео Јустинијана истим интензитетом као и аристократија. Затим су сви отишли на Хиподром где је Леонтије био проглашен за цара. Дворани и гардисти су ухватили Јустинијана на двору, а онда је светина, у којој су највероватније доминирали припадници деме Плавих, одвукла Јустинијана до Хиподрома да му се суди[18]. Иако је народ тражио Јустинијанову главу, Леонтије је поштедео свргнутог цара. Јустинијану је одсечен нос и располућен језик2, а затим је послат у прогонство у кримски град Херсон[17]. Леонтије је покушао да спасе и Стефана и Теодота, међутим, разјарена маса на Хиподрому их је живе спалила[18].

Јустинијан је због овог осакаћења добио надимак Ринотмет (Ρινότμητος), што значи "Безноси", недостатак који је од тада сакривао носећи златан нос[17].

Изгнанство и поновно заузимање престола

Леонтије је владао три године, до 698. када збачен с престола, а за новог цара извикан је Апсимар, друнгарије приморске теме Кивриота, који је на престо ступио као Тиберије II. Ова смена на престолу је Јустинијану дала нове наде. Власти Херсона су, 703. године хтеле да га ухапсе и да га пошаљу у Цариград, Апсимару, због основане сумње Јустинијан кује заверу како би повратио престо, међутим, Јустинијан је, сазнавши за намере херсонских власти, успео да са неколицином својих присталица побегне из Херсона у Хазарски каганат. Хазарски кан га је прихватио и чак и оженио својом кћерком која је потом била крштена и прихватила је име Теодора, по узору на супругу ЈУстинијана I. Кад је након свега тога Апсимар упутио посланство на хазарски двор тражећи да му се Јустинијан преда, хазарски каган је био спреман да удовољи захтеву византијског цара. Међутим, Јустинијан и његови људи успели су побећи пре него што су канови људи могли да их ухапсе. За собом је оставио трудну хазарску принцезу[20].

У јесен исте године, Јустинијан је са својим присталицама отишао у Бугарски каганат где је успео да убеди бугарског кана Тервела да му обезбеди војску којом би повратио престо. Апсимар је пред овом непосредном опасношћу позвао свог брата Ираклија да се са војском врати са Истока у Тракију. У лето 705. године Ираклије се упутио ка бугарској граници, међутим, мимоишао се са Јустинијаном и Тервелом који су се са великом бугарско-словенском војском били упутили ка Цариграду. Цариградске зидине су, међутим, биле исувише јаке за било какав директни напад, па је Јустинијан са неколико својих верних присталица ушао у град кроз стари напуштени аквадукт изграђен крајем 4. века у Валенсовог доба. Апсимар је побегао у Созопољ у Тракији, међутим, био је брзо ухваћен. Пошто је заузео Цариград, Јустинијан је ухватио и погубио Ираклија, а затим послао по своју жену Теодору и новорођеног сина Тиберија[20].

Друга владавина

Кад се поново учврстио у Влахернском двору, Јустинијан је бугарском кагану, Тервелу, као знак захвалности, доделио титулу цезара и обасуо га поклонима. Титула цезара, истина, није имала више онај значај као раније, али је и даље била највиша титула након царске. То је уједно био и први пут да је страни владар добио цезарску титулу. Такође се сматра да му је дао руку своје кћери Анастазије, коју је имао са својом првом женом, Евдокијом[21].

Јустинијан се такође сурово обрачунао са својим противницима. Почетком 706. године, Леонтије и Апсимар изложени су јавној порузи тако што је Јустинијан одмарао ноге на њима док је гледао игре на Хиподрому[22], да би их потом погубио, док су патријарху Калинику ископане очи. Тела Леонтија и Тиберија Апсимара су бачена у воде Босфора. Ово је имало оправдања с обзиром да је Јустинијан и те како доказао да га осакаћење ни на који начин не спречава да поново буде цар, а с друге стране, како Леонтије, тако и Апсимар, били су де факто узурпатори који су морали бити кажњени. Апсимаровог сина, међутим, Јустинијан није погубио, већ га је натерао да се замонаши[22]. Јустинијан је такође погубио много високих официра и аристократа, а 709. године послао је казнену експедицију у Равену — град је страховито опљачкан, многи угледни грађани одведени у Цариград и погубљени, док су равенском епископу ископане очи[23].

У Равени је након одмазде избила побуна, па је Јустинијан покушао да је смири тако што је позвао папу Константина (708—715) да дође у Цариград с намером да разреши неслагања око закључака Трулског сабора. У пролеће 711. године Јустинијан је дочекао папу с почастима и уважавањем и пристао да Рим не мора да призна ни једну одлуку сабора коју сматра недоличном[22][24].

Јустинијаново свргавање је донело велике губитке за Византију. У току десет година владавине Леонтија и Апсимара, Византија је изгубила Африку, Лазику, део Киликије као и византијску Јерменију[20][22]. Арапи су почели с редовним годишњим упадима које је предводио Маслама, калифов син и способан војсковођа. Абд ал Малик је умро непосредно након што се Јустинијан вратио на престо[22]. Наследио га је његов син Валид који је искористио Јустинијанову обузетост осветом те су довршили освајање Јерменије тако што је Валидов ујак, Мухамед, масакрирао јерменско племство[22], док је Маслама напао на Кападокију опколивши Тијану, врло битну пограничну тврђаву током зиме 707. године[22]. Тијана је врло брзо пала јер како су у Јустинијановим чисткама нестали најбољи људи, Тијана није имала задовољавајућу одбрану[23]. Маслама је затим 708. године освојио још неке тврђаве, победио византијску војску код Аморије и организовао повремене упаде на Исаврију[22].

Године 710. у Херсону је избио устанак који су помогли Хазари. Јустинијан је послао флоту у Херсон, и устанак је врло брзо био угушен и многи угледни житељи Херсона погубљени, међутим, флота је настрадала у олуји на повратку у Цариград, а Херсон је опет позвао Хазаре у помоћ. Поучен искуством у Равени, Јустинијан је овај пут послао логотета Георгија да преговара са Хазарима, међутим, Хазари и становници Херсона су убили и Георгија и његово посланство и прогласили за цара јерменског официра у изгнанству Вардана коме су дали грчко име Филипик[24]. Јустинијан није могао да толерише узурпацију па је одмах послао флоту са патрицијем Мавром на челу, међутим, Мавро је након неуспелог покушаја да избаци Хазаре из Херсона пришао побуњеницима и подржао узурпатора Филипика[24]. Истоврмено, Арапи су напредовали дуж источне границе Царства, па је Јустинијан склопио мир са Тервелом (с којим је имао неке размирице) и добио од њега 3.000 бугарских војника које је додао војсци тема Опсикион и Тракесион с којом је крануо на Арапе, међутим, Маврово издајство га је натерало да промени планове. Пошто су побуњеници кренули ка Цариграду, Јустинијан је кренуо такође назад у престоницу међутим, побуњеници су ипак стигли први. Филипик је ликвидирао Јустинијановог малог сина,Тиберија, као и многе Јустинијану верне официре. Затим су се побуњеници упутили ка Јустинијановом табору на Халкедону и придобили Јустинијанове војнике обећањем имунитета. Јустинијану је одсечена глава и послата у Равену и Рим као доказ да је мртав[24]. Смрћу Јустинијана II такође се завршава и владавина царева из Ираклијеве династије. Прво збацивање Јустинијана 695. у ствари је означило почетак периода нестабилности и унутрашњих борби у Византији који је окончан тек 717. доласком на престо Лава III Исавријанца.


Библиографија

Извори

Теофан, Хроника, Византијски извори за историју народа Југославије I, приредили Фрањо Баришић, М. Рајковић, Б. Крекић, Л. Томић, Београд, 1955, стр. 226-230
Патријарх Нићифор I, Кратка историја, Византијски извори за историју народа Југославије, I, припремили Ф. Баришић, М. Рајковић, Б. Крекић, Л. Томић, Београд, 1955, стр. 241-242
Георгије Монах, Хроника, Византијски извори за историју народа Југославије, I, припремили Ф. Баришић, М. Рајковић, Б. Крекић, Л. Томић, Београд, 1955, стр. 247-248
Литература

Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1998 (више издања) стр. 143—156
Warren T. Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, Stanford University Press, 1997 (ISBN: 0804726302)
R. Scott Moore, Justinian II (685—695 & 705—711 A.D.), De Imperatoribus Romanis. An Online Encyclopedia of Roman Emperors (извор)
Andreas N. Stratos, Byzantium in the Seventh Century, Volume V, Justinian II, Leontius and Tiberius, 685—711, Amsterdam 1980.
Lynda Garland, Eudocia (First Wife of Justinian II ), De Imperatoribus Romanis. An Online Encyclopedia of Roman Emperors


Izvor : Istorijska bibloteka

Букеларији

Букеларији (грч. βουκελλάριοι; лат. bucellarii) су у 5. и 6. веку у Римском (Византијском) царству били војници у приватној служби официра. У 6. веку државне власти су такође преко цивилних званичника најмиле одреде букеларија са циљем да у појединим крајевима помогну у одржавању реда и мира или у прикупљању пореза. У 7. веку сам термин је почео да означава елитне одреде из теме Опсикион у Малој Азији. Име букеларија овековечио је и назив теме Букеларион која је створена средином 8. века у централним крајевима Мале Азије.

Порекло термина

Термин букеларији настао је од врсте хлеба букелата (лат. bucellatum) који је представљао следовање ових војника-најамника. Пошто је букелат био хлеб високог квалитета сам назив је сугерисао и на важност и на добре услове службе букеларија.

Букеларији у 5. веку

Приватни одреди војника варварског порекла у служби римских великодостојника помињу се већ крајем 4. века. Руфин, преторијански префект Истока (392—395) имао је бројну пратњу варварских најамника, баш као и његов савременик и ривал, Стилихон, западноримски врховни заповедник војске (magister militum). Стилихон је 408. одбио да употреби своје букеларије против римских одреда које је цар Хонорије послао да га погубе по пресуди сената. У 5. веку букеларији се помињу као пратња западноримског врховног војсковође Аеција (433—455) и врховног заповедника Истока (magister militum per Orientem) Аспара (убијен 471. год.). Такође, познати су и случајеви да су и приватна лица у 5. веку држала војне пратње. Извесни Валеријан, члан градског сената града Емесе у Сирији је своју варварску пратњу употребио 444. против локалног провинцијског намесника. Цареви су због тога покушавали да спрече овакав обичај источноримских аристократа и земљопоседника. Цар Лав I (457—474) је законски забранио земљопоседницима да држе наоружане групе робова. Закон их назива букеларијима или исавријанцима, што открива да су у то време горштаци из југоисточне Мале Азије, Исавријанци, превасходно коришћени у одредима плаћеника. Иако законски није било дозвољено држати букеларије, папируси из Египта откривају да су их користили чланови најмоћније земљопоседничке породице у провинцији, Апиони.

Букеларији у 6. веку

Захваљујући Прокопијевој Историји ратова познато нам је доста података о букеларијима у време владавине Јустинијана I (527—565). Прокопије као букеларије спомиње царске поданике из Јерменије, Тракије, као и из малоазијских области Киликије, Кападокије, Исаврије и Пизидије. Такође, букеларији су могли бити регрутовани и међу варварима који су попут Хуна и Персијанаца живели ван граница царства. У време владавине свог ујака Јустина I, Јустинијан је обављао службу заповедника војске при престоници (magister militum in praesentalis) и сам је држао одред букеларија. Међу његовим букеларијима били су и људи којима је касније поверавао важне војне команде као што су били Велизар, родом из Тракије, Гот Сит (magister militum per Armeniam) и Хилвуд (magister militum per Thracias). У Јустинијаново време букеларији су полагали заклетву верности официру коме су служили, али и самом цару. Њихова бројност је зависила од богатства официра, као и од његовог угледа. Плаћани су из џепа самог послодавца, а не из царске (државне) благајне. Тако је Велизар у време похода на Вандалску краљевину у Африци (533—534) и Остроготску краљевину у Италији (535—540) имао чак 7.000 букеларија. Када је 547. Валеријан, magister militum per Armeniam, био послат у Италију да помогне Велизару, са собом је повео војску од преко хиљаду букеларија. Такође, познато је да је Нарзес имао свега 400 букеларија. Када је 550. Јустинијанов брат од тетке и потенцијални престолонаследник, Герман, почео да окупља војску за поход против Источних Гота, велики број букеларија, Римљана и варвара похрлио је у његову службу. На овом примеру види се колико је био важан друштвени статус и репутација заповедника букеларија пошто је Герман у ствари привукао људе који су већ служили код мање значајних војсковођа.

Уколико су букеларији били веома бројни, као у случају Велизаревог домаћинства, имали су посебне заповеднике. Главни заповедник букеларија (εφεστως τη οικια), чије се титула може условно превести као мајордом, био је војни заповедник, док је друга важна личност био благајник (optio), који је исплаћивао букеларије. Сами букеларији делили су се на официре (δορυφοροι) и редове тј. обичне војнике (υπασπισται).

Букеларији су на првом месту служили као телесна гарда заповедника кога су служили, али у 6. веку очигледно је да су служили и као војни одреди у саставу византијских војних експедиција у ратовима против Вандала, Гота и Персијанаца, као и других варвара. Поред тога, често су коришћени на бојишту на најопаснијим местима или су коришћени како би се одржала дисциплина у регуларној војсци. У Јустинијановим ратовима, официри букеларија су могли служити у посебним мисијама, а у неким ситуацијама им је поверавана команда над регуларним одредима. Као и други војници, у случају кршења закона букеларији су такође строго кажњавани. Графити пронађени у Коринту, једном од седишта преторијанског префекта Илирика, представљају молитве за избављење из затвора упућене Богу двојице префектових букеларија, иако не упућују на њихов преступ.

За време Јустинијанове владавине и цивилни великодостојници су могли имати своје букеларије. Способни и неомиљени преторијански префект Јован Кападокијски имао је неколико хиљада букеларија. Прокопије је забележио како то није била уобичајна пракса. Када је 541. царица Теодора послала евнуха Нарзеса да ухапси Јована Кападокијског, пошто је овај наводно гајио претензије на царски престо, букеларији преторијанског префекта су спречили његово хапшење. Јован Кападокијски је ипак убрзо био разрешен дужности и послат у прогонство.

За разлику од Западноримског царства у 5. веку, где су букеларији представљали праве приватне војске које су коришћене у подривању централне власти, њихова улога у Источноримском царству у 6. веку била је прилично другачија. Наиме, цареви 6. века су законски одобравали својим великодостојницима да прикупе букеларије. Букеларији су, као што је споменуто, полагали заклетву верности не само свом послодавцу, већ и цару. У складу са тим, царска власт се директно мешала у њихово коришћење. Након освајања Вандалске краљевине Велизар је 534. морао да остави део својих букеларија у северној Африци где су служили у учвршћавању византијске власти. Исто тако, када је Велизар 544. послат са Истока у Италију морао је да остави део својих букелара на источној граници због чега се жалио директно Јустинијану. Такође, царске власти су користиле букеларије да у провинцијама одржавају ред и мир, да прикупљају порезе и да их бране од страних непријатеља. Псеудо-Маврикијев Стратегикон, војни приручник са краја 6. века препоручује употребу букеларија византијским војсковођама. По анонимном аутору приручника букеларији су својом појавом и делима инспирисали обичне војнике на храброст и оданост. Такође, често су били јавно одликовани, тако да су и на тај начин пружали подстицај регуларној војсци.

Као закључак може се подвући да су у 6. веку у Источноримском (Византијском) царству букеларији имали позитивну улогу, да су ангажовани и коришћени о приватном трошку, али увек у складу са државним интересима, превасходно у ратовима против спољних непријатеља.

Букеларији у 7. веку

У 7. веку обичај високих официра или цивилних великодостојника и аристократа да држе најамнике је и даље постојала и очувала се практично током читаве византијске историје. Међутим, од 7. века за ову врсту ратника-најамника се користе термини хипаспистаји (копљаници) и спатариои (мачоноше). Термин букеларији почео је да означава један од елитних одреда у оквиру теме Опсикион, једне од четири првобитне теме које су формиране у Малој Азији у 7. веку. Пошто је близина теме Опсикион и бројност војске била стална опасност по централну власт као полазиште неколико војних удара, тема је постепено подељена на мање. У 8. веку из теме Опсикион одвојена је нова тема која је названа Букеларион. Стратег Букелариона, који је из Анкаре командовао са 8.000 ратника, помиње се први пут 787. године.

Антонина

Антонина (рођена око 484, умрла после 565) била је супруга источноримског (византијског) војсковође Велизара и близак сарадник моћне царице Теодоре, Јустинијанове супруге.
Младост

Антонина је пореклом је спадала у најнижи и најпрезренији слој позноримског друштва. Потицала је из породице циркуских забављача — отац и деда су јој били возачи четворопрега у Солуну и Константинопољу, а мајка глумица. По Прокопију из Цезареје, Антонина је у младости водила блудан живот цариградске глумице и родила је неколико деце, а у околини циркуске арене упознала је и популарну пантомимичарку и познату куртизану Теодору.

Након што се удала за Јустинијана нешто после 525. године, Теодора није заборавила своју родбину и пријатеље из времена сиромаштва и свакодневне борбе за живот. Њеним посредовањем Јустинијан је оженио свог талентованог војсковођу Велизара са Антонином. Антонина је петнеастак година била старија од свог супруга и у брак је довела бар двоје деце: сина Фотија и ћерку чије нам име није остало забележено, али која је доцније удата за високог официра Илдигера. У браку са Велизаром родила је само једно дете, ћерку Јовану (Ioannina).

Брак са Велизаром

По Прокопију, Велизаровом верном секретару, Антонина је била доминатан брачни партнер насупрот Велизару, који је био брилијантан војсковођа, али особа слабе воље. Према Тајној историји, Антонина је и након уласка у брак наставила раскалашно да живи и виђа младе љубавнике. Једино се плашила Теодоре, која је након удаје за византијског цара водила узоран живот, и радо је служила као царичин поверљиви изасланик.

На двору и у високим војним круговима било је познато да је Антонина у вези са Велизаровим посинком и кумчетом, извесним Теодосијем. Њихова веза је изгледа отпочела у време византијског похода на вандалску Африку 533. године. Велизар није знао за Антонино дугогодишње неверство, што га је чинило жалосном и комичном фигуром у очима његових подчињених. Антонина је затим пратила супруга у Италији током прве фазе Готског рата. Под Теодориним притиском, а по поруци коју му је Антонина пренела, Велизар је у марту 537. насилно свргнуо папу Силверија и заменио га Вигилијем. По доласку на престо св. Петра, Вигилије је наводно морао да потпише монофизитски симбол вере и преко Антонине га пошаље на Исток. Током готске опсаде Рима, Велизар је послао Антонину и Прокопија у Напуљ где су окупили византијску флоту и затим преко Остије увезли неопходне намернице у Вечни град. Након пада Равене 540. Велизар и Антонина су се вратили у Цариград.

Брачна криза

За разлику од претходних похода, Велизар, који је најзад сазнао за Антонинно неверство, је оставио супругу у престоници. У пролеће 541, Антонина се, као Теодоринa особа од поверења, приближила Еуфемији, ћерки моћног и безскрупулозног преторијанског префекта Истока, Јована Кападокијског. Антонина је пренела девојци лажну причу како jе Велизар, у то време на источној граници Царства, спреман да свргне цара уколико би добио подршку престоничких великодостојника. Јован се полакомио и, и поред царевог тајног упозорења, отишао на састанак са Антонином у Халкедон. Када је Јован Кападокијски отворено обелоданио своје претензије на византијски престо, Нарзес га је ухапсио, али Јован је успео да побегне у Цариград и затражи склониште у цркви. Прокопије претпоставља да би Јован Кападокијски био помилован да је одмах отишао цару, али је његово бекство у цркву схваћено као признање кривице. Јован Кападокијски је лишен највећег дела свог иметка и послат у прогонство. Надживео је Теодору и пред крај живота се вратио у Константинопољ, али се више никада није приближио цару.

Велизар се пак после првих борби са Персијанцима у лето 541. повукао се на римску територију. Његово повлачење било је једним делом и акт револта против политички моћне и неверне супруге. У лето 541. Фотије, Антонинин син, обећао је свом поочиму да ће се побринути за Теодосија. У исто време, Антонина, коју је њен разочарани супруг оставио у Цариграду, објавила је да долази да му се, као и дотада, придружи током војног похода. Чим се састао са Антонином, Велизар ју је моментално ставио под стражу, док је Фотије заточио Теодосија у једној тврђави Киликије. Међутим, тада се у породичну драму умешала царица Теодора, која је Антонини дуговала услугу због обарања Јована Кападокијског, тако да је Теодосије ослобођен, док је Фотије после тортуре провео три године у тамницама царичине тајне полиције. Велизар је опозван у Цариград где је практично натеран током зиме да се помири са Антонином.

У лето 542. године Царством је завладала страшна епидемија куге од које се разболео и сам цар. Незванично, Теодора је преузела регентство у своје руке. До Теодоре је стигла вест да су Велизар и други важан војсковоћа, Буз, изјавили да неће прихватити цара који би био именован у Цариграду, дакле под Теодориним утицајем и без њиховог пристанка. Обојица су убрзо позвани у Константинов град. Буз је лишен свих почасти и притворен на две године у Теодорину тајну тамницу у којој је од тмине изгубио вид. Популарном Велизару је одузето његово богатство и лична гарда и остављен је у уверењу да сваког дана може да очекује ликвидаторе. Најзад, када се Јустинијан опоравио 543. Велизару су враћена пређашња овлашћења и имовина, али му је Теодора ставила до знања да је преживео само захваљујући молбама своје презрене супруге Антонине. Штавише, помирење је прослављено веридбом Велизарове једине ћерке Јоване и Теодориног унука Анастасија. Царичина освета је тиме била потпуна пошто се надала да ће тако огромно Велизарево богатство прећи у руке њене породице.

Позније године

Велизар је 544. поново упућен у Италију, где су Готи под командом Тотиле преузели иницијативу. Међутим, прилике у Италији су биле тешке по византијску војску, Велизар се једино могао посветити одбрани Рима праћен сталним несташицама новца и хране. Једини начин да на цариградском двору хитно скрене пажњу на своје тешкоће био је да пошаље Антонину царици Теодори. И пре него што је Антонина стигла, Теодора је 28. јуна 548. преминула од рака. Пошто се ништа није могло учинити, Антонина је по Велизаровој жељи затражила да буде повучен. Почетком 549. године Велизар је по други и последњи пут напустио Италију.

Након Теодорине смрти, Антонина је раздвојила Анастасија и Јовану. О остатку Антонининог живота не знамо много, пре свега зато што се Прокопијева нарација догађаја завршава поразом Острогота 553. године. Познато нам је да је као Велизарова супруга носила титулу патрикије. Како је Велизар након повратка из Италије стално боравио у Константиновом граду, Антонина је водила престонички живот. Велизар је умро у марту 565. године и Јустинијан је преузео његову огромну имовину, али је и сам умро 14. новембра исте године. По византијској традицији из познијих времена Антонина се замонашила и живела је заједно са Јустинијановом сестром Вигилантијом, мајком новог цара Јустина II. Под Антониним утицајем Вигилантија је наводно изградила цариградску цркву св. Прокопија.

„Веома занимљиву приповест, која на посебан начин казује о односима хришћанског и муслиманског света, доноси Георгије Пахимер. Догодило се то на празник Сретења 1279. године, када су се, сагласно древним хришћанским обичајима, доносиле разнолике чаше, пшеница и зрели плодови. Са разних страна је донето много бакарних чаша, али је једна међу њима, која је лепотом и финоћом израде надмашивала остале, била предвиђена за цара. Ипак, међу украсима на зидовима поменуте чаше налазио се и некакав египатски натпис, што је био тамошњи обичај приликом украшавања. Да би случај био још замршенији, натпис на чаши-лепотици, наставља Пахимер, прослављао је име проклетог Мухамеда (του καταράτου Μαχούμετ). Свему томе дата је политичка димензија у којој су се преламали замршени односи цара и патријарха. Да не би пренаглио, Михаило VIII Палеолог је својим људима наредио да се позове паракимомен Василије Василикос који је знао арапски. Он је посведочио да се заиста ради о натпису који велича Мухамеда, па је василевс једноставно одустао од тога да се послужи иначе најлепшом чашом.”

Ne odgovaras ti na pitanja vec napadas svakog ko ne misli kao ti.

Ovo je cist dokaz:

Ali to govori samo o tebi.

Da te podsetim, istorija nije egzaktna nauka.

Ocit primer je sadasnje desavanje amnestiranja Draze Mihajlovica koje rezultirati prepravkom istorijskih udzbenika u buducnosti.

Ja ne napadam nikog...ali, ti imas pravo na svoje misljenje...Koliko sam puta ja postabio pitanje u diskusiji i ostao bez odgovora...

Велики војни успеси Турака у другој половини XIV и првој половини XV столећа унели су посебан жар у верске диспуте који су вођени између муслимана и хришћана. Византинци су настојали да своју немоћ објасне не духовном супериорношћу ислама него властитим гресима. Јохан Шилтбергер доноси занимљиво објашњење турских успеха, али са друге – муслиманске стране. Он истиче да неверници сматрају да су покорили хришћанске земље не благодарећи својој моћи и мудрости, или светости и смирености, него захваљујући гресима, пороцима и надмености који царују код хришћана. Осим тога верујући у Христа су пренебрегавали законе и правду, запоставили су веру која им је завештана, па је свемогући Бог помогао следбеницима ислама да себи потчине делове хришћанског света.”

Svi su tu...ali srba nema ni za lek,..