Дан кад сам те угледала

Сунце се крило иза облака,
ваздух је мирисао на лед,
а људи су уједали.
Пси луталице су тражили уточиште
у људским неисквареним срцима,
а ја сам, обамрла,
као после тешке болести,
изашла на снег
и пошла у сусрет Случају.

Мамило ме је зеленило
коме снег није дозвољавао да се покаже,
мамило ме је сунце
које се устручавало да сија,
и једно срце
које није желело да призна љубав.

А онда сам те угледала.

Осмехнуо си ми се,
а стреле твојих погледа прошле су
кроз ушице девет секира мога опреза.
Радост  је, необуздана, заиграла на мојим уснама
и сјај се притајио у угловима очију
имитирајући ондашње сунце.

Посматрала сам те још мало,
а онда сам изашла
из простора, из времена, из себе
на ваздух који је одједном замирисао на пролеће,
на сунце које је пружало своје нежне руке ка мени,
међу људе који су изводили своје псе у шетњу,
тражећи уточиште у нечијим очима.
 

Разносила сам твоје осмехе
по шинама, по улицама,
по брдима и низбрдицама Белог града.
Шапутала је о њима сањива Ада,
и тајну мог заноса предала Сави,
а Сава, та брбљивица незаустављива
колико сутра ће је олако шапнути
својој радозналој љубави,
свом вечном љубавнику, Дунаву.
(Већ чујем њихово чаврљање.)

Снег, лед, други људи и пси
нису ни знали
да  је дошло пролеће,
а  ни ти ниси знао
колико  сам те само волела
тога  дана,
када  си се само насмејао
и  својим осмехом постидео сунце,
тога дана,
када си само проговорио
и  својим гласом постидео птице.

Увече, на заласку,
сунце је сијало
као грумен ужареног злата у ноћи.
Моје озеленеле очи више нису могле да гледају
у то сунце -
сунце љубави.
Моје незајажљиве уши више нису уживале
у птичјем цвркуту,
након откривања чудесне и опојне музике
твога гласа.
 

Ја,
тобом пробуђени песник,
могла сам само
да склопим очи и заћутим,
надајући се да ћеш се и ти једном,
кад склопиш своје тамне очи, у тишини,
сетити зеленог сјаја мога ока,
и поново доћи

јер сунце љубави увек сија
за све,
али греје, мами и опија
само оне
који су у светлост заљубљени.

12. март 2005.
 

Среда

Данас је среда, и усред среде
лице се твоје сред мисли јавља,
ко весник неког новог раздобља,
друкчијих болести и друкчијег здравља.

Застаје време насред среде,
без даха остају казаљке сата…
Сред среде мојих груди, ко птице,
прхнуше жеља ватрених јата.

Када би знале, да ли би стале
те жеље моје, селице птице,
насред свог пута, јер у беспуће
сваког ког сретне води то лице?

А ја те срећем свакога дана
сред својих безбројних грешних залута:
уместо распећа ил` путоказа,
твоје је лице сред сваког пута.

Беспућа, празнине, безнађа тамна,
кад те се сетим постају бледа…
Среда сред недеље ко путоказ стоји.
Ти си сред срца… У срцу - среда…

  Играли се коњи врани

Не заборавих неке друмове тела
и свуда по њима уточишта
за руке, огњене вранце, што јуре
од прибежишта до пристаништа.

Коме сте хрлили, о коњи врани?
Ко ли дизгине држа у руци,
кад јуристе, устрептали и насмејани,
ка сваком свратишту ко према луци?

Те привидне луке рудници беху
из којих изнесте полуге златне
којима друмове поплочасте,
онако жудне и податне.

И одјуристе, у галопу,
ка неком новом прибежишту,
а друмови памте сваку стопу
и топот милоште још увек ишту.

На вама тек златна прашина оста,
и због ње некад живот ми цео
изгледа као рудник златан
из којег нико није изнео

ни један једини грам богатства
чија је вредност  баснословна...
О, дивни вранци, ваша је снага
- жеља неутажена и изазовна

која вас води увек напред,
у нека нова пристаништа,
док ваши трагови друмовима
остају једина уточишта.

Сред старог друма још се злате
трагови што виде се из даљине.
...Опет се играсте, коњи врани!
...На друму  трагови златне прашине.

             В.М. 23.11.2005.

Ако те у своје додире вратим

Ако те у своје додире вратим,
и таласи миља се над нама склопе,
хоћу ли из срца избрисати
све оне патње дубоке стопе?

Ако се померим из даљине
и ако зачујем како протиче
време, и облик, и душе врење,
хоћу ли знати и зашто ниче

у башти мог ока само камење
у коме себе си од мене скрио?
Кад прође све и занос кад мине,
хоћу ли знати шта си ми био?

Удишем трајање твога страха
и бришем разлоге због којих постоји.
Кад мој те додир ко киша плаха
одједном обујми, тад нек ме твоји

трептаји прожму, и нек се моја
пожуда нујна  над тобом као талас склопи.
У светом часу кад постанем твоја
нек сав се свемир у додир стопи.
В.М.

Жудња за лепотом

Само лепоту нудиле су
док су дрхтале, ломне у струку,
травке што своја вита су тела
извиле да погледе твоје привуку.

А твоје око жудело је
да по небеским морима рони.
Занесен, ниси ни могао чути
како се орила по васиони

песма што травке је громогласно
певаху, па се стишаше смерно.
Слепо и глуво остане за нас
све што је лепо неизмерно.

Чекањем лепоте уморене,
земљици тела предале су.
Земља их жудно пригрлила.
Лепоту само имале су…

Последња игра лептира

Последња жеља тог лептира
беше да страсно, као чигра,
још један плес са светлошћу свеће
у магновењу бар одигра.

Ал кад се приближи свећи сасвим,
и кад заиграше, мека ко свила,
сва устрептала, његова крила,
пламен се разви, и сва та сила

изви се у трену, а затим згасну...
О, жељо, искро вечног немира,
својом си снагом угасила
искру живота тог лептира!

В.М.[b][/b]

Име

Уђе у срце, па ни макац,
и механизам шкљоцне за њиме.
И све је после друкчије сасвим,
када ти срце чује то име.

Сплету се затим у загрљај страсни
и чувају се љубоморно
ко нокат и месо - то срце и име,
волећи изнова, неуморно.

И име остане заувек тамо,
са твојим срцем у загрљају,
и загрљени, припијени,
све док те има заједно трају.

Виолета Милићевић

Још једна песма о ласти

Нестане ли једном све то што је било
одувек у мени јаче од свег другог,
избледи ли некад што је срце снило
тог пролећа кишног, самотног и дугог,

ја ћу се сећати оне једне ласте
што је у свитање свој дом тихо свила
у углу терасе недохватном руци
да младунце рука не би повредила.

И знаћу да неки домови се граде
далеко од туђе руке и од ока -
у срцу им буде колевка и хумка,
тамо где и радост и туга дубока.

И опет пролећа долазиће нова
гнездиће се нове ласте под том стрехом,
и нови ће људи све домове нове
обасјати срећом, надањем и смехом,

али oна ласта више никад неће
дом пронаћи тамо где је некад био,
тамо где од њега ни сенка ни оста,
одакле се спокој давно одселио.

Виолета Милићевић

Некад и сад

Прошлости дугујемо себе овакве какви сад јесмо,
и свако наше Некад у себи чежњу крије,
жал за временом које, ма било лепо ил` ружно,
своје лепоте има јер никад прошло није.

У нама трају и сада све драге љубави бивше,
у нама тињају јоште сва она огњишта мила,
и све у нама још живи јер радости душа иште,
чисте и искрене ко што и сама је одувек била.

Садашњост смерно се клања ономе што смо били,
и свако наше Сада сија ко суво злато
јер стрпљиво скупљасмо дане у којима и песка беше,
али и полуга златних, и можда управо зато

у нашим шкрињама сада стоји обиље блага
којим се купује радост и којим блажи се туга.
Будућност кад отвори шкриње, видеће блажена лица
наших Сада и Некад, два добра и верна  друга.

Виолета Милићевић

Свет пораза

Носим тај свет свуда са собом:
свет минулих пораза и посрнућа,
који ме учини увек робом
и води у нова и нова клонућа,

те ми се догоди да сред радости
осетим жалост, ко нож сред груди,
и све што могло је да срећи води
одједном нестане, јер душа жуди

за једном великом љубављу силном
која је остала без остварења,
због које светови милоште праве
за мене осташе - светови хтења.

Виолета Милићевић