Spor SCG i Albanije zbog Rezolucije 1244

Spor oko Kosova između delegacije SCG i Albanije obeležio je jučerašnji početak sastanka devet ministara spoljnih poslova zemalja jugoistočne Evrope u Atini.

Albanska delegacija koju predvodi generalni sekretar MIP Roland Bimo odbila je zahtev šefa diplomatije SCG Vuka Draškovića da se u završnom dokumentu skupa pomene Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN. Ipak, na Draškovićevo insistiranje, i uz pomoć predsedavajućeg skupa, šefa grčke diplomatije Petrosa Molivijatosa, postignut je kompromis, te su ministri prihvatili deklaraciju „imajući u vidu Rezoluciju 1244 SB UN i odluku o početku pregovora o budućem statusu Kosova, koje predvodi Marti Ahtisari“.

Iako su glavne teme sastanka bile politička i privredna saradnja na Balkanu, centralna tema Draškovićevog izlaganja bilo je Kosovo. On je ocenio da „Srbija ne može stalno da bude ponižena“, kao i da bi nezavisno Kosovo značilo kaznu za demokratsku Vladu Srbije.

On je takođe rekao da evropska formula „više od autonomije, manje od nezavisnosti“, potvrđuje da Srbija nema namere da vlada albanskom većinom na Kosovu, ali istovremeno insistira na poštovanju Rezolucije 1244 kojom se Srbiji garantuje teritorijalni integritet“. Ministri devet zemalja takođe su se saglasili da se kosovsko pitanje mora rešiti mirnim putem kroz dijalog i obezbeđivanje standarda.


Izvor: Blic

Kosovo i metohija - pitanja i odgovori

Pred kraj dvadesetog veka albanska populacija na Kosovu i Metohiji rapidnim smanjenjem smrtnosti i održavanjem visokog nivoa nataliteta i fertiliteta ostvaruje najvišu biološku reprodukciju i najnižu smrtnost u Evropi. Kada uzmemo u obzir sadejstvo demografskog činioca sa političkim ciljevima albanskog secesionističkog pokreta i njegovim nastojanjem da sistematskim pritiskom na iseljavanje Srba i Crnogoraca i ostalih etničkih i socijalnih grupa koje se suprotstavljaju albanizaciji ostvari nacionalni program maksimalne homogenizacije (albanizacije) i politički cilj secesije, onda je logično, što je prisilna homogenizacija (albanizacija) Kosovo i Metohija dostigla u najnovije vreme apsolutno najviši stepen u celokupnoj dosadašnjoj etničkoj i demografskoj istoriji ove pokrajine.

U vezi s tom činjenicom otvoreno je i dovedeno do praga trezvenog odlučivanja i stihijnog ponašanje nekoliko pitanja koja u sadašnjem kritičnom periodu tranzicije države i društva Srbije imaju strategijski karakter i koja se bilateralno (Srbi - Albanci) i multilateralno (u balkanskim i evropskim relacijama) ne mogu sporazumno, kompromisno, dugoročno i održivo razrešiti bez aktivnog angažovanja, arbitraže, garancije i materijalne podrške međunarodne zajednice. I to ne samo zbog svoje osobite specifične težine, već i zbog celokupnog ostalog neuralgičnog potencijala geopolitičkog odnosa u centralnom i zapadnom Balkanu. Sa stanovišta aktuelne demografske situacije, polarizovanog i disproporcionalnog demografskog razvitka i regionalizovane etnografske strukture, nameću se se sledeća pitanja suštinske prirode:

PRVO PITANJE je da li realno stanje kompaktne albanizacije oko 70 odsto teritorije Kosova i Metohije i oko 90 odsto stanovništva ove pokrajine predstavlja ireverzibilnu etnodemografsku strukturu, ili postoje izgledi povratka na stanje, odnosno međuetničke proporcije, sa kraja 50-tih i početka 60-tih godina?

Odgovor na ovo pitanje je da takvih izgleda objektivno nema, i to iz sledećih razloga:
Brojčana disproporcija između Albanaca, na jednoj, i Srba i Crnogoraca, na drugoj strani je ogromna; početkom 90-tih ona je iznosila 1.596 072 : 214.555, odnosno 81,6 odsto : 11,0 odsto i mogla se do ratnih događanja 1998/99. promeniti samo u smislu dalje predominacije albanske etničke zajednice. Kod ove relacije ne uzimamo u obzir egzodus Srba i Crnogoraca 1999/2000, već isključivo prirodnu komponentu demografskog rasta. Kako je ona izgledala u okrnjenoj poslednjoj dekadi XX veka (1991- 1997), govore sledeći podaci, najpre za državu Srbiju u celini: ukupan broj živorođenih u periodu 1990 - 1997. iznosi 1.062.620; od toga Srba 572. 795 (53,9 odsto), Albanci 332.973 (31,3 odsto); ukupni broj umrlih 812.467, od čega Srbi 630.654 (77,6 odsto), Albanci 47.815 (5,9 odsto); prirodni priraštaj, ukupno 250.153, ali kod Srba nastupa biološka depopulacija sa - 57.859, dok kod Albanaca apsolutni prirodni priraštaj iznosi 285.158!

Da pogledamo još samo prirodno kretanje stanovništva 1997, u poslednjoj godini za koju možemo uslovno ukazati na disproporciju prirodnog kretanja Srba i Albanaca. U toj godini je vitalna statistika zabeležila u Republici Srbiji ukupno 122.636 živorođenih: Srba 67.241 (54,8 odsto), Albanaca 38.329 (31,3 odsto); umrlih ukupno 106.692, od toga Srba 84.689 (79,4 odsto), Albanaca 6.086 (5,7 odsto) prirodni priraštaj iznosi 15.944, ali je on kod Srba negativan - 17,448, a kod Albanaca iznosi 32.243. Na Kosovu i Metohiji je registrovano ukupno 42.920 živorođenih, od toga Srba i Crnogoraca 3.944 (9,2 odsto), Albanaca 36.352 (84,7 odsto); broj umrlih iznosi 8.624, od toga Srba i Crnogoraca 2.203 (25,5 odsto), Albanaca 5.607 (65,0 odsto); prirodni priraštaj u toj graničnoj godini iznosi ukupno 34.296; Srbi i Crnogorci participiraju sa 1.741 (5,1 odsto), a Albanci sa 30.745 (89,6 odsto); razlika od 1.810 otpada na ostale nacionalnosti, ustvari na Muslimane, Rome i Turke.

Dakle, kosovskometohijski Srbi i Crnogorci su tada bili jedina regionalna srpsko-crnogorska populacija sa pozitivnim prirodnim priraštajem u državi Srbiji! Međutim, koliko je god ova pojava bila ohrabrujuća za biološko održanje srpskog naroda u Južnoj pokrajini, njen apsolutni i relativni efekat nije bio dovoljan za održanje onog udela Srba i Crnogoraca u nacionalnoj strukturi Pokrajine s kraja 80-tih i početka 90-tih godina, a da ne i govorimo o povratku na stanje od pre pedeset godina. Sa egzodusom Srba i Crnogoraca 1999/2000. ova reproduktivna komponenta je u najvećoj meri poništena, sa malim izgledima obnavljanja i pod najoptimističnijom pretpostavkom o povratku prognanih, iseljenih i izbeglih lica.

DRUGO PITANJE obrazuje sa prethodnim funkcionalnu celinu i neposredno se tiče sudbine lica izbeglih i prognanih sa Kosova i Metohije, kojih je samo u Centralnoj Srbiji i Vojvodini za period juni 1999. - april 2000. bilo 187.129 od toga je registrovano 141.396 Srba (75,6 odsto), 7.748 Crnogoraca (4,14 odsto), 4.265 Muslimana - uglavnom Goranaca (2,3 odsto), 19.551 Roma (10,45 odsto), 605 Egipćana (0,3 odsto), 305 Albanaca (0,2 odsto); nije se nacionalno izjasnilo 9.464 (5,2 odsto), ostalih 3.613 (1,9 odsto). Priređivači ove registracije napominju da "raseljavanje sa Kosova i Metohije jenjava ali se još odvija". Broj prognanih, izbeglih i raseljenih lica je stoga znatno veći od onog koji je registrovan zaključno sa aprilom 2000. i iznosi prema nekim procenama 250.000.

Njihov povratak u zavičaj je apsolutni imperativ misije međunarodne zajednice, norma i test elementarnih ljudskih prava. Taj imperativ podrazumeva i zahteva ne samo principijelnu saglasnost i konsenzus relevantnih interesnih strana, već i konkretni program realizacije sa izgledima da bude ostvaren za što kraće vreme. Ne samo u principu i programski, već i na delu, on predstavlja strategijsku komponentu državne i nacionalne politike Srbije u njenom kosovskometohijskom istorijskom, etničkom i kulturnom prostoru, a u kulturno-civilizacijskom, antropološkom, psihološkom i moralnom smislu čini predtekst ideje i cilja srpsko-albanskog istorijskog pomirenja čije je osnove postavio Branislav Krstić. Delatna realizacija tog programa i cilja je dugoročni proces koji se sastoji iz pojedinačnih slučajeva od kojih svaki ima posebnu specifičnu težinu na praktičnom, konkretnom polju. Povratak prognanika i izbeglica je jedini delotvorni put ka ostvarenju srpsko-albanskog pomirenja kao jedinstvenog istorijskog i civilizacijskog poduhvata.

To je njegov nezamenljiv uslov, isto kao što je povratnički proces u funkciji normalizacije političkih odnosa između Beograda i Prištine - kako bi se to u političkom žargonu reklo, ali i na regionalnom balkanskom i evropskom planu. Bez te osnovne komponente i podloge, koju utemeljuju konkretni slučajevi obnavljanja i normalizacije ličnih, porodičnih i grupnih odnosa, problem normalizacije srpsko-albanskih odnosa svodi se isključivo na političku sferu i razrešavanje sukobljenih političkih i ekonomskih interesa. Kod toga treba naročito imati na umu da su prošla ona vremena kada su prognane i odseljene zamenjivali čitavi talasi i struje doseljenika različite demografske snage, koji su doneke kritične granice obnavljali srpsku etničku komponentu i uporedo i sukcesivno ostvarivali albansku brojčanu predominaciju.

Osim prognanih i raseljenih Srba i nešto Crnogoraca, na Kosovu i Metohiji sa te srpske i crnogorske strane skoro da nema ko drugi da se vrati, osim nekog malog broja ranije odseljenih koji su sačuvali vlasništvo nad imanjem u zavičaju, a u novoj sredini stekli određeni socijalni i ekonomski status. Motivi njihovog dolaženja i kontaktiranja sa zavičajem su retko kad povratnički, te ne treba gajiti iluziju o stvarnoj mogućnosti nekog njihovog značajnijeg povratka na Kosovo i u Metohiju. Uostalom, ovakvu ocenu potvrđuje veoma slab ili skoro nikakav povratnički pokret Srba i Crnogoraca iseljenih od 60-tih do 80-tih godina, zatim u vreme rada Jugoslovenskog programa za Kosovo (do početka 90-tih), i nadalje, u periodu preuzimanja vlasti od srpske administracije koja je izvela besmislenu i nehumanu akciju privremenog naseljavanja 20.179 srpskih izbeglica iz Hrvatske, Slavonije, BiH i Makedonije, raspoređujući ih ne samo u mestima i krajevima sa značajnijim udelom Srba, već i po svim ostalim opštinama Kosmeta.

TREĆE PITANJE je po svom značaju i konsekvencijama političkog, nacionalnog i teritorijalnog, te u osnovi geopolitičkog karaktera. Ono se u samom pristupu može postaviti na sledeći način: koja je alternativa zaključcima i programskoj koncepciji sadržanim u prethodno postavljenim pitanjima i odgovorima? Budući da su ona implicitno i eksplicitno relevantna državnom integritetu Srbije nad celinom njenog državnog prostora i da podrazumevaju neki specijalni, osobiti i tome sličnom oblik političke autonomije Kosmeta kantonalne - regionalne organizacije koji mora uzeti u obzir etničke, funkcionalne, demografske i geografske parametre, alternativa takvom modelu i konceptu znači podelu teritorije između države Srbije i druge, nove albanske države, bez obzira na stepen njenog suvereniteta.

I takva alternativa ima nekoliko opcija, koje duboko dotiču ne samo srpsko-albanske, već i balkanske odnose. Podela teritorije ima svoju racionalnu stranu u smislu debalansiranja Srbije od određene neminovne brige o oko dva miliona svojih albanskih građana, ali ona potencira mnoga druga teška pitanja koja nema smisla ni nabrajati, a da i ne govorimo o sudbonosnoj istorijskoj posledici odricanja Srbije od iskonske oblasti svog istorijskog, etničkog i kulturnog prostora. U krajnjoj instanci, nema dileme da će odlučujuću reč imati svetske i regionalne sile i da će kod usmeravanja događaja pomno slediti domete i ostvarenja društvene, ekonomske i demokratske tranzicije države Srbije i njenih suseda.

A dotle, Srbiji preostaje da aktivno sudeluje u tom procesu, da ide u susret događajima i izazovima, da povrati nekadašnji ugled pouzdanog partnera i da se prema svom kosovskometohijskom istorijskom jezgru, njegovim srpskim i svim ostalim žiteljima, odnosi brižno i civilizovano. Uporedo s tim, i iznad svega, Srbija se mora krajnje ozbiljno okrenuti urušenoj demografskoj situaciji u centralnoj oblasti svog državnog i nacionalnog prostora koji se nalazi na pragu demografskog sunovrata. Bez demografske revitalizacije i društveno-ekonomskog preporoda, ta Centralna Srbija objektivno gubi funkciju središta i stožera državnog i nacionalnog integriteta, te i održavanja Kosmeta u sastavu svog istorijskog, političkog, etničkog i kulturnog prostora.
Prof. dr Milovan V. Radovanović

Izvor: Glas Javnosti

Zaštita ljudskih prava
"Za Kosovo gde su svi - bez obzira na etničko poreklo, rasu ili religiju - slobodni da žive, rade i putuju bez straha, neprijateljstva ili opasnosti i gde postoji tolerancija, pravda i mir za svakoga"
Standardi za Kosovo

U izveštaju Nedovršeni mir Međunarodne komisije za Balkan u okviru Karnegijeve fondacije od 1998. godine, konstatuje se da su etnički odnosi i postupanje prema manjinama jedno od najvažnijih pitanja za bezbednost i stabilnost regiona. Uspostavljanje mira zavisi od sposobnosti država da obezbede adekvatno rešenje zaštite nacionalnih manjina. To, pre svega, znači primenu osnovnih pravnih principa koji jemče zaštitu etničkim manjinama, predviđenih Okvirnom konvencijom za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope, kao što su: pravo na zaštitu kulture, vere, jezika, tradicije i kulturnog nasleđa (čl. 5). Na osnovama ovih načela navedeni su i ciljevi koje je potrebno ispuniti u Standardima za Kosovo, kao uslovi za rešavanje njegovog konačnog statusa.

Ostvarenje proklamovanih ciljeva Standarda za Kosovo, posmatrano iz današnje perspektive i prakse poštovanja ljudskih prava, daleko je od očekivanog. Zaštita ljudskih prava nealbanaca na Kosmetu je ispod međunarodnih standarda. Faktički su suspendovana elementarna prava na život, imovinu, slobodu kretanja, obrazovanja, slobodu veroispovesti...

Mehanizmi zaštite ljudskih prava su oskudni i neefikasni, a civilna misija međunarodne zajednice (UNMIK) je pokazala nesposobnost pružanja adekvatnog odgovora na izazove zaštite ljudskih prava manjinskih zajednica, pre svega Srba. Podaci su poražavajući: preko 1.000 Srba je ubijeno i kidnapovano, preko 200.000 je proterano, preko 40.000 kuća i manastira je porušeno i spaljeno od dolaska UNMIK-a i NATO na Kosmet. Uprkos pomenutom poraznom bilansu narušavanja elementarnih ljudskih prava, međunarodna zajednica je odlučna da što pre donese odluku o konačnom statusu Kosova, po već očekivanom scenariju: (bez)uslovne nezavisnosti.

Albanci su manipulisali problemom zaštite ljudskih prava na Kosovu 1999. ali i 2004. godine. U statusu žrtve i pod izgovorom "humanitarne intervencije" prizvali su međunarodnu intervenciju, ali su i kao počinioci teških kršenja ljudskih prava nad Srbima promenili stav međunarodne zajednice prema rešavanju konačnog statusa Kosova. Martovska eskalacija nasilja je, prema shvatanju Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije, pokazala neodrživost statusa ljuo, što primećuje i Džudit Bar, analitičar Instituta za studije bezbednosti (ISS), nezavisne agencije Evropske unije sa sedištem u Parizu. Umesto ispunjenja standarda pre statusa, albanskim političarima je dozvoljeno da u razgovore o konačnom statusu Kosova uđu neopterećeni trenutnim položajem prava manjinskim zajednicama na Kosovu, odnosno da pregovaraju o statusu i standardima.

Nepoštovanje ljudskih prava na Kosmetu predstavlja direktno kršenje Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija br. 1244 (1999), koja uređuje da je jedan od osnovnih zadataka UNMIK-a "zaštita i unapređenje ljudskih prava". Najočitiji primer nesposobnosti međunarodne zajednice da zaštiti prava etničke manjine na Kosmetu je i nepreventivno postupanje i neprivođenje pravdi počinilaca gnusnih zločina u martu 2004. godine. U izveštaju Kofija Anana, generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, Savetu bezbednosti ocenjuje se da je martovsko nasilje predstavljalo "organizovanu, široko rasprostranjenu i ciljanu kampanju.

Napadi na kosovske Srbe izvršeni su širom Kosova, a na udaru su se prevashodno našle uspostavljene zajednice koje su 1999. godine ostale na Kosovu, kao i mali broj mesta gde je nedavno došlo do povratka. Imovina je demolirana, javne ustanove kao što su škole i bolnice bile su uništene, zajednice su bile opkoljene i pod pretnjom, a njihovi stanovnici su bili primorani da napuste svoje domove. Stanovnici čitavih sela morali su biti evakuisani i, nakon njihovog odlaska, mnoge kuće su bile spaljene do temelja.

U drugim slučajevima, bilo je pokušaja da se ilegalno useli i, u nekim slučajevima, raspodeli napuštena imovina.... Martovsko nasilje je u potpunosti obrnulo proces povratka. Ciljano je na oblasti u kojima žive manjine, čime je poslata poruka da manjine i povratnici nisu dobrodošli na Kosovo." U izveštajima međunarodnih organizacije okrivljuju se albanski lideri koji nisu osudili takvo ponašanje, ali je preovlađujući utisak da je reakcija međunarodne zajednice bila neodgovarajuća.

Izuzev institucije Ombudspersona, ne postoje drugi adekvatni mehanizmi zaštite ljudskih prava na Kosmetu. U protekle četiri godine obavljanje funkcije Ombudpersona bilo je povereno Mareku Antoniju Novickom, poljskom advokatu. Njegovi izveštaji o stanju ljudskih prava na Kosmetu bili su objektivni, ali njegove preporuke nisu ostvarene na terenu. U izveštajima preovladava ocena o teškom položaju Srba i pesimizma u pogledu ostvarenja ideje o multietničkom Kosovu. Tako se u Trećem godišnjem izveštaju 2002-2003. godine od 10. jula 2003. godine, koji je upućen specijalnom predstavniku Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, ponavlja ocena da je Kosovo i dalje "crna rupa zaštite ljudskih prava u Evropi i svetu". Nakon njegovog odlaska i uprkos primedbi da je potrebno zadržati međunarodni karakter i proširiti nadležnosti Ombudpersona, obavljanje funkcije je povereno Albancu, čime je stvorena mogućnost diskreditacije ove institucije.

Zapravo, Kosovo nije obuhvaćeno nijednim međunarodnim mehanizmom zaštite ljudskih prava jer je izvan jurisdikcije Srbije i Crne Gore, ali nije ni nezavisna država, pa ne može ratifikovati međunarodne instrumente. U praktičnom pogledu, to znači da Srbi sa Kosova u slučaju spora sa UNMIK-om ili KFOR-om ili prelaznim institucijama samouprave ne mogu da se obrate Evropskom sudu za ljudska prava.

Pošto je sudsko institucionalni mehanizam zaštite na Kosovu neefikasan ili sudi po načelu "kadija te tuži, kadija ti sudi", prava Srba i drugih nealbanaca su nezaštićena, posebno imajući u vidu pravo na bezbednost i imovinska prava, odnosno povraćaj imovine koja je nezakonito zaposednuta ili uništena od strane albanskih ekstremista. Na taj način, osujećeno je i ostvarivanje pogodnog ambijenta za povratak iseljenih Srba. Nepoverljivi prema UNMIK-u, KFOR-u i prelaznim institucijama samouprave, oni i ne prijavljuju napade, pa statistika o smanjivanju međuetničkih incidenata, kako stoji u i izveštaju Kaja Ejdea, specijalnog izaslanika generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, "može lako da zavede".

Nakon eskalacije nasilja motivisanog na etničkoj osnovi usledili su pozitivni, ali nedovoljni pomaci u zaštiti ljudskih prava na Kosovu. U Ustavnom okviru za privremenu samoupravu implementirana su osnovna ljudska prava o zaštiti nacionalnih manjina. Lokalna vlada je pod pritiskom međunarodne zajednice usvojila zakone protiv diskriminacije i formirala posebne radne grupe za zaštitu ljudskih prava, pa su ocene njihovih analitičara da su "zakonski mehanizmi na Kosovu u skladu sa međunarodnim standardima, ali je situacija na terenu daleko od prihvatljive".

Nakon izveštaja Tonija Lojda, poslanici Parlamentarne skupštine Saveta Evrope usvojili su Rezoluciju o zaštiti ljudskih prava na Kosovu krajem januara 2005. godine. Parlamentarna delegacija Srbije i Crne Gore je, međutim, glasala protiv Rezolucije, što se može smatrati još jednim političkim gafom. Rezolucija predviđa uspostavljanje Suda za ljudska prava, sastavljenog od međunarodnih, srpskih i albanskih sudija, čija nadležnost se prostire i na UNMIK i KFOR. Značaj ovog suda je u činjenici da oni koji su nezadovoljni njegovom presudom suda mogu da se žale Međunarodnom sudu u Strazburu. Takođe, predviđeno je i konstituisanje Savetodavnog panoa za ljudska prava, kao tela koje bi predlagalo propise za unapređivanje zaštite manjinskih prava.

U objektivnom i izbalansiranom izveštaju Kaja Ejdea, specijalnog izaslanika Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, analizira se i širi kontekst problema zaštite ljudskih prava - ekonomska neizvesnost i nestabilnost institucija izazvana organizovanim kriminalom i korupcijom. Stoga se i predlaže nastavak prisustva međunarodnih snaga na Kosmetu i traženje odgovarajućeg modela decentralizacije, što bi trebalo da predstavlja važan element u razgovorima o konačnom statusu.

U kosmetskom slučaju, prvenstvena odgovornost za zaštitu manjinskih prava je na UNMIK-u i lokalnim albanskim političarima. Ideju nezavisnog Kosova je lakše ostvariti sa etnički čistom teritorijom. Srbi su, za većinu albanskih političarima, nepoželjan remetilački faktor, a prema nameri ekstremista njih treba zaplašiti, proterati, fizički likvidirati, a imovinu uništiti ili zapleniti. UNMIK-ov plan o multietničkom Kosovu je, međutim, nemoguć bez Srba, makar ih bilo ko stručak luka.

Posebna odgovornost za zaštitu manjinskih prava na Kosmetu je i na političkim strankama u Srbiji i nevladinim (domaćim i stranim) organizacijama. Upadljivo ćutanje i neaktivnost tzv. nevladinog sektora na probleme manjinske zaštite prava na Kosovu posebno inspiriše njihove protivnike, koji u tome iznalaze njihovu korumpiranost novcem stranih donatora, dok političke partije koriste muku kosovskih Srba u dnevnopolitičkim obračunima. Vlast u Srbiji je bez prave strategije upumpala ogroman novac u paralelne institucije, ali je on često završavao na pogrešnim mestima. Projekti rešavanja konačnog statusa Kosova suštinski su jalovi i povećavaju nepoverenje međunarodne zajednice u naše dobre namere.

Unapređenje i zaštita prava nacionalnih manjina je ključni problem u rešavanju konačnog statusa Kosova. Po svemu sudeći, različita je percepcija rešavanja problema zaštite etničkih manjina na Kosovu između pregovarača i posrednika. Danas se srpska pregovaračka platforma zasniva na decentralizaciji i formiranju srpskog entiteta, a rešenje konačnog statusa na formuli "više od autonomije, manje od nezavisnosti", što je, stiče se utisak, ipak namenjeno domaćim konzumentima. Po reakcijama predstavnika međunarodne zajednice ona je prihvaćena sa velikim rezervama jer je u pitanju suštinska podela Kosova. Od albanskih političara ne očekuje se mnogo i više od onog što je već rečeno. Stoga, međunarodnu zajednicu čeka težak zadatak profilisanja prihvatljivog modela decentralizacije u kome bi nealbansko stanovništvo imalo institucionalne garancije zaštite, ali bi se i očuvala i unapredila stabilnost centralnih institucija.
Miodrag Radojević, Institut za političke studije

Izvor: Glas Javnosti

Vojno krilo velikoalbanskog pokreta

Dileme više nema. Najuticajnije zapadne zemlje daće Kosovu i Metohiji status tzv. uslovne nezavisnosti, a Srbima specijalni status i sve garancije (na papiru naravno). To će biti presudan korak ka stvaranju anticivilizacijskog, anahronog, etnički čistog i ratnog projekta "Velike Albanije", preko prelaznog rešenja "Velikog Kosova". U analizama povodom budućeg statusa Kosmeta niko, uključujući i srpsku stranu, ne postavlja ključno pitanje: šta će biti sa terorističkom organizacijom OVK, odnosno ANA i Kosovskim zaštitnim korpusom koji su nosioci etničkog nasilja, čišćenja, organizovanog kriminala i terorizma - generator aktuelne, ali i buduće krize na Balkanu.

Dok taj noseći, destabilizirajući velikoalbanski činilac ne bude eliminisan, na ovim prostorima neće biti mira. Da bi utemeljenost ovakve ocene bila jasna, analiziraćemo kompletan vojni (teroristički) deo velikoalbanskog pokreta čiji je strateški cilj da kombinacijom diplomatsko-političko-medijskih i kriminalno-vojnih (terorističkih) metoda ujedini sve "albanske etničke teritorije" (Albanija, Kosmet, severozapad Makedonije, jug centralne Srbije i Crne Gore, sever Grčke i Raška oblast).
   
      

Vojni velikoalbanski pokret

Vojno krilo velikoalbanskog pokreta je formiralo i svoje ispostave na "okupiranim etničkim teritorijama": na jugu centralne Srbije "Oslobodilačku vojsku Preševa, Medveđe i Bujanovca", odnosno "Oslobodilačku vojsku istočnog Kosova", u Makedoniji "Oslobodilačku nacionalnu armiju", odnosno "Republikansku armiju Iliride", na severu Grčke "Oslobodilačku vojsku Čemerije" i u Crnoj Gori "Oslobodilačku vojsku Malesije".
      
      
      
   

Tokom 1998. i 1999. velikoalbanski separatisti su imali dve terorističke formacije: OVK i manje poznatu i znatno manju FARK koji je bio oružana formacija tzv. vlade u egzilu, na čijem je čelu bio Bujar Bukoši koji je živeo u Nemačkoj. Nakon dolaska međunarodnih snaga na Kosmet juna 1999. te terorističke formacije nisu raspuštene, iako je to bilo predviđeno Rezolucijom SB UN 1244, već su formalno razoružane i praktično legalizovane. Naime, pod pritiskom SAD KFOR je deo pripadnika OVK preveo u Kosovski zaštitni korpus, ostali pripadnici te terorističke organizacije su ušli u Kosovsku policijsku službu, u pojedine političke partije, a većina istovremeno organizovane u kriminalne grupe.

Kako su terorističke organizacije OVK i FARK, nakon dolaska KFOR-a na Kosmet, nastavile da deluju preko civilnih organizacija, ali u terorističkim organizacijama, pokazaćemo preko strogo poverljive informacije službe bezbednosti UNMIK koja je pretočena u dragocene šeme o "recikliranju" terorizma u našoj južnoj pokrajini.

Teroristička "Armija nezavisnog Kosova" (engleske skraćenice AIK i KIA) je zapravo drugo ime za FARK što se vidi iz šematskog prikaza koji predstavlja sažetak poverljivog materijala UNMIK-a i koji je potvrda da međunarodne snage već dugo znaju za ovu terorističku organizaciju, ali da su njeno postojanje skrivale od javnosti.

Ova poverljiva analiza pokazuje veze terorističkih formacija OVK i FARK sa šiptarskim političkim partijama. Demokratski savez Kosova Ibrahima Rugove je formirao ilegalnu vladu na čelu sa Bujarom Bukošijem. Ta "vlada" je organizovala i preko albanske dijaspore i organizovanog kriminala finansirala terorističku formaciju FARK. Finansiranje se odvijalo preko "Fonda Kosovo republika" u Švajcarskoj. Komandni kadar FARK-a su činili bivši oficiri JNA. Komandant je bio Tahir Zemaj čija je glavna baza tokom 1998. i 1999. bila u selu Papraćane u Metohiji.
   
      

Tačijevi obaveštajci

Tačijev KŠIK je organizovan po teritorijalnom principu. U Prištini se nalazi štab odnosno centrala, koji je predstavljen kao teritorijalni direktorat. U skoro svim mestima na Kosmetu se nalaze potčinjeni sastavi, koji su označeni kao teritorijalni odseci. Glavni direktorat u sastavu ima tri odseka:
- Odsek za tehniku i prisluškivanje - uglavnom prisluškuju mobilne veze koje je organizovao "Alkatel". Pri instaliranju centrala ovoga tipa Tačijeva tajna služba je dobila duplikat uređaja preko kojih vrši prihvat veza za koje postoji interes;
- Odsek za analize i informacije;
- Odsek za unutrašnju bezbednost (za kontrolu rada agenata).
KŠIK ima saradnju i koordinira akcije sa sličnom tajnom službom u Kosovskom zaštitnom korpusu, i to sa obaveštajcima koji pripadaju takozvanom sektoru G-2.
      
      
      
   

Nakon dolaska međunarodnih snaga na Kosmet FARK je ostao pod uticajem DSK i njemu bliskih partija, a deo njegovih pripadnika se aktivirao upravo u tim partijama. Drugi deo FARK-a je nastavio da deluje u okviru terorističke "Armije nezavisnog Kosova" i u organizovanom kriminalu. S obzirom da je Tahir Zemaj ubijen, komandant ANK je postao Miljaim Maraj koji zajedno sa Enverom Sikaraćem predvodi kriminalne grupe pripadnika FARK. Po saznanjima UNMIK-a i KFOR-a "Armija nezavisnog Kosova" je direktno povezana Demokratskim savezom preminulog Ibrahima Rugove, ali i sa Alijansom za nezavisno Kosovo Ramuša Haradinaja, te preko njih ima uticaj na vladu i predsednika Kosova. Posebno je značajna veza, koju su otkrile službe bezbednosti UNMIK-a, FARK-a, odnosno njegovog bivšeg komandanta Zemaja, sa islamističkim organizacijama na Kosmetu, u Raškoj oblasti i Crnoj Gori, što ukazuje na utemeljeno prisustvo Al kaide na tim prostorima i njen posredan uticaj na vladu Kosova.

Paralelno su najekstremniji pripadnici tri ilegalne šiptarske partije: Pokret za albansku socijalističku republiku u Jugoslaviji, Nacionalni pokret Kosova i Narodni pokret za oslobođenje Kosova u Nemačkoj formirali su 1993. terorističku OVK. Nakon dolaska međunarodnih snaga na Kosmet deo pripadnika OVK je, nakon lažne demilitarizacije, preusmerio aktivnosti na politički plan kroz dve veće stranke: Tačijevu Demokratsku partiju Kosova i Haradinajevu Alijansu za budućnost Kosova i njima srodnim partijama. Tako su teroristi i teški zločinci postali političari, a da nisu odgovarali za svoja nedela.

Saznanja zapadnih obaveštajnih službi jasno pokazuju kako su terorističke strukture opstale pod maskom, odnosno u okviru civilnih struktura. Teroristička formacija FARK koju je formirala Rugovina ilegalna vlada je nakon rata utopljena u DSK koji takođe finansira albanska dijaspora. Međutim, i FARK i albanska dijaspora i DSK su duboko povezani s organizovanim kriminalom. S druge strane iz političkog krila terorističke OVK iznedrile su se Tačijeva i Haradinajeva partija, a od većeg dela vojnog krila KFOR je pod pritiskom SAD stvorio KZK i tako legalizovao OVK. Tim potezom je prevarena međunarodna zajednica i izigrana Rezolucija 1244 koja garantuje stvarnu demilitarizaciju OVK.

Logistiku- finansije i naoružavanje i političkom i vojnom krilu terorističke OVK pruža organizovani kriminal. S druge strane Republika Albanija je preko svoje obaveštajne službe pružila svu pomoć OVK i političku i vojnu. Albanska obaveštajna služba ŠIK je sarađivala sa organizovanim kriminalom u naoružavanju i finansiranju OVK i presudno je pomogla stvaranje ilegalne šiptarske obaveštajne službe na Kosmetu. Iz ovih informacija obaveštajne službe UNMIK-a očigledno je suštinska pomoć Republike Albanije terorističkoj OVK čime je ta zemlja, shodno definiciji agresije koja je usvojena u Generalnoj skupštini UN, izvršila agresiju na SCG.

Kompletna šiptarska teroristička struktura je nakon dolaska KFOR-a očuvana i preko civilnih struktura (Demokratskog saveza Kosova , Alijanse za budućnost Kosova i Demokratske partije Kosova) uspela da uđe u Parlament i Vladu Kosova u kojima se nalaze bivši čelnici terorističke OVK koji i dalje, kao navodni političari, komanduju tom terorističko-kriminalnim strukturama. Veći deo OVK je pretvoren u KZK čijih je oko 500 pripadnika istovremeno u tajnoj Tačijevoj obaveštajnoj službi KŠIK. Deo pripadnika OVK je ušao u KPS koja je direktno povezana sa mafijom na području Drenice.
   
      

Albanska nacionalna armija

"Albanska nacionalna armija" (ANA) se, pored kriminalnih aktivnosti, finansira i naoružava i preko "Fonda za nacionalno ujedinjenje Albanije" kojim je rukovodio Ridvan Rašiti, koji je početkom 2005. uhapšen u Švajcarskoj i izručen Srbiji. ANA je organizovana po teritorijalnom principu u "divizije" sa štabovima. Za Kosmet i jug Srbije, u oblasti koja se naziva Dardanija, nadležna je takozvana divizija "Adem Jašari", sa sedištem u Gnjilanu. U zapadnoj Makedoniji, odnosno Iliridi, dejstvuje divizija "Skenderbeg" sa štabovima u Debru i Tetovu, čiji se komandant predstavlja pseudonimom Idriz Iljaku. Divizija "Malesija" pokriva istoimeno područje u Crnoj Gori, sa štabom u Ulcinju, i direktno je vezana za štab u Skadru, dok je divizija "Čamerija" zadužena za sprovođenje aktivnosti u južnoj Albaniji i severnoj Grčkoj. Po najnovijim podacima, ANA ima 24 brigade i mogućnost da mobiliše oko 50.000 ljudi.
      
      
      
   

Dobar deo pripadnika OVK koji su ušli KZK i KPS su istovremeno uključeni u organizovani kriminal. Pripadnici KŠIK-a deluju direktno po nalozima Tačijeve partije vršeći i ubistva. Pripadaju organizovanom kriminalnom klanu na čijem je čelu terorista sada lažni političar Hašim Tači. KŠIK ima specijalnu terorističku "Grupu 21" koju podržavaju i finansiraju udruženja veterana i invalida rata. "Grupa 21" je duboko povezana s organizovanim kriminalom kao i sa kriminalnim klanom "CIPAT" na čijem je čelu Adnan Krasnići.

Zapadne obaveštajne službe su posebnu pažnju posvetile mreži "Oči orla" koju čine pojedinci iz Tačijeve i Haradinajeve partije, KZK, organizovanih kriminalnih grupa i albanske obaveštajne službe, ali i zvaničnici Republike Albanije. Mrežu "Oči orla" predvode poznati kriminalci i teroristički komandanti Fatmir Limaj, Sami Ljuštaku, Redžep Selimi i Azem Sulja koji je bio ministar odbrane u Tačijevoj vladi, učestvovao u pregovorima u Rambujeu, jedan je od idejnih tvoraca OVK, učestvovao u stvaranju ilegalne obaveštajne KŠIK, naređivao likvidacije stotina Srba ali i Šiptara, a ima i značajno mesto u terorističkoj organizaciji ANA.

Ta mreža je neka vrsta centra za koordinaciju terorističkih, obaveštajnih i kriminalnih aktivnosti. Mreža je povezana sa Dreničkom terorističko-kriminalnom grupom u kojoj su najpoznatiji teroristički komandanti poput Tačija, Ljuštakua, Veselija, Selimija, Limaja i Remija. U toj grupi je i terorista i zločinac Agim Čeku sadašnji komandant KZK. Preko njega mreža kontroliše KZK i koristi ga za terorističke aktivnosti i etničko nasilje. Za obaveštajni rad mreža koristi KŠIK u čijim redovima su poznati kriminalci i teroristi poput Sabita Gecija poznatog kao komandant Drini, a koji važi za kosovskog Al Kaponea. Mreža "Oči orla" se finansira novcem pojedinih kriminalnih klanova i porodica čiji su predvodnici njeni članovi. Posebno je značajna veza te mreže, svojevrsnog tajnog centra velikoalbanskih separatista, terorizma i organizovanog kriminala sa Republikom Albanijom.

Naime, po informacijama do kojih su došle zapadne obaveštajne službe, mreža "Oči orla" i drenička grupa a preko nje KZK i KŠIK, kao i kriminalni klanovi su u direktnoj vezi sa bivšim predsednikom vlade Republike Albanije Fatosom Nanoom i šefom albanske obaveštajne službe Šik Fatosom Klosom. Jednom rečju, teroristička OVK je metastazirala u mrežu koju čine KZK, KPS, KŠIK, udruženje veterana i invalida rata, organizovane kriminalne grupe i političke partije i postala jedan od stubova kosovske vlade i parlamenta. Ta zločinačka terorističko-političko-kriminalna mreža je nosilac etničkog nasilja i čišćenja na Kosmetu.

Na kraju se mora reći da je velikoalbanski pokret na području Albanije, Kosmeta, severozapada Makedonije i Grčke, te na jugu centralne Srbije i Crne Gore stvorio brojnu, dobro organizovanu i naoružanu separatističko-terorističko-mafijašku mrežu opasnih namera i moći koja će svim snagama nastojati da realizuje strateški cilj - stvaranje "Velike Albanije". Nezavisnost "Kosmeta", ma kako se ona zvala, je najvažniji i presudan korak na tom putu. A takav razvoj događaja će u dužem periodu zasigurno uvesti Balkan u stanje potencijalno ratne krize sa teškim posledicama ne samo po bezbednost jugoistoka Evrope, već i po dovršetak procesa integracije starog kontinenta.
   
      

Kosovski zaštitni korpus

Transformacijom terorističke OVK 5.000 njenih pripadnika ostalo je i dalje u vojnim strukturama pod "nadzorom" međunarodnih snaga - u redovima Kosovskog zaštitnog korpusa (KZK). Za popunjavanje prvobitno planiranih 3.052 mesta u okviru aktivnog i 2.000 u okviru takozvanog pasivnog sastava KZK, konkurisalo je 17.348 "bivših" pripadnika terorističke OVK. Zapravo, KZK ima 10.000 ljudi (aktivni i pasivni sastav). S obzirom da je KZK preuzeo glavni štab OVK na čelu sa Agimom Čekuom, ali i gotovo kompletan komandni sastav OVK, jasno je da je KZK zadržao i sačuvao organizaciono i operativno jezgro terorističke OVK.
      
      
      
   
   
      

Kosovska policijska služba

Kosovska policijska služba (KPS), buduće ministarstvo unutrašnjih poslova "Republike Kosovo" ima oko 7.000 ljudi (većina teroristi iz OVK). Organizovana je u pet regiona: Priština, Gnjilane, Prizren, Peć i Kosovska Mitrovica. Pripadnici KPS su prisutni u svim mestima na Kosmetu. Kriminalni klanovi imaju duboke veze sa pripadnicima KPS sa kojima sarađuju u prljavim poslovima. Kosovska policijska služba je, kao i KZK, umesto da štiti civilno stanovništvo uključujući i nealbansko, aktivno angažovana na zastrašivanju, nasilju i proterivanju nealbanaca sa Kosmeta i pljačkanju i uništavanju njegove imovine, što se pokazalo i 17. i 18. marta 2004. godine.
      
      
      
   
Milovan Drecun, vojnopolitički komentator

Izvor: Glas Javnosti

Građani o raspletu kosovskog čvora

Svima je već postalo jasno da je istorijski pristup krupnim političkim i nacionalnim pitanjima našeg vremena pretpostavka svakog odgovornog nastojanja da se ta pitanja reše pravedno, temeljno i civilizovano. Svi politički fenomeni imaju svoju istoriju, i bez sveobuhvatnog "pretresanja" prošlosti, bez razumevanja njihove geneze i uslova u kojima su se formirali suprotstavljeni odnosi nije moguće rešiti problem za duži niz godina. U uslovima kada posle vandalskih martovskih događaja (2004.) na Kosmetu, drugim parlamentarnih izborima i sada posle smrti predsednika Kosova i Metohije Ibrahima Rugove kosovska drama ulazi u završnu fazu.

Pred početak pregovora sa Prištinom, koji je bio zakazan za 25. januar, pa odložen zbog smrti Ibrahima Rugove, i posle pripremnog sastanka radne grupe pregovaračkog tima Beograda održanog 21. januara objavljeno je da je naš pregovarački tim spreman za razgovore o decentralizaciji Kosova i Metohije kao prvom pregovaračkom temom.

Naš pregovarački tim pripremio je strategiju i taktiku pregovaranja uzimajući u obzir sve elemente relevantne za rešavanje ovako teških problema kakav je određivanje statusa pokrajine Kosovo i Metohija. Sasvim sigurno da su naši pregovarači u pripremnom periodu uzeli u obzir i stavove građana po ovom komplikovanom pitanju. Uzimajući ovo u obzir, u traganju za pravednim rešenjem koje će možda isplivati na svetlost dana tek po okončanju pregovora, obratili smo se renomiranom i priznatom ispitivaču javnog mnjenja agenciji "MEDIUM - GALLUP" da nas upozna sa rezultatima njihovih istraživanja posvećenih pitanju rešavanja statusa Kosova i Metohije.

U svom dugogodišnjem projektu ispitivanja javnog mnjenja Srbije i Crne Gore pod nazivom "Licem u lice" agencija "MEDIUM - GALLUP" ispituje 1000 građana u Srbiji i 400 građana u Crnoj Gori.

Tokom 2004. i 2005. godine "MEDIUM - GALLUP" je u okviru svog sveobuhvatnog ispitivanja javnog mnjenja u mesečnim intervalima ispitivao građane obe republike postavljajući im uvek isto pitanje: "U dugoročnom interesu države, koje je najbolje rešenje za status Kosova po vašem mišljenju?"

Rezultati ispitivanja su pokazali da odgovor sa najviše glasova "Autonomija u granicama Srbije" kao rešenje iz meseca u mesec dobija sve manje pristalica tako je od maja do decembra, ovaj odgovor izgubio 13 odsto glasova. Takođe je interesantno reći da ovaj odgovor tokom 2004. i 2005. ima stalno kolebljiv broj pristalica. Očigledno je da se broj glasova pomerao na gore ili dole u zavisnosti od stepena medijskog "navijanja" za ovu ili neku drugu opciju. Kolebljivost u stavovima građana plod je i isprepletanih izjava stranih i domaćih uticajnih političara koji često nisu sasvim u skladu sa nekim prethodnim izjavama i stavovima.

Ozbiljno kolebanje u stavovima građana pojavljivalo se uvek posle izjava pojedinih političara koji su zastupali ekstremna rešenja. Tako se događalo da posle izjava Gorana Svilanovića i Čedomira Jovanovića u većoj meri opadne podrška ovom stavu da Kosmet treba da dobije najširu autonomiju, ali u granicama Srbije.

Međutim, interesantno je reći da se primicanjem datuma otpočinjanja pregovora stvari oko rešenja statusa Kosmeta sve više komplikuju a ne pojednostavljuju. Tako je poslednja izjava Volfganga Petriča, bivšeg izaslanika EU za Kosmet o "kreativnoj nezavisnosti" izazvala nove nedoumice. Ovakve i slične izjave sasvim sigurno da su doprinele da se od maja do decembra prošle godine poveća broj onih koji nisu imali nikakav stav po pitanju rešavanja statusa Kosmeta. Naime, nije zanemarljiv broj (22 odsto) "sluđenih" birača koji nisu dali nikakav odgovor na pitanje o statusu Kosmeta decembra 2005. dok je taj broj maja meseca iznosio čak 7 odsto manje (15 odsto).

Peti odgovor po redosledu, na osnovu rezultata istraživanja i maja i decembra 2005. "nezavisnost u okviru sadašnjih granica Kosova" ima dosta primetni rast jer se sa 5 odsto maja, popelo na 8 odsto decembra meseca. To pokazuje da u medijima raste broj priloga koji tretiraju nezavisnost Kosmeta kao mogućnost ishoda pregovora između Beograda i Prištine.

Tokom cele 2004. pokazalo se da je najstabilniji stav građana Srbije vezan za ponovnu reintegraciju Kosmeta u Srbiju kao pre 1999. Ovaj odgovor tokom 2004. imao je maksimalnih 16,7 odsto glasova i minimalnih 16,5 dok je u 2005. imao minimalnih 14 i maksimalnih 17 odsto glasova. Ovaj podatak govori da se 2004. može smatrati godinom kada su se još "zahuktavale" smernice, strategije i taktike mogućih varijanti određivanja statusa Kosmeta a da se pred kraj 2005. sve već dovelo do usijanja.

U drugoj "bratskoj" Republici Crnoj Gori stavovi građana po pitanju statusa Kosmeta su gotovo identični po procentualnim iznosima i redosledu sa stavovima građana Srbije. Možda bi ova podudarnost mogla da bude određeni reper prepoznavanja želja naroda i za crnogorske političare koji se iz petnih žila zalažu za samostalnost.

Na kraju treba reći da rejting redosleda odgovora javnog mnjenja na pitanje o statusu Kosmeta gde su na prvom mestu već oprobana i tradicionalno poznata rešenja (autonomija u granicama Srbije i ponovna reintegracija Kosmeta u Srbiju kao pre 1999. ) pokazala da se građani Srbije pribojavaju nekih novih rešenja koja sasvim sigurno donose i uvećanu neizvesnost. Građanima Srbije, a i Crne Gore sasvim sigurno da je dosta kriza, kritičnih perioda, sankcija i ratovanja i s pravom se pribojavaju da bi svako novo radikalno rešenje sa kojim ne bi bile zadovoljne jedna ili druga strana došli ponovo u neku od već preživljenih, ali crnih situacija. Slobodno se može reći da neko srednje rešenje koje političari sa Zapada apriorno odbacuju "Nezavisnost Kosmeta uz podelu po etničkim kantonima" predstavlja u stvari težnju građana Srbije i Crne Gore da se do rešenja treba doći kompromisom. Važno je reći da se na kompromis kao krajnje rešenje oslanjaju i naši aktuelni političari i pregovarači, jer svako drugo rešenje na štetu jedne od strana dovešće do novog razbuktavanja krize.
V. Đ. Agencija Medium - Gallup

Izvor: Glas Javnosti

Kosmetski Srbi osećaju se nemoćno i bespomoćno
Loša sadašnjost, neizvesna budućnost
Nikome ne veruju i ni od koga ne očekuju pomoć

BEOGRAD - Srbi na Kosovu i Metohiji, posebno u enklavama, osećaju se nemoćno, bespomoćno i bez perspektive, "u lošoj sadašnjosti i s neizvesnom budućnosti", zaključak je istraživanja "Potrebe srpske zajednice na Kosovu i Metohiji", nevladine organizacije Centar za nenasilni otpor.

Zaštita i lobiranje srpskih interesa, pravna pomoć, decentralizacija, bezbednost, sloboda kretanja, zaštita ljudskih i imovinskih prava, rad na procesu pomirenja, razvoj malih i srednjih preduzeća, pružanje humanitarne pomoći, samo su neke od potreba srpske zajednice na Kosovu i Metohiji, zaključili su istraživači Centra.
Cilj istraživanja bio je da se identifikuju potrebe stanovništva i nađe način za poboljšanje života.

"Želimo da upoznamo donatore na koji način mogu da pomognu srpskoj zajednici i političkim predstavnicima u Beogradu ukažemo na koji način mogu da pomognu na terenu", rekao je Nenad Đurđević, koordinator Centra za nenasilni otpor.

U istraživanju obavljenom na severu Kosova, u Gračanici i Štrpcu, došlo se do zaključka da ne postoji jedinstvena srpska zajednica i da se potrebe stanovništva u enklavama različite. Jedinstvena je ocena da je teško i da to teško može da se promeni. Srpska zajednica živi bez institucionalne zaštite i, oslanjajući se na samoorganizovanje, čeka da se nešto desi. Jedan od zaključaka je da srpska zajednica živi u lošoj sadašnjosti s neizvesnom budućnošću.

Analizirajući istraživanje sprovedeno prošlog jula, sociolog Stjepan Grudelj naglasio je da Srbi ne vide drugo rešenje nego da se isele, misle da će ishod pregovora o statusu Kosova biti nepovoljan i ne veruju u suživot.

Dragan Popadić koji je analizirao intervjue sa 11 uticajnih ljudi u političkom životu Kosova, od kojih su neki u pokrajini, a neki u Beogradu, rekao je da su svi oni ocenili da je situacija teška i "veoma teško promenljiva", a da osećaju i da nisu neki bitni učesnici koji mogu da promene stanje. Kao najvažnijeg aktera vide međunarodnu zajednicu, apsolutno dominantnu u donošenju odluka, za koju misle da nije naklonjena srpskoj strani. Albanska strana je drugi činilac. Popadić je izneo da Srbi veće optužbe upućuju međunarodnoj zajednici nego albanskoj strani, čiji se stav smatra nepromenljivim. Treći akter je vlast u Beogradu, dok su kosovski Srbi "daleko najnemoćniji i najugroženiji akter". Oni nikom ne veruju i ni od kog ne očekuju pomoć. Popadiću se, međutim, čini da ne treba mnogo da bi se ta pesimistična slika promenila i ublažila.

Jedan od učesnika istraživanja, Dušan Janjić, naglasio je da srpska zajednica ima potrebe da se demokratski samoorganizuje, ali da u ovom trenutku ne postoji legitimnost unutar zajednice, pa je primetio da su potrebni demokratski izbori za Srpsko nacionalno veće. U suprotnom, rekao je Janjić, kako god da se reši status Kosova, ostaje problem nespremnosti srpske zajednice za efikasnu autonomiju.
Lj. Staletović

Izvor: Glas Javnosti

Haradinaj u holu Skupštine

BEOGRAD - Hol Skupštine Kosova od decembra prošle godine "krasi" velika slika lidera Alijanse za budućnost Kosova i haškog optuženika na privremenoj slobodi Ramuša Haradinaja.

Glas je ovih dana dobio fotografije skupštinskog hola na kojima se vidi Haradinajeva slika ispod koje na engleskom piše: Naš premijer - on ovde ima posla.

Aleksandar Milovanović, izvršni direktor Omladinske demokratske asocijacije Kosova i Metohije, koji je nedavno bio u Skupštini Kosova, bio je iznenađen kada je ugledao fotografiju.
- Bio sam zbunjen. Međunarodna zajednica kao jedan od uslova postavlja integraciju Srba u kosovske institucije. Kada sam ugledao fotografiju, odmah sam pomislio kako će, čak i oni koji bi da učestvuju u radu Skupštine, mogli to da čine kada ih na ulaznim vratima pozdravlja haški optuženik Ramuš Haradinaj.

Šta bi se desilo kada bi se u holu Skupštine Srbije pojavila slika nekog haškog optuženika. Bojim se da bismo ponovo morali da provodimo vreme po podrumima. Ne čudi me što nije reagovao nijedan od albanskih predstavnika. Neshvatljivo je i iznenađujuće da je izostala reakcija dela predstavnika međunarodne zajednice kojima Haradinaj nije lični prijatelj - reako je Milovanović i dodao da očekuje od EU da pošalje jasan signal da su kriterijumi i standardi zaista isti za sve.

Izvor: Glas Javnosti

"Kosovo sporo ispunjava standarde"
Izvor: Beta 
Njujork -- Kosovo sporo ispunjava međunarodne standarde koji bi trebalo da obezbede da ono postane multietničko društvo, kaže Kofi Anan.

U svom najnovijem izveštaju o Kosovu Savetu bezbednosti UN, generalni sekretar UN je naveo da brzina implementacije standarda na Kosovu nije dovoljna, čak i posle početka međunarodnih pregovora o budućem statusu te srpske pokrajine.

UN su odredile niz standarda o ljudskim pravima, demokratskim institucijama, etničkoj toleranciji i zakonodavstvu koje Kosovo mora da ispuni kako bi pokazalo da je spremno za promenu statusa.

Generalni sekretar UN je rekao da pregovori o statusu, koji su počeli u novembru, nisu podstakli kosovske zvaničnike da više napreduju u implementaciji standarda. On je kritikovao i srpsku manjinu na Kosovu što ne učestvuje aktivno u lokalnoj vlasti i pozvao Beograd da ohrabri kosovske Srbe da to učine.

DRUŠTVO - AKTUELNO - Sreda, Februar 01, 2006 18:17  RTS

kosovo-signal Linije fiksne telefonije, koje su od jutros na području centralnog Kosova bile u prekidu, ponovo su u funkciji od 17 časova, saopštio je Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju. 'Ekipe Telekoma osposobile su oštećene linije fiksne telefonije na punktu u selu Sušica, tako da Srbi u centralnom Kosovu od 17 časova ponovo mogu da koriste telefone', izjavio je direktor Telekoma Srbija za sever Kosova Ilija Ivanović.

On je dodao da su na teren krenule ekipe 'Telekoma' koje će nastojati da u toku noći otklone kvarove i osposobe mreže 063 i 064. Prekid svih telefonskih veza u centralnom delu Pokrajine počeo je u sedam časova, kada su na vandalski način ekipe Kosovske agencije za telekomunikaciju, uz podršku Kosovske policijske službe, presekle kablove na predajnuku u Sušici, navedeno je u saopštenju.

Šef poslaničkog kluba Srpske liste za Kosovo i Metohiju Randjel Nojkić izjavio je da su jutros osobe koje su imale nalog kosovskog Ministarstva za telekomunikacije pokidale kablove čime je centralni Kosmet ostao bez signala 063 i 064 i fiksne telefonije. Pokazali su mi nalog Ministarstva za telekomunikacije koji je bio ispisan na albanskom jeziku i rekli da to moraju da urade, dodao je Nojkić.

Na centralnom Kosmetu Srbi i po dvadeset časova nemaju električnu energiju, a od jutros su ostali i bez telefonskog signala.

Predsednik Regulatornog telekomunikacionog tela Kosova Anton Beriša izjavio je povodom ukidanja signala 063 i 064 mreže i signala fiksne telefonije na centralnom Kosovu da se nastavlja sa isključivanjem ilegalnih operatera na Kosovu. Beriša je u izjavi radiju 'Kontakt Plus' u Kosovskoj Mitrovici rekao da ne zna sve tehničke detalje o ukidanju signala 'Mobtela' i 'Telekoma Srbije' na centralnom Kosmetu, ali da se nastavlja sa isključenjem nelegalnih operatera.

Telekom Srbija
Preduzeće za telekomunikacije Telekom Srbija saopštilo je da je na području centralnog Kosova i srpskih enklava prestao rad fiksne i mobilne telefonije.

U saopštenju se precizira da je do prestanka rada
telefonije došlo usled diverzije kojom je uništena oprema Telekoma Srbija u Gračanici, odnosno presečeni su komunikacioni kablovi.

Stručne ekipe nalaze se na licu mesta i ulažu sve napore kako bi se što pre uspostavio normalan telekomunikacioni saobraćaj, kaže se u saopštenju.

Usled restrikcija struje popucale vodovodne cevi
U Kosovskom Pomoravlju - u opštinama Gnjilane, Novo Brdo, Kosovska Kamenica i Kosovska Vitina i dalje su na snazi restrikcije električne energije koje traju od pet do 12 sati.

Urednik srpskog programa Radio Kamenice Ljubiša Denković rekao da žitelji srpskih sela sada imaju i probleme sa snabdevanjem vodom jer su popucale vodovodne cevi zbog niskih temperatura i nestanka struje koja pokreće pumpe za vodu.

U srpskim mestima struje nema po 10-12 sati, dok u Kamenici ima nekoliko zona u kojima struja nestaje na po četiri do šest sati, rekao je on. Kada će struja biti isključena ne zna se unapred, jer se najavljene šeme često menjaju, rekao je Denković i dodao da zbog restrikcija na posao u Radio Kamenicu odlazi samo kada ima struje, pošto je agregat pregoreo. Većina srpskih zdravstvenih i prosvetnih ustanova u Pomoravlju ima agregate, rekao je on.

Sojers od Srba tražio da prihvate nezavisnost

Džon Sojers  rekao je političkim predstavnicima kosovskih Srba da je Kontakt grupa donela odluku da Kosovo dobije nezavisnost, kaže za B92 član beogradskog tima za pregovore o budućem statusu Kosova Goran Bogdanović:

"Imali smo prilično neprijatan sastanak, iz prostog razloga što nam je gospodin Sojers rekao da je Kontakt-grupa donela odluku da Kosovo i Metohija budu nezavisni i na neki način nas je ubeđivao da mi jednostavno moramo da prihvatimo takvu odluku i da je to jedini način i nešto najbolje za Srbe koji su ostali na prostoru Kosova i Metohije i one koji bi želeli da se vrate. Naravno, nismo bili zadovoljni sa takvim stavom Kontakt-grupe, jer smatramo da sa takvom odlukom se faktički prejudicira konačan status i da faktički nisu potrebni pregovori o konačnom statusu, jer zašto bi igrali utakmicu ako se unapred zna rezultat i mislilm da je ovo dobra prilika i za zvanični Beograd da pre svega razmisli šta dalje i kako dalje", kazao je Bogdanović.