једна од најјачих урбаних легенди је она о пару који се "хефта" код ње у стану... у том наилази њен ћале и девојку хвата грч у полном органу. наводно су их тако залепљене носили у ургентни на "раздвајање"

а могли су и као псе да их полију водом, кажу да делује

Stara urbana legenda je bila i ona o famoznim "tabletama" za napalu krava, tj. domacoj vijagri za zene. Navodno se davala samo osmina tablete za krave i zenske su se od toga samo tako napaljivale.

Na stanici kod Mostarske petlje upada tip u autobus (sav zadihan) i pita:

- Oprostite, je l' ovo autobus?

Vriska u autobusu. Koji sekund kasnije (kada je shvatio) dodao je "23"...




Izvor: Krstarica

Jovan Bulj: baletan među saobraćajnim milicionerima, najčuveniji naš saobraćajac ikada, legenda beogradskih trgova, večiti drugoplasirani na evropskom takmičenju saobraćajaca, besprekorni dendi u svojim snežnobelim uniformama zlatnih širita i dugmadi, dirigent u belim rukavicama, oštrog pogleda pod dubokim, visokim šlemom (treba li napominjati da je i on bio bele boje?) nalik na one koje nose engleski bobiji, jedno vreme čak i počasni gost Saobraćajne policije grada Londona, ukratko jedan od onih tako retkih ljudi koji nam ubedljivo, sopstvenim primerima, dokazuju da se velike umetnosti kriju i u prividno najprofanijim zanimanjima, i da je svaki rad uzbudljiv ukoliko se čini sa velikom ljubavlju. Jovan Bulj je ujedno i Kandid naših dana. On je dobro znao da se najuzbudljivija igra odvija uvek na malom prostoru i da treba samo “okopavati sopstvenu baštu”.



Izvor: Krstarica

Duh traži pomoć

Kasno noću u njegovoj kući, za vrijeme oluje, nakon napornog radnog dana, liječnika probudi uporno kucanje po vratima. Pred vratima nađe mladu djevojku u trošnoj odjeći koja ga moli da ju otprati do njezine teško bolesne majke. Iako je jako umoran, doktor stavi kaput, uzme svoju medicinsku torbu i otprati djevojku po oluji u trošnu zgradu. Tu nađe majku, teško bolesnu, ali joj uspije pomoći. Kada spomene kći koja ga je tamo dovela – i koja je nestala na ulazu u zgradu – žena ostane zaprepaštena. “Moja kći je umrla prije mjesec dana,” kaže žena i pokaže na djevojčinu odjeću koja visi u ormaru. Među njom je isti crveni ogrtač koji je imala na sebi kad je išla po liječnika, još mokar od nevremena.



Izvor: Blic

Pomoć

Profesor je obavestio studente da na sledecem, poslednjem, ispitu mogu koristiti bilo sta sto mogu uneti u ucionicu. Kada je dosao dan ispita, jedan od studenata je usao noseci na ledjima studenta koji je diplomirao prethodne godine.



Izvor: Blic

Jedna od poznatijih urbanih legendi je ona u kojoj je čovek pozvao vodoinstalatera da mu popravi cevi ispod sudopere. Ovaj je imao na sebi slične pantalone, kao što ih ima domaćin. Kada je domaćinova žena došla kući, njen muž se zatekao u WC-u. Videvši samo noge koje vire ispod sudopere, žena pomisli da njen muž nešto čačka oko sudopere, priđe mu i "po običaju" ga uhvati za međunožje. Vodoinstalter iznenađen, poskoči i udari glavom u cevi, toliko jako da se onesvestio. Brzo su pozvali hitnu pomoć, bolničari su ga stavili na nosila i pošli niz stepenice. Usput su slušali šta se desilo... i počeli su da se smeju . Toliko su se smejali da im je vodoinstalater pao sa nosila i slomio nogu. Kasnije je bio u nedoumici da li da tuži vlasnika stana, njegovu ženu, bolničare ili sve zajedno.

vukajlija.com

Otkriveno je ko na led stavlja natpis "Opasno! Tanak led!"



...ali ćemo o tome da vam pričamo u urbanoj legendi koja je na redu za nekoliko nedelja. Danas ćemo da krenemo na jedan put od Niša do Novog Sada...

OD NIŠA DO NOVOG SADA BI SE NORMALNO PUTOVALO DA NIJE BEOGRADA

Niš. Čovek i žena u savršenom braku. On je direktor važne firme i kreće na seminar u Novi Sad. Pretposlednjeg dana seminara planira izlet do Beograda, gde Radnički iz Niša gostuje Zvezdi na Marakani.

Službenim automobilom odlazi na seminar i šofer ga istim kolima, dotičnog dana, vozi na utakmicu. Naš junak kreće ka blagajni stadiona i na parkingu odjednom zastaje u šoku. Pred njim se nalazi, uredno parkiran, njegov lični automobil! U neverici obilazi oko kola. Jeste, njegova su. I registarski broj tablica je odgovarajući. Niški. Mora da su kola ukradena!! Naš junak ni ne sumnja u ovu činjenicu. Očigledno je i da je lopov došao na utakmicu! Šta sad da se radi?

Čovek pravi sledeći plan - izaći će sa utakmice desetak minuta ranije i sačekati lopova pored automobila! Biće to prvorazredno iznenađenje za lopinu! Što je naumio, to je naš junak i uradio. Pre nego što se utakmica završila, on reče šoferu firme da se vrati sam u Novi Sad i - eto njega u zasedi pored vlastitog automobila.

Čeka. Prolaze ljudi, neki odlaze do svojih vozila, neki se sa stadiona vraćaju peške ili autobusima, ali nema nikog da otvori vrata njegovog automobila. Čovek počinje da nervozno obilazi oko kola i u momentu primeti da ga posmatra neko nepoznato lice. Bilo je to lice čoveka koji se smeškao i koji ga odmah i oslovi: Brale, što se bre motaš oko mog auta, je l` bi da ga apiš možda?

Naš junak se netremice zagleda u čoveka i namah mu odgovori u naletu inspiracije: Ne, nego vidim da su niške tablice, a ja sam iz Niša i propustio sam autobus zbog utakmice pa sam mislio da zamolim za prevoz... Nema problema, sve za zemljake – odgovori nepoznati, otključa automobil i njih dvojica krenuše put Niša. Srdačni vozač zabavljao je našeg junaka pričom: Dobra kola, brale, je l` mi zavidiš, a? Moram da priznam da nisu moja... A ovaj naš Radnički dobro se držao poluvreme, ali je jaka Zvezda... Ja sam od skora u Nišu, bio sam u Nemačkoj dugo... ti si neki dobar čovek, brale, moramo da popijemo po jednu u Nišu... da ti priznam, ovo su kola muža moje ljubavnice. Otišao čovek na put, ja je malko zabavljao i bio sam dobar. Toliko dobar da mi je dala ključeve auta svog muža da dođem na utakmicu. Ali da se odmah vratim i da noćas opet budem samo njen...ima da te upoznam s njom, dobra je ona, u formi je, možda joj se svidiš pa ti dopusti da je zvekneš dva -tri puta, onako komšijski...a? Šta bi ti falilo...

Naš junak je samo sedeo stisnutih zubiju na mestu suvozača. I prihvatio je poziv za pićence. Čovek za volanom ga je odvezao do njegove kuće, pažljivo je parkirao kola, iz džepa je izvadio ključeve od njegovog stana, otvorio vrata, uveo ga u dnevnu sobu, smestio ga na njegovu omiljenu fotelju uz šeretski osmeh "Tu sedi rogonja" i glasno pozvao njegovu ženu: Dušo, ja dođo`! I prijatelja sam doveo, da ga upoznaš!

Začuo se glas njegove žene iz kupatila: Sad ću ja! Samo vi sedite! Perem kosu! Ljubavnik je bio toliko ljubazan da svoga gosta ponudi i pićem iz bifea, dok čekaju gazdaricu. Da li treba da napominjemo da je to bilo baš omiljeno piće našeg junaka. A onda, otvoriše se vrata kupatila, iz njega izađe žena našeg junaka, izgovori srdačno "Zdravo", poljubi svog ljubavnika i okrenu se prema fotelji u kojoj je sedeo "njegov prijatelj"! Totalni šok!

Ovde ćemo da "spustimo zavesu" na priču i da vas ostavimo da zamišljate nastavak...

Osamdesetih godina prošlog veka (kako to drevno zvuči) ova priča se prepričavala po beogradskim kafanama. Da li se prepričavala i u Nišu, to ne znamo. A ne bi bilo čudno ni da ste je čuli u Zagrebu, uz podatak da je junak priče iz Beograda, a da je seminar bio u Ljubljani, a da je Partizan gostovao Dinamu na Maksimiru. Geografske odrednice ovakvih priča (i sve ono što podseća na činjenice) dodaju se ovakvim storijama samo da bi ih "začinili uverljivošću" i teško ih je precizno utvrditi. Tek poneku od ovih legendi novine zabeleže u njenom začetku, a ostalo se prepušta prenošenju "od usta do usta". Ali, neke od urbanih legendi nastale su  tek pošto su bile zapisane. Evo jedne od njih.

Posle jedne fudbalske utakmice u beogradskoj zoni, glavni sudija je napisao u zapisnik meča između ostalog i sledeću rečenicu: Isključio sam igrača sa brojem osam (Živkovića) jer mi je rekao da sam kreten što mogu da potvrde i dva moja pomoćnika! Od ovog sitnog (ali finog!) lapsusa nastala je i urbana legenda u kojoj su činjenice u redu - ali se više niko ne seća koja je to bila utakmica! Usled prepričavanja, zapisnik sa utakmice postao je mnogo popularniji od same utakmice!

nadlanu.com

Leteći medved pao na baku



Čevorogodišnja Marija je u igri ispustila svog omiljenog medvedića Simu i on je sa terase na drugom spratu pao na glavu bake koja se kretala trotoarom ka samoposluzi. Osim što se uplašila, baki nije bilo ništa jer je plišani medvedić bio veoma lagan. Iz ove priče ulazimo polako u one gde su medvedi, čak i kada lete, mnogo veći i opasniji...


Larijeva leteća stolica

Rasejanom teroristi se vratilo pismo-bomba zbog nedovoljne poštarine. Šta on radi? Otvara ga i – bum. Lopov krade električne vodove, ali prethodno ne isključuje napon. Ode čovek kao munja... Ovakve i slične priče „nagrađuju se“ posebnim publicitetom u medijima, a od pre 20-ak godina i specijalnim nagradama. Te, „Darvinove nagrade“ „dodeljuju se“ osobama koje su napustile ovaj svet na nedopustivo glup (čitaj: sulud) način. Naravno, uz mnogo neobičnih istinitih priča o smrtnim slučajevima širom sveta, uvek se potkrade i nekoliko urbanih legendi. A da ne govorimo o tome da se ionako sulude priče o raznim tragičnim događajima neretko napumpavaju, posebno od strane stanovništva iz lokala gde se „slučaj“ desio. Kažu da je sve počelo jednom vešću iz novina. Vest je doslovce glasila: Džon Smit iz San Franciska prineo je upaljenu šibicu rezervoaru svog automobila da proveri da li u njemu ima benzina. Džon Smit je imao 58 godina. (Ime čoveka smo u ovom tekstu izmislili) Priča dalje kaže da je autor ove vesti dobio Pulicerovu (ili neku sličnu) nagradu za novinarski tekst. Odatle do Darvinovih nagrada, bio je samo korak.

Predstavićemo vam u ovoj rubrici nekoliko, uslovno rečeno istinitih priča o dobitnicima ove nagrade. Danas počinjemo sa jednom koja ima više epiloga:

Izvesni Lari iz Kalifornije je oduvek želeo da bude pilot. U vojsku ga, međutim, nisu primili zbog slabog vida. Sedeći u svojoj bašti jednoga dana on dođe na ideju da u prodavnici vojne opreme kupi nekoliko meteoroloških balona i da ih veže za svoju baštensku stolicu. Po njegovoj zamisli, trebalo je da ga ti baloni podignu na određenu visinu od 100-ak metara. Što je namerio, to je i učinio, prethodno vezujući stolicu kanapom za kamiončić u dvorištu. I zaista, baloni ga podignu sa zemlje na visinu koja je bila određena dužinom konopca.

Potpuno okuražen, Lari napumpa helijumom još nekoliko balona, zatim dva-tri napuni vodom (zbog težine), uzme revolver, odveže kanap od kamiona i prepusti se letu. Namera mu je bila da pištoljem na određenoj visini „upuca“ nekoliko balona i tako aterira. Zahvaljujući povetarcu Lari se ubrzo našao na zavidnoj visini od nekoliko stotina metara, a nedugo potom i na 4000 metara! Naš junak se nije usuđivao da na ovoj visini „upuca“ balone jer bi posledice mogle da budu katastrofalne. Jednostavno – prepustio se sudbini dok je mrak počeo da pada, a njegova letelica se već našla nad obližnjim okeanom.

Sudbina je na njega namerila jedan avion koji je dolazio u Los Anđeles iz Tokija. Pilot putničkog aviona je odmah javio kontrolnom tornju „uobičajenu vest“: Primetio sam čoveka koji leti u stolici za koju su vezani baloni, naoružan je i možda pijan! Kontrolori leta su, naravno, prvo pomislili da je sam pilot poludeo, a nakon toga su angažovali helikoptere da izvide stvar i spasu „pilota leteće stolice“. Ali, ni letelice nisu bile u mogućnosti da spasu Larija jer su vazdušne struje „letećih miksera“ stalno odguravale balone. Onda Lari skupi hrabrost i počne da puca u balone. Uskoro je pao u more odakle su ga spasili uz pomoć helikoptera.

Postoji više verzija ove priče, u zavisnosti da li je čitate na originalnom sajtu sa Darvinovim nagradama ili na nekom koji ovu storiju prepričava. Po drugoj verziji Lari je poginuo pri padu jer je prebrzo „ubijao“ balone. Po trećoj je bio kažnjen jer je nezakonito koristio međunarodni vazdušni prostor bez pilotske dozvole i dozvole za let. Po četvrtoj je ponovio ovaj svoj poduhvat, ali sa veoma dugim kanapom koji je bio pričvršćen za kamion...

nadlanu

Ovu pricu je ispricao decko cija je baba slusala pricu od svog kuma kome se sve to desilo. Desava se negde u Bosni.
Covek je jednu noc, tacnije pred samo jutro, krenuo kuci vozeci bicikl. Na sredini puta je ugledao malo belo jare. Covek je sisao sa bicikla i krenuo da ga doziva. Uhvatio ga je i stavio sebi u krila, a zatim nastavio voznju. Usput je tepao jaretu, koje je posle svih lepih reci postajalo sve teze i teze. Odjednom se jare okrenu ka coveku i rece mu "Kome si ti to tepao? Ko je jare malo? Sad ces da vidis kome si to govorio." Covek je od straha poceo da brze okrece pedale, ali bicikla nije htela da krene. Kada je poslao pretesko da okrece pedale on je sisao. Jare je i dalje nesto pricalo, a onda je ucutalo kada se iz sela zacuo petao. Tada je jare reklo "Imas srece sto je onaj idiot zapevao inace bi video svog Boga". U tom trenutku je i nestalo. Covek je uzeo biciklu, potpuno polomljnenu. Kuci je stigao skroz pocupan, pocepan i prestravljen.

blogoye.org