Ova legenda je iz Vojvodine, nazalost ne znam tacno mesto.
Ljudi su govorili, pre nekih 8-9 godina, kako na pijaci vidjaju malu devojcicu. Devojcica ima belo lice i kosu (najverovatnije plavu kosu). Najvise se pojavljivala na pijaci, pa smatraju da je tu umrla. Takodje se veruje da je Nemackog porekla, jer su u tom kraju najvise ziveli Nemci, Jevreji i Grci. Devojcica se ponekad pojavljivala i u okolnim ulicama gde je pratila starije muskarce dok su se vracali kasno kuci. Dugo bi isla za njima, a onda odjednom nestala...

blogoye.org

O prisluškivanju i kruškama



Jednom davno američki par našao se na proputovanju po komunističkom Sovjetskom savezu. Kada su stigli u Moskvu prijavili su se u jedan od najboljih hotela.

Iako je već bilo kasno, krenuli su da pretražuju sobu koju su dobili. U Americi su se naslušali priča o stalnom praćenju i prisluškivanju turista koje obavljaju ruske tajne službe i policija. Strahujući od mogućnosti da im bude narušena privatnost i da budu špijunirani, pažljivo su po prostorijama sobe tražili »bubice« ili neke slične prislušne uređaje. U jednom momentu žena ugleda neku kvrgu pod tepihom na sredini poda. Zavrnu oni tepih i pronađu metalnu pločicu šrafovima pričvršćenu za pod. Odmah izvade šraf, pa drugi, pa treći, bace potom pločicu u kantu za otpatke u hodniku, vrate tepih na mesto i legnu da spavaju.

Ujutro odu na doručak, spakuju se i krenu do recepcije da se odjave. Recepcioner ih ljubazno upita da li su dobro spavali, na šta mu oni potvrdno odgovoriše. »Drago mi je da to čujem, reče recepcioner, jer se par koji se nalazio u sobi ispod vaše žalio da su imali groznu noć!«

»Šta nije bilo redu?«, upitaše supružnici.

»Pa, ne znam kako se to desilo, ali na glavu im je pao sobni luster!«, odgovori hotelski službenik.

U vreme totalnog »hladnog rata« priče o »nevaljalim Rusima« su toliko mnogo kružile po Sjedinjenim državama da su u jednom momentu postale dosadne. Onda je neko lansirao ovu priču koja je postala pravi hit sredinom sedamdesetih. Vremenom, Rusi su prestali da budu »omiljeni i jedini pravi neprijatelj« američkim vlastima pa je dosta urbanih legendi o »baćuškama« naprasno izumro.

Sada su u modi »poverljive priče« o Bin Ladenu. »Državni neprijatelj broj 1« po nekim novim mitovima krije se u Njujorku, drži bakalnicu u jednoj arapskoj četvrti i odatle šalje svoje video snimke televizijama širom sveta. Po drugima, on je stacioniran na Kubi i odatle rukovodi svim akcijama.

Postoji još mnogo urbanih legendi o njemu i svakoga dana se na internetu rodi bar nekoliko. Uopšte, bezbednosne službe širom sveta su, u skladu sa velom tajne koji je deo svake od njih, stvorile direktno ili indirektno mnogo urbanih legendi. Za našu vojnu obaveštajnu službu vezana je sledeća priča.

Bila jednom dva brata. Jedan od njih otišao je u na služenje vojnog roka, a drugi koji je ovaj dug otadžbini već odradio, zaputio se u pečalbu – pravo u Kanadu. Kada je tamo stigao poslao je svom burazeru razglednicu Toronta uz prateći tekst na poleđini: Tetka je dobro stigla. Kruške su na putu! Razlednicu je stavio u koverat i adresirao na vojnu poštu broj (da ne preterujemo sa brojem,a?), dakle broj »taj i taj«.

Naravno, vojni bezbednjaci su otvorili poštu i iste večeri u zabitom delu kasarne dešavala se sledeća scena: Mračna prostorija. Na sred iste je jednostavan drveni sto. Na stolu lampa. Uključena. Abažur lampe je izvrnut tako da svetlo pada na lice mladića zavezanog za stolicu koja se nalazi tik kraj stola.

Iza lampe, povremeno, oštar glas se obraća zarobljeniku: NEMOJ DA SE PRAVIŠ LUD! SVE ZNAMO! RECI SAMO GDE STIŽU KRUŠKE!
I tako satima...

na dlanu

Priča nije umesna za decu ispod 90 godina



...nisam sasvim siguran koja »pedantna i senzualna Baba rogica« na televizijama određuje koji su sadržaji nepodobni za uzraste ispod 16, 14 i 12 godina. Ali je lepo zamišljati – da li je to samo jedna osoba ili više njih; imaju li decu ili nisu stigli jer su se previše brinuli za tuđu ispod ?? godina (mada se ovo graniči sa pedofilijom, izuzimajući Deda Mraza naravno...); da li ima smisla ovo upozorenje staviti na početak filma koji se emituje u terminu od 02 h ujutro (koji je krajnje nepodoban termin za decu ispod »odlučite sami koliko« godina... )

U svakom slučaju, možda bi i na internet prezentacijama trebalo da vodimo računa o ovome. Dakle, sasvim sam siguran da jedna od dve naredne priče neće biti sasvim prikladna za decu ispod tri godine (jer još ne umeju da čitaju), kao i za sve ispod 90 godina koji su suviše vezani za svoje četkice za zube! To znači da oni koji ne peru zube mogu da čitaju tekst koji sledi bez ikakve opasnosti.

Ukoliko ne umeju da čitaju neka im onda priču prepriča neko ko odavno nosi veštačku vilicu. Priče su sasvim nepodesne za mlade bračne parove, naročito one koji su se nedavno vratili sa medenog meseca.


FOTO-APARATI U URBANIM MITOVIMA

Mladi par na medenom mesecu. Uživaju. Jedne večeri vraćaju se u hotelsku sobu posle ludog provoda i shvataju da im je u međuvremenu neko upao u sobu i pokrao maltene sve stvari. Ostale su samo četkice za zube, foto-aparat i još nekoliko sitnica. Odmah su rešili da se ne uzbuđuju mnogo. Iskoristili su kreditne kartice i sutradan pokupovali sve što im je bilo neophodno. A onda su nastavili da uživaju u »medenjaku«. Kada su se vratili kući razvili su film koji se nalazio u foto-aparatu. Jedna od fotografija bila je potpuno sablasna: neki nepoznati dlakavi tip sa maskom na licu u njihovoj hotelskoj sobi. I detalj koji im nije promakao – iz njegove gole stražnjice virile su dve četkice za zube!


Ova urbana legenda predstavlja jedan od primera kako iz viceva nastaju ovakvi mitovi (i obrnuto). Za većinu sličnih priča tačno se zna da li je prvo nastao vic ili priča, ali za ovu koju ste upravo pročitali nismo sigurni. Naravno, još manje je izvesno da li se pomenuti događaj zaista i dogodio. U još jednoj, novijoj priči, foto aparat zauzima centralno mesto. A reč je o događaju koji prethodi svakom medenom mesecu – venčanju!


Iako je naredni događaj opisan u čak dva snimljena filma i to na razne načine, nedavno je u obliku urbane legende prohujao gradom. Reč je o jednoj svadbi.


VELIKA JE TO SVADBA BILA



Zvanica 600,  veliko posluženje, kum, kuma, deveruše i...sve po protokolu. U sred slavlja mladoženja uzima mikrofon i gostima saopštava sledeće:

- Dragi gosti, spremio sam vam jedan specijalan poklon. On se nalazi u koverti na donjem delu vaših stolica. Svako dobija po jedan primerak ovog poklona. Uživajte!

Svi prisutni opipaju donji deo svojih stolica, nađoše pomenute koverte, otvoriše ih i potom pogledaju sadržaj. Svako od gostiju je dobio identičnu fotografiju, a na njoj: kum i mlada u nezaboravnom položaju na kojem bi im pozavideli mnogi akteri porno filmova. Mladoženja je sačekao nekoliko minuta ne bi li bio siguran da je svako video svoj »poklon«, posmatrao je izraze neverice i zaprepašćenja na licima prisutnih, a onda im se zahvalio na pažnji, dodao da mogu da ostanu na slavlju i da se goste do mraka, a potom otišao sa članovima svoje familije.

Za neverstvo svoje sadašnje žene on je saznao još pre mesec dana – dobio je fotografije, a onda nastavio sa pripremom venčanja, sačekao strpljivo trenutak vrhunca na svadbi, a potom »vrhunac« na fotografiji podelio prisutnima. Kakva osveta!

Da li se ovo dogodilo u Grčkoj, Americi, Italiji, Turskoj ili kod nas? Da li se uopšte dogodilo ili su oni koji su prepričavali scenario filma ukrasili priču dodatnim detaljima? Da li je prvo nastala priča ili filmovi? Na sva ova pitanja možemo samo da nagađamo. I da upozorimo one koji su prepričavajući ovu legendu događaj smestili u Kinu pre 200 godina da tada nije bilo foto-aparata!

Da li je priča lepa ili ne – stvar je ukusa. Jedno je sigurno – sasvim je nezaboravna. Posebno ako se identifikujete s nekim od glavnih junaka – sa ili van fotografije!

nadlanu

Zasto sve opasne baje u dzipovima telefoniraju u toku voznje?

Ovo je jedno od pitanja na koje niko ne nalazi odgovor.da li postoji neki ugovor koji moras da potpises kada kupujes dzip, po kojem si obavezan da stalno drzis telefon u ruci dok vozis?ili su svi ti biznismeni jednostavno toliko zauzeti da ne stizu da se ispricaju sa svima koje poznaju?ili je to samo neki novi trend?ili covek bolje izgleda dok obavlja dve radnje u isto vreme? Pitanja je mnogo,ali se odgovor ni ne nazire,sto nam govori da se radi o urbanoj legendi.


urbane legende (pojmovi i kratka objasnjenja)

Marame

Ako prethodnu misteriju niste razumeli,onda ovu definitivno ni ne pokusavajte da shvatite.Dok se vozite autobusom u avgustu na prijatnih 40 stepeni,pored vas ce stajati covek dobro uvijen u svoju crno belu maramu,ignorisuci i vrucinu i ljude oko sebe.Stojite na ulici u decembru,smrzavajuci se na -15-pored vas stoji covek sa lagodno prebacenom maramom oko vrata,ignorisuci zimu. Marama, vrlo jeftin pokusaj da sebe definisete kao umetnika, postala je sveprisutan i neizbezan detalj svakodnevnice. Ali ne moze vam jedna stvar koja je postala pitanje trenda,a ne stava,pomoci da od sebe napravite nesto sto niste.Sto bi rek’o Zoran Kostic Cane ,treba da shvatimo da jesmo ono sto jesmo,a da nismo ono sto bismo zeleli da budemo’.Kao glavni stab ovih kvaziumetnika izdvaja se arhitektonski fakultet i njegovi studenti koji sa parolom ,Bulevar je nas’ i ,ja se ne drogiram zato sto moram’ marsiraju gradom sa podignutim polusavijenim palcem desne ruke u znak pozdrava svojoj kulturi uzasa…

urbane legende (pojmovi i kratka objasnjenja)

Tokom 1948. nakon objave rezolucije Informbiroa, svi koji su se javno izjasnili za rezoluciju, bili su osudivani. U to vreme jedan od sudija vojnog suda u Beogradu imao je naviku da svaku presudu zavrsi recima: "A sve je to ucinio u cilju izazivanja rata i kontrarevolucije!"



Izvor: Blic

Kobra se ušunjala u kolevku bebe



... ali se ništa značajno nije dogodilo. Bila je to veoma stara kolevka na zapuštenom tavanu napuštene kuće u zabačenom delu prašume. Ko je kliknuo na naslov jer je žedan senzacija, ovaj put je uskraćen za krvoločne detalje napada kobre na nemoćnu bebu. Kao „protivotrov“ modernoj ljudskoj žeđi za tragedijama, nudimo vam jednu anegdotu i jedan vic - urbanu legendu.

Bono kao „ubica“

Za danas, prvo jedna anegdota koju mnogi prepričavaju kao malecku urbanu legendu. Na jednom koncertu grupe U2 Bono Vox je u jednom momentu zatražio od publike da se umiri za čas. Potom je, u tišini koja je vladala, lagano počeo da udara rukom u ruku – otprilike na svake dve sekunde sledio je jedan „pljesak“. Onda je rekao u mikrofon: „Svaki put kad udarim rukom u ruku, jedno dete u Africi umre!“ U sledećem momentu začuo se glas momka iz bliskog dela publike: „Dobro, što onda ne prestaneš to da radiš?!“


Sveti Petar kao vratar

U nastavku ću vam priložiti vic koji je nastao kao posledica „napumpavanja“ jedne urbane legende. Vama ostaje da pogodite šta je u vicu osnovni događaj (urbana legenda), a šta je naknadno dodato da bi šala izgledala još bolje.

Sveti Petar i Bog se dogovore da u budućnosti primaju samo slučajeve koji su umrli spektakularnom smrću.

Nedugo po toj odluci, začuje se kucanje na nebeskim vratima.

Sveti Petar - Primamo samo neobične slučajeve!

Pokojnik - Slušajte onda moju priču! Oduvek sam mislio da me žena vara. Zato sam danas otišao tri sata ranije sa posla, trčao kao lud jedanaest spratova do stana, otvorio brzo vrata stana i počeo da ga pretražujem. Na balkonu nađem nekog tipa kako potpuno go visi sa spoljne strane i drži se grčevito za ogradu. Odmah sam uzeo čekić i počeo da udaram tog kretena svom snagom po prstima. On padne sa balkona na neki grm koji ga nežno dočeka pa ostane živ. Peh! Odem brzo nazad u kuhinju, uzmem kompletan frižider i bacim ga preko balkona - pun pogodak! Napokon je kreten sređen! Ali, taj napor i propratno uzbuđenje donesu mi infarkt, i evo me kod vas!

- U redu - reče sveti Petar - možeš da uđeš!

Ubrzo nakon toga ponovo se začuje kucanje na vratima raja.

- Primamo samo neobične slučajeve - vikne opet sveti Petar.

- Nema problema, taj sam - reče pokojnik - radio sam, kao i svaki dan, svoje jutarnje telesne vežbe na balkonu, odjednom se spotakao na vazu sa cvećem i potop pao preko ograde, ali u zadnji čas uspem da se uhvatim za ogradu balkona stana ispod moga. Bože, pomislih, kakva sreća! U tom momentu iznenada dođe jedan idiot i počne da udara čekićem po mojim prstima. Ja padnem dole, ali me na sreću dočeka mekani grm te pomislim: “Ovo je ludo, već sam drugi put preživeo”. Pogledam zatim prema gore, i tad me pogodi ovaj blesavi frižider!

- Dobro - reče sv. Petar - možeš da uđeš u raj!

Posle nekoliko minuta ponovo neko zakuca na nebeska vrata.

- Primamo samo neobične slučajeve - opet će sveti Petar.

- Ja sam baš takav slučaj - reče novi pokojnik - sedim ja nakon jednog sjajnog vođenja ljubavi go u frižideru…

- To je dovoljno - prekine ga sveti Petar - slobodno uđi!


nadlanu

126 poginulih u Zemunu



Porodice iz nekoliko kuća na Keju oslobođenja (Zemun) pronašle su 126 leševa uginulih komaraca – posledica nedavnog avionskog zaprašivanja grada. A mi ponovo ukazujemo da su mnoge urbane legende nastale tako što su oni koji su prepričavali događaje baratali samo naslovima, a ne i tekstom. Naša današnja urbana legenda dolazi nam sa „one strane okeana“ – sa istočne obale SAD.

Devojka ugleda svoga psa kako ulazi na vrata kuće sa nečim u zubima. Kada je malo bolje zagledala beli predmet u njegovim čeljustima shvati da je reč o zecu. I to ne nekom običnom zeki, već dugogodišnjem ljubimcu njenih komšija. Očigledno, pas je nekako otvorio kavez u kojem je nesrećni zec živeo, udavio ga i onda pobedonosno doneo do gazadarice želeći da se pohvali svojim plenom. Nesrećna devojka sada ne zna šta da radi. Komšije, inače veoma dragi ljudi, biće izuzetno nesrećni zbog ovog događaja jer su mnogo voleli ovog „dugouška“.

U trenutku devojka odlučuje – uzima zeku iz čeljusti svog kućnog ljubimca, odnosi ga do kupatila i tamo pere da bi uklonila tragove zemlje po kojoj ga je vukao pas. Potom uzima fen i suši ga. A zatim kradom odlazi do kaveza koji se nalazi pred ulazom u kuću njenih komšija i položi ga unutra. Sada će komšije da pomisle da je zec uginuo prirodnom smrću i to će mnogo lakše podneti, a neće biti ni srdžbe prema psu iz susedstva. Cela priča će imati koliko-toliko razuman kraj.

Popodne, roditelji devojke vraćaju se sa posla i s vrata joj kažu: "Jesi li čula šta se dogodilo našim komšijama. Pre dva dana zec im je uginuo i oni su ga, tugujući za ovim malenim „članom porodice“, sahranili u dvorištu. Neko od zlobnika iz komšiluka to je video, iskopao ga (verovatno u toku noći), a onda oprao od zemlje, osušio i vratio ga u kavez. Zamisli samo na šta su sve spremni zlobni ljudi!"

Naravno, pas je kopajući po komšijskoj bašti u potrazi za koskama, pronašao zeku i doneo ga do kuće. Pošto nije mogao da govori, devojci je ostalo samo da zaključi šta se dogodilo, a što je izgledalo kao najjednostavnije i najočiglednije rešenje. Na žalost, nije bila u pravu.

Ovu urbanu legendu scenaristi serije „Bostonsko pravo“ uvrstili su u jedan završni govor na suđenju – primer koji daje advokat, a koji treba da pokaže da nisu svi događaji uvek onakvi kakvim nam se čine na prvi pogled. Baš kao i naslovi koji „reklamiraju“ ovu rubriku.


nadlanu

Biljka mesožder pokvarila stomak pohovanom piletinom



… reč je o Biljani koju svi prijatelji zovu Biljka od milja. Kao i svaki sisar i naša Biljka ima stomak. A o tome da je mesožder morate da mi verujete. Kada se sve sabere od nje je, eto, ispala sjajna devojka (i dobar naslov kolumne pride). Naslov, kao i obično, kao i u najvećem broju slučajeva, nema veze sa pričama koje slede. A naslovi su vam kao i ljudska imena – najčešće nemaju veze sa suštinom. Zamislite, na primer, upravnika zatvora koji se zove RADOVAN BEGOVIĆ. Ili komunistu imena BOGOLJUB, ili najmirnije dete u odeljenju prvog razreda koje se zove Ratko ili…


BRATE, JA TE UOPŠTE KENGURU!

Danas ću prvo da se odužim dragoj osobi koja se potpisuje pseudonimom “letimKADAhodam” i koja je bila radoznala da sazna sudbinu starije sestre i brata iz kolumne pod nazivom “Putin Bušu poklonio sat”. Elem, draga nepoznata prijateljice (ili prijatelju? - mada pretpostavljam da je ženski svet mnogo skloniji ovakvoj pitomoj i zdravoj radoznalosti), postoje tri varijante nastavka ove priče za koje ja znam. U prvoj stariji brat i sestra se upoznaju i među njima dolazi do ljubavi, a potom i braka. U drugoj verziji oni počnu da se zabavljaju, ali posle nekog vremena raskinu (tako da je zaista “na mlađima sve ostalo”). U trećoj verziji (koja je možda i najoriginalnija) među njima se ništa nije dogodilo. Stariji brat je posle izvesnog vremena otputovao u inostranstvo i vratio se posle osam godina. Ponovo je sreo svoju “staru poznanicu” i tek tada je zaprosio. Ipak, imam utisak da je tačna četvrta verzija, ali nju još nisam čuo – možda bismo mogli da istražujemo, ili da je jednostavno sami smislimo!

Kada su Evropljani otkrili Australiju i prvi put stupili na tlo najmanjeg kontinenta odmah su stupili u kontakt sa starosedeocima, legendarnim Aboridžinima. I odmah su ih upitali kako se zove ona čudna životinja što skakuće. Aboridžini, naravno, nisu razumeli engleski jezik i nisu bili sigurni šta to stranci žele pa su na svom jeziku odgovarali da ih ne razumeju. Na njihov om jeziku “ne razumem”  kaže se, otprilike, “kenguru”. Moreplovci su, opet, pomislili da je to ime simpatične zverke i tako je kengur dobio ime.

Ovo je, više manje, istinita priča, ali se u spisima pominje nekoliko imena raznih mornara i oficira koji su “kobajagi” bili protagonisti ovog događaja. Naravno da zbog toga sam događaj nije osporavan, ali urbana legenda ponekad je i onaj nevažniji deo priče kao što su recimo u ovom slučaju imena aktera. U nekoj drugoj prilici (u nekom politički važnom događaju, na primer) ljudi bi se i pobili da dokažu da su baš oni bili autentični učesnici događaja. To se najčešće javlja kada se priča o nekoj pobedi. Tada svi jedva čekaju “da se upišu na pobedničku stranu”. U priči koja sledi takođe ne znamo aktere, mada je priča istinita.

Na adresu jednog Amerikanca pre 30-tak godina stiglo je pismo sledeće sadržine: U večerašnjoj utakmici između Boston Seltiksa i Njujork Niksa pobediće Seltiksi. Zaista, to se i dogodilo. Samo tri dana kasnije stiglo je novo pismo sa novom prognozom ishoda duela jedne košarkaške utakmice NBA lige. I opet – prognoza je bila dobra. Nekoliko dana kasnije stiže i treće pismo. Nova prognoza – ponovo tačna. Prekosutra stiže pismo, a u njemu sledeći tekst: Da biste i dalje bili obaveštavani o ishodima utakmica uplatite na sledeći poštanski fah 20 dolara!

Čovek je uplatio traženu sumu očekujući da se potom obogati na kladionici, ali više mu nikada nije stiglo nijedno dodatno pismo. Šta se zapravo dogodilo. Osoba koja je smislila ovu igru poslala je na 20 hiljada adresa prognozu ishoda utakmice između Bostona i Njujorka. Na 10 hiljada adresa prognoza je bila da će pobediti Boston, a na drugu polovinu adresa stizao je Njujork kao pobednik. Nakon završene utakmice u kojoj je pobedio Boston, pismo sa sledećom prognozom uputio je samo na onih 10 hiljada adresa kojima je stigla tačna prognoza. Isti sistem nepoznati je zadržao i za drugu utakmicu. Na pet hiljada “Seltiks” adresa prognozirao je pobedu jednog, a na drugu polovinu adresa poslao je prognozu sa pobedom drugog tima. Posle završene druge utakmice ostalo mu je da pošalje, po istom sistemu, dve različite prognoze na po 2500 adresa koje su do sada dobijale tačna predviđanja.

Poslednje pismo sa “predlogom” za uplatu novca poslao je na dobitnih 2500 adresa i teorijski, posle uplata, zaradio 50 hiljada dolara. Naravno, nikada nećemo saznati koliko je novca prevarant zaradio, da li je ponovo pokušao svoju igru sa nekim novim adresama, da li se oprobao i u nekoj drugoj zemlji. U svakom slučaju, ovaj istinit događaj je poslužio za lavinu urbanih legendi – na raznim krajevima sveta javljali su se razni ljudi koji su tvrdili da su dobili ovakvo pismo, ali da nisu bili ludi da uplate traženu sumu. Caka koju je smislio prevarant se prepričavala, a onda je jedno vreme zaboravljena taman toliko da nastupe plagijatori i pokušaju da na isti način steknu bogatstvo.

I za dalje isto važi – dobar štos se veoma lako pretvara u urbanu legendu i niz izmišljenih događaja. Što je štos bolji to ima manje razlika u prepričavanju – baš zato što bi se u preterivanju izgubio sam štos.

nadlanu

Putin Bušu poklonio sat



…dvadesetogodišnji Miroslav Obradović iz Rakovice koga u društvu zovu Putin (jer ga stalno biraju za kapitena fudbalskog i basket tima), poklonio je svom bratu od ujaka Nemanji Todoroviću, koga su profesori u školi nazvali Buš (jer stalno zabušava na časovima), sat za 18. rođendan. Ova vest ne bi imala nikakav značaj da niste kliknuli na njen naslov. A naslov teksta koji sledi i koji se bavi urbanim mitovima je:


ZAŠTO JE DOBRO IMATI STARIJEG BRATA ILI SESTRU

U vreme dok se na radio-programu Beograd 202 nedeljom uveče realizovala emisija OZON, običaj je bio da slušaoci putem telefona ostave neku poruku lične prirode, a voditelj je potom pročita “direktno u etar”. Veliki broj slušalaca je uz poruku ostavljao i broj telefona ne bi li im se “na ćaskanje” javio neko kome se poruka svidela ili ga/je isprovocirala. Mnogo je lepih poznanstava sklapano na ovaj način, a naredna priča je u vezi s jednim od njih.

Okupilo se malo muško društvo u praznom stanu na redovnoj nedeljnoj partiji karata. Uz kartanje slušao se radio  OZON. U jednom trenutku neko iz društva predloži da ostave neku poruku i uz nju domaćinov broj telefona. To i učiniše. Na drugom kraju grada poruku je čula jedna devojka koja je osluškivala radio uz čitanje knjige omiljenog pisca. Zapisala je broj telefona i nedugo zatim ga i nazvala. Javio se mladić – domaćin “nedeljnog kartanja” i otpočela je već dobro znana “telefonska priča”. Uskoro, momak prestaje da igra karte i posvećuje se isključivo svojoj novoj poznanici. Razgovor je potrajao nekoliko sati i, pošto je bio veoma zanimljiv, oni odluče da ga nastave uz kaficu. Dogovore se zato da se nađu kod terazijske česme sutra (ponedeljak) u sedam uveče.

Nekoliko minuta kasnije momak se seti da sutra uveče ima neodložnu obavezu na koju je potpuno zaboravio kada je ugovarao sastanak. Šta sada da radi – nije uzeo broj telefona svoje nove poznanice! Sačekaće, možda će ga ona pozvati sutra pre sastanka…

Ponedeljak. Po podne. Devojka se sprema da ode do Terazija. Odjednom, zvoni telefon – javlja joj se najbolja drugarica koja se našla u nekoj nevolji. Moli je da hitno dođe kod nje. Naša junakinja brzo poseže za telefonom da svom novom poznaniku javi da nije u mogućnosti da dođe na sastanak…

Iako se do poslednjeg trenutka nadao, ona se ne javlja. Na pamet mu padne jedna ideja i on na brzinu izlazi iz kuće i odlazi do obližnjeg košarkaškog terena gde je njegov dve godine mlađi brat igrao basket…

Ona poziva broj koji je okrenula sinoć. Telefon zvoni; niko se ne javlja. Na pamet joj padne zanimljiva ideja i ona odlazi u susednu sobu kod svoje godinu dana mlađe sestre…

On objašnjava svom bratu: Devojka je super. Bilo bi glupo da je ispalim. Idi zato ti do česme, predstavi se kao ja, popričaj malo s njom, časti je kafu i dogovori neki naredni sastanak, pa ću joj ja naknadno sve objasniti…

Ona priča sestri: Tako je slatko zvučao sinoć. Baš bi mi bilo žao da se danas razočara zato što nisam došla na sastanak. Idi zato ti umesto mene, predstavi se kao ja ako hoćeš, ako nećeš ne moraš – samo idi do česme, molim te…

Mlađi brat i mlađa sestra nalaze se u dogovoreno vreme na dogovorenom mestu. Oboje se predstavljaju imenima svojih starijih članova porodice. Počne priča i oni ubrzo shvate da su stvoreni jedno za drugo. Padnu i prvi poljupci!!!

Nedelju dana oni su se zabavljali pod lažnim imenima, a onda je cela zavrzlama otkrivena.

Do ovog momenta, manje-više, priča je istinita. Dalje, legenda kaže da su se “malci” (mlađi brat i sestra) uskoro i venčali.

Šta se, međutim, događalo sa stvarnim akterima “telefonskog poznanstva”? Da li vas to interesuje? Ili je postojeća priča sasvim dovoljna za prepričavanje u društvu. Ako je neko baš znatiželjan neka napomene to u “komentaru” pa ću nastavak ove priče ispričati u sledećoj kolumni. Ako ne, već za nedelju dana slede nove urbane legende

nadlanu