Umro patrijarh Pavle :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

PATRIJARH PAVLE (1914-2009): POVEST O ČOVEKU KOJI JE SPASAO SRBIJU
nedelja, 15 novembar 2009 16:06 Dragoslav BOKAN

Patrijarh Pavle naš je najneobičniji savremenik, istinski fenomen koji, kao čovek, nadrasta sve što smo imali u našoj dosadašnjoj istoriji. Reč je o sudbinskom poklapanju željenog i potrebnog, realnog i idealnog, o spasu u zadnji čas

Ko pretrpi do kraja, taj će se spasti (Hristove reči, Matej, 24, 13)

Patrijarh Pavle (93) sigurno je naš najneobičniji savremenik i, možda više od toga, on je istinski fenomen koji, kao čovek, uveliko nadrasta sve što smo ikada imali u našoj dosadašnjoj istoriji. Reč je o sudbinskom poklapanju željenog i potrebnog, realnog i idealnog, o spasu u zadnji čas.

Patrijarh Pavle je čovek koji je spasao Srbiju. Koji je svojim postojanjem, svojim životom i radom doslovno izborio naše pravo na nekakvu budućnost. Koji je, sam, ličnim primerom, na najbolji mogući način obeležio najburniji period naše aktuelne, podjednako burne i tragične istorije.

Njegova uloga je bila, ni manje ni više, već spasavanje svega što se spasti moglo. Po cenu prividnih ustupaka i stalnih kompromisa, uz sve one nesporazume i nerazumevanja koja, po pravilu, prate ovakve, retke i jedinstvene sudbine.

Jednostavno, ovom slavonskom dečaku, tuzlanskom gimnazijalcu i sarajevskom bogoslovu, blagoveštenskom monahu, prizrenskom profesoru i kosovskom vladici, sudbina je namenila da, uprkos svim očekivanjima, uprkos njemu samom, njegovim ambicijama, stavu i karakteru - postane onaj najodgovorniji, ratni patrijarh srpski. Drugi u 20. veku. Pre njega je to bio Gavrilo Dožić, potpuno drugačija ličnost od glavnog junaka naše priče.

Neupućenom u istoriju Pravoslavne crkve učinilo bi se kao da su njih dvojica pripadali različitim epohama, religijama i civilizacijama. Kao da nisu bili arhijereji iste crkve i istog naroda. Kao da nisu živeli u istom veku i društvu i teško da je bilo međusobno različitijih ljudi u skorijoj istoriji hrišćanstva.

RIZIČNO I SMELO Rođeni vladar i diplomata, dečanski monah i doktor teologije Atinskog univerziteta, sekretar manastira Hilandar i srpski predstavnik u Carigradskoj patrijaršiji, talentovani organizator crkveno-verskog života, poslanik Velike narodne skupštine u Podgorici, srpski rodoljub i neskriveni nacionalista, patrijarh Gavrilo (svetovno Đorđe) Dožić (patrijarh od 1937. do 1950.) imao je u sebi nešto od one urođene monumentalne crte svojih velikih prethodnika na tronu Crnogorske mitropolije, pre svega, svetog Petra Cetinjskog i njegovog sinovca Petra Drugog Petrovića Njegoša. Na tragu praktične teologije iznikle na tronu Cetinjske mitropolije i jedne specifične filozofije života, pravi gorštak, kako svojim rodom, tako i stavom, ovaj silni čovek, nepokolebljivi patrijarh i strastveni političar zastupao je jedan duboko romantični, tradicionalno-patrijarhalni pogled na svet.

Pristalica junačkog zaveta kosovskog kneza Lazara, ovaj specifični duhovni vojskovođa postao je i tipični ratni patrijarh Srbije u njenoj najtragičnijoj epohi. Deleći sudbinu svog naroda, ovaj ratni i ratnički prvosveštenik bio je dva puta zatočen od srpskih neprijatelja, interniran u mađarskom logoru Cegled - u Prvom, i u nacističkom logoru Dahau - u Drugom svetskom ratu. I oba puta je podjednako strasno i neskriveno bodrio svoj narod i njegove političke vođe u svetoj borbi za slobodu. Ostalo je tako, za sva vremena zapamćeno, da je patrijarh Gavrilo lično, a u ime Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, 27. marta 1941, preko Radio Beograda pozvao pravoslavne vernike i čitav srpski narod da se odupru paktu jugoslovenske vlade sa silama Osovine. Ako treba - po cenu života! I, bi tako!

PATRIJARH MONAH Patrijarh Pavle izabrao je potpuno drugačiji put, metod i duhovni stav po pitanju svoje uloge u ratnoj nesreći koja je zadesila njegov narod. I on je bio ratni, ali, za razliku od svog prethodnika, ne i ratnički patrijarh. I to je u potpunosti obeležilo i obojilo njegovu epohu, vreme njegovog duhovnog poglavarstva. Iako ničim nije nalik na svog prošloratovskog prethodnika, onog koji je već samim svojim izgledom i nastupom prizivao nešto veliko i moćno, ovaj mali i tihi, skromni i skoro neprimetni patrijarh doneo je jedan drugačiji duh i pristup ulozi verskog i duhovnog vođe u najtežim trenucima naroda, koji mu je dat na brigu i staranje.

Reč je o dva sinhrona, ali potpuno različita koncepta uloge hrišćanskog patrijarha, o dva oblika životne strategije kojom se upravlja crkvom i odoleva iskušenjima. Patrijarh Gavrilo i patrijarh Pavle predstavnici su dve linije duhovnog vođstva u pravoslavnom svetu. Jedan je patrijarh-episkop: reprezentativan i svima očigledan, snažan, sjajan i veličanstven; a drugi patrijarh-monah: blag, diskretan, mistično tih, paradoksalno moćan. I oba ta modela podjednako su hrišćanska, oba su legitimna i dogmatski ispravna, oba neprestano prisutna u istoriji naše crkve, oba jednako puna živih, konkretnih primera istinske ljudske i duhovne veličine.

I zato ćemo, samo za ovu priliku, pronaći u srpskom predanju po jedan idealan primer za obe ove duhovne opcije. Ova dva primera gotovo su savršeni reprezenti dva toka naše crkvene i društvene istorije. I oba ova crkvena velikana bili su (jedan u 17, drugi u 14. veku) neposredni učesnici i važni protagonisti naše neprekidne zavetne kosovske bitke. Obojica su predvodili srpski narod u ključnim trenucima njegove borbe za duhovnu i nacionalnu slobodu.

S jedne strane, tu je Arsenije Treći Čarnojević, veliki ratni egzodusni patrijarh, kako bi teolozi rekli: neslično sličan svom duhovnom čedu Gavrilu Dožiću, pravom nastavljaču njegove pastirske linije. Ovaj legendarni crkveni i narodni vođa (patrijarh u Peći od 1674. do 1690, i u Austriji od 1690. do 1706) bio je istinski duhovni knez svog naroda, u sudbinskom času njegove velike seobe na sever, prema Evropi, prema slobodi i fizičkom spasenju.

PATRIJARH JEFREM Na drugoj strani, opet, imamo zaista neobičan lik jednog pravog molitvenog patrijarha, skrivenog u samoći duhovnog podviga. Patrijarh Jefrem dva puta je boravio na Svetosavskom prestolu: prvi put od 1375. do 1379, a onda, ponovo, od 1389. do 1392. To je onaj originalni kosovski patrijarh, asketa i monah-podvižnik, sudbinski određen da se moli za verovatno najhrabriju generaciju u istoriji srpske vojske. Dečanski i svetogorski monah i isposnik Jefrem se 1379. povlači sa položaja i, kao pravi biblijski patrijarh, udaljava se od svakodnevne realnosti srpske Patrijaršije i od raskoši dvora dinastije Hrebeljanovića. Odlazi u pustinju, u pećine (peštere), i tamo se, danonoćno, moli za spas svog naroda uoči njegove odsudne bitke.

Sam s Bogom, njegovim anđelima i svetiteljima, prorocima i apostolima, tajanstveni srpski patrijarh se u dugim i neprospavanim noćima, pod zvezdanim nebom Kosova, suočava s nevidljivim neprijateljem. Sa zlom i grehom, s neutaživom sujetom i strašnim nejedinstvom koji već ozbiljno prete da sasvim oslabe i konačno posvađaju najviđenije predstavnike njegovog naroda.

Nepomična silueta srpskog srednjovekovnog patrijarha, kao izrezana u granitnom okviru usamljene pećinske isposnice, i danas nam nemo svedoči o njegovoj nepokolebljivoj veri u Boga i, ne manje, o očinskoj brizi i iskrenoj ljubavi koju je prema svom narodu pokazivao, ne štedeći se, ovaj skromni čovek i veliki duhovnik. On je svima iz svoje okoline dao najbolji primer kako se treba odnositi prema činovima i počastima: time što je zaplakao od tuge kada je izabran za patrijarha, time što je napustio svoj prestižni položaj onda kada su se mnogi grabili za njega, i time što se vratio na patrijaršijsku vruću stolicu baš u trenutku najvećeg stradanja srpskog naroda, onda kada je počeo tragični raspad srednjovekovne hrišćanske države i civilizacije na balkanskom jugoistoku Evrope.

Patrijarh Jefrem idealni je prethodnik i uzor u večnosti hrišćanskog predanja za patrijarha Pavla, njegovog istinskog učenika i najboljeg naslednika. Ali, da bismo to zaista u punoj meri razumeli, sa svim potrebnim podacima i argumentima, neophodno je da se s ove istorijske osmatračnice pažljivo zagledamo prema znacima i simbolima, razbacanim uzduž i popreko u životu i sudbini našeg aktuelnog patrijarha.

TRI DIMENZIJE Da bismo to postigli, potrebno je da se vratimo na sam početak, na životnu priču patrijarha Pavla. Na sudbinski slučaj našeg poslednjeg patrijarha u prošlom, i prvog u ovom milenijumu. Na poučni primer kako se, često i protiv svoje volje, ulazi u istoriju - i to na velika vrata. Na to kako jedan čovek može da učini toliko toga za svoj narod i svoju crkvu, više od mnogih drugih, naizgled stručnih i pozvanih. I to bez grešaka, loših procena i pogrešnih poteza. Bez ičega suvišnog. U gotovo savršenom osećanju za to šta treba u svakom trenutku da se osmisli, kaže i uradi. I u potpunom odsustvu političke strasti i ma kakvih ličnih simpatija ili predrasuda.

Priča o patrijarhu Pavlu nije samo priča o našem velikom ratnom patrijarhu, duhovno odgovornom za naše učešće i ponašanje tokom one uvek najteže, ratne epohe u istoriji. To je, istovremeno, i podsećanje na onaj originalni, starozavetni pojam patrijarha. A, uloga patrijarha pokazuje se u organskom spoju tri njegove osnovne funkcije: oca, sveštenika i proroka. I svaki patrijarh zato je uvek autentična mešavina te tri dimenzije, koje se na originalan način prepliću u njemu. Tako je od samog početka. Od velikih, biblijskih očeva nacije, Avrama, Isaka i Jakova, pa do Mojsija i Isusa Navina, traje period patrijarha u Starom zavetu. Ta božja deca i duhovni pastiri nisu samo prvosveštenici, već od početka i pravi putevoditelji, narodne vođe i religijski vizionari koji verom i intuicijom, znanjem i iskustvom, energijom i nadahnućem vode vernike koji su im povereni. I čitava kasnija istorija hrišćanstva postavljena je na čvrste, neuništive temelje duhovne hijerarhije.

Samo pomislite kako bismo prošli, i kao narod i kao crkva, da naš patrijarh u dve poslednje decenije nije bio ovakav kakvog nam ga je sam Bog dao. Šta bi se desilo s narodom, istinom, predanjem, sećanjem na pretke i prošlu veličinu, osećanjem pravde, realnim položajem u velikom svetu koji nas okružuje? Šta bi nam se sve još desilo da nije bilo njega, njegovog ličnog primera i njegove beskrajne mudrosti? Mislim da nas ne bi više bilo na ovozemaljskoj mapi. U to sam, štaviše, čvrsto i nepokolebljivo ubeđen. Znam i osećam da bismo bili zbrisani, koliko nas ima, svi koji smo preostali da nije bilo one neobične, srećne i nenamerne veštine našeg patrijarha u ophođenju s nama i našim neprijateljima.

DRUGA PLANETA Podjednako strog prema svima, a najviše prema sebi, naš ratni patrijarh Pavle uporno je iz dana u dan ponavljao svoje molbe i molitve, ne pokušavajući da bude originalan i smeo, ne upadajući u grešku olakog svrstavanja i iskušenje prebrzog izricanja i odlučivanja.

Jednostavan kao naši davni preci, potpuno odsutan iz svih nacionalnih i političkih kombinacija, genijalno naivan u svojoj prostodušnosti, naš ratni patrijarh Pavle živeo je svoje arhijerejske godine, kao da ih i nije delio s nama, kao da je u ovaj svet došao s neke druge planete. Sve ono naizgled važno, za njega nikada nije bilo vredno pažnje. Sve ono što je punilo naslovne strane novina i udarne vesti na radiju i televiziji, njemu uopšte nije bilo bitno. Sve ono od čega nam je srce pucalo, od čega su nam nervi treptali, a duša drhtala od nade i strepnje - u njegovom životu nije uspevalo da pomeri i poremeti ništa.

On je svakog jutra bio na jutrenju u patrijaršijskoj kapeli, svake večeri na večernju u Sabornoj crkvi, a u vreme velikih praznika na liturgiji u skoro svim velikim i malim srpskim crkvama i manastirima. Uvek je bio spreman samo za ono najvažnije od najvažnijeg. Za susret s Bogom. Za molitvu za naše lično i kolektivno spasenje. Za promišljanje jevanđeljske pouke koja će nam olakšati život i osmisliti preostale dane. Za ugledanje na Hristov primer. Za podsećanje na podvig i ličnu žrtvu hrišćanskih svetitelja. Za susret sa svim siromasima, nevoljnicima, odbačenim od društva, svima našim i njegovim ugroženim i nemoćnim savremenicima.

POGREŠIO VEK Život patrijarha Pavla, zato, mnogo više podseća na drevne hagiografije, na srednjovekovna žitija svetaca. Kao da je pogrešio vek, u najboljem smislu te greške. Kao da, u stvari, i nije živeo, u našem smisli reči. Bar ne onako kako bismo ovozemaljski ishitreno rekli - punim plućima.

I stvarno, kao istinski monah, jedinstven u svetskim razmerama kao, verovatno, najskromniji i neočekivani ratni patrijarh u modernoj istoriji hrišćanstva, patrijarh Pavle zauvek je za sobom u manastiru Blagoveštenje, gde je izvršen njegov monaški postrig, ostavio ličnost i osobine svog nekadašnjeg, svetovnog postojanja. Nema više Gojka Stojčevića. Ostavio ga je zakopanog pod svojom monaškom mantijom, uklanjajući nemilosrdno ljudske osobine slavonskog dečaka, koji se kao siroče bez oca i majke, uporno i tvrdoglavo borio da jednog dana kako zna i ume postane čovek. Od reči i sa obrazom. Gojko Stojčević umro je da bi se ponovo rodio, vaskrsao u liku monaha, vladike i patrijarha Pavla.

Sklonio je tog osetljivog i blagog dečaka i mladića da bi ga transformisanog ponovo uzdigao, kao promenjenog, iznad svake tuge i svih svojih sećanja. A, takvih opasnih sećanja bilo je mnogo. I previše za jedan ljudski život. Tako da život našeg patrijarha ima zaista dve polovine, dva svoja različita dela - svetovni, ovozemaljski, svakodnevni, sve do Gojkove 33. godine, kada je zamonašen, ne samo formalno, već suštinski, zauvek, i onaj drugi oblik njegovog života - od te 1948, pa do danas, do trenutka kada svojom verom i svojim postupcima praktično sam drži i održava našu sudbinu pred strašnim vihorima svetske politike i našeg večnog nesnalaženja u njoj.

Iako nije političan, učinio je najinteligentniji politički izbor u ime svih nas. Mogli bismo da kažemo, posle svega, da je njegova dosledna i nepopustljiva antipolitika na čudesan način postala najbolji politički prilog našoj nacionalnoj i državnoj realnosti, u presudnom trenutku novog početka. U jednom životu i jednoj srećnoj biografiji poklopili su se razni i različiti elementi, spasavajući nas tako od nepojmljivih muka i stradanja. I ne slutimo šta bi nam se desilo da nam Pavle nije bio baš takav kakav jeste. I odjednom sve njegove osobine udružile su se spasonosno u tu granitno čvrstu prirodu koja stoji ispred nas, kao simbolični oklop i nerazrušivo duhovno utvrđenje. Zbog njega smo spasli svoju dušu, ali i samo svoje fizičko postojanje!

To će horski potvrditi buduće generacije. Oni će biti njegove prave, zahvalne i pravedne sudije. I najbolji svedoci toga kakav je to bio podvig. Kakva srećna slučajnost po sve nas, sada i ubuduće.

Svojevremeno je patrijarh Pavle jasno i glasno izrekao sledeće, proročke reči: „Stupajući kao 44. srpski patrijarh na tron svetoga Save, nemam nikakav svoj program patrijaršijske delatnosti. Moj program jeste Jevanđelje Hristovo, Blaga Vest o Bogu među nama i carstvu božjem u nama - ukoliko ga, verom i ljubavlju, prihvatamo“. To je izgovoreno naglas pred svima, jednom zauvek, kao program i zakletva, na Pavlovom ustoličenju za patrijarha, u nedelju, 2. decembra 1990, u beogradskoj Sabornoj crkvi.

ČUDESAN EFEKAT I, bilo je tako. Sve je uvek bilo svedeno na najjednostavniju i najsuptilniju, duhovnu i jevanđeljsku meru. Na opsesivnu patrijarhovu rečenicu, u kojoj se krilo i krije toliko mnogo nama nedostupnih, neodgonetnutih tajni. Njegovo čuveno: „Budimo ljudi“ - postalo je zaštitna molitva za sve naše greške i grehove, spasonosna šifra našeg izlaza iz psihološkog, ideološkog i geopolitičkog lavirinta naše spoljašnje sudbine. Ni jednostavnijih reči, ni čudesnijeg efekta.

I to zato što tek kada ih izgovori naš ratni patrijarh Pavle, one dobijaju na snazi i uverljivosti. Jer, takve reči može među nama da izgovori samo jedan čovek - otac i patrijarh. Pravi duhovni vođa, pastir i utešitelj, ispovednik i iscelitelj. Samo u njegovom rečniku, samo kroz njegov glas, samo uz njegov pogled i držanje - ova jednostavna i, naizgled, naivna rečenica postaje otkrovenje. Samo kada je on izgovara, ona ne deluje lažno, preterano i patetično.

Zato je i tako teško i opasno pisati o patrijarhu Pavlu. Zbog te njegove prividne jednostavnosti, prividne običnosti, prividne lakoće razumevanja i prihvatanja njegovih reči i postupaka.

On nije originalan. Na sreću. To mu i daje takvu snagu. Onu njemu svojstvenu duhovnu čvrstinu, drugima teško vidljivu, u vremenu sveopšteg cinizma koje po pravilu „uvek zna cenu, ali ne i vrednost svega“, kako bi to savršeno definisao britanski pisac i bogotražitelj, nesrećni Oskar Vajld.

A sve je, u stvari, počelo jednog neobičnog septembarskog dana, davne i ratne 1914. Tada je, u malom slavonskom mestu Kućanci, rođen Gojko Stojčević. Bilo je to na strašni i veličanstveni praznik Usekovanja glave svetog Jovana Krstitelja, kada su Irodijada i Saloma zatražile i dobile glavu velikog svetitelja, kao nagradu za jedan nezaboravni, perverzni ples. Da, bilo je to upravo 11. septembra, baš na onaj dan koji će, mnogo kasnije, postati i globalna oznaka svih naših kolektivnih strahova, svih strepnji savremenog čovečanstva pred smrću i nepoznatim.

Taj apokaliptični datum umnogome je odredio i čitav životni put dečaka koji je tada rođen. Postojanost pred tragičnim iskušenjima postaće psihološki simbol njegovog sveukupnog životnog stava, od početka. Kao i svetom Savi, i njegovim roditeljima imena su Stevan i Ana. Mali Gojko će uskoro ostati bez njih. Odrašće kod svoje tetke, svoje druge majke („Kad umrem, najpre ću da vidim tetku, pa onda sve ostale“). Otac mu strada od tuberkuloze koju je dobio radeći u Americi, a majka napušta Gojka i njegovog mlađeg brata Dušana. Preudaje se, da bi ubrzo zatim i ona umrla. Kakav početak!

SUDBINA I SLOBODA Posle toga sve ide redom: naporan rad, siromaštvo, bolesti i slabosti, redovan odlazak na bogosluženja, fascinacija svetim Savom, doživljaj oca nebeskog kao svog oca. Pa, onda nastavak školovanja u Tuzli, gde se u nižoj gimnaziji druži sa svojim nešto mlađim vršnjakom, piscem Derviša i smrti Mešom Selimovićem. Iz veronauke ima dvojku, čega se kasnije, bez povređenosti, uvek prisećao. Mnogo mu bolje idu matematika i fizika. Na insistiranje rodbine ipak odlazi na pravoslavnu Bogosloviju u Sarajevo. Tamo upoznaje drugove za čitav život, budućeg episkopa žičkog Stefana i kasnijeg rektora beogradske Bogoslovije, doktora Dušana Kašića. U sebi nosi mnoge dileme. Zbog one najveće na temu odnosa ljudske sudbine i slobode, zamalo da napusti Bogosloviju i prestane da se bavi teologijom. Ipak, odlazi u Beograd. Tamo studira, paralelno, Bogoslovski i Medicinski fakultet. Vojsku služi u vojnoj bolnici u Zaječaru, uoči samog rata. Peva kao tenor u horu i uživa u duhovnoj muzici, sigurno najsnažnijoj umetnosti savremenog pravoslavlja.

Početkom rata nakratko odlazi u rodni kraj, ali se pred ustaškim terorom ponovo vraća u okupiranu prestonicu. Preživljava radeći kao građevinski radnik. Godine 1942. odlazi u srpsku Svetu Goru, u jedan od ovčarsko-kablarskih manastira, neosrednjovekovno uporište tvrde hrišćanske vere, centar pravoslavne duhovnosti i misticizma tog vremena. To je bilo ono tajanstveno mesto, gde bi se, kao u planinski oltar, povuklo izabrano pravoslavno monaško bratstvo kad god bi se Srbija našla u ratu. Tamo je sudbina prizvala mladog Gojka, a vratio se u svet kao monah Pavle. Iskušenik u manastiru Vujnu zamonašuje se kao Pavle, 1948. u manastiru Blagoveštenju, na levoj obali Morave. Mladi isposnik tako je pronašao savršeno mesto za početak svog duhovnog puta. Naravno, kako to obično biva, nije to bio lak izbor, ni jednostavna odluka. Jedva izbegavši smrt, i to dva puta, od Bugara i od tuberkuloze, budući patrijarh je sebe i smisao svog života pronašao u monaštvu. Ali, tada je zauvek skinut osmeh s Pavlovog lica. On je rešio da u sebi i na sebi nosi krst stradanja svog pravoslavnog naroda na njegovom mučnom, stradalnom putu kolektivne istorijske golgote.

U tome ga je posebno uverio primer jednog našeg mučenika iz Bosne, kome su ustaše pobile majku, ženu, ćerku i mlađeg sina, da bi sa starijim sinom, mladim bogoslovom, prebegao u Srbiju i utočište našao u manastiru Svete Trojice, u kompleksu ovčarsko-kablarskih hramova. Tamo mu je od bolesti, pred očima mladog iskušenika Gojka, izdahnuo i onaj jedini preživeli sin. I tada, uprkos svakoj ljudskoj logici, nesrećni otac prihvatio je to neopisivo stradanje kao volju božju. „E, taj čovek, njegov životni stav, njegova izdržljivost, ostaće mi velika uspomena na snagu koju imamo u našem narodu.“ I to je bio čitav program njegovog duhovnog i životnog stava, od tada pa do danas. I njemu je u ratu od ustaške ruke stradao rođeni, mlađi brat. On je i to, kao i sve drugo, prihvatio ćutke, s molitvom i verom u vaskrsenje. Uskoro odlazi u manastir Raču, pod Tarom, na Drini. Tu ga saslušavaju islednici OZNE. Odande odlazi u Prizren, gde počinje da predaje na tamošnjoj Bogosloviji. S Kosova je poslat na postdiplomske sudije, u Atinu. Dve godine kasnije, 1957, izabran je za vladiku raško-prizrenske eparhije. Na tom položaju će ostati sledeće 33 godine, sve do izbora za srpskog patrijarha.

VOLJOM BOŽJOM Na Kosovu doživljava nova stradanja: tuku ga i dobacuju mu na ulici, izbacuju ga iz autobusa, provociraju na svakom koraku. On to mirno trpi, bez jauka i protesta. Ponaša se kao brižni roditelj, brinući o drugima. Do Beograda često putuje u vagonima bez prozora, u kojima je sneg zasipao sedišta. Sve što treba, radi sam, ne libeći se da riba pod crkve, popravlja crep na krovu konaka, loži vatru u učionicama Bogoslovije. Ima svoju ličnu radionicu, s priručnim alatom za obućarske, stolarske, limarske, električarske radove. Ništa mu nije bilo teško. I ne znajući, pripremao se, na specijalnoj životnoj obuci, za svoj budući položaj, koji je dobio voljom božjom na najneobičniji mogući način, uprkos volji većine episkopa.

Naime, on je bio tek treći kandidat po broju glasova Svetog arhijerejskog sabora. Više od njega imali su vladika šumadijski Sava i žički vladika Stefan. Ipak, zahvaljujući tome što je tada po prvi put patrijarh biran na drevni, apostolski način, žrebom, među trojicom ravnopravnih kandidata - ruka koja je izvršila božju volju bila je ona arhimandrita Antonija Đurđevića, igumana manastira Tronoša. „Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski je episkop raško-prizrenski Pavle“, odjekivalo je sa svetih dveri patrijaršijskog pridvornog hrama Simeona Mirotočivog. Svi prisutni episkopi izgovaraju reči blagodarenja: „Podobajet!“ Takav nam patrijarh pripada i priliči, i niko u tom trenutku ne sluti kako i koliko. Ljudski faktor ovog puta nije bio odlučujući. Izbor je prepušten volji Svetog Duha. I, upravo takav je i bio. U epohi kada su molitve bile tako retke, a najpotrebnije, po rečima patrijarhovog školskog druga i protivkandidata na izboru, Stefana Boce, na čelo Srpske pravoslavne i svetosavske crkve došao je „onaj jedini koji istinski nije želeo da bude patrijarh“, kako je to savršeno definisao mitropolit Amfilohije Radović. Naša crkva tako je postala prava duhovna tvrđava, a njen patrijarh nepobedivi čuvar i domaćin moćnog verskog uporišta.

I tako smo se spasli. I za života i posle njega. Jer je patrijarh bio naš najbolji, savršeni zastupnik pred Bogom kome se molio i ljudima koje je uvek tako svesrdno zastupao i poštovao. Bogočovečanski arhijerej, bez premca i konkurencije, u domaćim i međunarodnim okvirima.

U njemu kao da počivaju sve muke i patnje ovog sveta. Poput Hristofora, naš ratni patrijarh u sebi nosi sve naše tajne i grehove, moleći se za nas. Zbog nas, ovakvih, on ne može i ne stiže da se odmori i osmehne. Velika je njegova dužnost i strašno njegovo raspeće. Monah Pavle zauvek je u sebi zapalio voštanicu molitvenog sećanja na sve stradale, prognane i nesrećne mučenike. I on se, kao drevni pustinjak, stolpnik, ne pomera sa ovog svetog prostora velike tuge i pokajne molitve. Otuda sva ona, mnogima neobjašnjiva ozbiljnost i asketska strogost našeg patrijarha.

KAO JOV Ima nečeg prastarog, duboko tajanstvenog u njemu. Već po tome što, u okviru strogih duhovnih prioriteta, iznad svega stavlja apsolutnu vernost Bogu, samo njemu i njegovoj volji. Gotovo poražava ta arhajska jednostavnost koja uzvikuje, neprestano: „Ako si me i ostavio, ja Tebe neću“ Kao Jov, patrijarh Pavle moli milost božju za nas i za sve ljude, bez razlike. Moli milost, ne tražeći da nas Bog samo sačuva od strašnog gneva već, pre i iznad svega, da nas utvrdi u veri. Taj specifični stilski i retorički minimalizam neodoljivo nas podseća na pouke najvećih mistika crkve. Kao da smo hteli da naš duhovni poglavar bude i politički, svetovni vođa, želeći da damo ono „više za manje“. Ipak, pobedila je božja logika.

I kada sam pre tačno 17 godina pisao svoj romantično intonirani tekst posvećen izboru novog srpskog patrijarha (u kragujevačkim Pogledima), napisao sam mnogo šta o patrijarhu Pavlu i mojim predviđanjima u vezi s tim. Sada vidim da nisam mogao ni da naslutim šta će se sve u ovom burnom periodu desiti s njim, sa mnom i sa čitavim narodom.

I zato, na neki način, sve što je tamo bilo napisano, bilo je pogrešno. Ali, ipak, znam i osećam da, u stvari, ništa nisam pogrešio. Ni jednu jedinu reč.

(Tekst, objavljen uz neznatna redakcijska skraćenja, prvi put je publikovan u magazinu Standard, br 84, 28. decembra 2007)

Пренето са...