Ja bio oko 1 sat, iznenadih se što nije bilo samo matorih ljudi nego sam sreo i kolege sa fakulteta

   Nista... I, kako se meni cini, kada prodje malo ova tuga, i kada se slegne prasina, nastavicemo sa nasim svakodnevnim neljudskim zivotima, ostavljajuci tu recenicu "Budimo ljudi" vecno neostvarenu i zaboravljenu.

ja danas prosao pored manastira Sveti Arhangel Mihailo u Rakovici, stvarno svaka cast monahinjama kako su sve sredile.

Episkop bački Irinej izjavio je večeras da je predviđeno da, pored mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija i vaseljenskog patrijarha Vartolomeja, na opelu povodom smrti njegove svetosti patrijarha Pavla, u četvrtak govori i predsednik Srbije Boris Tadić.

Episkop Irinej je u Dnevniku RTS-a rekao da će se predsednik Tadić oprostiti od poglavara Srpske pravoslavne crkve (SPC) u ime srpske države i srpskog naroda, gde god on živeo.

Oproštajnu besedu ispred Spomen-hrama svetog Save održaće mestobljusitelj - čuvar trona SPC do izbora novog patrijarha mitropolit Amfilohije, koji će se od patrijarha oprostiti u ime SPC, a pored njega u ime čitave pravoslavne crkve u svetu oproštajni govor održaće vaseljenski patrijarh Vartolomej.

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas proglasio je četvrtak, 19. novembar, dan sahrane patrijarha srpskog Pavla za dan žalosti na teritoriji grada, dok je Vlada Srbije preporučila poslodavcima da zaposlenima omoguće plaćeno odsustvo tog dana. Vlada je u nedelju proglasila trodnevnu žalost u celoj Srbiji za ponedeljak, utorak i sredu.

Vladika Irinej Bački izjavio je da se očekuje da će oko pola miliona ljudi iz Srbije, regiona i dijapsore prisustvovati sahrani patrijarha Pavala i da će među njima biti i brojni državni zvaničnici i delegacije pravoslavne i nepravoslavne crkve.

"Za sada, a sutra u podne će se znati konačan spisak i državnih i crkvenih delegacija, znamo da će doći trojica poglavara - Vaseljenski patrijarh Bartolomej, poglavar albanske pravoslavne crkve Anastasije, i arhiepiskop Češke i Slovačke Hristijan", rekao je Vladika Irinej Bački na konferenciji za novinare.



Dodao je da veliki prijatelj patrijarha Pavla, patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril zbog zdravstvenih problema neće moći da dođe, ali će ga predstavljati delegacija predvođena jednim od mitropolita.

Vladika Irinej izrazio je žaljenje što svi građani i zvanice neće biti u mogućnosti da prisustvuju kratkom pomenu i sahrani u manastiru u Rakovici i naglasio da će zato hram Svetog Save biti najbolje mesto ako žele da budu u centru događaja.

Opelo, koje će poceti oko 11 sati služiće "čuvar trona" vladika Amfilohije i Vaseljenski patrijarh, rekao je vladika Irinej.

Prema njegovim rečima, građani će, sada kada se zna maršuta, moći da izađu na ulice kojima prolazi povorka i odaju poslednju počast "upokojenom, blaženom, patrijarhu koji je Beograd tako puno voleo".

Vladika je apelovao na građane da izbegnu kupovinu cveća i venaca već da novac prilože za završetak Hrama svetog Save, u kome će se sahranjivati budući patrijarsi, ukoliko ne izraze drugačiju želju.

Episkop zahumsko-hercegovački Grigorije saopštilo je trasu kojom će se u četvrtak kretati pogrebna povoka sa telom patrijarha od Saborne crkve do manastira Svetog arhangela Mihajla u Rakovici, gde će u 13.00 biti sahranjen.

Vladika Grigorije rekao je da će povorka sa kovčegom iz Saborne crkve kreniti u 9.30 sati, i da će se na putu do Hrama kratko zadržati na Terazijama "kako bi se prilio narod iz okolnih ulica".

Opelo - centralni događaj, počeće oko 11 sati ispred Hrama, a potom će oko 12.30 pogrebna povorka preko Banjice krenuti ka manastiru Rakovica gde će patrijarh biti sahranjen u 13 sati.



Ceremonijom sahrane predviđeno je kretanje povorke sa kovčegom iz Saborne crkve prema Hramu svetog Save, ulicama: kneza Sime Markovića, Pop Lukina, Brankova, Zeleni venac, Prizrenska, Terazije, kralja Milana, Slavija, Bulevar oslobođenja do Ulice Krušedolske.

Iz Krušedolske kovčeg će, preko parka, na rukama biti prenet do Hrama svetog Save.

Po zacršetku opela povorka će se do manastira kretati sledećim ulicama Bulevar oslobođenja, Autokomanda, Bulevar oslobođenja, Trošarina, Crnotravska, Borska, Miška Kranjca, patrijarha Dimitrija do manastira Sv. Arhangela Mihajla u Rakovici u Ulici patrijarha Dimitrija.

Irinej je upitan da potvrdi najavu iz Skoplja i dolazak delegacije Makedonske pravoslavne crkve (MPC) rekao da oni mogu doći ali ne kao zvanična delgacija jer "MPC ne postoji".

Vladika je dodao da se očekuje dolazak premijera RS Milorada Dodika i cele vlade.

Građani iz cele Srbije i danas u velikom broju čekaju u redovima kako bi se oprostili od preminulog patrijarha u Sabornoj crkvi u Beogradu.

Izvor: MTS-Mondo

Ja sam sad dosla iz grada i red je do Mamuta u Sremskoj !

У Београду је у сред новембра лепо време, Ваша Светости. Од дана када сте отишли. Ни кише да не покиснемо чекајући у реду пред Саборном Црквом да Вам почаст одамо, ни магле да се не сударамо и гурамо, ни хладноће да не назебемо.
Диван је Господ у светима својим.   

 Портрет патријарха Павла

Јован Јањић  
недеља, 15. новембар 2009.

(Из Архиве НСПМ-а)

Патријарх Павле

Полазећи с једног на други крај Америке, из Лос Анђелеса у Чикаго, у лето 1992. године, док је био у мисији повратка у канонско јединство Српске православне цркве њених америчких отцепљених епархија, Његова светост патријарх српски Павле заврну мантију и уђе у воде Пацифика. Постоја тако неко време, загледан у даљину и у висину, очигледно с молитвом у себи, сагну се и из воде узе два бела каменчића, пољуби их и стави у џеп, потом прекрсти се и крену према колима која су га недалеко одатле чекала. Један од агената америчког ФБИ, који су били у обезбеђењу, приђе, клекну на колена и пољуби руку српском патријарху, рекавши гласно: “Ово је светац који хода!”

Некако баш у то време, исте речи могле су се чути и у Србији, од људи који су присуствовали његовим богослужењима, али и од оних који су га сретали на улицама Београда, док је, са патерицом (штапом) у руци, ишао у продавницу, на какав скуп или неким другим послом.

Дуг и тежак пут прешао је Гојко Стојчевић, потоњи монах, па владика Павле, до тога да га још док је на земљи назову свецем.

А он сам склања се од таквих почасти.

Рођен је на “црвено слово”, на Усековање, 11. септембра 1914. године у славонском селу Кућанци (срез Доњи Михољац), где су се његови стари својевремено доселили са југа Србије. Још у раној младости остао је без родитеља, што је детињство и живот његов додатно учинило тежим и неизвеснијим.

О раном детињству недавно ће у интервјуу за “Светосавско огњиште”, које излази у Јоханесбургу, рећи: “Ја сам врло рано остао без родитеља. Отац је радио у Америци, тамо је добио туберкулозу и вратио се кући да умре. Мени је тада била трећа година, брат се тек родио. Мајка се коју годину касније преудала, а брат и ја смо остали код бабе и тетке. И мајка је убрзо умрла. Зато је мој појам мајке везан за тетку, осећао сам њену безграничну љубав, она је мени надокнадила мајку, тако да ја и сада помислим: кад умрем, најпре ћу да видим тетку, па онда све остале.”

Као дете, био је, како сам описује, “врло слабачак”, па су му једном чак и свећу запалили, мислећи да је умро.

Тетка је видела да Гојко није за сеоске послове, па је одлучено да оде код стрица у Тузлу и тамо настави школовање.

Касније ће о том времену испричати: “Живели смо на периферији Тузле. Преживели смо захваљујући једној крави коју смо сви били дужни, чак и науштрб школе и учења, да водимо на испашу. Стриц је био строг, али праведан, сву своју децу и мене је ишколовао, сви су завршили неки факултет, појединци су и докторирали.”

Нижу гимназију завршио је у Тузли, а вишу са испитом зрелости у Београду. Уследио је потом упис шесторазредне Богословије у Сарајеву. Заједно са њим на школовању било је и касније више познатих људи. Тако, рецимо, у Тузли један од школских другова, истина нешто млађи од њега, али са којим се често дружио, био му и потоњи велики писац Меша Селимовић.

“Пред мој одлазак у гимназију, послали су ме у манастир Ораховицу, да се тамо мало припремим... Боравио сам тамо месец дана и нисам могао баш све да схватим у богослужењу, али сам имао осећај прохујалих векова и предака који су се ту молили; за мене те молитве су биле присутне, као и њихови уздаси и радости и то ми се тако урезало у сећање, али нисам ни помислио да ће моја будућност бити везана за Цркву.”

На то није указивала ни оцена из веронауке; иако је растао у религиозној породици и био добар ђак, из овог предмета је имао - двојку!

“Наш катихета је био један омален човек, Србин из Мађарске. Имао сам вазда наставника за толике године, али он је за мене остао најбољи педагог и предавач. Једну такву материју као што је катихизис - то је догматика, све је то у питањима и одговорима - врло тешко је у тим годинама схватити. А он нам је то тако износио да се ми деца уопште нисмо мучили. Био је, разуме се, добар али страшно строг човек. И када ме прозове, ја просто не знам за себе, не могу ништа да кажем, промрмљам нешто, тамо-вамо, а он мени ‘Седи, један!‘ Онда се извучем, кад пита нешто мало теже. Он обично каже: ‘Ко зна добиће два‘. Ако знам, ја се некако јавим и поправим на два. Касније, кад сам порастао, мало сам се осамосталио, није више било те треме, мада су ми, иначе, више одговарали предмети где не мора да се меморише, као што су математика и физика.

Утицај родбине је превагнуо да упишем Богословију, мада је остало интересовање за физику, којом ћу се бавити доцније, поготову у слободном времену.”

Богословски факултет завршио је у Београду.

Други светски рат затекао га је у родној Славонији, одакле је као и многи други Срби морао да бежи према Србији. Поново се обрео у Београду, сада као избеглица. Да би имао од чега да живи, морао је да се прихвати тешког посла на грађевини.

Једном приликом аутору ових редова причао је о том времену:

“Када сам 1941. избегао, овде у Београду радио сам на грађевинама, на доковима, на истоварању и утоварању... одатле и овај палац овакав (показује на помало деформисан прст). Нисам могао да издржим на тим пословима, па ме у пролеће 1942. мој школски друг јеромонах Јелисеј (Поповић) одведе у манастир Свете Тројице у Овчару. Манастир је имао своју добру економију, па су могли да ме прехране. Давали су ми лакше послове да радим. Потом сам радио као вероучитељ и васпитач у Бањи Ковиљачи, у дому деце избегле из Босне. Једног врелог дана у августу 1944. ми васпитачи изведемо децу на Дрину. Покажемо им докле смеју да зађу у воду. Али, знате, деца к'о деца. Гледам, један уђе мало дубље, потону, удари ногама о дно, па изађе, удахну, али не може даље. Онако врућ и знојав скочим и извучем га. Онда, превијем га преко колена и распалим неколико... Кажем му: ‘Синко, из Босне си се избавио, отац и мајка су ти погинули, а сад хоћеш и ти овде да се удавиш на наше очи! Где ти је памет?!' Одмах потом се разболим, добијем велику температуру. Одем на прегледе, кажу ми - туберкулоза...”

Тешка болест, која у то време није остављала готово никакву наду у оздрављење. Лекари су Гојку рекли да му је остало још само три месеца живота. Прихвате га монаси у манастиру Вујан, али му кажу да за време литургије не улази у храм, да не обедује заједно са братством и да са њима избегава било какве друге контакте, да не би и њих заразио опаком болешћу. Тек када би монаси завршили са службом, он би одлазио у храм и молио се орошен сузама.

У манастир су навраћале разне војске. Проверавале су и Гојкову келију. Иако видно исцрпљен и болестан, свима је био сумњив. Тек кад би од монаха чули да је тешко оболео од туберкулозе, одлазили су, брзо затварајући врата за собом.

Гојко није клонуо духом. Уз молитву, борио се са болешћу. А онда, неким чудом, почели су да се јављају знаци исцељења. Била је то прилика да, тако сам у својој келији, још више размишља о будућности. Од раније је планирао да се ожени и да иде у парохију, као свештеник. Али сада, после прележане туберкулозе, схватио је да су то готово нестварни планови. Посматрајући изблиза живот монаха, пожелео је да се и сам замонаши.

У знак захвалности према манастиру у којем је излечен, сада већ искушеник Гојко, својом бритвицом изрезбарио је крст и на њему распеће Господње. На полеђини крста урезао је речи на старословенском: “Манастиру Вујну, за исцеленија, приложи раб Божји Гојко.”

Овај крст данас је једна од најчешће помињаних драгоцености манастирске ризнице.

После искушеништва у манастиру Вујну, замонашен је у манастиру Благовештењу, 1948. године. Добио је монашко име Павле. Име које ће потом на сваки начин настојати да оправда, следећи мисионарски пут и речи онога по коме га је добио - апостола Павла.

Од 1949. до 1955. године, у времену велике борбе комунистичких власти против већ тешко страдале Српске православне цркве, сабрат је манастира Рача.

“Док сам био у Рачи”, записаће касније у једном свом аутобиографском спису, “ми у манастиру нисмо живели издвојено од народа, тако да смо сазнавали шта се догађа око нас и у каквом смо времену. Своје тескобе и слутње ми монаси упрезали смо у дневне послове које нисмо увек стизали да посвршавамо до вечери. Некад бисмо узимали само по комад хлеба и читав дан радили у пољу, надгледали манастирску стоку, довлачили дрва из шуме. Једно време радио сам и у манастирској воденици. Једва смо чекали вече не само ради одмора, већ да се у молитви саберемо. Нема већег блаженства него кад уморан човек некако самог себе умањи док се моли. Тад се сав сведе само на сушти чин молитве: да се избавимо као народ и људи. Треба служити Богу, мислили смо, ма ко да је дошао, и то је за нас био најдубљи смисао монашког живота.”

У међувремену јерођакон Павле једну школску годину, 1950/51, провео је као суплент у Призренској богословији, управо ону у којој је прву послератну генерацију извео до богословског испита зрелости. Даље кретање његово у служби изгледало је овако: у чин јеромонаха рукоположен је 1954, да би исте те године био одликован и чином протосинђела, а 1957. године и чином архимандрита; постдипломске студије на Богословском факултету у Атини похађао је од Божића 1955. до маја 1957. године, када је изабран за епископа рашко-призренског.

На Косову и Метохији и у Рашкој области, у Епископији рашко-призренској, провешће скоро 34 године. У том времену, када је много шта против Цркве од државе било допуштено или пак толерисано, морао је да се супротставља разним насртајима. Чинио је то истинским молитвама, мудрим поукама и вапијућим апелима. Свети архијерејски сабор СПЦ и Синод, а често и разне државне органе непрестано је извештавао о нападима на Србе и имовину Српске цркве на Косову и Метохији.

“Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извештаје Светом синоду, јер они долазе и до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буду српски”, записаће касније, као патријарх.

И сам је често, лично, био жртва. Добацивали су му на улици, вређали и малтретирали, гуран је и избациван из аутобуса. На аутобуској станици у Призрену један обесни Албанац ошамарио га је из чистог мира. Од силине ударца камилавка је отишла на једну а он на другу страну. Устао је, узео камилавку и ставио је на главу, сажаљиво погледао нападача и наставио пут. Од Призрена до Београда често је путовао у вагонима без прозора, у којима је снег засипао седишта...

Подносио је све, без негодовања, бринући много више о Епархији и о другима, него о себи. “Тог владику високоученог теолога”, забележио је познати историчар уметности Живорад Стојковић, “виђали смо и како са вратоломних лестава оправља кровове цркава или конаке монахиња, а у седишту своје епархије нема двор већ ћелију, без телефона и личног секретара, са писаћом машином на столу, којом сам куца извештаје, акта, писма - маријаша не дајући за други папир сем пелира: или капа над стотинама страница пастирских одговора на питања верника, од најтежих, до најпрактичнијих...”

Посебну бригу је показивао за Призренску богословију, где је повремено и држао предавања. Њене ученике често посећује, гледа где коме може шта да помогне. Ноћу их покрива...

Многе је изненадило кад је управо владика Павле изабран за патријарха. До тада он није био експониран у медијима, па, отуда, у јавности (а у први мах ни међу самим владикама) није важио за главног кандидата који ће ступити на трон првојерарха.

Пошто дотадашњи патријарх Герман, услед дуготрајне тешке болести и од лекара доказане немоћи, више није био у прилици да обавља ту велику дужност, приступило се избору новог српског патријарха. Изборно заседање Светог архијерејског сабора СПЦ одржано је 1. децембра 1990. године. Сходно Уставу СПЦ, сваки од чланова Сабора (сваки владика) требало је да заокружи по три кандидата који испуњавају потребне услове. У тројну кандидатуру могли су да уђу само они који добију више од половине гласова чланова Изборног сабора, а то је значило да се за њих изјаснило најмање 13 владика.

У првом кругу гласања резултат је био следећи: епископ шумадијски Сава добио је 16 гласова, епископ жички Стефан 13 гласова, епископ рашко-призренски Павле 11 гласова, митрополит загребачко-љубљански Јован и епископ банатски Амфилохије по 8 гласова... Дакле, у првом кругу добијена су само два кандидата: епископи Сава и Стефан. Требало је добити и трећег. Он је добијен тек у деветом кругу гласања. Био је то епископ рашко-призренски Павле, који је сада добио 20 гласова.

Уследио је избор, на апостолски начин, жребом, патријарха међу тројицом кандидата. Архимандрит Антоније, настојатељ манастира Троноше, после одслужених молитви, из Јеванђеља узима три запечаћена коверта са именима тројице кандидата за патријарха српског, премеће их више пута, а онда узима један од њих и предаје га председавајућем, најстаријем архијереју СПЦ митрополиту дабробосанском Владиславу. Митрополит Владислав стаје на свете двери, показује запечаћени коверат, отвара га и саопштава: “Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски је епископ рашко-призренски Павле”.

Митрополит Амфилохије, ових дана, поводом петнаестогодишњице тог избора, написаће да “једини који истински није желео да буде патријарх” јесте управо данашњи патријарх Павле.

Том приликом управо изабрани патријарх Павле, обраћајући се Сабору, рећи ће: “Моје су снаге слабе, то ви сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој Цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена.” А сутрадан, на устоличењу у београдској Саборној цркви, са мало речи изнеће свој програм, у којем нема ничег новог, али који је сасвим потпун: “Ступајући, као четрдесет и четврти српски патријарх, у трон Светога Саве, ми немамо никакав свој програм патријаршијске делатности. Наш програм јесте Јеванђеље Христово, Блага Вест о Богу међу нама и Царству Божјем у нама - уколико га, вером и љубављу, прихватамо.”

Патријаршијска дужност припала му је у једном од најтежих периода савремене српске историје: у времену ратова, притисака и ултиматума моћног спољног света, унутрашњих превирања и немаштине, у времену када су готово све светиње нападнуте.

Супротставља се злу ма са чије стране долазило, позива на разум и домаће и иностране актере. Истиче да “под сунцем има довољно места за све људе” и да је “мир подједнако потребан свим људима, како нама, тако и непријатељима нашим”. Често цитира речи мајке Јевросиме, из народне песме, која каже да је боље “изгубити главу, него своју огрешити душу”. Али и овим речима опомиње: “Обавезни смо и у најтежој ситуацији да поступамо као људи и нема тога интереса, ни националног ни појединачног, који би нам могао бити изговор да будемо нељуди.”

Његове често понављане речи “Будимо људи”, ушле су у уши и деци, која га од милошта прозвала - “Патријарх Павле будимо људи”!

Сви су чули, а многи нису хтели да чују! Међу њима и они који су у његовом родном селу, у току рата деведесетих година, срушили цркву само зато што је у њој крштен српски патријарх! Десило се то онда када у том делу Хрватске, у кругу 40 километара од цркве, није било никаквих ратних дејстава!

Патријарх Павле је неуморан у обављању своје пастирске дужности. Тако, протекле јесени, у својој 91. години одлучио је да иде у Аустралију, поред осталог и да лично освешта земљиште од 87 хектара које је СПЦ купила да би на њему подигла колеџ “Светог Саве”, у којем ће заједно са српском, учити руска, грчка и друга деца. Неки од владика покушали су да га одврате, говорећи да је тешко издржати толики пут. Патријарх ће на то: “За мене није, него како ће ови моји...”

Отишао је у Аустралију, настојећи да ову двонедељну посету учини мисионарски што садржајнијом. Када се вратио у Београд, после 22 сата проведена у авиону, одмах је отишао на бденије у Саборну цркву. Затим је око два сата ручно поправљао своју дотрајалу мантију, да би већ ујутру, око шест сати, 14. новембра 2004, кренуо на тродневни пут у Москву.

Знајући за све то, његов домаћин, патријарх руски Алексеј II упитао га је шаљиво:

“Ваша светости, били сте на том далеком путу, а ево сад сте већ овде, да нисте којим случајем били и на Новом Зеланду, знате, и тамо има нашег, православног света?”

“Ваша светости, нисам овога пута, то ћу, свакако, учинити у следећих 90 година!”

Патријарх Павле, иначе, и поред толиких обавеза, живи правим монашким животом. Свако јутро у Патријаршији служи литургију и причешћује се, и свако вече у Саборној цркви присуствује вечерњој служби. Никуд не креће, ни једно јутро, ма које доба било, док не одслужи литургију. Настоји и да стигне на вечерњу службу. Тако, рецимо, често је бивало да враћајући се из Пећке патријаршије (где и данас кад год може одлази), после седам-осам сати проведених у аутомобилу, одлази право у Саборну цркву на службу.

Својим животним путем, почев од места рођења и места у којима се школовао, па до оних у којима је све службовао, патријарх Павле је постао саборни симбол Српске православне цркве. Исто тако, по свом животу и улози у православном свету, он је један од симбола јединства и васељенске Православне цркве.

Као врсни богослов и литургичар, и у теоријском и у практичном смислу, важи за једног од највећих духовника свога времена.

Са собом увек носи Свето писмо и Молитвеник.

Када је једном, у току протеклих ратних година, из свог стана у Патријаршијском двору угледао на улици групу избеглица како кисну, сишао је, отворио велика храстова врата и позвао их да се склоне унутра. На примедбе његових најближих сарадника да је тако могао да уђе и неко ко није добронамеран, одговорио је: “А како сам ја могао да спавам горе, у топлом, а да та деца кисну напољу!?”

Запитаће се патријарх: “Пасивним, чак пословним односом свештенства према пастви, не одбијамо ли од себе народ који све види, уместо да га окупљамо?” А онда ће записати и ово: “Да могу стићи, васкрсли Бог ми је сведок, пред црквама, болницама, па и пред луксузним дворанама за банкете и модне раскоши, стајао бих и лично просио за страдалну нашу браћу, сестре и децу. Свако од нас требало би, на један активан начин, да посрами све оне бахате лакомости које живе на толиким јавним местима, а не да се само згражамо и очајавамо што је мрачна, опака бестидност завладала свуда око нас.”

Сам о себи у свему брине: сам себи спрема храну, а храна његова је готово увек, преко целе године, посна, обично поврће на води, само о празницима спрема са мало уља, ретко кад узме помало рибе, а меса никад; омиљено пиће и храна су му сок од парадајза, и коприва у јелу, а кад није пост - млечни производи... Одежде, такође, сам себи шије, крпи и пере. Ципеле своје поправља и одржава...

Осим тога, мотри и шта се око њега дешава. Тако, у Патријаршији надгледа да све функционише што може боље; после радног времена, када радници оду својим кућама, иде и гаси светло ако је где остало упаљено; често сам узме да поправи славине, ролетне, браве на вратима...

Брине, свуда где је потребно, и о земаљским стварима, иако истиче да је наша права отаџбина “горе” и зато опомиње да треба пазити “кад једног дана изађемо пред претке, да се не постидимо њих, нити да се они постиде нас”.

ФБИ, изгледа ретко греши: Светац који по земљи хода.

(Објављено у НИН-у од 05.01.2005)

Sinoć oko 22h. Red je bio do početka Knez Mihailove a i dalje, do onog kafića Pasccuci čini mi se.

kako su izgledali poslednji dani patrijarha
Pred smrt blagosiljao svakoga ko bi mu došao u posetu
Autor: Ž. jevtić | 18.11.2009. - 08:00


Naočigled, sve je bilo isto, baš kao i u vreme kada je patrijarh došao u bolnicu, pre oko dve godine. Svako jutro dolazili su sveštenici, pričešćivali poglavara SPC. Ali odjednom, sve manje su se čuli tropari koje bi pevao. Patrijarhov ovozemaljski život polako se gasio. I osećalo se to, nekako, nedeljama… Kažu, od rođendana, tamo 11. septembra.

Iako slab, kada bi mu neko celivao ruku, on bi je lagano pomerio. Da blagoslovi… A kada bi u svojoj bolesničkoj sobi ugledao nekog dragog, e tada bi mu stegao ruku. Ponekad, očinski je zadržao u svojoj.
Tako je bilo i na patrijarhov poslednji rođendan. On ga ne slavi, ali tada mu je u poseti, kažu, „baš bilo ljudi”.
„Nismo odneli poklone. Nije on nikada ni pominjao svoj rođendan. Otišli smo mi, želeli da budemo malo kod njega tog dana”, priča jedan patrijarhov prijatelj. Bilo je i malo posluženja, priredile sestre sa VMA.
Ranije, dok je bio jačeg zdravlja, patrijarh bi imao običaj da izbegne razgovor sa posetiocima. O tom vremenu nam priča jedan sveštenik i kaže: „Ako baš i ne bi tog trenutka sa nekim da priča, on se napravi malo kao da spava”.
U prvo vreme u bolnici patrijarh se sećao i najradije pričao o starim danima. „Ponekad bi citirao apostola Pavla.”
A onda su poslednjih nedelja utihnuli patrijarhovi tropari. Sećaju se oni koji su ga posećivali da je najčešće pevao tropar Preobraženju, ali i svoje slave.
Patrijarh je u svojoj bolesničkoj sobi imao ikone. Na zidu bolničke sobe ikonu Lazareva subota, patrijarhovu krsnu slavu. Ali, i poveći svoj portret. To mu je dar koji je dobio kada je došao u bolnicu. Među ikonama Bogorodica i Gospod. I bolesnička soba skromna baš kao i kelija u Patrijaršiji.
Patrijarh je u Patrijaršiji imao svoju keliju na drugom spratu. U delu gde se održavaju sednice Sinoda. Ništa veliko. Sobičak, kuhinjica, kupatilo.
Starinski nameštaj. Za „Blic” kaže jedan od sveštenika: „Baš starinski, čak izbledeo”. U sobi stočić, radni sto, krevet. A knjige je patrijarh imao na svakom ćošku.
- I koje je čitao i koje nije - dodaje sveštenik.
Ikone… Po sobi, kod radnog stola.
- Ikone, kako koju dobije, stavljao bi negde. Pronalazio je uvek neko mesto. Po celom spratu Patrijaršije su ikone koje je on dobijao - priča naš sagovornik.
Neke stvari su iste bile u keliji i u bolesničkoj sobi. Molitvenik i Sveto pismo uvek blizu Njegove svetosti patrijarha Pavla. U bolesničkoj sobi na VMA na stočiću, levo, odmah kada se uđe u bolničku sobu, bio je patrijarhov molitvenik i Sveto pismo. Desno od stočića krevet.
Poslednjih nekoliko dana patrijarha bi obuzimao san. Tako je i umro. Kažu: „Usnuo u Gospodu”.

---

„Blic” u rodnim selima patrijarha i njegove majke
Prodaju ognjište patrijarha po ceni od 12.000 evra
Autor: Momčilo Petrović | Foto:Z,Raš | 18.11.2009. - 05:00



Duž ravnog puta na krajnjem severu Slavonije, petnaestak kilometara od mađarske granice, stoje niske kuće sa klupama ispred kapija. Meštani strance pozdravljaju ljubazno, presrećući njihovo objašnjenje: „Znamo, zbog patrijarha…”, i odmah dodaju: „Ali njegove familije više ovde nema”.

Gojko Stojčević, koji će se u monaštvu zvati Pavle, rodio se 11. septembra 1914. godine u braku Stevana i Ane, rodom iz obližnjeg sela Kapelne, i imao je brata Dušana. Stevan je ubrzo po rođenju sinova otišao u pečalbu u Ameriku, ali je tamo dobio tuberkulozu, i u Kućance se „vratio da umre”. Majka se preudala, i u drugom braku rodila dve ćerke. Gojko je u selu živeo do svoje devete godine.
„Doskora su bile žive te Pavlove sestre”, priča Radojka Žukić, krepka 85-godišnjakinja iz Kućanaca, kojoj je Ana Stojčević bila ujna. „Ljuba se iselila tokom poslednjeg rata, sahranjena je u Banovcima, a Vida se udala za oficira i živela je u Beogradu. Nema dve godine kako je umrla...”
Radojka živi u centru sela, tik pored pravoslavne crkve, minirane 1991. godine. U toj crkvi je Gojko kršten. On je, posle smrti oca, ostao u Kućancima sa babom Dragom i tetkom Senkom.
Tada već episkop raško-prizrenski, Pavle je 1972. godine na seoskom groblju podigao porodični spomenik - jednostavnu crnu kamenu ploču na kojoj su uklesana imena njegovih najbližih. Juče je Jovan Žukić, meštanin, na njemu upalio sveću…
„Na beogradskoj televiziji je javljeno da će u sredu, na mestu gde je srušena crkva, biti opelo…”, kaže.

Vlajko Marić, nekada zvonar crkve, juče pre podne obilazio je ruševine ovog hrama. I on je u beogradskom TV dnevniku čuo da će danas u 11 sati Milorad Pupovac, u ime Srpskog nacionalnog veća, održati skup, i da će biti bogosluženje, pa je došao da vidi kako će i gde to biti održano. „Ništa na ovim zidinama nije rađeno gotovo dvadeset godina, ne znam kako će sad…”
I njemu je poznat rodoslov patrijarhov, i njegovog brata Dušana: Dušan je bio obućar, a ubile su ga ustaše 1943. Dušanov sin, takođe Gojko, iz Kućanaca je otišao u Osijek, pa u Nemačku, a ćerka Nada je živela u Budimcima, ali je i ona sada negde u Evropi.
„Stojčevića u Kućancima više nema…”
Na mestu kuće u kojoj je rođen srpski patrijarh, porodica je svojevremeno podigla novu zgradu. (Neka ostane pomenuto da je nisu srušili Hrvati, kao što je to ovih dana objavljeno u nekim listovima, „iz mržnje prema pravoslavnom poglavaru”.) Šezdesetih godina prošlog veka njegovi naslednici prodali su je, a danas u njoj živi jedna hrvatska porodica. U dvorištu je i dan-danas bunar iz vremena patrijarhovog detinjstva, samo što je dozidana kućica za električnu pumpu. Sadašnji vlasnici prodaju je za 12.000 evra, i meštani kažu da bi bilo dobro otkupiti je i napraviti spomen-sobu u njoj…

Nema više ni kuće u Kapelni u kojoj je posle ponovne udaje živela patrijarhova majka. Ni njenih potomaka, iako je u ovom selu, desetak kilometara udaljenom od Kućanaca, prezime Stojčević dosta često.
„Patrijarh i njegov brat nosili su majčino prezime, jer Ana i Stevan nisu bili venčani”, kaže Stevo Posavac, predsednik sela i mesnog odbora stranke SDSS. „A dve kuće od Anine kuće je bila kuća bake mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Jovana.”
U porti seoske crkve Svete Trojice je i grob roditelja vladike Mirona, preminulih početkom 20. veka.
A u crkvi, u utorak pre podne, dvadesetak upaljenih sveća „za mrtve”.
„Dolazili su ljudi jutros…”, kaže Posavac. „Za pokoj patrijarhove duše…”

O Kućancima
Na hrvatskoj internet enciklopediji Vikipedija, o Kućancima nema mnogo: „Naselje u općini Magadenovac, u Osiječko-baranjskoj županiji. Prema popisu stanovništva iz 2001. godine, u Kućancima živi 622 stanovnika, većinom Hrvata i Srba.” I još samo, u odeljku „poznate osobe” stoji: „Patrijarh srpski Pavle”.

Izvor: Blic

Sećanja Slavice Nikolić, sestričine patrijarha
Uzimao bi samo zalogaj hrane, da nas ne uvredi
Autor: T. N. Đaković | Foto:V.alić | 18.11.2009. - 05:00


Kroz prizvuk tišine i duhovitosti u retkim momentima koje su proveli zajedno, svog ujaka, patrijarha Pavla, seća se Slavica Nikolić koja danas živi u beogradskom naselju Dedinje.

- Moja majka i patrijarh Pavle rođeni su brat i sestra po majci. Kada je ujaku (patrijarhu) umro otac, majka se preudala, gotovo u komšiluku, i u tom drugom braku rodila se moja majka. Razlika u godinama bila je isuviše velika. Ujak je imao devet godina, bio je veliki dečak, kada se moja mama rodila i veoma brzo napustio je kuću. Mama je imala samo pet godina kada im je majka umrla, a brigu o njima preuzela je tetka - priseća se Slavica.
S obzirom na veliku razliku u godinama i brz odlazak patrijarha iz porodice na školovanje, brat i sestra imali su malo zajedničkih trenutaka.

- Mama se vrlo malo sećala tog ranog detinjstva i zajedničkog života. Pričala je kako je brzo otišao na školovanje i kako bi o njemu samo saznavala tek da li je dobro i kuda ga je škola vodila. Kada je došao Drugi svetski rat, bilo je mučno. Majka je bila skojevka i otišla je u partizane, a on je bio sa svojim poslovima. I posle rata vrlo malo su se viđali, kada bi iz Prizrena dolazio u Beograd na sastanke Sinoda, svraćao bi kod nas, ali se vrlo kratko zadržavao. Više bi se čuli telefonom. I kasnije, kada je rukopoložen, znao je ponekad da navrati, ali tek retko, s obzirom na njegove velike obaveze. Razgovore je vodio smisleno, otvoreno i duhovito, mada sasvim tiho. Tih sat, sat i po proleteli bi kao u magli i svako za sebe se vraćao i razmišljao šta je sve rekao i na kako duhovit način - seća se Slavica.
Patrijarhova sestričina govori i o impresijama svoje tetke Ljubice, patrijarhove mlađe sestre iz drugog braka njegove majke. Ona je opisala njegov život u Prizrenu dok je bio episkop kao asketski.
- Govorila nam je da ujak tamo živi neobično skromno, da ima samo najneophodnije presvlake, duboke cipele kako bi dugo mogao da hoda, a u sobi gotovo ništa osim kreveta, stola i stolice, čak ni zavesu ili bilo koji drugi detalj - govori ona.
Kada bi u retkim posetama patrijarh dolazio kod njih, donosio bi deci jabuke i govorio da je to dobro za zdravlje. Uvek bi odbijao bilo šta od posluženja koja su ugađali da bude nekako po njegovom krajnje jednostavnom ukusu.
- Uzimao bi tek jedan grisin, i to ne čitav, već pola, ili ma šta tako sitno od grickalica, eventualno jedan komadić, samo da nas ne uvredi. Dolazio je peške i isto tako odlazio. Kada bi ga moj suprug ponudio da ga odveze, odgovarao bi: „Imam ja glistu”, misleći na autobusku kartu - seća se Slavica.

---

reagovanja
Patrijarh Kiril: Nosio je breme naroda
Autor: E.B. | Foto:AP | 18.11.2009. - 05:00

Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril uputio je mitropolitu crnogorsko-primorskom Amfilohiju, Srpskoj pravoslavnoj crkvi i vernicima saučešće povodom smrti patrijarha Pavla, objavljeno je na sajtu Ruske pravoslavne crkve.

U poruci, patrijarh Kiril je naveo da je patrijarh Pavle svojim imenom i likom postao za milione vernika simbol jedinstva SPC i njene čvrstine pred iskušenjima.
„Strog prema sebi asket”, do kraja života nosio je breme naroda, krotko i sa ljubavlju ujedinjavao je razdvojena ljudska srca, imao je duboko i svenarodno poštovanje, ocenio je ruski patrijarh.
Prema njegovim rečima, veliki autoritet imao je i u Ruskoj pravoslavnoj crkvi, čiji se vernici mole zajedno sa srpskom braćom i sestrama za pokoj njegove duše.
I predsednik papskog Saveta za hrišćansko jedinstvo, kardinal Valter Kasper izrazio je saučešće povodom smrti patrijarha Pavla, uz očekivanje da dijalog Katoličke crkve i SPC i u budućnosti može da se nastavi i produbi, prenela je italijanska agencija Ansa.
U poruci upućenoj mitropolitu Amfilohiju, Kasper je podsetio na toplo i bratsko gostoprimstvo koje mu je ukazao patrijarh Pavle u različitim prilikama, podvukavši da je on svoju dužnost obavljao u veoma teškim godinama obeleženim ratovima i sukobima u Srbiji i drugim balkanskim zemljama.
Uprkos mnogim teškoćama, patrijarh je ostao čovek vere i dijaloga, a pod njegovim vođstvom punim dobre volje napredovao je i dijalog sa katolicima, navodi se u poruci.
Ambasade SAD i Portugala u Beogradu izjavile su saučešće povodom smrti poglavara SPC. Patrijarh Pavle je svojim životom ispunjenim milosrđem zaslužio poštovanje brojnih sledbenika, a postao je primer skromnosti i predanosti i inspiracija za svakoga, zbog čega će svima nedostajati, navedeno je u saopštenju Dženifer Braš, otpravnice poslova Ambasade SAD u Beogradu.
Predsednik Ukrajine Viktor Juščenko izrazio je saučešće Arhijerejskom sinodu SPC povodom smrti patrijarha Pavla, ističući da je Ukrajina izgubila „velikog prijatelja, velikog znalca i poštovaoca ukrajinskog duhovnog nasleđa i pobornika međupravoslavnog jedinstva”. Juče su saučešće povodom smrti patrijarha uputili i francuska ambasada u Beogradu, Bogoljub Šijaković, ministar vera Srbije, i mnogi drugi.


 
Obeležavanje slava, ali bez veselja

Vernici i tokom žalosti povodom smrti patrijarha Pavla obeležavaju krsne slave, ali bez „posebnog veselja”, objasnio je Radovan Bigović, prodekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta.

On je naveo da ne postoji neki poseban propis koji nalaže ponašanje u ovakvim situacijama.
- Ne bi trebalo da bude muzike i naročitog veselja na slavama u narednih 40 dana koliki je period žalosti u Srpskoj pravoslavnoj crkvi povodom smrti patrijarha, ali ne postoji neki poseban propis za ponašanje u ovoj situaciji. Slavljenje Boga nikad ne prestaje, pa ni u danima žalosti - dodao je Bigović.
U periodu žalosti Crkve obeležava se više velikih krsnih slava pravoslavnih vernika, među kojima su Sveti arhangel Mihailo i Sveti Nikola.
Beta

---

Mitropolit Amfilohije i vaseljenski patrijarh služiće opelo u Hramu
Na sahrani patrijarha pola miliona ljudi
Autor: Ž.J. - T.N.Đ. - B.J. | Foto:AFP | 18.11.2009. - 05:00


Na sahrani patrijarha Pavla očekuje se oko pola miliona ljudi iz Srbije i regiona. U Patrijaršiju su i tokom jučerašnjeg dana stizale potvrde dolaska visokih crkvenih delegacija. Patrijarh ruski Kiril zbog zdravstvenih problema neće moći da dođe. Prema saznanjima „Blica”, papa Benedikt XVI, koji je cenio srpskog patrijarha, smrt poglavara SPC prokomentarisao je rečima: „Patrijarh srpski uživa visok ugled u Vatikanu. Da sam već jednom bio u Srbiji, došao bih na sahranu”.

Od crkvenih velikodostojnika i delegacija za sada je potvrđen dolazak vaseljenskog patrijarha Vartolomeja, poglavara Albanske pravoslavne crkve Anastasija i arhiepiskopa Češke i Slovačke Hristijana. Rusku delegaciju predvodiće mitropolit minski i slucki Filaret. Rimokatolički poglavar papa Benedikt XVI odredio je kardinala Anđela Sodana, dekana Kardinalskog kolegijuma, za svog predstavnika na sahrani patrijarha Pavla.
Prema saznanjima „Blica”, iz Grčke je najavljen dolazak visoke državne delegacije, ali juče niko nije mogao da precizira ko će je činiti. Spekuliše se da je reč o grčkom premijeru Jorgosu Papandreuu. Potvrda je stigla i o dolasku državnog vrha Republike Srpske i predsednika Makedonije Đorđa Ivanova.
Na pomenu i sahrani patrijarha srpskog u manastiru Rakovica, zbog prostora neće biti mogućnosti da prisustvuju svi građani i zvanice. Vladika bački Irinej juče je zbog toga izrazio žaljenje i naglasio da će zato hram Svetog Save biti najbolje mesto za sve koji žele da se oproste od patrijarha. Vladika bački je apelovao i juče da građani izbegnu kupovinu cveća i venaca već da novac, a što je bila patrijarhova želja, prilože za završetak hrama Svetog Save. U hramu će se sahranjivati budući patrijarsi, ukoliko ne izraze drugačiju želju.
Opelo počinje oko 11 sati i služiće ga čuvar trona mitropolit Amfilohije i vaseljenski patrijarh. Episkop zahumsko-hercegovački Grigorije, kome je povereno da u okviru odbora za sahranu sve organizuje, saopštio je trasu kretanja povorke. Prema rečima vladike, povorka sa kovčegom će iz Saborne crkve krenuti u 9.30 sati, a da će se na putu do hrama kratko zadržati na Terazijama kako bi se priključio narod iz okolnih ulica.
Opelo - centralni događaj, počeće oko 11 sati ispred hrama, a potom će oko 12.30 pogrebna povorka preko Banjice krenuti ka manastiru Rakovica gde će patrijarh biti sahranjen u 13 sati.
Ceremonijom sahrane predviđeno je kretanje povorke sa kovčegom iz Saborne crkve prema hramu Svetog Save, ulicama: Kneza Sime Markovića, Pop Lukina, Brankova, Zeleni venac, Prizrenska, Terazije, Kralja Milana, Slavija, Bulevar oslobođenja do Krušedolske. Iz Krušedolske kovčeg će, preko parka, na rukama biti prenet do hrama Svetog Save.
 

Po završetku opela povorka će se do manastira kretati sledećim ulicama: Bulevar oslobođenja, Autokomanda, Bulevar oslobođenja, Trošarina, Crnot­ravska, Borska, Miš­ka Kranjca, Patrijarha Dimitrija do manastira Sv. arhangela Mihaila u Rakovici u Ulici patrijarha Dimitrija.
Na samom ulazu u hram, ispred stepenica, biće montiran podijum, koji je namenjen za telo patrijarha i sveštenike koji će služiti opelo. Pošto sve prognoze najavljuju sunčano vreme, podijum neće biti natkriven. U prvim redovima stajaće zvaničnici, crkveni velikodostojnici i gosti iz inostranstva, a iza njih građani.
Posle opela u hramu Svetog Save govoriće mitropolit Amfilohije, čuvar trona patrijarha srpskog. Očekuje se i govor vaseljenskog patrijarha Vartolomeja, kao i predsednika Srbije Borisa Tadića, ako oni izraze ličnu želju. Liturgiji će prisustvovati desetine horova.

Irinej o MPC
Vladika Petar i episkop Timotej iz Makedonske pravoslavne crkve prisustvovaće sahrani srpskog patrijarha Pavla, odlučeno je na vanrednoj sednici Sinoda Makedonske pravoslavne crkve, zakazanoj povodom smrti patrijarha Pavla.
Vladika bački Irinej je upitan juče da potvrdi najavu iz Skoplja i dolazak delegacije nepriznate Makedonske pravoslavne crkve rekao da oni mogu doći, ali ne kao zvanična delegacija jer „MPC ne postoji”.

Bez TV kanala
Kablovski operater Srpske kablovske mreže saopštio je da zbog prilagođavanja programa danima žalosti, njihovi korisnici neće moći da prate više TV kanala, među kojima su HRT1, HRT2, MTV, VH1, Fashion TV, Fox Life i DM SAT. Goran Karadžić, zamenik predsednika Saveta RRA, rekao je da se upozorenje emiterima i kablovskim distributerima da program prilagode danima žalosti odnosi na domaće muzičke kanale. Karadžić je dodao da RRA od kablovskih distributera nije tražila da isključe program Hrvatske televizije.

Poslodavci da omoguće plaćeno odsustvo
Vlada Srbije usvojila je juče zaključak kojim se preporučuje svim poslodavcima u Srbiji da na dan sahrane patrijarha Pavla, u četvrtak, svim zaposlenima omoguće plaćeno odsustvo kako bi mogli da prisustvuju opelu i sahrani.

Bigović: Novi patrijarh-vizionar
Potrebno je da novi patrijarh bude čovek vere i vizionar jer se SPC nalazi pred velikim izazovima, rekao je juče za B92 Radovan Bigović, prodekan Bogoslovskog fakulteta. On je objasnio da svi episkopi sa pet godina episkopske službe imaju pravo da budu birani za novog poglavara SPC. Bigović je rekao i da je patrijarh srpski Pavle bio veoma omiljen u narodu, jer je bio „njegova savest kad je ona bila uspavana”, a zbog jevanđeljskog načina i tumačenja života svi su ga poštovali. Podsetio je i na reči pokojnog patrijarha, da se „na zlo nikada ne uzvraća zlom, jer je to novi zločin, već da na zlo treba uzvraćati ljubavlju”.


Izvor: Blic