Ujedinjenje katoličke i pravoslavne crkve !? :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Да се вратимо теми, тј. да резимирамо. У историји православља први миленијум био је миленијум јединствене хришћанске цркве, на почетку другог (1054. године) дошло је до деобе на католике и православне која је остала до данас. Да ли ће трећи миленијум који је на прагу донети поновно приближавање источних и западних хришћана не може се са сигурношћу проценити. По речима београдског надбискупа Франца Перка постоји шала која каже да "оптимисти тврде како ће се православни и католици ујединити на судњи дан до подне, а Срби и Хрвати помирити тог дана поподне".

Са историјске тачке гледишта, касновизантијски период назива се још и "епохом поделе цркве". Шмеман у својој књизи "Историјски пут православља" каже да се деоба цркве може проучавати на два нивоа: историјском и догматском, као и "да раскол (шизму) из 1054. године "треба тумачити и у контексту читаве политичке ситуације оног времена".

Са историјског становишта, како наводи Шмеман, цар Константин Мономах покушавао је да се договори са папом о заједничкој одбрани Италије (чији је југ још припадао Византији) од Нормана и за то обећао папи Лаву Деветом да ће му вратити јужноиталијанске епархије, које су као део Византијског царства, спадале под јурисдикцију цариградског патријарха. Овај споразум је држан у тајности од патријарха Михаила Керуларија, али је он за њега сазнао, и одлучио да цару докаже независност и предност свог положаја.

По патријарховом налогу, један од истакнутих византијских јерарха Лав Охридски написао је дело против латинских обреда, тако да "предмет спора и полемике нису била питања која су истински расколила цркве - о папству и Светоме духу, већ обредне разлике Западне цркве у односу на Цркву од Истока: бесквасни хлеб, суботњи пост, песма Алилуја на Ускрс, итд".

Папа Лав Девети одговорио је екстремним проповедањем папизма истичући да "нико не може порећи чињеницу да као што се резом регулишу цела врата, тако апостол Петар и његови наследници (папе) одређују поредак и устројство целе цркве..."

У жељи да докаже своју личну власт, папа се позивао и на "дар Константинов", документ по којем је наводно први хришћански цар заувек поклонио Рим - папама. Као врхунац свега, папа је сликао цариградску цркву као заблуделу, грешну и скандалозну, коју је само из снисходљивости, а не због заслуга римска црква - мајка, удостојила другог места после себе.

Због свих поменутих догађаја, у лето 1054. године у Цариград су стигли римски легати са папском посланицом - кардинал Хумберт, епископ Петар Амалфитански и ђакон-кардинал Фридрих Лотариншки (потоњи папа Стефан Девети), сви творци реформе папства која ће му обезбедити процват под Григоријем ВИИ Хилдербрандом.

Патријарх је, по Шмемановом опису, ћутке примио посланицу, легатима није указао никакву почаст, иако су они пет недеља узалуд тражили пријем.

Изгубивши стрпљење, а имајући подршку цара, они су 16. јула 1054. године, ујутру, када се народ окупљао у цркви Свете Софије на литургију, ушли у олтар и положили на сто грамату о изопштењу патријарха Керуларија и његових истомишљеника, потцењујући патријархов углед у народу.

У Цариграду је, по црквеној историји, почела да нараста народна пубуна и цар је попустио, па је грамата била свечано спаљена. Затим је 20. јула 1054. године сабор, под председништвом патријарха Керуралија, састављен од два архиепископа, 12 митрополита и седам епископа, са своје стране свечано изопштио латинске кривце за јавни наступ од 16. јула.

Патријархова окружна посланица обавестила је о овоме целу источну јерахију. Међутим, расцеп из 1054. године био је тек почетак разједињења хришћанске цркве. У почетку је раскол доживљаван као привремени раскид између римске и византијске епископске катедре, каквих је и раније било.

По Шмеману овај расцеп "прерастао је у коначно раздељење, тек у наредној епохи у којој су кобну улогу одиграли крсташки ратови римског запада, варварским похарама, светогрђем над православним светињама и шездесетогодишњом латинском империјом ма истоку након четвртог крсташког рата 1204. године.

По православном учењу душа после смрти излази пред Божји суд где по својим заслугама добија рај или пакао. По учењу римокатолика, ако сродници умрлог откупе из ризнице римокатоличке цркве потребну количну добрих дела за покојника, он ће пре бити ослобођен мука у чистилишту.

На Западу је била теократска тежња папства, које је по Шмеману, достигло максималну моћ у време папе Григорија Седмог, да себи безусловно подреди цео хришћански свет, кроз формално признавање апсолутног папског примата и да га тако потчини Риму.

- На сваку молбу Византије да јој се помогне у претећем надирању исламизованих Азијата, Рим је одговарао: "Признајте власт папе и цео западни свет постаће ваш савезник", пише у "Историјском путу православља". Осим тога, наметало се и питање унијаћења, јер је византијски цар Михаило ВИИ Палеолог потписао Лионску унију 1274. године, због чега је умро изопштен из православне цркве и био лишен опела.

"Серија покушаја унијаћења завршила се за византијску цркву духовном катастрофом - Флорентинским сабором 1438-1439 године, кад су грчки православни јерарси потписали капитулацију пред Римом, сви осим Марка Ефеског.

Међутим, кад су се вратили у Византију одбацили су унију. Византијско царство које није било спремно да жртвује православље, пропало је само 14 година после Флорентинског сабора", наводи протојереј Александра Шмеман у својој књизи.

У догматском делу, по црквеној историји, до разлаза 1054. године дошло је због тзв. "филиокве", односно увођења у симбол вере у западној цркви учења да "Свети дух исходи и од Бога Сина", док је по православном учењу Свети дух треће лице Свете тројице.

Током времена западна (римокатоличка) црква увела је и друга учења која су, по виђењу православних, у супротности са одлукама васељенских сабора и тако се јаз између две цркве још више продубио, наводи се у Православном подсетнику СПЦ.

Поред филиокви појавиле су се разлике и о учењима: О безгрешном зачећу Пресвете Богородице, о папској непогрешивости, о светим тајнама, о папским индулгенцијама и о чистилишту".

Кад је реч о безгрешном зачећу Пресвете Богородице, како се наводи у Православном подсетнику, папа Пије Девети је својом булом од 8. децембра 1854. године увео учење да је "Пресвета Богородица, иако зачета природним путем, у утроби материној, очишћена од прародитељског греха, што је у супротности са изворним хришћанством."

Православни сматрају да је Исус Христос глава цркве, а епископи као наследници апостола управљају њоме благодарношћу Духа Светога. С друге стране римокатоличка црква учи да је Христос невидљива глава цркве на земљи, а да је римски папа, као наследник на катедри апостола Петра, видљива глава цркве, односно Божји заменик на земљи и као такав је непогрешив као Бог.

Римокатоличка црква има и признаје седам Светих тајни као и православна, а разлика у учењу је у томе што, како стоји у православном подсетнику, римокатолици уче о "механичком дејству благодати на онога над ким се Света тајна врши, без обзира на његова осећања, морал и веровање, док православнацрква тражи пуно учешће примаоца Светих тајни и захтева од њега да буде сарадник Духа Светога у примању благодати.

Православље такође тражи да сваки човек својим животом, вером и добрим делима духовно узраста до мере и висине свог Творца, јер и Христос је рекао својим следбеницима: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески".

У римокатоличкој цркви је "папском индугеленцијом" (праштањем) могуће за новац или другим материјалним добром, откупити опроштај почињених или будућих грехова за мртве и живе. Овоме се супроставио Мартин Лутер и направио раскол у Римокатоличкој цркви одвојивши велики део својих присталица у протестантску цркву.