Saga o..icima---12 Septembar 1953-Nada posla u osnovnu skolu u ulici Dzordza Vasingtona

Nada je napunila sedam godina, roditelji su je upisali u osnovnu skolu u ulici Dzordza Vasingtona tamo na pocetku Dalmatnske ulice, skola je u velikoj zgradi pored same ulice, grme tramvaji, tandrcu kamioni. Oko skole je veliko dvoriste sa visokim krosnjama drveca, sa visokom ogradom. Vodim je, ona tuzna, sacekam je posle casova, ona sva radosna sto ide kuci. Kako skola a na tako nezgodnom mestu ukljestena velikim vrlo prometnim ulicama, samo zvone tramvaji, tutnje kamioni?

Nada radi zadatke, ucim sa njom. Sa tatom igram sah, njega cesto boli  glava, deluje umorno, postarano, nekako je zabrinut. 


-24 decembar 1953 godine-Hocu da pridjem Mini

Mina je za mene istinsko uzviseno bice. Mali odmori su najuzbudljiviji. Metalni hladni zvuk zvona oglasi kraj casa, izadjem iz razreda, stanem pored radijatora u hodniku ispred moje ucion ice, ona stoji sa drugaricom malo dalje pored hodnickog prozora ispred njene ucionice. Povremeno me pogleda, prostruji toplina. Povremeno razmisljam da joj pridjem kada je sretnem prilikom odlaska u Muzicku skolu “Stankovic” u Takovskoj ulici preko puta Pionirskog parka, jer ona bas u to vreme cesto ide u Baletsku skolu “Luji Davico” u obliznjoj ulici.

Videh je danas kada izadje iz Hilendarske ulice,  samo zaokrete udesno u Palmoticevu, pogleda me znacajno. Nemam hrabrosti da joj pridjem, plasim se da se carolija ne pokvari? Da li je ona onakva kakvom je ja zamisljam, ili je drugacija? Mozda sam ja nju napravio takvom samo u mojim snovima? Sutra cu joj se malo pribliziti u hodniku za vreme malog odmora da vidim iz blizine da li je onakva kakvom je zamilsjam? Ne, nikako ne zelim da se u meni ugasi ova carolija, neka bude zasada ovako? Kako ce ona reagovati? Mozda ce me odbiti u impulsu, iz stida, treme? Devojke umeju biti iracionane, mogu uciniti nesto sto u dubini sebe ne zele?


-15 juni 1954 godine- Jovan Gucic na strafti, i u Indeksu.

Jovan Gucic (1931) je srednjeg rasta, vitak ali zilav, plav je, ima lice momka iz stare gradjanske beogradske porodice. On  dolazi na igranke subotom u Indeks, u podrumu ispod Bioskopa 22 oktobar koji pripada KUD( Kulturno umetnicko drustvo ) “Branko Krsmanovic”. Obicno je besprekorno obucen, ponekad sa leptir masnom. Cesto se seta Knez Mihajlovom, najcesce je sam. On koristi rec”komunjare”, koju izgovara  sa prezrenjem. Taj uvredljiv  izraz za vlast se cuje od onih koji su zbog necega ogorceni na vlast. Ali kako sme tako otvoreno da to kaze? Ispricao mi je da studira tehniku, da su njegovi roditelji bili vrlo bogati. Shvatih njegovo ogrocenje vlascu, kada spomenu jednom Hotel”Ekscelzior”, kaze da je to bila imovina njegovih bliskih : “Komunjare nacionalizovale.” Ono sto je vrlo zanimljivo je da se komunisti uzasno ljute kada ih neko ovako kritikuje. Smatram da bi oni trebali da budu samokriticniji, ipak su uzeli neopravdano tudje. Ali mnogi misle da su u pravu. Neki, iako znaju da nisu u pravu  izmisljaju kojekakva opravdanja, samoobmanjuju same sebe, i jos vise se ljute na opravdano nezadovoljstvo opljackanih.

Ipak najbolje je smirenost, ispravne procene, ovde im mesta za sve-cesto razmisljam.


-Juli 1954 god-Deca Predraga Vasica

Kuca Predraga Vasica u Uzovnici je bas preko puta kafane tece Dobre Panovica. Predrag je krojac narodnog odela, abadzija, njegova radnja je u obliznjoj Ljuboviji. Buljuk dece i decaka, medju njima jedna devojcica. Jedan drazesan deckic, malo dete jos, nosi dugacku kosu kao devojcica. Slozna vredna postena porodica, uvek mama i tata razgovaraju sa njima prijateljski. Tetka Milja supruga cika Predraga je rodjaka nase babe Bojke, cerka babe Darinke koja je iz Kojica.

Saga o..icima-15 juli 1954 god- Poreklo Uzovnicana

Letnji vrlo vruc dan, nedelja je, nekoliko mestana je okupljeno  pred kafanom Dobre Panovica u Uzovnici  u centru sela. Sede u hladu, piju, mezete. Kad god neko naidje, oni se okrenu vrlo diskretno, kao da cekaju nekoga. Miso Ero prica glasno i veselo uz satlik rakije, da moze povuci kamion zubima. Svi se smeju glasno.

Razgovaraju o poreklu uzovnickih rodova. Deda Vidoje Jakovljevic je ozenjen babomVidom, sestrom Dede Velizara, on je nacitan, svi zacutase sa uvazavanjem, uze rec deda Vidoje:"Panovica mehana je podignuta na nekadasnjem rimskom groblju. Austrougari za vreme onog  rata ( I Svetski rat) zapale kafanu i ubiju Maksima Panovica, Panovici su dosli iz Starog Vlaha".

Zabrunda kamion, zaustavi se naglo u oblaku zute prasine. Neko rece :”Posta!” Sofer izadje iz kabine, ode pozadi, zadize ciradu, otvori zadnju precagu, spusti  male merdevinice. Jedva se u oblaku prasine nazrese tri putnika izbledeli od zamora, kaslju, stavili maramice na nos da se zastite od prasine. Svi gledaju u postu, cekaju ko ce jos izaci.

Zatisje prekide Miso Kojic, malo pogrbljen, jedan od najbogatijih  azbukovacana, povr svega ucen covek: "Austrijanci su ubijali vidjene domacine, mom Tomi Kojicu koji  bi  jedan od najumnijih i najvidjenijih Azbukovcana  914 sve  popalise."

Teco Dobro Panovic je ziva enciklopedija :"Znam sva ova brda i recice, Uzovnicu, Veles, Cuver, Obodnjik, Djurica potok, Izvorac, Tepavac, Ostrelj, Kucevci."

Neki pocese da redjaju nazive imanja: bare, luke, livade, barice, brda, duganje, brisnjace, polje. A pojedina naselja u Uzovnici su: Uzovnica, Uzamnica, Veles, Kucevci, Tepavac, Djurici, Selanac, Jelav. Jedan ucitelj iz uzovnicke skole poreklom negde od Sabca vrlo dobro zna uzovnicke porodice:" Stari su rod Filipovici, govore zapadnim dijalektom, Djurici i Mladenovici dosli iz Zaovina, Polici su dosli od Priboja, Vasarici iz Osata, Jakovljevici od Nove varosi, Kovacevici iz Grcica, Pucarevici i Vasici iz Leovica, Kojici od Priboja, Jovanovici iz Pcelica, Radovanovici iz Kratova, Markovici iz Pcelica, Gudurici iz Kratova, Kostici iz Gornje Orahovice, Djukanovici iz Gracanice, Djordjici su stari rod.

Neko zapita:":Gdje je Ratko Polic?"

Tetka Jelena  prica kako je nen muz Miodrag ( sada u politickom egzilu u Engleskoj)  kao student isao peske od Uzovnice do Beograda. Ona je iz dobre familije, srodnica Djordjija Savica sa Stare Ljubovije. A odakle je abadzija  Predrag Vasic?  Kazu da on nije od uzovnickih Vasica. Panto Savic je sin Djordjije Savica sa Stare Ljubovije, otresit mladic, deluje zabrinuto. Djordjija Savic je bio jedan od najbogatijih ljudi Podrinja, bavio se gradjevinrstvom, imao u Kraljevini Jugoslaviji dva kamiona, putnicka kola, obavljao gradejvinarske radove na izgradnji  mosta na Drini na Staroj
Ljuboviji. Zivko Savic iz Lonjina je takodje poznati bogatas, iz Lonjina, je, on je otac strine Ruze udate za strica Krsmana Krsmanovica.

Tu se nadje Krsman Krsmanovic, ustade suvonjav, ali ostrog lika i otresitog nastupa, svi ga strpljivo sa postovanjem slusaju, isprica citavu pricu, istinski rodoslov Krsmanovica; povremeno zastane, otpije, neki zagalame, prekinu ga:”Ti Krsmane poceo od Kulina Bana!” Ali Krsman  zavrsi do kraja: “Krsmanovici poticu od Banovica koji su dosli iz Pive (preko Birca u Osatu) oko 1726 godine, presli kao stocari u Gracanicu u Osoje, onda postali rudari. Rasturali su se niz Mikuljak sve do usca recice Gracanice, zovu ih u selu jos i Vesici, Krsmanovici, Neskovici, Djukanovici, i Nikolici ( slave Sv. Jovana). Selili su se dosta Macvi, Sremu, Posavini. Neki Krsman je zajednicki predak svih Krsmanovica. Brat Krsmanov Milovan, bez potomaka umro u Tuzli  na robiji  kod Turaka. Кrsman je imao tri sina , jedan se zvao Tomo, od njega nastase Tomici. Treceg sina posinka Micu, hajduci ucene i ubiju kao decaka. Ovaj Milovan je ostao nezenja zbog toga sto mu je devojka ( iz okoline Valjeva) na dan prosidbe preminula od ujeda zmije. Kada je Milovan zatekao mrtvu devojku , shvatio je po obicajima  da se ne moze zeniti. Milic Krsmanovic, deda Krsmanov, odvoji se pocetkom ovoga veka od  gornjih Krsmanovica u Gracanici, sidje Drini. U Prvom svetskom ratu Milicevi sinovi Drago ,Obren i Velizar se nadju na frontu, Drago pogibe na solunskom frontu, najstariji Simeun zbog starosti nije bio pozvat u vojsku, najmladji Milutin nije imao ni 18 godina, okupator odvede u logor u Madjarskoj , zamalo su ih tamo zapalili zive. Ali su Austrijanci zapalili njihovu kucu u Uzovnici. Obren je bio celo vreme rata uz Vojvodu Putnika i pratio ga odano u Francusku.”|

Saga o..icima--18 juli 1954 god-Uzovnica, Stevo Kojic

Stevo Kojic je na zetvi u majici  bez rukava, snazan i lep momak, gledaju ga devojke ceznjivo iz prikrajka. U nedelju na utakmici na ljubovijskom fudbalskom igralistu  Stevo dade tri gola. Nedavno na vasaru u Bratuncu cim zasvira kolo Stevo se uhvati do rodjake Ruze. Od Bratunca do Uzovnice su celim putem razdragano razgovarali. Nisam mogao nikako doci do reci.Osecao sam se suvisnim.

Stevina sestra Sloba je udata za Djuru, to je onaj sto je bio komandir zandarmerije u Uzovnici u Kraljevini Jugoslaviji, kasnije pristupio partizanima. Djuro je poreklom iz okoline Zadra u Dalmaciji, naocit covek. Za vreme rata je dolazio ponosno nasoj kuci u Uzovnicu u partizanskoj uniformi, sa ukrstenim redenicima, mi se sada igramo sa njegovom sabljom, dao nam je deda Velizar.


-20 juli 1954 god-Liganu spasla Milena sa Usca

Crnokosa rodjaka i vrsnjakinja Ligana Tomic ima obicaj da cuva ovce i koze pored puta i na brdima iznad puta gde ima trave i grana da obrste. Cesto se cuje njena setna pesma u strani iznad puta. Ona je iz Tomica cije kuce su u brdu, gore iznad Usca, cerka je Zivka Tomica. Duboko je urezano u secanje i Tomicima i Krsmanovicima da su svojta, da su nekad bili jedan rod,  posecuju se, zajedno obradjuju njive, pozajmljuju zeteoce, kopace.

Sa Usca se vidi visoko brdo Mikuljak koje se sa jedne strane okomito spusta u brzu zelenu maticu Drine sto se vrtlozima sto se uvlace u podzemne pecine, razbija o sive hridi, a sa druge strane se osipa u Gracanicku reku strminama prepunim  sitnog kamena koji se polako sliva u recicu. Ponekad se kamena masa pokrene, postane  istinski kameni  usov, zagradi recicu, zamuti je, iznad se napravi mali uspor, citavo malo jezerce. Ponegde je Mikuljak izmedju sitnog zuckastog kamenja poobrastao travom i siprazjem. Ligana pustila ovce i koze visoko po strminama Mikuljaka, one odose malo dalje, nece da se vrate. Krete za njima, zagazi u  sitno kamenje, ono kao zivo poce polako da klizi niz okomitu strminu ka recici. Vicna cobanica je poznavala Mikuljak, dobro je znala da se kamenje moze pretvoriti u veliki usov koji ce je sa visine od nekoliko stotina metara povuci brzo nanize i razbiti o kamenito korito gracanicke reke. Preplasena,  iz sve snaga zajauka.

Milena Micic, snazna zena, je vide dole iz dvorista njene kuce na Uscu, zgrabi veliki debeo konopac savijen u klupko, jurnu preko mostica ka Mikuljaku, poce kao vidra da se penje njegovim strmim  stazama ka Ligani, kada joj se priblizi zaveza konopac za obliznje stablo, baci iz sve snage konopac, Ligana ga zgrabi, kao veverica se zapracaka ka Mileni, ova zape i izvuce je.

U Podrinju vlada vrlo visok moral, postuje se rodbina, zenska celjada, koja su rod su istinska svetinja. U selima ima mnogo sveta, mnogo stoke, skoro da nema trave ni pasnjaka.


-24 juli 1954 godine- Stojan Polic

Kuce Polica su bas pre mostica na Uzovnickoj reci.  Stojan Polic je ugledni domacin, javim mu se uvek “POMOZ BOG!”. Preko puta je kuca cika Bebana , njegov sin Mico je ostao u secanju kao odlican ucenik  uzovnicke skole. Secam se da je tu za vreme rata ziveo jedan visok krupan covek, nema ga, kazu izbegao u Englesku. Odmah iza skole ka uzovnickoj crkvi je kuca Sretena i Radeta  Polica, sinova cika Ilije. Rade je izgubio vid pred kraj rata, uzeo penkalo baceno iz aviona, paklena masina mu eksplodira u rukama.

Saga o..icima--30 juli 1954 godine-Kudelja ( konoplja).

U Azbukovici ne kazu”konoplja” nego “kudelja”.To je biljka koja se sadi u nekoj ziratnoj njivi blisku brdu, poznje, natopi u Drinu tamo na obrtaci gde je voda plitka. Kad se okiseli  izvade je, osuse, onda se stupom udara po njoj, leti  pozder okolo, ostane mekano vlakno od koga se pletu kosulje, pokrivaci, carsavi, konopci, sta  ko zeli.

Deda Velizar je posejao ove godine kudelju ispod kuce,  gde je zemlja ziratna i kamenita.

Evo kako je izgledala operacija “kudelja”:

Izrasle zelene visoke stabljike, kao mali tanusni bagremcici, dodjose radenici sa naostrenim srpovima, posekose , zavezase u snopove. Dovedose  volovska kola, natovarise snopove, u nekoliko puta ih snesose  Drini. Toplo je, Drina se zagrejala, pocese snop po snop da potapaju u vodu, pritisnuse velikim kamanjem, ostave tako neko vreme da se kiseli. Kad je se dobro raskiselilo dodju, odignu kamenje, nabubrele raskiseljene snopove koji pomalo mirisu na vodeni trulez ispiraju dobro vodom, stave ih na obalu na toplo sunce da se dobro prosuse. A kada se dobro isuse, odnesu ih gore u njivu  ispod kuce. Tamo je postavljena neobicna drvena naprava koja se zove stupa. Ima donji deo drveno leziste, iznad lezista je masivan  tezak deo koji se nogama podize kao na nekoj klackalici, kao da se otvore celjusti morskog psa il krokodila, vide se ostri zubi. Covek stane na kraj velike debele daske, na drugom kraju  daske zakucan tezak gvozdeni ulozak, debela daska se podigne, otvori se unutrasnjost stupe, lici  na ajkulu, ili krokodila kada otvori usta, u celjust stupe se stavlja po nekoliko stabljika suve belicaste kudelje, krhke, kao sasusene grancice. Pod besnim udarcima iz ocvrsle stabljike leti pozder, pojavljjue se vlakno, to je kudelja. Kudelja se zatim skuplja na jednom mestu, nosi u kacare, gde se cuva za dalju upotrebu, i onda se spusta, zubima se udara u suvu kudelju.

Svi kazu potsmesljivo “seljaci””seljak”. A to je najvaznije zanimanje, seljaci nam stvaraju hranu, odecu, bogatstvo. Da nije njih, gladovali bi. Retki su medju nama oni ciji deda barem nije seljak.
Gledam tezacke radove, to nije nimalo lak i jednostavan posao, nasuprot, zahteva veliko znanje i umece. Deda je odlican zemljoradnik, zna taj posao, ali je i odlican organizator, ne samo on, nego mnogi uzovnicki domacini takodje. A nikad nisu citali bilo kakvu knjigu  organizaciji.

Tucanje kudelje je zabavan posao. Ali je  naporan, treba skakati nogama po stupi, udarati po sasusenim stabljikama kudelje. Prvo se popeh ja, Pero Neskovic-Curicin se smeje, uze i on malo, onda Milan Micic sa Usca udara besno nogama, posao polako napreduje. Radoje Tomic zalupa iz sve snage. Makso Panovic je jak, samo leti pozder.

Kum Velizar Kovacevic i Djojo Krsmanovic sede sa strane na panjevima, drze veseli belicaste casice dzane u rukama. Pridolaze veselo  drugi susedi.

Pocese kao i obicno opet o politici, politika je omiljena tema Uzovnicana:” Peta kolona je sve kriva ,41 Nemci su u pojedinim delovima Slovenije docekivani kao oslobodioci, Zagreb ih je zaspiao cvecem, na Kosovu i Metohiji Siptari su slavili pobedu, neki Makedonci, ali ne vecina nego manjina, su prizivali Bugare, Nemci i Madjari u Vojvodini su nas poraz slavili kao pobedu svoje drzave.”-otpi casicu kum  Velizar.

Djojo odgurnu Maksu sa stupe, dok Djojo besno udara nogama po stupi zadihano glasno govori da nadjaca uzinat lupu drvene neobicne naprave, cuje se kako dahce: ”Hitler podeli Sloveniju Nemcima, Italijanima, Madjarima. Italijani dobise Dalmaciju, i celu Crnu Goru, Albaniji dade Kosovo i Metohiju i deo Makedonije, Baranja i Backa odose Madjarskoj,  veci de Makedonije i istocne Srbije Bugarskoj, Banat Nemackoj jer tamo ima mnogo Nemaca od ranije, Srbiju proglasi  za nemacku oukupacionu zonu.”

“Evo dovle je bila  NDH ( Nezavisna drzava Hrvatska)! “ -pokaza rukom kum Velizar na Drinu ispod puta. Umesa se kum Nenad Vasic: ”Odmah posle kapitulacije nase zemlje 17 aprila 41, nas Drazo poce borbu protiv Svaba.” ”Ama jos ranije je poceo, prevari Cercil Drazu, pomoze Titu.”-dodade Miso Ero. “Jes vala!” potvrdi kum Vukic.-“ Drazo je reko lepo sefu Britanske misije da varaju Srbe, da jedna srpska baba vredi vise od cele Engleske.” “Zato oni cica Drazu mucki uvatise, ubise ga, ne zna se ni dje su mu kosti!”-oglasi se kum Nenad Vasic.”Vise su nas bombardovali u ovome ratu Cercil i Ruzvelt nego li Hitler.”-gleda pred sebe kum Vukic..

Deso Ero naidje, spusti lovacku pusku na zemlju, slusa pa rece:” Mi za Kralja, Kralj za Tita, dokle cemo Bog te pita. Vako pjevali moji cetnici pred kraj rata, Cercil naredio  Kralju Peri da iz Londona poruci da svi podrze Titu. Politika ti je velika ….!.”

Saga o..icima----Avgust 1954… Trscanska kriza

Bulevarom Revolucije besno jurisa razjarena rulja, odjeknuse gnevni poklici: “Pelu na banderu!”, nekoliko mladica se kao veverice uzverase uz jedan visok  elektricni stub, tamo obesise maskotu  italijanskog politicara Pele. Pela je mali, suvonjav, crn, ima cudno izduzeno lice, deluje nekako nemocno. Ali je ocigledno vrlo mudar cim je na celu mocne drzave Italije. Nasi ljudi  su skloni da cene druge po rastu; niske, fizicki slabe nipodastavaju, a uvazavaju visoke krupne, kakva zabluda, ostaci ruralnog nasledja. Mislim o onim malim, pa mali a umni su najopasniji! Da li je politicar neke drzave sitan ili dzin, nista ne uvecava ili umanjuje znacaj doticne drzave. Ali nasi ljudi ponekad su skloni da pogresno vide umanjeno moc druge drzave ako je neki njen politicar u datom momentu mali.

Demolirane su engleska,  italijanska citaonica, cujem u Balkanskoj ulici kod bioskopa 20 oktobar polomili stakla  izloga Italijanske citaonice. Obilazim, gledam polomljeni izlog.

Milic Jovin Krsmanovic udje u koznom mantilu, on je vazan omladinski aktivista, smeska se znacajno vrlo crnim ocima koje natkriljuju vrlo guste kao katran tamne ljutito namrstene obrve, crna kosa mu pala na celo, dosao kod  nas, kaze da je skupio 2.500 dobrovoljaca da idu da brane Trst. Ponavlja, skoro da skandira: ”Zivot damoTrst ne damo!” Milic je posten komunista , patriota, zalaze se za pravdu, ravopravnost, za bolju buducnost. Sklon je kritici samovolje birokratije i  privilegija. Povremeno je istinski ogorcen. Ponekad pomislih da mu nedostaje  diplomaticnosti. Ali mi se cini da ga je pritisla nekakva nepravda. Muci ga kao zubobolja. Izgleda mi da je on skupio dobrovoljce ne samo zbog odbrane Trsta, nego i da dokaze svoju  privrzenost idealima Partije. Milic tvrdi da proucava nasu istoriju. Dize kaziprst  celu: ”Italija je rusila Kraljevinu Jugoslaviju, Badoljo je potuljeni lukavi Latin!”

Ima  obicaj da me pozove u setnju, vodi mene djaka bez dinara u dzepu na baklave u poslasticarnicu na uglu Mose Pijade i Makedonske ulice; on je zaposlen, prima platu, ispod kajisa mu vidljivo viri drska velikog revolvera. Vlasnik ove poslasticarnice je Goranac, on je vrlo ljubazan, leti kada je zega  zedni mladi ulaze u poslasticarnicu, traze casu vode, on je uvek da usluzno. Na zidu slika ulicnog prodavca vode u starom Beogradu.

Odosmo na Kalimegdan, odjekuje preko radijaTitov gnevan i prkosan  govor: ”Ne moze se praviti racun bez krcmara, Trst je nas. Spremajmo se za rat kao da ce biti sutra, a gradimo zemlju kao da ce mir trajati sto godina!” Na platou sto gleda sa visine ka Savi se spontano okupi gomila. Zasvira harmonika, zaigrase kolo. Koscati Crnogorci skacu uvis kao orlovi, uzvikuju HAJ, HAJ. Neki pocese da skandiraju :”Tito je nas, mi smo Titovi!”. Razmisljam cesto o Crnogorcima, gajim prema njima jake potsvesne simpatije, zbog porodicnih korena. Bliski su mi po duhu. Ali ih ima razlicitih, neki su drugaciji od onih uiz Severne Crne Gore, imaju drugacijui naglasak, mentalitet. Oni su jedan od stozera danasnje vlasti. Cuh u skoli uzvik:”CETINJE-DEDINJE!”

Uvece u bisokopu “KOSMAJ”, kao i obicno pre zurnala odjeknu harmonika, zapeva glasno hor, to je ta  prelepa muzika koju jako volim, i zbog nje dolazim u bioskop, to je revolucionarna pesma koja daje polet, budi nadu ”Uz druga nam Tita junackoga sina, sve jace i jace, ko drugacije kaze klevece i laze!”

Ko su ti koji klevecu i lazu? Sta lazu? Zasto?

Saga o..icima--20 avgust 1954-Popravni iz latinskog jezika

Pao sam iz latinskog jezika, polazem popravni u  avgustu. Ucio sam  intenzivno odlucan da ne ponavljam razred. Ali je bilo vremena i za Dunav i Savu, kajak, bili smo i u Uzov nici. Vrlo sam se prijatno iznenadio saznanjem da sada sa davno zaboravljenim zarom spremam popravni iz latinskog jezika, da mi se vratila zelja za ucenjem, da mogu da se koncentrisem. Ja zam skoro sretno zatecen, da ne kazem sretno zaprepascen. Otkud ovakva nagla promena na bolje. Nadoveza se drugi zakljucak koji mi istinski otvori novu neizmernu nadu: da ovo potraje, da ne bude samo za ovaj popravni ispit. Ali nekako nisam ubedjen u trajnost  ove nove radne navike?

Dodjoh na popravni  ispit kod profesorke latinskog jezika koja se preziva Cukic. Sedoh sa  samopouzdanjem pred profesorku preplanuo i osvezen letovanjem na Drini. Setih se kako sam pre dolaska u Zemun i Beograd  bio odlikas, najbolji. Ona me gleda radosna, sa simpatijama, prosto me ohrabruje. Poce da mi postavlja pitanja, odgovaram na svako, sve sam naucio, sve pamtim, sve znam. Ona se smeska  blagonaklono,  ne krije prijatno iznenadjenje, kaze na kraju smejuci se glasno:” Petica!”

Ova petica na popravnom iz latinskog je oznacila povratak samopouzdanja, potsetila na ranije uspehe i ucenje, da to mogu i sada. Ali treba uciti uporno i redovno.

Pocetak nove skolske godine odmah podseti na Minu. Dolaze nove carolije susreta, pogleda. Shvatam da Mina upija moju paznju, ne vidim druge devojke. Ipak, ja treba da joj pridjem? Moram skupiti hrabrosti?


--1 septembar 1954-Milic se upisao u Srednju ekonomsku  skolu u Cetinjskoj ulici.

To je blizu, samo malo ulicom Djure Djakovica, prodje se kroz Bajlonovu pijacu, par stotina metara uz Cetinjsku, skola je na uglu Cetinjske i ulice 29 novembra. On ujutru krene brzim hodom stigne za desetak minuta.


- Septembar  1954- Profesorke Druge muske gimnazije

Dragan zvani Snicla ide u Drugu Musku gimnaziju u Makedonskoj ulici , znamo se sa strafte. On je veliki saljivdzija. Ah, da kazem zasto Knez Mihajlovu zovu”strafta”. Knez Mihajlova ulica je korzo, omiljeno sastajaliste mladih, ne samo njih. Imamo obicaj da kazemo : ”Veceras u Knez Mihajlovoj!” Onda se uvece seta od pocetka ove ulice, od Ruskog Cara do Kalimegdana. Tu se zacinju pogledima u prolazu velike ljubavi. Cesto se setnja produzava Kalimegdanom, pogotovu ako je lepo vreme, sa Kalmegdana puca pogled na usce Save i Dunav. Ponekad se odluta na katakombe, juri, penje, druzi.

Pre godinu dana  kada saobracaj postade gusci, sve vise vozila, u Knez Mihajlovoj  naspram Ruskog Cara na pocetku ulice iscrtase belom bojom pesacki prelaz, napravise belu straftu. Od tada Knez Mihajlova dobi novo ime”STRAFTA.”

Snicla me pozva da dodjem na igranku koja se odrzava u holu njegove gimnazije. U jednom cosku mi isprica da je se na omladinskom  letovanju na Hvaru jedna njihova mlada profesorka  popela na sto, razgolitila se i pred svima odigrala  sotu, pratio je na harmonici Djuka djak iz razreda.  “Bilo je nezaboravno!”-uzviknu veselo Snicla. ”Videle su joj se bele gacice, ama dobra riba, Djuka je streptomicin za nju, kad udari u dirku , ona samo cikne i skoci!”-umesa se u razgovor jedan ucenik , pravi atleta, ljudina, iako je jos skoro dete. ”Posle se popela Mira iz mog razreda na sto, skide se gola!”-zasmeja se glasno Snicla”bio je urnebes!”

Za mene je neshvatljivo kako se tako mogla ponasati profesorka. Tako cineci daje los primer.

Saga o..icima--11 sepetmbar 1954 god-Blizanci Ranko i Rajko Radovic

U susednom odeljenju su braca Ranko i Rajko Radovic, oni su blizanci, crnomanjsti, povisoki, vitki, deluju inteligentno, uvek nasmejani. Deluju sretno. Oni su Crnogorci, njihov otac je znacajan politicki funkcioner. Oba su odlicni, najbolji djaci. Uzivaju veliki ugled u skoli.

Prostruja tuzna vest: Rankov i Rajkov otac umro iznenada od infarkta za vreme putovanja u Latinsku Ameriku. Ranko i Rajko  dosli u skolu sa crnim florovima na sakoima. Rajko mi rece da se tragedija desila za vreme tamosnjeg boravka nase politicke delegacije, njihov otac je bio clan te vazne politicke delegacije.

Mina ide u isto odeljenje sa bracom Radovic. Skoro da cuh  iznenadno resko skolsko zvonce kako oglasi zavrsetak casa, ovaj hladni metalni zvuk je za mene postao istinski nagovestaj velike nade i topline: bicu za nekoliko minuta pored radijatora u hodniku naspram naseg odeljenja, Mina ce izaci iz susednog odeljenja u crnoj kecelji na izduzenom vitkom telu, stajace sa drugaricom pored susednog radijatora prava kao mlado zdravo vitko drvo. Podseca me na moju majku, ne samo likom i figurom, nego i dostojanstvenoscu. Pogledi su retki, krajnje diskretni, ali sa rastojanja iz njenih ociju pravo u moje rasirene zenice su se uranjali zraci koji  su govorili vise nego li citavi tomovi romana.  Sutra cu je opet videti  za vreme odmora, kao Prividjenje sa neba,  u hodniku punom sive skolske zebnje i ponizenja. Niko me ne uvazava u skoli , a za nju sam nesto uzviseno-skoro da se postidih. Da li ona ima nekoga? Ne verujem, cim me onako cudno iz daljine gleda iz dana u dan.

Danas se desio znacajan dogadjaj, dok smo se peli po zavrsetku velikog odmora iz dvorista ka nasim ucionicama, u jednom trenutku pretrnuh- Mina je se sa drugaricom pela uz stepenice polako na par metara od mene, u delicu sekunde nam se susretose pogledi! Ona je upravo onakva kakvom sam je zamisljao, ona je devojka iz snova .Ona je shvatila isto sto i ja, ona razmislja isto sto i ja? Ona oseca isto?  Ona me voli? Da joj pridjem? Doci ce vreme i za to?


-12 Septembar 1954 g- Novi susreti sa Minom .

Kad god zvono zazvoni, to je kao neki gong, signal koji najavljuje radost iscekivanja novog susreta. Skolsko zvonce izmedju casova  za mene postade istinski izvor radosti.

Ponovo, posle pauze letnjeg raspusta  se susrecemo pogledima za vreme odmora, za vreme malog kratkog odmora ucenici i ucenice izadju na kratko ispred razreda i stoje pored prozora uz radijatore. Kada je veliki odmor onda silaze u veliko dvoriste, ali neki stoje u hodniku ispred ucionice. Najvazniji je mali odmor, veliki odmor je nesto drugo, silazimo u dvoriste, mogucnosti susreta su mnogo manje. Ali i za vreme velikog odmora smo uspevali u prolazu da uputimo jedno drugome kratke ali vrlo znacajne poglede.

Skoro da sam prestao da smisljam da joj  pridjem. Cekam da sve to sazre. Nikada i nikome o njoj nisam pricao, nisam imao obicaj da delim svoje intime sa drugima. To je ostala moja vecita tajna. Nikad  nijednom sa njom nisam progovorio ni rec. Strahovao sam da ona ne sazna da sam los djak, i da ne budem obezvredjen u njenim ocima. Ipak sam pomisljao da cak ako to i sazna, da ce ona razumeti, ona izgleda tako inteligentna i otresita.

Opet pomisljam da joj  pridjem, ali se plasim njene nepredvidljive  reakcije, koja bi sve to moglo srusiti zauvek, i  polomiti jedan divan  san. Neka ovako traje!

Saga o..icima--12 Septembar 1954 g-Rodjaka Joka Krsmanovic zavrsila srednju gradjevinsku skolu.

Jokina Srednja tekstilna skola se nalazi u Brankovoj ulici, blizu pijace Zeleni venac. Danas  nam je dosla u posetu, saopsti nasmejana radosnu vest, zavrsila je uspesno skolu. Puna je optimizma , vec je zovu da se zaposli  u fabrici “Staljingrad”, koja se sada zove Tekstilna industrija Beograd. Pa ta fabrika je u nasem komsiluku.

Jedan sused, zove se Bora Savic, stanuje u  susednoj ulici Djure Djakovica,  on je visok plavokos covek, kao da je stranac, tuzan je, stalno je sam,  on je istinski gospodin, susedi kazu da ce biti  veliki naucnik, cuo sam da je jednom nesto pricao o imenu Staljingrad ove fabrike:” Staljingrad, tekstilna industrija.”. Onda poce tiho da izgovara”Tek-stil, ama ta bitka kod Staljingrada je bila tek-stil, Hitler i nacisti su tek jedan tek-stil!”


-Septembar 1954 Federi-Brisel, Belgija

Razvijeni misicavi mladici su vrlo popularni, svi ih uvazavaju. Suvonjav sam, vitak, imam i misica ali zelim da budem atleta. Vozim kajak, idem na treninge u Rvacki klub “Crvena zvezda” u susednoj ulici Komnen Barjaktara, tu treniraju i macevaoci, pokusavao sam i boks, misici nadolaze, ali polako, ipak to nije ono sto bih ja zeleo.

Jedan moj drug u roku od nekoliko meseci se naglo fizicki promeni, od prosecno gradjenog najednom postade “razbacan”. Snazne misicave ruke, ispod pazuha brdo misiica, nabrekle grudi, idemo straftom, poneko se zadivljen  okrene za njim. Nije mi bilo jasno kako je  tako za nekoliko meseci ojacao fizicki. ” Rastezao sam federe,  svaki dan po dva tri sata, evo vidis!”- savi lakat, pokaza mi nabreklu misicu citavo brdo misica. Onda steze grudi, i stade ispred mene, nape grudni kos kao paun, pojavi se snazno vrlo misicavo telo u obliku trougla. Skoro kao oni tarzani u americkim filmovima. Rece da mu je neko iz inostranstva poslao federe. Federi-evo puta da  postanem misicav kao on.

Uporno sam se obracao ocu da mi prilikom njegovih povremenih poslovnih odlazaka u Belgiju  kupi federe. Kada se vrati iz Belgije donese nam poklone, cokolade, bombone, narandze, pomorandze, dnevnice su bile znacajan izvor prihoda da prezivi sestoclana porodica. Dodje otac sa putovanja u Belgiju, spusta prtljag, mi zagledamo nestrpljivi, sav radostan, sija, gleda me zagonetno, vidim da mi je doneo neki drag poklon, prosto predosecam, izvuce iz kofera jednu kartonsku kutiju, na njoj slika federa. Otvorih uzbudjen nestrpljivo, unutra snazne gumene precke sa metalnim drskama, uputstvo na engleskom i francuskom. Pise koje vezbe su za koje misice, sve nacrtano, za rucne, ramene, grudne, trapezoide, bicepse, nozne misice.

Odmah isti dan poceh da ih rastezem u hodniku, mama prethodno provetrava, otvori prozor u kuhinji, vezbam nekoliko dana po jedan sat, onda po 3, 4, sata  dnevno, pre podne, i po podne. Razmisljam dok rastezem federe, zamisljam Minu  kako me posmatra u hodniku ispred uciionice u kosulji kratkih rukava ispod koje nabrekl misici. Vezbam za sve misice. Dobijam novo samopouzdanje. Shvatam da su federi  znacajna prekretnica na bolje u mome zivotu, otarasio sam se kompleksa mrsavka.

Petica na poravnom mi je povratila samopouzdanje, Mina mi je dala novu nadu i poverenje u  sebe,  vezbanje sa federima i sve izrazenije misici menjaju na bolje predstavu u sopstvenim ocima. Sviram povremeno sa mojim orkestrom na skolskim igrankam. Ipak stvari idu nabolje.

Nisam vise medju najgorim, ali sam samo dobar. Ne zaboravljam da sam bio odlikas, zelim da ucim, da opet bude sve kao ranije.

Secanje na Islednika i Sherifa pomalo bledi, ali ne iscezava. Zanimljivo, pocinjem da ih se secam kada vozim sam kajak Dunavon, gledam sa dorcolske strane panoramu Beograda na brdascima, setih se hapsenja.

Saga o..icima--1 oktobar 1954-Danilo Krstajic dolazi sa ocem u nas stan.

Pred vece otac banu sa nekim zbunjenim covekom na vrata naseg stana smejuci se radosno Mami : ” Poznajes li ga?”-pokaza rukom na zbunjenog povisokog skrusenog coveka koga drzi ovlas za misicu, malo pogrbljenog kao sto su obicno pogrbljeni od sedenja neki moji profesori. Mama ga zagleda, muci se, ne moze da ga prepozna, svi gledamo radoznalo u novopridoslog. Mama na kraju radosno prozbori, priseti se : ” Gospodin Krstajic oficir iz Krusevca!”.”Jesam!” rece skoro vojnicki, glasno i radosno Danilo. Ali mu je glas nekako slabasan. Setih ga se kao iz magle. Jako je oslabio, deluje ostarelo, nesigurno, izgleda nekako  ponizeno, treperi kao listic na vetru, veliki modri kolutovi kao prstenovi ispod ociju, sa nekom torbicom u rukama punom nekih dokumenata koji iz nje vire, koje vadi, pokazuje nam ih.

Prenerazismo se  kada saznasmo da je zbog necega bio tri godine na robiji. Pa nece nikoga bez razloga da drze tri godine;  roditelji bledi od straha iz uctivosti slusaju. Pa to je vec donekle ispricala mami njegova majka jos pre nekoliko godina dok smo bili u Zemunu. Mama mu rece uctivo i ljubazno, da smo jednom u Zemunu, davno je to bilo , sreli njegovu majku. Danilo nas gleda ocima, koje zahtevaju razumevanje, podrsku, podize slabasan glas: ”Nevin sam robijo tri godine na Golom otoku!” Podize ruku drzeci u njoj neki dokument sa brojevima i petokrakom: ”Vojno tuzlastvo JNA odbi 28 septemba odbacuje moju zalbu kao neosnovanu.”

Kada god neko pocne o politici roditelji gledaju da promene temu. Gledaju ga uctivo, ali tuzno , sta oni mogu tu da ucine, zao im je, mozda im deluje i kao neki cudak ”koji ispravlja krive Drine”. Meni pak  lici na nekog nevinog zalioca koji luta od saltera do saltera, kao Sluga Jernej koji je trazio njegovu pravicu. Ili onaj Andricev kmet Siman, setih se namah Davida Strbca. Pisnu lokomotiva sa obliznjih sina tamo ka Dunav stanici.  Ovaj pisak me vrati u ranije proputovane predele, onaj nekada mocni oficir  izroni iz daleke magle proslosti, a sada ovako ponizen i srozan, sta je po sredi?-zapitah se. Gde mu je uniforma? Sjakte mi pred ocima njegove ondasnje epolete, sada mu oklembesuna ramena u izlizanom ofucanom sakou.

Poceh da mislim na federe. Mama ode da donese posluzenje, otac poce da ga pita kako mu je porodica. Danilo , bled, skoro  prosapta: ” Sve puce, brak, porodica, sve, oficiri KOS-a!”. Onda se smiri. Pije kafu, cuti. Okrete se meni veselije: ”Porasto si, momak, izdzikljo si, sada ces ti da okrucas!”.  Nije vise onako pun zara kao u Krusevcu, ali se jos nada. Setih se price skolskog druga iz Bezanije o dodjosima Crnogorcima i Bosancima koji duvanjem gase elektricne  sijalice, cepaju klavir i skidaju parket da loze vatru, da mu popravim raspolozenje, rekoh to smejuci se glasno nasem gostu. Na to me on pogleda znacajno, okrete se ocu- izokrete beonjacama, vidi se da je iznuren,  kao da saopstava neku veliku mudrost:” U Vojvodini zavadjaju dodjose i starince, zavadi pa vladaj”.

Nije mi jasno ko to zavadja, kako, zasto. Htedoh to da ga upitam. Ali majka rece kratko da idemo da se igramo.   

Ipak, pomislih da je on neobican covek koji ima veliki smisao za pravicnost, pravdu, da je vrlo borben i uporan. To je karakterna osobina ljudi sa ovih prostora.   
                                                                                                                                 

Saga o..ic ima

-24 Oktobar 1954 g-Promene sredine

Rastezanje federa je svakodnevna zapovest, najvaznji radni zadatak. Misica postade deblja, otece , nabreknu, vide se nategle plave vene, ispupcise se grudni misici, sto me ohrabri. Poceh jos poletnije da vezbam svaki dan.

Dolazak u Beograd 1951 godine je ogromna promena. Osecam opet kao neki prekid, kao da neki veo zaborava zeli da prekrije proslost. Zelim po svaku cenu da proslost povezem od najdaljih dana, sve do danas. Shvatam da ova zelja tinja duboko u potsvesti, da  imam obicaj da se u mislima vracam u proslost , i onu najdalju, u magli, u mrak natalozenih godina.Obradovah se, znaci vracaju  se raniji motiv i snaga. Promena mesta boravka, druga skolska sredina, pubertet. ,drustvene promene. Ja sam sam se naglo i mnogo promenio, vise nisam dete, ili decak, sada  sam skoro mladic. Zivot je poslednjih godina bio prema men surov, iznenada se okomio na mene kao bura na brod na pucini.

Rastezuci federe zelim narocito da razvijam ispodpazusne trapezoidne misice,  oni daju onaj trouglasti atraktivan izgled snaznog mladica; pitam se da li ovaj naziv ima  bilo kakvu vezu sa traperima, americkim seljacima. Gutao sam knjige, bio najbolji djak, hteo da budem sahista, naucnik, a sada razvijam misice. To mi zvuci nekako cinicno, kao da mi se neko iz prikrajka potsmehuje, kao da hoce da mi kaze zlurado da me iz intelektualnog rada gura u razvijanje misica? Bez obzira na sve to, nista ne gubim, sport je zdrav. Valjda cu snaci koncentracije i motiva da ucim kao ranije. Ali mi pred oci izlaze pojedini drugovi iz skole, lepo obuceni, uhranjeni, opusteni, smireno se koncentrisu, uce, idu na casove stranih jezika, obrazuju se.

A ja razvijam trapezoidne misice!

Svi me i dalje na neki nacin potcenjuju, ne razumuje me dovoljno,  mada manje nego li ranije, zapazaju moje izrazenije misice. Mira Isailovic, to je ona visoka crnomanjsta drugarica iz Nisa, cerka vojnog lekara,  sto smo sada igrom slucajnosti u istom razredu, pravi se i dalje da me ne prepoznaje, da me se ne seca, mene to boli. A onda u Nisu bila razdragana da se druzi sa mnom.

Ipak ide pomalo nabolje.


-Decembar 1954  godine- Mina kroz kljucaonicu vrata izmedju dva odeljenja

Carolija susretanja sa Minom u hodniku  je postajala sve zanosnija iz dana u dan, iz sedmice u sedmicu, iz meseca u mesec. Moj zivot se takoreci izmeni iz korena, dobio je novu dimenziju, novi smisao. Nasa dva odeljenja deli  zid u kome su  vrata, u njima kljucaonica. Otkrio sam jednom uzbudjen da je mogu gledati kroz kljucaonicu, sedeo sam u prvoj klupi, prepoznah kroz prorez kljucaonice za vreme casa njene usne u znaku cveta ruze, nisu bile male, ili velike, nego bas kako treba, nisu bile nakarminisane, ili su bile vrlo malo, to uopste nije bilo potrebno. Izgleda da je i ona prepoznala moje lice, namestila bi usne da mogu da ih gledam, napucila ih koketno ali  vrlo otmeno, pa ona je prefinjena, istinska mlada dama.To je ucinila vrlo zenstveno, tu nije bilo nicega frivolnog, nego samo  jedan spontan divan nacin da komunicira  svoja osecanja. Meni se barem  tako cinilo, jer se ta igra nastavila da ponavlja. Lici na americke glumice, lepa je, otmena, mudra.

To su bili izuzetno uzbudljivi i divni trenuci, pogledi su bili retki ali krajnje znacajni, i budili nove snove i nade. To je platonska  ljubav, koja  traje, bez ijednog susreta,  bez ijedne reci. Da li i ona isto oseca?

U tren shvatih da kada sam sa Minom u mislima ili pogledima, ja vise ni sam ovaj ponizeni i odbaceni djak Prve beogradske gimnazije, u takvim momentima ja postajem onaj stari popularni djak niske i krusevacke gimnazije, takav sam bio i u Zitkovcu i Ljuboviji. Trgnuh se ! Pa ja sam na momente isti , pun snage, samopouzdanja, prihvacen od svih , kao i ranije. Onda uporedih sebe u razredu , ponizen, takoreci izlozen potsmehu.  A Mina me stalno gleda iz daljine zadivljena! Znaci da me ona vidi drugacije! A ona je inteligtentna, znaci da ona prepoznaje prave vrednosti, za razliku od onih povrsnih, povodljivih koji se povode za kliseima nametnutim od lakoverne okoline? Mene lose procenjuju, a ona vidi jasno sta je !