Saga o..icima-i-18.septmbar 1952 godine-Sveta Cuk

Sveta Cuk je drug iz razreda, vrlo je crnomanjast,  povisok, ali krupan,  skoro punacak. Njegov otac je Hercegovac, znacajna licnost u rejonu, zaduzen za stanove, majka je poreklom Slavonka. Idem kod njega povremeno kuci, druzimo se. On stanuje tamo ispod Vasine ulice ka Kalimegdanu, u blizini velikog zatvora ogradjenog zidovima i bodljikavom zicom.

Cuo sam za njegovog oca da je useljavao prisilno u tudje stanove, izbacivao pravne vlasnike, ubacivao nove stanare. Nisam verovao u takve price, Sveta je tako drag i dobar drug. Vidjao sam njegovog oca, delovao je strogo, ali mi nimalo nje licio na takvog nasilnika.

Rekoh jednom Sveti za price o njegovom ocu. Sveta mi kratko objasni da to ne cini njegov otac, da to cine drugi. Ovakav Svetin odgovor mi se svideo.

Zapazio sam jednu cudnu stvar. Zvanicno je bratstvo i jedinstvo, hvale druge nacije, o Srbima cute. Dok Sveta i njegovi roditelji hvale Srbe, pricaju kako su Srbi bili proganjani u Hercegovini i Slavoniji. Kazem im da su ustase ubile dvadesetak srodnika moje majke. Ove ratne tragedije nas na neki nacin zblizavaju.

Saga o..icima-j-Oktobar 1952-Treniram boks

Sportska sala Doma kulture  Braca Stamenkovic je blizu. Poceh da treniram boks, ne da budem bokser takmicar, nego da steknem misice i snagu i umece da se branim od siledzija koji sve vise nasrcu. Voznja kajaka je vrlo naporan i zdrav sport, vec sam dobio izrazene misice na grudima i rukama, ali hocu da ojacam fizicki jos vise, devojke vole misicave. Mama mi rece sasvim ispravno da je boks vrlo opasan sport, da su udarci u glavu vrlo stetni po zdravlje.Trener se zove Davinic, plavkast covek srednjeg rasta, vitak ali misicav. Lukavo prodorno gleda zelenkastim ocima. On sve vidi. Treninzi su vrlo zanimljivi ali i naporni, trcanje, gimnastika, vezbe, udarci u veliku gumenu strunjacu. Osecam misice, snagu koja navire, bolje spavam, brze i konciznije razmisljam.

Shvatam da sam bolje koncentrisan na casovima, usled intenzivnog fizickog napora mozak dobija vise kiseonik i bolje radi. "Evo puta da izadjem iz kosmara"-razmisljam.

Posle izvesnog vremena trener izvede Dragana Dmitrovica i mene u ring da vidi kako napredujemo,  nas dvojica dva dobra druga stedimo jedan drugoga. Onda trener jednog dana stavi naspram mene u ring jednog boksera iz prve ekipe, suvog ali vrlo misicavog, ostrog lica  vec prekaljenog boksera, radi kao alatnicar u Fabrici"David Pajic". Krenusmo, on je ocigledno vicniji, dobih jak udarac u nos, Davinic zaustavi . Objasnih mu da zelim samo da treniram, ali da ne budem bokser. On mi rece kratko:" Idi u neku gimnasticku salu, ne ovde".

Roditeljima se nije svidjao moj interes za boks koji nije bio sasvim ugasen. Ujko Bozo je oficir ,dodje u posetu, donese bokserske rukavice, baci mi u ruke izazivacki jedan par,  navukosmo ih,  poce izmena udaraca. On je mnogo snazniji, vicniji, kao kapetan JNA trenirao boks, ima vec 90 kgr, dobih nekoliko pojacih udaraca. Odtada mi je nos malo iskrivljen. Napustih zauvek boks.To nije za mene.


l-.5 oktobar  1952 godine-Susret sa devojkom iz Doma za decu bez roditelja

Kada prolazim pored Doma za decu bez roditelja u Drincicevoj ulici kod Bajlonove pijace, nedaleko od neke velike crkve koja nije pravoslavna, negde gore na spratu u nekoj sobi koju dodiruju zelene visoke grane drveca neko svira klavir, izlivaju se u mirnu ulicu setni tonovi Sopena. Oduvek uzivam da slusam klavir  u nekoj mirnoj  ulici  oivicenoj drvoredima cije krosnje dolaze do visokih prozora, zamisljam da tamo gore gde zelene grane skoro ulaze u prostoriju, sedi neka devojka leprsave kose, snevajuci drhtavim prstima po belim dirkama. To je tako smirujuce, ceznjivo, daje nadu. Ne znam zasto, setih se daleke 1941 godine, bezanije u planine iznad Drine, kako je onda partizanka  bolnicarka Mojca na klaviru svirala melodiju Cajkovskog iz Labudovog  jezera.

U  zgradu Doma ulazi povremeno devojka, skoro jos dete, malo mladja od mene,  u crnoj kecelji, plava, prodornog pogleda, uvek je sama i tuzna. Kao da ocekuje da se nesto desi, da se neko odnekle pojavi. Pa ja nju vidjam u nasoj skoli-setih se. Pre podne su isli u skolu decaci, po podne devojcice, tamo su nam se pogledi ukrstili nekoliko puta, negde u prostranom dvoristu sto izlazi na Skender Begovu ulicu. Ona nije lepotica, ali je privlacna. Uvek je sama, gleda pred sebe otsutno. Nesto je muci.  Drugacija je od ostalih devojaka. Mozda to ona svira klavir.?

U bioskopu Drina se daje francuski film. Sretan spazih da ona necujno sede bas pored mene. Kakva neobicna slucajnost?  Pogleda me zbunjeno, dok klimnu stidljivo glavom njene  oci zatreptase u mome pravcu:"Zdravo". Ovaj njen diskretni pozdrav me ohrabri, naznaci prihvatanje. Pre zurnala svira melodija UVELO  LISCE, cuh i francusku sansonu BREGOVI SU OSTALI ZA NAMA. Kada se zavrsi film podjoh zbunjen pored nje skoro bez reci. Ona me gleda tuzno. Saznah da stanuje u Domu za nezbrinutu decu u Drincicevoj  ulici zato jer su joj roditelji  ubijeni u logoru za vreme rata. Kaze:"Nosili su zutu traku". Nju je neko spasao, dali je u  dom, nema nikoga. Stalno gleda oko sebe, kao da ocekuje neku zastitu.

Rastali smo se jos pre Doma. Ona ucuta. Hocu nesto da progovorim, nema ideje. A toliko to zelim. Hteo sam da je pitam, da li to ona svira klavir? Ali zaboravih. Javi mi se ista vrsta nemoci kao na casovima. Prolazio sam povremeno  pored Doma, isao da je sacekam pred skolom. Klavir na spratu Doma svira i dalje. Nema je. Nemam hrabrosti da joj pridjem na ulazu u Dom. Ali  mi u usima odjekuju setni zvuci klavira. Kako joj prici?

Saga o..icima-m-Novembar 1952 g- Ratko ( ime izmenjeno) siledzija iz kraja

Ratko domac je sin kulaka, negde iz bogate Macve, radi kao metalostrugar u Fabrici SUTJESKA, stalno ponosno prica pijan  kako je njegov otac kulak. Bio je vec u  Popravnom domu. To je znao ceo kraj. On je snazan kao zemlja. Voli da se bije. Vise puta su ga divljacki pretukli milicionari. Kroz kraj se danas  pronese vest:"Selju domca opet  premlatili panduri ispred Stamparije".

Duva kosava, baca pahuljice snega u lice, hladno je, stigoh zuran pred vrata stana. Selja  sedi na stepenicama kuce na ulazu, stane pred mene, rasiri ruke, ne da mi vazno da udjem, kao da je car cele zemlje. Strpljivo i ljubazno razgovaram sa njim, da ga ne iznerviram. Na kraju se smilova, ustade i oslobodi prolaz. U susednoj ulici stanuju  tri snazna brata Licanina, vrlo su crnomanjasti, oni su strah i trepet u kraju, cuvene siledzije. Skolise me u ulici Komnen Barjaktara. Onda odose. Vidoh ih sutradan pred nasim stanom, stali na ulicu preko puta,  gledaju preteci u nas prozor propinjuci se na prste. Cutim, nista ne govorim roditeljma. Onda odose negde.

Blizu naseg stana  stanuje cuveni siledzija Crveni ( ovaj je sa Dorcola, ima jedan drugi Crveni , Savamalac),  nadimak je dobio po crvenoj kosi, vrlo je snazan,  seje  strah po igrankama. Njegov dobar drug Krga je tvrd kao kamen,  poznat je po tucama, stanuje  bas u nasoj ulici. Crveni i Krga nas nisu nikad uznemiravali. Pitam se: zasto Crvenog i Krgu neko ne odvede da treniraju boks, bili bi sampioni?

Neko donese par bokserskih rukavica, Selja  mi baci jedan par navukosmo,  poce neka vrsta boks meca. On ne ume da boksuje, lako se branim od njegovih udaraca, ali mu ne uzvracam jace, mec se zavrsi nereseno, postadosmo bolji prijatelji. "Njega ljudi ne razumeju, on nije zao, on je samo odbacen"-od tada nas dvojica postadosmo dobri drugovi.

Zatekoh sebe da se pitam: sta je ovo, otkud ovakve siledzije na svakom koraku, kako vlast to dozvoljava?

Saga o..icima-n-1952 godina-Stajka cerka dede Simeuna i babe Draginje se udala za Zicu Ilica.

Svi kazu da su prikladan par. Smireni, razumni.


o-19 Novembar 1952-Tajanstveni gospodin koji udara glavom

Zimi nikad ne nosim zimski kaput,  roditelji nemaju novca da ga kupe. Podizem  kragnu od sakoa dok fijuce ledena beogradska kosava, tlo se na Trgu Republike zaledilo kao staklo, prolaznici gaze polako i krajnje oprezno. Poneko se oklizne  i padne. Mladi ga odmah dignu, neki se glasno smeju. Ali stariji mogu proci sa tezim povredama. Gledam u izlogu bioskopa "Jadran" slike francuskog filma u kome igra omijeni glumac Fernandel.

Obrati mi se iznenada pravo u lice jedan smiren gospodin poviseg srednjeg rasta,  na snaznim ramenima  poveca glava, kosava razbarusila jos uvek bujnu plavu kosu. Ima siroko celo. Isturene  jagodice i snazno  izrazena siroka brada neodoljivo potsecaju  na boksera. Uprkos svega ovaj cudni gospodin deluje razumno, cak pomalo kao neki intelektualac. Nekako mi se priblizi, prosto me zatece. Pogleda me blagonaklono, uctiv je.

Odmah se okrete samouvereno prema Knez Mhajlovoj ulici i pokaza mi  blago zapovednicki rukom ispred , da krenem sa njim. Podjoh  kao po komandi, da prosetamo  ka Kalimegdanu-pomislih. Ustupi  mi desnu stranu, cudno, ona se daje starijem. Bio sam vrlo radoznao, ko je, sta zeli od mene? Izgovori vrlo tiho nekoliko reci na srpskom, ucini mi se sa jakim ruskim naglaskom. Zatim  izgovori nekoliko reci na ruskom. Razumeh sta kaze, u skoli ucim ruski i engleski ( i latinski).  Dodjosmo pred Francusku citaonicu na uglu Knez Mihajlove i Zmaj Jovine, on me rukom usmeri  ka izlogu Francuske citaonice. Stade. Stadoh i ja, gledajuci ga uctivo i radoznalo.

On pruzi polako obe ruke obuhvati blago moju glavu, rece tiho "bacuska", i onda moju glavu blago odgurnu svojom velikom  snaznom glavom. Jos nisam dosao sebi od cudjenja, on ode bez pozdrava isto onako diskretno i  nonsalantno, kao sto mi je i prisao.

Ispricao sam ovaj dogadjaj roditeljima. Rekose mi da drugi put ne stupam u razgovor sa nepoznatim osobama.

Priblizavaju se homoseksualci. Profesor  matematike koji mi daje privatne casove u jednoj lepoj visespratnoj zgradi u ulici DzorzaVasingtona posle casa je razgovarao poduze sa mnom u mracnom hodniku, pipkao mi butine. Kazem to roditeljima, otkazu mu casove. U Bioskopu 20 oktobar, u lozi u mraku vidim ruku da mi se priblizava, nepoznati muskarac uzagrio ocima.

Poznajem jednog baletana, povremeno se druzim sa njim, mada je srednjeg rasta, on je vrlo lep, izrazito crn, gipak kao od gume, ide na prstima, neodoljivo potseca na neke italijanske glumce. Po zenskastim pokretima odmah se vidi da je homoseksualac, nije nikad bio nasrtljiv prema meni. Kaze da voli da bude sa mnom zato sto nisam uvredljiv kao neki drugi. Jednom mi je predlozio nesto vrlo zabavno. Da me upozna sa jednom zanosnom balerinom, vidjao sam je povremeno sa njim, plava, osrednjeg rasta, kao boginja, svi je gledaju, okrecu se za njom. A da ja njemu zauzvrat "nabacim" jednog moga druga rvaca za kojim je bio prosto izgubio glavu. "A sta ako ona nece, on nece to znam sigurno, zaljubljen je u jednu devojku"-rekoh mu." Bez brige,  nadji samo nekog drugog druga za mene"-rece on. Od ove nagodbe nikad nije bilo nista.

Poruka citaocima.

Molim cenjene citaoce Sage o icima da iznesu objektivne utiske?
S-postovanjem
Tomislav Krsmanovic



Saga o..icima-p.-Februar 1953 godine-Dr.Veselin Savic spasava iz ludnice Natasu Tomic, cerku Boska Tomica.

Kada god dodjemo u posetu, ujna Ivka zagrli mamu radosno. Danas je se nesto neobicno i vazno desavalo  u njihovom stanu preko puta velike zgrade gimnazije sa prostranim  dvoristem  punim djaka iz koga je uvek odjekivala vesela graja.

Okupljeni smrknuti ljudi sede za stolom, zabrinuti su i cute.

Doktor Veselin Savic je neurolog, ili neuropsihijatar-ne znam tacno. On je iz Zanjevice, hercegovackog sela visoko u planinama iznad Gackog,  odakle su dosli mamini Beatovici u Bratunac, dosao je u Bratunac i jedan Savic, porodice veze vekovno prijateljstvo. On je vrlo poznat kao lekar koji pomaze ljude u nevolji, popularno ga zovu "Srpska majka". Za vreme rata je bio u logoru u Austriji,  jedva je izbegao gasnu komoru, u Kraljevini Jugoslaviji  je kao  levicarski nastrojen student  organizovao demonstracije  zajedno sa Milovanom Djilasom, ali ga je Tito kasnije ocrnio kao trockistu.  Jednom  sam ga iduci sa mamom sreo na ulici , pogleda me, ucini mi se ljutito:" Bolje ti je sinko izgubiti glavu nego sine izgubiti dusu. Cije su to reci" -izdra se skoro na mene."Majke Jevrosime " rekoh. "A znas, vodi racuna sta radis, cuvaj zavet Majke Jugovica,  jesi li ti Srbin"?-izdra se opet na mene.

Danas dr.Veselin Savic, sedi za stolom u stanu ujke Djodje Beatovica,  snuzdeno se savio na stolici, pored njega profesor Bosko Tomic ukocen kao zuta mumija. Ono sto ih zblizava je sto su  oba poreklom Hercegovci, jer su Tomici dosli u bratunacki kraj iz Hercegovine, prezivali se Krunici. Povrh svega posteni intelektualci, veliki patrioti. Toliko puta sam slusao da su svu trojicu progonili Nemci,  jer su hteli da mire  cetnike i partizane.

Ujna Ivka stavila obe sake na sto, gleda ih cini mi se radoznalo, kao da ne poznaje svoje ruke, sastavi ih ispred sebe, skoro pljesnu rukama, opet saopsti da je za vreme rata spasavala Leku ( Aleksandra Rankovica) :" Stalno neki problemi. Sta ovo bi sa nama. Kako smo ranije lijepo ziveli. Sve krenu naopacke, nemas vise ni  vremena, ni mira, nesto uvatilo za gusu, dosla neka teska vremena, svaki dan se samo nesto zlo desi , taman podignes glavu, odmah te nesto klepne. Ne da ti da uspravis kicmu, ne mozes nista da uradis,  samo ti se izmigolji, nestade vreme, istopi se, strah Zoro, zivimo u stalnom neprestanom strahu "-u cudu se pita ujna Ivka.. 

Dr.Savic je vrlo posten, lice mu je slika mudrog namucenog coveka. Iako vazi za zastitnika proganjanih, sto vlasti nikako ne vole, zacudo uprkos tome je uticajan, postovan cak i od vlastodrzaca. Valjda zbog postenja, buntovne levicarske golgote kroz koju je prosao,  zato sto je bio u nacistickom logoru. Pa on je Milovana Djilasa zvao " Djido"! Cak mi  lici na nekog  ministra, ali za razliku od njih, nema onaj hladni strogi  izraz lica. Mocan je, ali je dobrocudan.

Nesto ga mori, naboralo mu se celo, nesto mozga, trazi neko resenje " Bosko, Natasa je na psihijatriji na Medicinskom fakultetu, sto mogu uradicu vec sutra"-zabrinuto  kaze dr. Savic. Profesor Tomic je bled, isusen je kao freska, zbog necega je drhtao  iako je u sobi toplo, drzi sal oko vrata,  gleda u dr.Savica ocekujuci neko moguce poboljsanje za  cerku. "Sta je tu toliko strasno, ako je kazala na skupu studenata Arhitektonskog fakulteta  da je njen  otac stvarao Jugoslaviju, a da su sada proganjani."- prosto zavapi   ujna Ivka. Otac nesretne Natase profesor Bosko Tomic pravdao cerku njenom mladoscu :"Ovo su teska vremena,  nije smela to reci, mlada je, neiskusna, napravi gresku"-podize kragnu kaputa,  zima mu je. dr.Veselin Savic skoro da priznaje svoju nedovoljnu moc, da ohrabri oca rece :"Izvukao sam je iz kafeza, bili je stavili sa agresivnom bolesnicom koja je ogrebala po licu, nista ozbiljno. Daju joj elektro-sokove to nije dobro, ali to zasada ne mogu spreciti". -rasiri ruke dr.Savic kao  porazen. Svi se zabrinuse kada cuse da Natasi daju elektro-sokove. "To ostavlja teske posledice na mozak"-sapnu mi mama.

Profesor Tomic i svi prisutni , uprli oci u dr.Savica, hvataju se kao davljenik za slamku za njegovu moc i veze, znaju da je on jos 1947 godine  lecio  profesorovog sina  Misu kome su skojevski huligani slomili kicmu,  samo zato sto je kazao da je Bog stvorio i Tita i Staljina.

Ujko Djordjo potseti snuzdeno da je Natasa bila mucena za vreme rata od Gestapoa, zatim od Rusa, pa sada od titovaca. Na licima prisutnih se pojavise  zbunjenost i nerazumevanje. Neko prosapta:" Cudna vremena". Profesora Boska Tomica uhvati prava drhtavica. Setih se da je ujna Ivka jednom mami kazala da on leti dolazi po vrucini na casove u Trecoj muskoj gimnaziji u sakou i dzemperu, njemu je uvek hladno.
------------------------------------------------------------    -------------------------------------------------------------

Ujko Djordjo da malo smiri prisutne, skrete razgovor na druge teme:"Kad bih ispricao svoj zivot, to bi bio najuzbudljivihji roman, nesto imam nameru da skupljam materijal, ali ja se nisam spremao da budem pisac, najbolje godine sam proveo po zatvorima i ratu, uvek u svakodnevnom poslu".

Profesor Bosko Tomic  drhti,  gleda u zemlju :"Samo da izadje Natasa otuda. Sta ovo bi? Prvo Austrougari, pa onda Nemci, pa Rusi, pa nasi komunisti, na pravdi Boga. Cini mi se da me je zahvatio grip" "Djordjo, nali de malo kafe Bosku"-izusti ujna Ivka. "Zoro, deco sluzite se"-obrati se nama stavljajuci pred nas ciniju sa kolacima. "Sto mogu ucinicu "-okrete se snuzdeno dr.Savic profesoru Tomicu.

Ujna Ivka je Hrvatica, i to iz poznate hrvatske porodice, bliska srodnica cuvenog vajara Mestrovica, a zapala medju velike srpske patriote, stalno slusa  srpske patriotske tirade, Profesor Tomic je bio kum Gavrila Principa, dr.Savica zovu "srpska majka" Beatovici su poznati srpski patrioti, u Austrougraskoj bili po logorima, na sudskim  procesima, ubijali ih ustase, sada ih progone komunisti. Ona se srodila sa njima, i ona postade velika Srpkinja. Ne, ona se ne pretvara, ona iskreno voli Srbe, ali voli i svoje, Hrvate.

Pocese da razgovaraju o Kosti Todorovicu, kako je iz Srbije jacao otpor Srba u Istocnoj Bosni pod Austrougarskom, kako su oni sa njim saradjivali, kako su ga Austrougari na kraju zarobili i spalili u Srebrenici.

Saznah iznenadjen  da je jos za vreme Kardjordja Srbija podrzavala ovaj deo Bosne. Bio neki Karamarko iz obliznjeg Osata, vrlo jak covek, imao veliki crn mladez na obrazu, sve lomi pred sobom, niko mu nista ne moze, od njega zaziru age i begovi, mogao je sedeci da nadbaci kamena s ramena najjaceg Turcina, da pogodi puskom bez greske na 300 metara,  cu za njega Karadjordje , naredi da mu ga dovedu, Karadjordje mu rece:" Ja sam Karadjordje, ti  si Karamarko, "zapita ga koja mu je najveca zelja. Ovaj mu odgovori  ko iz topa, da mu da vojsku da osvoji Osat. Tako i bi, on osvoji Osat koji nazvase"Karamarkovova Krajina".

Svi  prisutni znaju odlicno istoriju, krojili su je oni licno, ili njihovi preci, imaju obicaj da pricaju o proslosti. Pocese o Austrougarskoj, kazu da je zapalila Evropu i svet kada je 1908 godine  proglasila aneksiju Bosne i Hercegovine,  sto je bilo u suprotnosti sa pravilima Beckog kongresa iz 1878 kojim je Bosnu dobila na upravu od 30 godina. Saznah da je Austrougarska tako probudila otpor Srba, pogotovu jer nije bila posle Beckog kongresa ukinula feudalne odnose, u Bosni  osnovase celije pobune, stvorena je Narodna odbrana, nastadose sudski procesi. 

Na Vidovdan 1914 u Bratuncu je bilo dosta sveta, slavio se svetac, veselje, igra se,  peva  u crkvenoj porti. Kada se oko 12 sati pronese vest sta se desilo u Sarajevu, nesto strasno se desilo, narod se poce razilaziti kuci, oko 5 po podne proglasise vanredno stanje, uvedose preki sud, svi se povukose u svoje domove na ulicama se vide samo vojnicke i zandarske patrole. Odmah posle ovog atentata na Princa Ferdinanda 28 juna 1914 bili su uhapseni  Bosko Tomic i Djordjo Beatovic, profesor Tomic je bio optuzen da je bio povezan sa atentatorima, da ih je pomogao u dolasku iz Srbije, majka ujke Djordja Gospava Beatovic, je obesena u Tuzli, kao Srpkinja,  bilo je jos zrtava u tome kraju. Iz sreza Srebrenickog su bili optuzeni za veleizdaju njih 20, medju njima ocevi ujke Djordja i babe Save. Nastade strahovit progon Srba.

dr.Savic iznenadno i svecano izdeklamova kao neki djacic: "Umrli ste za nas, zato zivite u nama, ovaj grob tu nije raka, vec kolevka novih snaga"." Ciji su ovi stihovi izdra se na mene opet? Ujka Ivka me prigrli kao majka govoreci dr.Savicu sa blagim prekorom:"On je suvise mlad, ne zna on to".

Profesor Tomic stavi smezurane ruke na sto, jedva govori:" Hitlerovci pobise  ovog rata mnoge koji su se borili protiv Austrugarske, oni ne zaboravljaju, sve znaju, imaju zapisano, mene su drzali na Banjici jer su znali da sam bio blizak Mladoj Bosni i atentatorima, Nemci nista ama bas nista ne zaboravljaju. " Uzdahnu:" Neka Bog oprosti boljsevickoj bezboziji sto me progoni zajedno sa svima bliskim, ili ne znaju, ili ih zloupotrebljava Antihrist, drugi sve znaju, svi stite svoje, a mi Srbi i Rusi kratko pamcenje imamo."

Vidite li vi ovo, profesor Tomic ustade uznemiren i ljut pokazujuci svima novine POLITIKU, brzo lista, nadje stranu i procita : “Americka delegacija izvrsila uvid u stanje u jugoslovenskim zatvorima i izrekla pohvale da su na vrhunskom nivou, na nivou americkih zatvora". Profesor Tomic se ogorcen zakaslja, ne moze da dodje sebi, onda jos ogorceniji smognu snage : “A vidite sta pise dalje -Americka delegacija izrazava velike pohvale demokratskoj Jugoslaviji  koja primerno postuje osnovna ljudska prava". Profesor Tomic revoltirano baci novine na sto:"Sta je ovo, oni ovde nas progone, narod pisti pod cizmom titovaca, a Amerikanci ih hvale da ovde postuju ljudska prava, pa tako ih jos vise podbadaju". dr.Veselin Savic zeli da objasni stav Amerike:" Ama znaju oni dobro da je ovde strahovlada  zlikovaca, ali ih hvale da se ne vrate Rusima"."Jok"-uzviknu ujka Ivka lukavo "komunjare prevarile Amerikance da se ovde postuju ljudska prava". Umesa se ujko Djordjo:"Kao da su Amerikanci naivni,  sve oni vide i znaju, tako rade jer im tako odgovara". Profesor Tomic najednom dobi neku neobicnu snagu, uspravi se,  ustade i butnovno odrecitova:" Njegos je najpismeniji, Princip najveci heroj ravan Obilicu".

Pocese da mu pridrzavaju zimski kaput, on metnu sal, podvi revere, brzo ode ocajan , pozdravivsi se uctivo sa svima. " Ujko Djordjo kada on izadje rece svima:" On je bio zadojen idejom jugoslovenstva, i ja isto, nije cudo, nas san je bio da svi Srbi,  svi juzni Sloveni zive pod istom kapom". Dr.Savic dopuni:" Hteli smo da se ujedine svi Sloveni"."Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca bi uspela da nije bilo mesanja sa strane, sto mi danju sagradismo neko nocu razrusi. Srusi se Kraljevina Jugoslavija kao kula od karata."-"A sta ce komunjare napraviti od ove nove Jugoslavije"-zapita se tuzno ujna Ivka." Nista dobro" klimnu glavom dr Savic. Onda nastavi:" Djido uvide da nesto ne valja, nije to ono za sta se on borio, oterase ga u zatvor"-opet poce dr.Savic." Kazu  za Djilasa da je i on bio kruti birokrata"-upade ujna Ivka."E, nije bas tako, moro je da radi kako mu se naredi, tu vlada podzemlje, nevidljivo jezgro, kako oni kazu tako je moro igrati i Djido, zato se i pobunio"-iznese svoje saznanje dr.Savic.

dr Savic izusti sve same najvece pohvale:" Bosko je ziva legenda, bio je najomiljeniji profesor Trece muske, mucila ga teska reuma,  objavio je 1935 knjigu PJESME FILIPA VISNJICA i nekoliko clanaka o Gavrilu Principu.".Ujko Djordjo se snuzdi:"Ono sto se njemu desava od 1941 do danas od njega stvara tragicnu licnost, oterase ga 1952 u prevremenu penziju". Ujna Ivka se umesa:" Eh, prvoborci ove druge revolucije nisu dobro prihvatili prvoborce one prve revolucije".
.

Saga o..icima-q-30 marta 1953 godine-Balerina Dusica Sifnios i njen lepi prijatelj.

Dusica Sifnios je vrsna balerina, povrh svega je  istinska plava lepotica, svi joj se dive. Deluje vrlo produhovljeno. Sifnios je grcko prezime. Otkud grckog porekla a tako izrazito plava kao neka Nemica? Verovatno se njeni grcki preci mesali.

Ona se cesto sastaje ispred Spomenika  Knezu Mihajlu na Trg Republike sa jednim vrlo neobicnim covekom retke muske lepote.On je kao i ona neka leprsava duhovnost, neobicnog  vrlo produhovljenog izraza lica, kao zift  crne kovrdzave kose, mlecno belog tena lica. Obadvoje deluju nestvarno. Verovatno je i on baletan? Ili je muzicar? Mozda je glumac?

Saga o..icima-r-1april 1953 godine-Ko je iselio skolsku drugaricu Zagorku Tomic i njenu porodicu iz stana.

Zagorka Tomic je skolska drugarica. Vidjao sam je cesto uvece u Knez Mihajlovoj i na Kalimegdanu, uvek je bila sa dve godine starijom sestrom Jelenom , koja takodje ide u nasu skolu . One su slicne, crnomajaste. Stalno su zajedno, obicno  same, deluju tuzno, monotono setaju sa jednog na drugi kraj strafte.  Jave mi se nehajno u prolazu. U poslednje vreme Zagorka se nekako promenila, samo skrene pogled sa mene, kao da me ne vidi. Nesto se naljutila. Zasto?

One stanuje u Siminoj ulici, tamo blizu velikog zatvora, ispod Kolarcevog univerziteta. Djordje Marjanovic je novi mladi pevac koji stice popularnost, pevao je  veceras u susedstvu, na Kolarcevom univerzitetu, on je izrazito crnomanjst, ima velike podocnjake, suv je i visok, ne izgleda nekako mnogo zdravo. Cuh  da uzima drogu. Kazu da ga izdrzava neka starija zena. Ne verujem u to, tracevi. On je zaista talentovan pevac. U pauzi se skoro sudarih u foajeu sa Zagorkom "Druzis se sa Svetom Cukom, znas ti ko je njegov otac, onaj iz Rejona sto nas je isterao iz naseg stana, ubacio nam u stan pijance i razbojnike"-okrete mi se ljutito u prolazu . Njena sestra je samo uhvati za ruku nervozno, odvuce je od mene:" Pusti ga, sta te briga". 

Ovakve priceo o Svetinom ocu sam cuo i ranije, u sta nisam poverovao. Vise puta sam sreo njegovog oca, deluje kao porodicni covek, ljubazan, odmeren. Stan im je skroman. Da je on takav on bi sebi prigrabio veliki stan? Sveta je kao i ja cesto bez novca za bioskop, igranke. Skromno je obucen. Prema njemu se profesori ne odnose sa uvazavanjem kao sa nekim drugim djacima ciji su roditelji uticajni.

Sutradan na odmoru odlucih da o Svetinom ocu porazgovaram sa Dejanom Vujinicem. Ni govora, Deja nece ni da cuje o takvim pricama koje ocenjuje kao intrige i lazi." Svetini su veliki Srbi, ustase im poubijale rodbinu kao i meni. Svetin otac ne odlucuje, drugi odlucuju o stanovima, on je samo sluzbenik, izvrsilac tudjih naredjenja".

Cuo sam u skoli da je Zagorkin otac saradjivao sa Nemcima za vreme rata. Pitam Deju da li nesto zna o tome? "Netacno, njen otac lekar je morao da operise nemackog oficira, da je odbio zavrsio bi u logoru. Lekar nema politicku pripadnost,  on svakog leci, ispravno je postupio..". Setih se Zagorkine price da je njen otac bio nepravedno  optuzen za saradnika okupatora, da mu je zbog toga bilo sudjeno, da je bio hapsen, proganjan. Sada mi je sve bilo jasnije. On je bio nevin. Kao i moj otac.

Saga o...icimas-2 april 1953 godine- Tito vara Sovjetski Savez.

Nemam koncentracije da citam neke deblje knjige, procitam nesto kratko, na brzinu. Pade mi u ruke neka kupusara, citam bez veceg udubljivanja, Marlinski je bio ruski pisac, koji je opisivao pojavu "suvisnih ljudi " u Rusiji u vreme kraja 19 i pocetka 20 veka. Razmisljam o brojnim pacenicima koje sam sreo dosada, pa zar ovde nema toliko"suvisnih!"ljudi. ?

Povremeno sam raspolozeniji, bolje razmisljam, veseliji sam. Kao da se nista tesko i neobicno sa mnom ne dogadja. Jednostavno, ponekad zaboravim bolnu stvarnost. Voznja kajaka, treninzi u fiskulturnim salama, dobra hrana krepe i vracaju snagu. Osecam da sam u boljoj fizickoj kondiciji, ali me narocito odusevljava sto mi se cini da najzad pocinjem da dolazim sebi, kao da se budim , osvsceniji sam. Ozaren zbog necega, valjda potstaknut Marlinskim, ili bolje prospavanom noci, zapitah brata da li se seca kada su nam na pocetku rata na Drini dva Uzovnicanina objasnila da rec Tito znaci- Tajna Idealna Teroristicka Organizacija. Gleda me  nezainteresovano, njega politika nimalo ne zanima, svim svojim srcem se  predao muzici, clan je jedne poznate dzez grupe u Beogradu, vrlo je trazen za svirke na igrankama.

Zanimljivo, toliko zelim da idem povremeno u Zemun, da sretnem stare drugove Zemunce, da obidjem omiljena mesta, nikako da to ucinim. Uspeh jednom da odem do Zemuna. Nekako mi se ne svidi.

Zaboravih Zemun kao i Nis, Krusevac i Zitkovac.Tamo gde su u mojoj proslosti ovi gradovi zjape prazni prostori, kao da ih je neko isekao makazama. Setih se opet namah francuskog psihijatra P.  Janeta,  pokusavam raniju tehniku prisecanja, povezivanja,  pocnem, nemam jos snage, iako se osecam ojacan jos nemam pravog motiva, ostavljam to za neko bolje vreme kad mi se potpuno vrati moc koncentracije. Moram jednog dana da to radim temeljito.

Onda se trgoh, setih se opet  skole, sve se u meni zamraci.
-----------------------------------------------------------------    --------------------------------------------------------

Brat me je inspirisao da pocnem da sviram cug trombon, ne da se posvetim klasicnoj muzici, nego da bih mogao da sviram na igrankama. Cini mi se da nisam nadaren za muziku, crtanje i matematiku, mozda matematiku nisam vezbao, secam se kao iz magle da sam u nizim razredima briljirao iz matemtike, otkud kasnije los uspeh u matematici? Sada kao u magli otkrivam da imam dara za biznis, knjizevnost i drustvene nauke

Upisah se u Muzicku skolu "Stankovic ", profesor  cug trombona je  Konstantin Satrov, izbeglica iz carske Rusije, svira prvi trombom u Beogradskom simfonijskom orkestru, jednom od najboljih u Jugoslaviji. On je  srednjeg rasta, vec poodmaklih srednjih godina, dezmekast , procelav i prosed, sa naocarima na zelenim ocima, ima lepu sivu masnu, vise lici  na nekog  pragmaticnog birokratu  savesnog sluzbenika ministarstva, ili na strogog ali dobrocudnog profesora, nego li na osecajnog muzicara. Rece mi smeskajuci se blagonaklono:" Ti izgleda ne zelis da se bavis klasicnom muzikom, nego zelis da se priucis i da sviras na igrankama". Shvatih da je mudar i pronicljiv, nisam to glasno odricao, cutao sam gledajuci ga  uctivo pomalo postidjen njegovom pronicljivoscu.

Medju nama se stvori iskreno prijateljstvo, profesora  kome je njegov ucenik simpatican, i ucenika koji  ceni  svoga profesora, jednog od najboljih  trombonista u zemlji. Narocito mi je bio zanimljiv zato jer je izbeglica iz Rusije. Jednom mi je ispricao da je  iz Habarovska u Sibiru na Dalekom istoku, gde je ziveo pre Oktobarske revolucije, ova pricica je dala posebnu draz  nasim susretima, kada je doslo do pobede Crvenih, izbegao u Kinu, a odatle brodom dosao u Rijeku , zatim u Beograd. Kaze da je putovanje brodom od Kine do Rijeke trajalo mesec dana. Setali  smo  povremeno beogradskim ulicama , narocito Knez Mihajlovom,  njegova supruga je  slicnih godina, uvek vrlo nasmejana i ljubazna,  nemaju decu. Jednom mi je kazala de je Jevrejka , da je za vreme rata bila u logoru.

Vremenom se izmedju profesora Satrova i mene  razvio izuzetno prijateljski  odnos koji je trajao godinama. Zapazio sam vrlo zanimljivu stvar koju nikako nisam mogao sebi razjasniti: poznanstvo sa profesorom Satrovim je delovalo na mene umirujuce. 
-----------------------------------------------------------     ------------------------------------------------------------------

"Tito ima i drugo znacenje, ti to, tj ti uradi to, znas oni su  izvanredni masovici i organizatori"-rekoh  bratu skoro sapucuci. On se osvrce da neko ne prisluskuje. Nije mi nista odgovorio, cuti nezainteresovano . Ni sa kim nisam imao obicaj da razgovaram o politici, brat je poverljiv, sa njim se moze o svemu razgovarati.

."U reci Tito, ima rec TO, a to je najvaznije", rekoh mu  pobednicki misleci na moje skromno znanje  psihoanalize. Uspeo sam nedavno, mada nevoljno i bez dublje koncentracije da procitam Frojda."To, Frojd je objasnio To, potsvest”, citirao sam mu rec To na stranim jezicima, a sto sam video u dragoj knjizi Sveznanje, onoj jos iz vremena II Svetskog rata., “To se na stranim jezicima kaze  :Das, It, Ca.  Masovici idu pravo u podsvest  ljudi, manipulisu njima bez da oni to znaju" On odmahnu glavom  poluzabrinuto, poluljutito, ovo ga nimalo ne interesuje,  vidim da se cudi otkud meni takva razmisljanja. Ali ja znam, cesto zaticem sebe da razmisljam o politici. Znao sam dobro sta su Rusi i Sovjeti, odrastali  smo nekoliko godina do 1948 godine u ondasnjoj pro-sovjetskoj Jugoslaviji, citao sam njihove pisce, gledao  filmove, znao politicare  i njihovu  moc, a u isto  vreme bio dobro svestan  kolilko su sovjeti bili infiltrirani u ovu zemlju, da je njihov uticaj u komunistickom pokretu presudan, a uprkos toga se najednom malena Jugoslavija odvojila i navodno pobedila grandiozni SSSR,  gde sunce nikad ne zalazi, i Staljina.!? Cak slusam polujavno neke mocne ljude koji se pozivaju i dan danas na neku nevidljivu sponu sa SSSR-om.

Sve to sa 1948-om mi je izgledalo nelogicno, nestvarno, logicki  lomljivo kao moguca stvarnost. Sumnjao sam u neke zakulisane  igre Rusa sa Titom, u moc razmisljanja Tita, radnika koji je na celu zemlje. Ili je on preruseni ruski covek?  Setih se price o jednom malom  ruskom Jevrejinu na Krimu, kada su posle rata dosli u posetu birokrati iz grada u skolu,  jedan od njih  ljutito rece da nema struje u skoli, trazio je da se upali sijalica, kritikovao je direktora, mali Jevrejin ustade i kaza mu glasno:" Nije cudo, elektricari su sada politicari" i pokaza na njega. Ovaj se namrsti i izadje bez reci. Pa i Tito je radnik-pomisljam, na celu drzave treba da bude obrazovan naucnik. Radnika je lako varati.

"Tito je lakoveran, kao da su Rusi tako naivni da dozvole da se on od njih odvoji, to je igra kojoj Tito nije dorastao"-rekoh u dahu bratu umisljajuci sebe u ulozi pronicljivog politicara.

Brat ustade i izadje iz sobebez reci,  skoro demonstrativno.

Saga o..ic ima
St-12 maj 1953. godine - Hapsenje: Islednik, poslasticar Serif, i gospodjica Zaklin.

Tramvaj "dvojka" je prepun, obilazi siri centar Beograda sve u krug,  kao Mesec oko Sunca. Vela Markovic, nerazdvojni skolski drug me ceka u tramvaju kod nase gimnazije, u Dusanovoj ulici, ici cemo u bioskop "Slavija". Daje se film "Osveta Crvene vestice", u glavnoj ulozi je  Dzon Vejn. Vec sam gledao ovaj film , hocu jos jednom. Visoki i muzevni Dzon Vejn plemenitog izraza lica, je silazio  po ko zna koji put  u gnjurackoj opremi duboko u utrobu mora,  vadio je  blago iz potonulog broda  "Crvena vestica". Izlazeci  sa dna mora u skafanderu  istovarivao bi muljave sanduke zlata obrasle skoljkama i morskom travom, onda bi se opet po ko zna koji put vracao  hrabro u tamne dubine.
Pocese da se obrusavaju katarke, jarboli, priblizi se opasno ajkula, kao da ga potonuli brod zbog necega opominje, ali u isto vreme ga namamljuje da udje sto dublje. On prosto prkosi nekome, kao da cini nesto nedozvoljeno, nimalo ne hajuæi za sve vidljivije znake opasnosti. Sticem utisak da davno potonula "Crvena vestica" nije zaboravila neki njegov raniji dug,  hoce da ga kazni zbog necega.

Bioskop "Slavija" je divan kutak, u njemu se lepo oseca. Narocito je zimi uzbudljivo, dok napolju brise ledena kosava, u hodniku bubnji  ogromna furuna  sireci toplinu, oko nje posetioci greju prozeble ruke, neki su pak susili pokvasenu odecu. Zgrada  bioskopa je mala, prizemna, ali je sala prostrana,  stvara  vrlo prijatan osecaj intimnosti. Pred bioskopom su cesto bili tapkarosi (preprodavci karata),  samo zuje:"Karta vise!". Pored njih stoje prodavci za malim stolovima, a na njima fiseci sa pecenim slanim semenkama. Bilo mi je zabavno da osluskujem  glasno grickanje semenki, koje gledaoci ispraznjene bace pravo na pod.

"To su  njeni danajski pokloni”- setih se scene kada  se razvaline potopljene Crvene vestice, duboko na dnu mora, zbog necega osvetnicki obrusavaju  na gnjurca Dzona Vejna, koji je ponovo po ko zna koji put silazio u njenu utrobu da bi vadio zlato,  istrulele razvaline broda se iznenadno obrusise, pritisnuse ga, voda ulazi polako u gnjuracku opremu ispod skafandera, penje mu se ka licu, dodje do nosa, polako ulazi u oci, Dzon Vejn  iako se davi se osmehuje smireno, prkosno, pobednicki. On je i kad umire nepobediv, neunistiv.

Neko u tramvaju spomenu da je iznenada umro neki poznati politicar. Vela kao da se tog trena necega priseti, uhvati se obema  rukama za glavu :"Bas smo budale, danas je Dan zalosti, drzavnik.... umro iznenada od srcanog udara , bioskopi ne rade. Hajmo na Kalimegdan". Vela stanuje tamo negde ka Kalimegdanu u strmoj  ulici sto se penje od Dusanove ka Vasinoj ulici, zajedno sa roditeljima i tri sestre, ima i mladjeg brata. Njegov otac je bio sudija Vrhovnog suda.

------------------------------------------     -------------------------------------------------------------

Naidje iznenada kontrolor,  sa njim milicionar. Polovina putnika je bez karte, to se cesto dogadja, nemamo karte ni Vela ni ja, ali se natmuren milicionar okomi bas na mene, kao ljutit bokser u ringu. Zgrabi me cvrsto za misicu i u Karadjordjevoj ulici pre Zeleznicke stanice me izvede pravo u pomrcinu parka, stavi mi lisice na ruke. "Zar zbog tramvajske karte lisice?" - cudim se u sebi dok me bolno zulja hladno gvozjdje lisica. Vodi  me  cuteci u pravcu Zeleznicke stanice, bas kao da sam neki ulicar. Skoro isto ovako je bilo pre nekoliko godina kada sam bio bez karte u autobusu iz Zemuna, i na istom mestu, kakva cudna slucajnost?-razmisljam. Skoro niko nije ni zapazao lisice na mojim rukama. Poneki prolaznici pogledaju radoznalo, samo okrenu glavu prema nama u brzom prolazu. Mozda misle da sam dzeparos, ili odbegli domac?

Zacuh bubnjeve i zurle, Albanci sezonski radnici odlozili testere, pelivani goli do pojasa  namazani uljem se  rvu u parku  glasno ratoborno uzvikujuci. Dok sviraju zurle, grme bubnjevi, hvatali bi rukama gola uljem namazana snazna tela partnera, klize zilave ruke ocvrsle od teskog fizickog rada .Drugi  su igrali sotu. Bas ih briga za prolaznike, kao da oni ne postoje, kao da je ovo njihovo dvoriste, jednostavno ne haju  nimalo sta drugi misle o njima?

Cudna je psihologija Albanaca, oni su  drugaciji, namrsteni, zovu ih prezrivo Siptari. Reci nekome da je "kao Siptarin "je istinska uvreda. Narod u krizi-razmisljam. Zasto su u krizi ? Oni nisu integrisani ovde u Beogradu, tavore. Ali zasto je tako? Sa Ciganima je jos gore ? Zasto? Citam o zapadno evropskim narodima, oni sretno zive. A mi ovde svi zajedno tavorimo. Ne bi se moglo reci ni da su Srbi u mnogo boljem polozaju nego li Albanci i Cigani, i Srbi vegetiraju, kao biljke. Zasto su zapadni narodi sretni a mi ovde na Balkanu smo se  patili oduvek, i dan danas?. Nisu oni od nas genetski bolji, ima tu nesto drugo? Bili su, ovog puta, vecinom plavi. "Otkud Albanci plavi?" pomislih, "oni bi trebalo da budu crnomanjasti". Mesali su se sa juznim Slovenima. Milicionar me povuce udesno, osetih blag bol u ruci - zaboravih na te misli.

Dodjosmo pred staru oronulu beogradsku glavnu zeleznicku stanicu okruzenu ruiniranim zgradama, sa kojih pada malter, nisu krecene decenijama. Volim zeleznicku stanicu, uvek bi me podsetila na putovanja, seobe, jug Srbije, Makedoniju. Hteo bih negde da otputujem, da ovo sve zaboravim, da pobegnem odavde iz ove tuge. Prodjosmo pored orijentalnih poslasticarnica preko puta zeleznicke stanice, cistac cipela Ciganin, udara iz sve snage cetkama po postolju, lici na cirkuzanta iz cirkusa "Adrija",  bukom je privlacio musterije. Pustio radio do daske, ulica odzvanja od orijentalne muzike. Jedan prolaznik se obrecnu na njega: "Nije ovo Istambul, promeni!".Cistac poslusno okrete, zasvira setna i melanhlolicna madjarska muzika, a isti glas ponovo ljutito podviknu:" Nije ovo Budimpesta!" .Cistac opet okrete dugme, zasvira  veselo srpsko kolo. Milicionar, drzeci me snazno za  misicu, kao neki vazan ulov, nadje snage da se okrene preteci prema prolazniku koji zahteva promenu muzike. Toplo je, ispred zeleznicke stanice banu grupa Cigana, bubnja mali dobos, vode braonkastu mecku, mecka cupka  trapavo po ritmu, po koji prolaznik bi bacio kovani novcic.

-----------------------------------------------------          --------------------------------------------------------------------

Milicioner me uvede u zgradu zeleznicke stanice, tamo ispred koloseka. Uvek sam se secao  filma Agate Kristi, " Ubistvo u Orijent ekspresu" , u kome je se upravo prikazivala bas ova ista zeleznicka stanica. Neverovatna slucajnost, upravo videh isti natpis, pise kao i u filmu cirilicom "Posta". Setaju se nekakve tajanstvene osobe, vazne brkajlije, ili ljudi sa malim crnim brcicma iznad usana, kao Hitler, ili Carli Caplin- isto kao i u filmu. Balkanski agenti su stalno na duznosti -prosto se zacudih sopstvenoj, pomalo neobicnoj  pomisli .V aljda prate strance, kojih je uvek bilo na zeleznickoj stanici.

Uzivam u posmatranju vozova i putnika, volim snazna osecanja, ovde uvek vlada neobicno  raspolozenje: ispracaji, suze, mahanja. Jedna moja lepuskasta skolska drugarica mi je jednom rekla:" Ti volis da ides na zeleznicku stanicu, priznaj mi,  hteo bi negde da  pobegnes, da sve ovo zaboravis". Zamislih se: ona je u pravu. Ali zasto ne volim Beograd? Na ovo pitanje imam nekakav, uvek nedovoljno jasan odgovor. Toliko puta sam razmisljao: "Sta ciniti?  Da li su mozda moji odlasci na Zeleznicku stanicu zaista  podsvesna zelja da pobegnem od surove stvarnosti. Ali, zasto je stvarnost ruzna? Da li je tako svugde u svetu? Ili sam ja u pubertetu? Mozda je drugim Beogradjanima dobro? Opet sa zebnjom pomislih na oca kome su godinama  zagorcavali zivot neosnovanim sumnjicenjima da je za vreme rata saradjivao sa cetnicima.

Prosetacu sutra pored Doma u Drincicevoj ulici, mozda cu je sresti, da li cu imati hrabrosti da joj pridjem? Ako nista drugo cucu setne tonove klavira koji dolaze odnekle odozgo iz krosanja drveca. Mozda to ona svira ? Gleda me u mislima tuzno, cuti, ali mi taj pogled sve govori. Ona! Sve vise mislm na nju.

Milicioner me uvede sa lisicama na rukama u jednu zgradu sa strane, malo podalje od koloseka, na kojoj pise:"Stanica milicije Savski venac". Popesmo se na drugi sprat. Uvedose  me, uzese zacas podatke. Uplasen sam da ce biti grubi prema meni. Dezurni milicioner mi kaza hladno da sacekam.

Omanji hodnik je  prepun skitnica, beskucnika, svakojakih prestupnika, boema, pijanaca, sitnih lopova, prostitutki, debila i ludaka. "Talog Beograda" – pomislih. "Pa i ja medju njima" - skoro da se zastidih. Dokle ce ovo da traje? Da li ce obavestiti roditelje gde sam? Ali ja nisam ovde zato sto sam nesto skrivio,  bez karte se vozi vecina mojh drugova, ovo nije prestup za zatvor. O cemu se onda radi, otkud ja ovde, da li je ovo slucajnost? Ili je nesto drugo po sredi?

Tu je devojka   prosjakinja-prostitutka, znam je, cesto sam je sretao oko Zeleznicke stanice, izrazito crna, srednjeg  rasta, sa izrazenim oblinama, ali je nema i nagluva, vidi se po izrazu lica da je dusevno zaostala. Obicno je vidjam po okolnim ulicama, prilazila bi  namernicima  drzeci u rukama kartonsku kutiju sa tekstom da je gluvonema,  moleci da joj udele novca. Mislio sam da je Ciganka, zato sto je vrlo crna, saznadoh kasnije da nije. Na kraju, zar je to vazno? Ljudi su joj  ponekad  ubacivali novcic u kutiju, desavalo se da je ko je hteo odvede leti na neku obliznju poljanu, ili pak zimi u neki stan. Ona nikad nije odbijala, a cesto su je prevarili  ne htejuci da joj plate uslugu. Jednom  izlete iz jednog obliznjeg sumarka, polugola, pokazuje  na nasmejanog vojnika mimikom i prstima, sta joj je uradio, mumlala je mlatarajuci  rukama u njegovom pravcu  :"Pare, pare". ( Napomena: ovu prosjakinju sam video  posle toliko godina 1998. godine na Glavnoj zeleznickoj stanici u Beogradu, u kafani na peronu,  skoro na istom mestu kao daleke 1953;  uprkos skoro pola prohujalog veka bila je takoreci ista, mladalackog izgleda, srecna, puna nade, sa istim papirom u ruci, isti tekst, moli za novac. Kako uprkos krajnje tegobnog zivota nije ostarila, kako je sacuvala zdravlje, izgled, kako nije dobila neku bolest, sidu; mnogi  milioneri, milijarderi , bi dali sve da sacuvaju takav izgled u starosti, da imaju vitalnost, a ona sve to postize - gluvonema beogradska prostitutka ! Ima vrlo cudnih stvari u zivotu).

Jedan mladic, jak i snazan, u majici ispod koje se valjaju nabrekli jastucici misica, pevusi bezbrizno i tiho kroz nos: ”Duni vetre duni, sa Avala jace i obrisi suze devojci sto place!”. Iznenada iz cista mira poce da pljucka skoro drsko na ledja uniforme milicionera koji  stoji ispred njega u hodniku. Ovaj  se pravi da ne vidi. Uletese jarosno dva milicionera sa pendrecima , okomise se na jadnog mladica kao vuci na jagnje,  mada je se zestoko branio, premlatise ga. Uvukose ga iz hodnika u celiju da ga skoro onesvescenog posipaju kofama hladne vode. Jedan rece besno: ”To je onaj iz Piromana, gde god makne prosipa sirce, majku li mu kulacku njegovu !” . Otkud znaju da su mu roditelji kulaci? Da li su ga zbog toga uhapsili? Sta prica, gde, kome?
---------------------------------------------------------          ------------------------     --------------------------------

Dodje  red na mene. Bio sam vise zbunjen, nego uplasen. Najvise sam ponizen, neko ima nesto protiv mene? Ko?Zasto? Moji roditelji nisu nikakve vazne licnosti, ne bave se politikom. Nisam nista ucinio? Ipak izgleda da je porodica u nemilosti zbog oca?

Islednik je povisok, sredovecan, svetlosmedj covek,  vise lici na nekog intelektualca, na suvonjavim ramenima mu prosto visi milicionerska uniforma, izraz njegovog  lica je odavao razumnog i mudrog coveka, ucini mi se neki dobricina, ali se odmah ohladih kada  me pogleda prodorno, u njegovom pogledu predosetih nekakvo lukavstvo, skoro podmuklost. Cini mi se da on moze zacas postati surov. Rekoh mu uctivo, skoro preplaseno: " Nisam imao kartu priznajem, izvinjavam se,  siromasan sam,  i drugi nisu imali karte, moj otac ce da plati kaznu, necu vise nikad ici bez karte". "U miliciji se ne govori, nego odgovara na pitanja"- skoro me prekori". Nego, ostavimo kartu , kakve ti to viceve pricas tamo u skoli, na odmoru, nesto o radijatorima. Aaa, zasto ti remetis nastavu  "?- nastavi on, skoro cerekajuci se.

Zacudi me da ne govori o karti za voznju, nego o radijatorima? Otkud on zna da ja remetim nastavu?  Zar je moguce? Pa, islednik se izrece,  nisam, dakle, ovde zbog karte, nego zbog politickih viceva.

U jednoj sekundi u meni blesnu novo saznanje, koje ce iz korena izmeniti ceo moj buduci zivot i  predstavu o sebi :" Dakle, ja sam danas uhapsen zbog politike, dakle ja sam zrtva politickih progona,  ja sam los djak u skoli jer su me  progonili, nisu drugi bili bolji od mene, u sta sam skoro bio poceo da verujem, nego su protiv mene nahuskavali amoralne profesore. Ja sam zrtva diskriminacije u skoli, da nije toga, bio bih sada odlican, kao i ranije, pre dolaska u Beograd". Ovo neocekivano saznanje me neverovatno obradova, sve godine ponizenja zbog loseg ucenja nestadose u paramparcad, odjednom poce da mi se vraca  ranije samopouzdanje, ja sam opet odlikas, popularan, samouveren, jak. Postadoh pobednik, oni su pogonitelji, a ja nisam los ucenik. Kao da se ponovo radjam. Vratih se godinama unazad, izviru uspomene, kao da se dizem  iz mrtvih. U meni sve peva od srece, od danas ce biti sve drugacije. Imaju i medju profesorima svoje saradnike. Kako sam samo bio naivan tolike godine, kako se nisam setio razrednog staresine iz Nisa, koji mi je otvoreno saopstio da ne mogu biti odlican zbog politickih razloga. Ko zna sta ih lazu, moj otac nije cetnik, ja sam nevin. Oni neosnovano progone moga oca? Zasto ? Pa oni progone i neke moje srodnike. Nece moci vise to da mi cine - snaga navre iz mene kao talas plime kada zapljusne obalu. Sevnu pomisao u tami duboke  potsvesti na Obilica, Gavrila Principa, slavne pretke, treba mi ovim zlotvorimo da pokazemo ko smo mi, kakav smo mi narod, ali se zacas ova pomisao ugasi, nesto je vrati u potsvest, odmah zatre.

Islednik ne razume zasto ja remetim nastavu, treba da mu objasnim o cemu se radi. Mozda  su me lazno predstavili u njegovim ocima, kao asocijalnog? Kao sto lazu za oca, ima naivnih  medju onima na vlasti, koji su mozda poverovali u lazi o ocu?  Ako su politicki razlozi po sredi, kako su znali da nemam kartu u tramvaju? Svakako su se raspitali  kod drugova, znaci oni imaju svoje agente i medju djacima? Vlast je nesto sveznajuce – pomislih.

Biti ili ne biti-pitanje je sad, odlucih da budem vrlo smiren, da razmisljam o svakoj reci. Treba da islednika ubedim da volim narodnu vlast i druga Tita-to je sada najvaznije od svega.

"Tacno je da sam  pricao taj vic o milicioneru i radijatoru , ali pricaju i drugi, tu nema nicega politickog, to je bezazlena sala" - ne pravdam se, nego objasnjavam uctivo. Shvatih da se upustam u slozenu igru, islednik je profesionalac, ali on ne  zna ono sto ja znam, zelim da iskoristim ovo moje preimucstvo, cilj mi je da islednik shvati da sam ja nevin, i da moj otac nije nikada bio cetnik. Islednik se nekako raskravi, priblizi mi se  smeskajuci se, shvatih da ume sa mladima: "Hajde, ispricaj mi taj vic!". Poceh glumu mladica pred islednikom, skrivajuci svoja saznanja o politickom kontekstu, cilj mi je da ga ubedim da sam iz politicki lojalne porodice, i da sam ja sam takodje lojalan. Pomislih ima mozda sina mojih godina, poceh veselo :"Razgovaraju jedan milicioner i neki covek,  milicionar rece tom coveku: "Kakvi su ovo gladijatori ovde?" pokazujuci mu rukom na radijatore uz zid prostorije. "Ama to nisu gladijatori, to su radijatori"-odgovori mu sagovornik. "Izvinjavam se, pogresio sam u termitima" dodaje milicioner. "Ama ne kaze se termiti, nego termini"- rece mu taj covek. "A, da" nastavi milicionar, "u pravu si, pogresno sam se odrazio, umesto da kaze izrazio".

Islednik me gleda, smijuljeci se sebi u bradu,  guta udicu, uvidja da sam nevin, -pomislih, dodirnu mi lakat, skoro sa simpatijom: "Dobro je, uctiv si, ne kazes "milicajac" potsmesljivo, nego kazes uctivo "milicionar",  vidim da ne zelis da se podsmehujes narodnoj vlasti, ama ti si, momce vragolan." ."Moji roditelji su  posteni i skromni ljudi, postuju vlast, vaspitali su nas decu da uvek postujemo narodnu vlast"-rekoh skoro ganut.

Islednik se naglo uozbilji, gleda me ispitivacki, kao da opet nesto sumnja? To sa politikom je slozenije, da mu nisu pricali za politicke izjave deda Vase i Velizara? Ukoliko jesu, kakve veze ja imam sa tim? Setih se reci druga Tita: "Deca ne smeju snositi posledice zbog politickih gresaka roditelja." Ko zna sta su mu sve napricali. Islednik se opet namrsti: "A sta je to bilo na Kalimegdanu, a, vezujete novcanicu kanapom, pa iz zbunja, kada se ljudi  sagnu da uzmu, vi povucete, da li ti znas momce da ste tako jednog naseg milicionara podvrgli ruglu". Odmah mi sinu: izgleda da on misli da sam ja zatrovani politicki neprijatelj, zeli to da proceni? Ispricah mu za taj dogadjaj  sa milicionarom, visokim mladicem, istinskim dzinom, nekim Bosancem: vide on papirnatu novcanicu u travi, pomice je vetric, on se osvrnu da vidi da ga niko ne gleda,  saze se naglo da je uzme. Dunu  vetric jace, a moj drug povuce blago  kanap, milicionar  se pruzi da uhvati novcanicu, misleci da je nosi vetar, ne prepoznajuci kanap, odjeknu glasan smeh svih koji su to posmatrali.

"Razmisli mladicu, tako se ne radi, narodna vlast se mora postovati". Nastavljam zacrtanu strategiju, zelim da se predstavim u pravoj boji, da vidi da sam posten, iz patriotske porodice, da volim narodnu vlast. Ne ja njega ne zelim da prevarim, da ga nadmudrim,  iskren sam :"Mene takve sale ne privlace, ja sam tu bio sa drugovima slucajno, a onaj koji je drzao konac, njegov otac je inspektor milicije"-gledam ga iskreno u oci. "Stani, on to moze, jer je njegov otac nas saradnik, ali ne mozes ti .Videla zaba da se konji potkivaju, pa hoce i ona" - nastavi  on pomirljivo, ali strogo. Shvatih da stvari ipak idu nabolje, da on ipak prepoznaje da ja nisam zatrovani reakcionar.

" Vodi racuna mladicu, sta radis i govoris, cujem da si nesto pricao o imenu druga Tita "- on se vec nasmeja poluglasno skoro dobrocudno, "Bavi se  pametnijim poslom."

Ovo vec postaje ozbiljno. O Titu nigde nista nisam pricao, sem ono sa Borom. Bora to nije nikome kazao.To ne mogu znati nikako. Da se Bora nije negde izrekao? Druga Tita svi volimo i postujemo u porodici, druga Tita sam video u avgustu 1941. godine u planinama  iznad  Drine, sve mu  ispricah. Rekoh mu za docek Tita u Zitkovcu, koliko i zasto volim pesmu "Drug nam  Tito borac za slobodu, vodi narod svoj". On me gleda vedro, iz njegovih ociju se prosipa veselost. "Ama ovaj islednik je vrlo lukav, ume da bude beskrajno drag, ume sa mladima"- svestan sam novog obogacujuceg  saznanje o policajcima..

"A zasto ti prekidas nastavu u skoli, sta je to sa tobom", upilji on opet u mene ispitivacki, ali ovoga puta strogo. Spazih da se islednikovo raspolozenje prema meni stalno menja, cas je prijateljsko, cas postane skoro pretece. "Jeli ti mislis da neko ima nesto protiv tebe u skoli"-smeje se radosno islednik, potapsa me po ramenu, malo me privuce sebi. Kao ledenu jezu osetih u njegovim ocima pri dnu, duboko negde pozadi neko potuljeno lukavstvo."Pa on me testira"-pomislih. Razmisljam sta da odgovorim na ovo vrlo slozeno pitanje? "Meni profesori ne daju da odgovaram kada dizem ruku "- rekoh najzad uzdahnuvsi tuzno. "A sto oni  ne bi tebi to dali, kako daju drugima. Sta je to u tvome zivotu"- zaskilji u mene lukavo ""."Nekima daju, meni ne daju, nesto imaju protiv mene" prosto mi se ote. Osetih da sam se izleteo, odmah hocu da se ispravim :"Moj otac je patriota, za vreme rata je podrzavao saveznike"."A", nesto mrmlja on sebi u bradu, kao da se doseca , kao da je otkrio najvazniju tajnu. "Da, da, da , a, to je to, jel' tako, u tom grmu lezi zec". Pogleda me  tmurno, kao neki beznadezan slucaj, opet ponovi:" Neko tebe diskriminise u skoli, da li je to nesto politicki"?  "Ne nisam to kazao, verujem  da je to nesporazum, neko me je opanjkao, mi svi volimo narodnu vlast. ". Islednik me posmatra iz dubine ociju, kao iz malog mozga, vidim da je vrlo lukav, cak podmukao, nesto kao da se priseca, gleda me sve pronicljivije kao hipnotizer :"Ama nisi ti mutav kao sto se pravis,  znaj ko se zadnji smeje najsladje se smeje, niko mene jos nije preveo zednog preko vode".

Zatim naglo zbog necega promeni temu, smrknut i vrlo zabrinut. Sledih se od straha, ovo mi se ucini kao nekakva opasna pretnja. Okrece listove neke sveske, nesto cita, kao podsetnik sa pitanjima. " Jos nesto" pogleda me opet podozrivo, ali sada me ne gledajuci  vise kao bezazelnog naivnog decaka, zuri u mene kao da je u meni otkrio nesto nepoznato :"Sta se to desava sa onom Jovankom dole u Donjem gradu, u sibljaku pored Save, ispricaj mi to, ali tacno, to me jako zanima, sta to tvoje drustvo radi tamo, ko je ta zena, cime se bavi njen muz, sta je ona pricala o njemu?" ."Duga je to prica" poverih se isledniku, gledajuci ga uctivo."Sve polako ispricaj, slusam te pazljivo, necu te prekidati" -podstice me islednik. Pricam otprilike ovo: moj drug iz komsiluka i vrsnjak, Dragan Dmitrovic, dizac tegova, treniramo ponekad zajedno boks,  pozvao  je drugove nedavno u nocnu setnju na Kalimegdan. Dovede neku sredovecnu, prosedu zenu, zove je  Jovanka, kaze da ima 47 godina, povisoka, skoro plava, jos zanosnih oblina koje se naziru kroz tanku suknju, razgolicenih grudi, malo podebela, sa bledim i sparusenim licem postarije zene, modrih podocnjaka, i razvratnih uprkos bledila lica sjaktavih ociju, culno isturenih usana i pohotljivog pogleda kojim je sevala  po mladicima,  celo vreme  oblizujuci  usne i isturajuci  jezik. Mislim da je sklona picu i kafani?-upitno pogledah islednika. “Samo pricaj”-gurnu me on rukom po ramenu. Kaze da joj je muz profesor koji se preganja sa vlastima. Islednik, kada cu ovo o muzu profesoru koji se preganja sa vlastima, prosto pooskoci kao oparen, najednom naculji usi:" Jeli joj bas ime Jovanka? Sta je jos rekla o muzu". Odgovorih iskreno:"Secam se da svima rece, kao da se zbog necega pravda: “Umesto da moj muz vodi racuna o prohtevima svoje zene, preganja se sa vlastima, eto sta je napravio od mene". Isledniku zasijase oci:” Sta je jos rekla, sta jos”?  Pricam isledniku o Jovanki, opisujem kako je ujela Dragana za grudi. "Bas muzu u inat", rece tada  prkosno  ujedajuci  Dragana za snazne grudi, cak je glasno zaridala: "Dragane, mirises na mleko, volim te, ubicu se zbog tebe. " Islednik me motri  radoznalo: " Kome uz inat, jel muzu, jeli njen muz spominjao bilo kada druga Tita?" Zastade :" Jesi siguran da se zove Jovanka"."Da"-rekoh krako. Nastavih:"Nije nista vise kazala o muzu, usli smo, u sumarak,  u zbunje pored Save , sijala je mesecina na reci,  prvo je sa njom ljubav vodio Dragan, kratko, a onda redom svi drugi; kada je dosao  red na mene, neprimetno se uklonih i pustih sledeceg,  sto  izazva ljutnju drugova.

Islednik celo vreme nesto vrlo pazljivo belezi u svesku.

Nisam hteo da pricam isledniku da u tom momentu  iz pomrcine iskrsnu mlad milicionar, nasmejao se kad je video sta radimo, kako se radosno pridruzio veseloj druzini, stade u red, i ucini sa Jovankom isto sto i drugi.

On me pogleda ispitivacki, prosto me prekori:" A zasto ti da budes bela vrana, ako mogu svi tvoji drugovi, zasto ne mozes i ti, odgovori mi"?

Obradovah se, prevazisli smo Tita, Jovanku, skolu, politiku, on se smeska, dakle uvidja da sam na svome mestu.: "Jednostavno me to ne privlaci, gadi mi se". Nisam hteo da mu pricam o Njoj, o Mini. "Zainteresovan sam za platonsku vezu, zaljubljen sam"- rekoh mu iskreno.

Ne rekoh mu da sam bio vrlo razocaran gestom milicionera, ocekivao sam od njega da ukloni Jovanku, a on ne samo da takav jedan skup  nije registrovao i sprecio, nego ga cak i podstreknu svojim primerom. Osecam se ponizen ,skoro u beznadju  za sudbinu nase omladine, kada je vlast takva.

"Ne izlazis  sa devojkama, ama ti si neki zanesenjak, pesnik, ti jos ne znas sta su zene.Tek kada sam postao policajac, a znaj da policija sve zna, videh kakve su zene, ja sam ih zauvek prezreo. Nema one koja je verna, sve su kurve, a ti gubis vreme u snovima, gde god stignes ti je povali, mani se snova, zivot brzo prolazi, ti znas onu narodnu "Njemu vreme brzo  prolazi", sanjas o nekoj, zanosis se da  da ona misli na tebe, a ona se kurva sa drugim".

Ne mogu da mu pricam o Njoj, na Nju stalno mislim, ona stalno svira klavir tamo na nekom spratu u Drincicevoj ulici zaklonjenim zelenim krosnjama, zimi kosava sa Dunava zalepi njen prozor snegom i ledom. Sunce kada izlazi u barama Banata joj osara zidove. Kisa koja grune od Zemuna opere prozore. Ona stoji pored prozora i gleda na simsu golubove, zuri u beskrajnu banatsku ravnicu, kao u pucinu. Videh  je nedavno u dvoristu nase skole, bejah tamo da je sretnem, gleda me tuzno netremice. Nemah hrabrosti da joj pridjem. Bicu sutra pred Domom u Drincicevoj ulici  opet. Nadocice mi hrabrost da joj pridjem.

"Stvar se smirila, ide dobro za mene"-pomisljam radostan. Dok mi  islednik to govori o zenama, roje se misli  o neiskrenosti rezimlija  koji su za vreme II Svetskog rata pripovedali  jednakost polova i emancipaciju zena, a odmah posle rata zapevase  glasno marsirajuci::" Budi vredan, pa ih imaj sedam". Mama je pricala da su skoro svi  komunisticki lideri, kada su dosli  po ratu na polozaje,  ostavili njihove dugogodisnje supruge i ozenili se se mladim koketnim zenama.

Poceh da shvatam koliko je u komunistckom mentalitetu uvrezen prezir prema zenama,  kao prema nizim bicima,  slusao sam price omladinskih aktivista da su  zene culne, neverne, povrsne, ama za njih nije demokratija, ne vole dobre nego grube ljude, za njih je stega, one vole da budu  silovane, ali da im se siledzija prethodno svidi, njima ne smeta silovanje, nego sto to cini osoba koja im se ne svidja, one podsvesno sanjaju da budu silovane. Cak mi  Marko , student teologije ( kasnije sam saznao da je policijski dousnik)  jednom na Kalimegdanu na klupi dosapnu:" Sam Bog je kazao Evi, koja je uzela zabranjeno voce po savetu zmije, da ce joj Adam celog zivota biti gospodar. Ama, zene su ti za cizmu, duga kosa kratka pamet". Plavokosi skolski drug snazni Pedja Bogdanovic mu odgovori:” Zato treba pratiti zene sta rade,  kontrolisati ih”. Teolog se rastuzi:” Najgore je kad znas sta rade, kad znas da te varaju, kao sto ja vidim sve i znam, bolje ti je da ne znas, lakse ti je onda”.

Sa ovakvim vidjenjem zena se nikako ne slazem. Kakav cinizam, razmisljao sam tada u sebi pred islednikom. Da li je to tako jer su komunisti materijalisti?  Ili je u pitanju neka njihova pritajena jarost prema ljudskoj toplini, zeleli bi da remete sve iskrene ljudske odnose, ukljucujuci i  one medju polovima? Ili jednostavno zele da stvore gradjane bez osecanja, bez solidarnosti, da bi njima lakse upravljali? Ubijaju Boga u ljudima, sada ubijaju ljubav, ruse porodice, brakove.

Ona! “Nece mi vise zivot biti siv, stvarnost kao najruzniji san, sam sebi sam tudj,  sve ce biti kao ranije"-postadoh najednom najsretniji covek u Beogradu.

"Sta si se ucutao, ej, ej" -prodrma me rukom islednik. Ucini mi se da me gleda toplo, valjda ima sina mojih godina. "Trpen-spasen", pomislih, njegove sumnje u odnosu na mene se rasprsavaju, poradovah se sve vise. Setih se jos necega u magnovenju, ali to nisam rekao  isledniku. Kada je Jovanka otisla, jedan skoro sredovecni ucesnik grupnog seksa sa njom, nam kaza vrlo zabrinut: "Je... ena  vremena, da li njen muz zna sta se sa njegovom zenom desava. Ako se zameris vlastima, gurnu ti zenu u kurvanje, naprave ti sa njom redaljku, budi miran i poslusan, vezi konja gde ti gazda kaze".

Islednik naglo ustade, protegnu se pospan, zevnu glasno. Oslovi me blagonaklono, smeskajuci se: "Mozes ici, vodi racuna sta radis i govoris." Stojeci, opet se zbog necega  zamisli: "Stani mladicu, sto se tice remecenja nastave". Htede nesto da kaze. Naglo zastade, zamisli se,  preko lica mu predje talas velike namrstenosti, neke tragicne zabrinutosti." Niko me jos nije preveo zednog preko vode pa .."-ne zavrsi misao. Opet njegova radoznalost zivnu:" Stani jos malo, nije kasno, stici ces kuci, reci mi sta je to bilo sa skrnavljenjem Spomenika Zahvalnosti Francuskoj na Kalimegdanu, sta se to desilo sa Arijanom"? Stalno setamo pored Spomenika Zahvalnosti Francuskoj na Kalimgedanu, veliki je, uzdize se visoko,  mlada rasna lepa zena olicava Francusku, a na njemu pise;"Volimo Francusku kao sto je ona volela nas 1914. - 1918. godine".To su uspomene Srba na pomoc Francuza. "Ko je po tebi, oskrnavio spomenik?" obrati mi se direktnim pitanjem. "Video sam oskrnavljen spomenik, poprskan crvenom bojom, ispisane ruzne psovke, neko navukao crnu najlon carapu na  golu nogu kipa, prezervativ  stavio na palac. Cuo sam  razne price, da je to delo huligana, i ko zna koga, i na kraju vic da su  "Siptari silovali zenu statuu.". Albanci vaze za neizzivljene, ne mogu da nadju zenu, pa eto izvitoperenosti"- vec se salim, ohrabren..

Islednik se uspravi, prosto se izmeni, postade nekako vazan, smeskao je se cinicno i zagonetno, bilo je u tome necega pobednickog :" Posebno me zanima palac te dame, koji onako izazivacki viri ispod haljine, nasa braca Srbi Solunci su lepo sredjivali te dame dok su bili u Francuskoj, neka im,  tako im i treba". "Je li" uzviknu sada prijateljski,  stavljajuci ruku na moje rame, priblizi mi lice, video sam iz blizine dva njegova nasmejana zelena oka:" Ti ides u Francusku citaonicu, pogledaj ko to tamo dolazi,  sta ona uspijusa Francuskinja Zaklina tamo sve prica sa njima, pa da mi kazes sledeceg puta". Islednik me sada gleda ne kao decaka nego kao coveka od cije pronicljivosti on zbog necega zazire

Ovo me ponovo zbuni. Ne razumem, kako smo to mi protiv Rusa, raskinuli smo 1948, ovde progone Informbirovce i rusofile,  Zapad nas podrzava i sakom i kapom , a on ovako govori protiv velike zapadne sile  Francuske. Nejasno. Politika je slozena,  svet odraslih. O tome necu vise da razmisljam. On izgleda zeli da budem saradnik policije? Mozda cu time rasprsiti njegove sumnje, bicu opet odlican? Ipak. mogucnost da budem policijski dousnik je za mene nesto strasno, neprihvatljivo.
-------------------------------------------------------                   ---------------   ---------------------------------

Saga o icima- Nastavak poglavlja Razgovor sa islednikom 12.5.1953 g

Izadjoh na ulicu ispred zeleznicke stanice, mesec se okacio nad Terazijama, kao da visi na banderi,   sija takoreci kao u podne. Istinski sam srecan, ovo vece je velika prekretnica u mome zivotu, jer najzad jasno shvatih da nisu drugi bolji djaci od mene zato sto su nadareniji , nego zato sto sam ja zrtva politicke diskriminacije, kao i moj otac. Vec sutra cu se ponasati u skoli sasvim drugacije.   Mozda je Ona saznala od nekih drugarica iz Doma zna da  sam ja jedan od najgorih djaka u  razredu ?  A ne zna zasto, ne zna da sam ja bio najbolji ? Njoj ce reci njene drugarice iz Doma u Drincicevoj ulici da ja opet postajem odlikas? 

Pobedicu ih-prosto dobih krila.

Udjoh ozaren u omiljenu orijentalnu poslasticarnicu preko puta zeleznicke stanice koju drzi poslasticar Serif  iz Gostivara; kad god prolazim ovuda navratim da popijem bozu koja daje snagu, da jedem najbolju ceten  alvu u Beogradu, posle nekoliko zalogaja gledam sebe u ogledalu iznad stola,  oci mi zasijaju. Poslasticarnica je skoro uvek puna. Vela mi rece jednom da je cuo da on "mlati veliku lovu, njihov covek". Kada god udjem unutra, vlasnik me pogleda nekako neobicno, iskosa, prosto se zbunim, zapitam se da nije nesto ljut na mene. Ali, zasto bi bio ljut? Ne znam ga, niti on zna mene.Ono sto mi je padalo  prvo u oci  je  izraz njegovog lica, koji skriva neke uzasne tajne, uvek je zagonetno namrsten. On nije dzin, ali je nabijen, sredovecan tamnosmedj covek. Imam utisak da mu nisam drag. Ali vidim da je takav i sa drugima. Jednom sam to kazao majci. Ona me je saslusala  pazljivo i kratko skoro ljutito posavetovala: "Ako smatras da je takav, onda ne idi vise kod njega, bezi od njega ". Uprkos maminog saveta, kad god naidjem tuda, kad imam barem malo novca, ne mogu da odolim da ne navratim.

Udjoh da malo odahnem, prevrcem po dzepu sitnis, imam za bozu. On stoji iza sanka,  gleda me netermice kako idem sa vrata, videci me da dolazim  isturi ruku sa casom boze i lupnu jako njome, pomislih, verovatno  nenamerno. Rece mi kratko juznjackim oporim naglaskom :"Uzmi, momak!". Istog trena casa se raspucea u paramparcad, parcici popadase uz zveket na pod. To me uznemiri. On pridje sa metlom i djubrovnikom, pokupivsi ljutito parcice, obrisa mokrom krpom pod, baci sve u korpu za otpatke i ponovo mi pruzi casu, manje lupajuci, ali opet prilicno jako. Mislim kako nema razloga da bude ljut, to je puka slucajnost, mozda je umoran. Ta ruka sa ispruzenom casom me podseti na scenu iz ruskog filma "Ivan Grozni" koji sam gledao u Krusevcu,  car Ivan Grozni stoji na stepenicama, neka tajanstvena skrivena ruka stavlja na ogradu stepenica casu, on je uzima, popije, grci se, savija. Kao da neko zeli da mi da neki savet. Stalno mi je ta casa iz filma pred ocima.

Dok pijem bozu, radio glasno svira melodiju iz filma "Treci covek", cuh  razgovor dva coveka za susednim stolom u poslasticarnici. Jedan od njih se ljutito nagnu, sapucuci poluglasno sagovorniku: "Znas da je danas umro u Londonu od infarkta ........ ". "Znam, ko zna sta je to, kakav Zapad, kakvi bakraci, Srbi su ovde glavni, Amerika i Engleska bice zemlja proleterska"- odgovori mu ovaj drugi prkosno, poluglasno, kao da su sami u poslasticarnici." Ova 1948. je trik "poce opet prvi"Moskva bi htela da udje u Afriku i Aziju, ali ima losu reputaciju, kao staljinisticka,  sada zele da stvore"samoupravnu Jugoslaviju", da bi je iskoristili  kao trojanskog konja da udju preko nas u nerazvijene zemlje, da ih  izazovu protiv ovih zamlata imperijalista ". To su bili neki mocnici, uopste nisu hajali da neko cuje sta oni govore. Za susednim stolom su sedela dva skrusena coveka, oba nose naocare na razumnim licima,  kad cuse ovaj politicki razgovor brze bolje ustadose ocigledno prestraseni, platise i prosto pobegose kao opareni, ne osvrcuci se.

Krenuh zurno kuci uzbrdo Balkanskom ulicom. Mesec sija jace od sijalica i izloga, izadjoh kroz park ispred hotela"Moskva", na Terazije.

Ovde je totalna politicka zbrka, ko ovde vlada, nasa zemlja, Zapad, Rusi, Hrvati ? Jos nije  kasna noc, zabrinut sam zbog roditelja sto dolazim tako kasno, kao nikad do sada, poceh da se spustam sve brze Francuskom ulicom, ka Dusanovoj ulici, ka Crkvi Aleksandra Nevskog, nas stan je tu blizu. Prolazim pored Francuske 7, gde je sediste Udruzenja knjizevnika. Toliko puta sam prolazio pored ovog  znacajnog mesta, ovde se okupljaju Ivo Andric i nasi najumniji ljudi. Zamisljam ih da lice na oca. Ima nas ko da vodi.

Kao cesto u poslednje vreme, obuzese me tuga i melanholija. Sta je ovo? Ko je za ovo kriv? Ali, kao blesak munje mi sinu: ja sam los djak zbog njih, to mi je sve namesteno. Osecam da mi se munjevito vraca  samopouzdanje koga nisam ima vec nekoliko godina. Od danas ce sve biti drugacije. Prosto letim kuci nestrpljiv da svane sledeci dan. Dan  koji otvara novu stranicu u mome zivotu.

Iz daljine naleti vetra dovitlase setnu meksikansku melodiju iz filma Mama Huanita, cuh je  odnekle odozdo, kao negde od igralista Baskovo ka Dunavu, gde je veliki ringispil. Meksikanske melodije su  sada vrlo popularne, tako slicne nasim,  prepoznao sam u filmovima slicnost u vulkanskom balkanskom i  meksikanskom temperamentu. Silazim niz Francusku ulicu rastuzen i potresen, u prolazu pored ringispila videh okacena sedista prikacena za vrtesku okrecu mladice i devojke velikom brzinom , sedista  lete visoko, zapazih lepotana atletu Djordja Bogdanovica  koji se kao kobac ustremi na  njegovu veliku ljubav Sidu Koen,  sestru moga  druga Rahamina Mice Koena,  zgrabi lance sedista,  sve zazveca, zavrte je nekoliko puta oko sebe, a onda je kao iz katapulta izbaci snaznim rukama visoko u zvezdano nebo, oko njenog vitkog izduzenog tela i isturenih nogu lepe devojke se zavijaju njena svilenkasta haljina i duga kao gar crna kosa.

--------------------------------------------------------------        ------------------------------------------------------------

Posle  pola sata stigoh u stan u ulici Generala Mahina broj 12 na Dorcolu, poce nesto cudno da se desava sa mnom, odnekle iz daljine kao neka plima  poplavi me nekakva neuobicajena  uznemirenost. Uhvati me jeza, kao kad dobijam grip. Drhteci kao prut udjoh u hodnik  prizemne kuce  na iskrajku Dorcola, nedaleko od zeleznicke stanice "Dunav" i reke Dunav.

Da li je ovo java? Ili je bio vrlo ruzan san? To nikada necu saznati. Cini mi se da sam  seo za sto. Obicno imam izvanredan  apetit, odjednom mi se sve zgadi. Kao udaren strujom visokog napona se savih. U glavi mi se zaljulja Serifova poslasticarnica, kao da je pogodi snazan zemljotres,  sve poleti u paramparcad. Jurnuh u krevet, bezim u san, ili vec sanjam ? U snu majka stoji iznad moga  kreveta, zabrinuta me pita:"Sta je, sta ti je?" Umesto nje, vidim Serifa koji se smesi pobednicki sa tavanice, kao bokser nad nokautiranim protivnikom. Kao da mi stoji prkosno isturenom desnom nogom na kicmi. Suocen  sa dubokom podsvesti,  setih se istog trena Frojda, TO, IT, DAS, CA. Mozda sam buncao u snu, ili  sanjam da mama ne zna sta da radi.

Ivan Grozni iz ruskog filma koji sam gledao u Krusevcu baci drhtavom rukom  praznu punu casu niz stepenice, casa se raspuce.Vidim islednika, drzi telefonsku slusalicu, nesto prica ljutito nekome u belom. Serif  iz Gostivara  ponavlja kroz poruseni krov :"Zut si kao vosak, mrtav si,  mrtvak si". Ove reci  me potstakose, trgnuh se u pokusaju da sjedinim razbijene snage,  sedoh u snu u krevet, hocu da ustanem, kao bokser koji se dize sa poda posle nokdauna.

U jednom trenu se munjevito setih maminih reci o nasim zarobljenicima, koji su se vratili izmenjeni, prosto je cujem : "Covek je najveca zver".

Serif ponavlja kroz nesanu kosmarnu noc do zore: "Zut si kao vosak, mrtav si". Serif najednom poce kao testo da se rasteze i pretvara u ogromno krakovito cudoviste, koje ispuni celu sobu, cudoviste ispruzi jedan krak u moju nozdrvu, u san,  sise,  pije, guta me, obara kuce, drvece, kao duga se uranja u Dunav, izroni negde ka Pancevu, sve nestaje.

Plava Ruskinja iz ruskog filma izgovara birokratski, ali tiho, razgovetno deli na slogove, zvucno kresti slovo"R", kao da nekoga moli zbog necega, ili ga prekoreva, preti mu, ali avaj beznadezno :" Mister Sherif, Monsieur Sherif, Gosse tu war".