ПРЕМА КОМПАРАТИВНОЈ АНАЛИЗИ ПСИХИЈАТРИЈСКЕ РЕПРЕСИЈЕ У СОВЈЕТСКОМ ЗАВЕЗУ И СФР ЈУГОСЛАВИЈИ( I deo)
Томислав Крсмановиц

   Више није дилема да ли се у СССР-у врши злоупотреба психијатрије у казнене сврхе над политички неподобним лицима. О овој  пракси се нарочито све више говори задњих година. Зашто о томе није раније говорено више?

   Специјалне психијатријске болнице з политичке случајеве су постојале у СССР-у и пре II Светског рата, то су биле  затворске болнице, нпр. Она у Казану. Још 1950-их година је почело интензивније отварање специјалних психијатријских болница у низу места: у Шупњевки 1952. г. , у Лењинграду 1963.; Черниакову 1968. г. Дњепропетровску 1966г, Минску, и тд. Данас је број специјалних психијатријских болница у СССР-у  велики, нарочито је порастао задњих година.

   Али, психијатријска репресија у СССР-у  се не обавља само у специјалним психијатријским болницама, него и при обичним психијатријским блницама.

   Требало је да прођу толике деценије, па да се нешто више сазна о овом феномену у СССР-у.  Сада се зна за неколико стотина случајева психијатријске репресије у СССР-у. Што се није раније сазнало и већи број случајева упркос чињенице да се ради о уобичајеној репресивној пракси, је због одговарајућих политичких коњуктура била су таква времена, феномен људских права није био тако актуелан као данас, у то време су милионе људи  слали да се више никада не врате у Сибир, а нико није реаговао на то као данас. СССР није био упознат као данас, његови методи социјалне контроле манипулисања, повреде права грађан. СССР је такође врло вешто укривао овакве праксе. Свакоме ко познаје ова друштва где је комунизам јасно је да је контрола скоро апсолутна и како је тешко комуницирати информације против воља власти. Али, упркос свега истина о психијатријској репресији је  постала позната. А пре свега због своје масовности и интензитета.

   Сведочења бројних совјетских грађана, нарочит оних који су емигирали за Запад, написане књиге, разне акције хуманитарних, сталешких и политичких организација из целог света у корист прогањаних, информисање  јавности, и сл. Су допринели бољем познавању овог зла.

   Још 1970. године Солжењицин је рекао да је насилан смештај нормалних људи у луднице, врста гасне коморе, чак свирепије од тога, да ово насиљњ неће никада бити заборављено, да је то духовно убиство и да сви они који су у њега уплетени, ће бити осуђени за сва времена, за време живота и после смрти.

   Познати су случајеви да су и друге  источне - европска државе примењивале овакву репресију, укључујући и СФРЈ. Поставља се питање да ли је психијатријска репресија у Источној Европи ван СССР-а присутна, у коликој мери, да ли  је сличног интензитета и ширине? Овде анализирати ситуацију са СФРЈ.

   Amnesty International  у свом рапорту «YUGOSLAVIA, PRISONERS OF SCIENCE»  Од 1982. г на врло опрезан начин привлачи пажњу на присуство психијатријске репресије у СФРЈ и том приликом наводи два случаја:  Владимира МАРКОВИЋА и  Вјекослава НАГЛИЋА (оба су ослобођена из Психијатријске болнице Централног затвора у Београду, В. Марковић априла 1982. г. и В. Наглић септембра 1983. године). Америчка група за надзоравање примене Хелсиншких договора је издала прошле године рапорт «YUGOSLAVIA, FREEDOM TO CONFORM»  у коме се такође наводи пар случајева психијатријске репресије. Управа Психијатријске болнице Централног затвора у Београду,  као и директори и психијатри разних психијатријских болница у земљи, дравни руководиоци и функционери, су добили писма из иностранства, интервенције у корист појединих особа заточених по психијатријским болницама због њиховог политичког не-конформизма, а д нису оболеле психички. Домаћа и међународна јавност је већ упозната са већим бројем случајева психијатријске репресије у СФРЈ. У последње време је покренуто више акција, петиција, основано  више комитета у корист више особа погођених овом репресијом. О овоме је писала и страна штампа, између осталог и несврстаних земаља.

   Многи грађани су имали своје сродственике или пријатеље који су по казни били смештени у психијатријске болнице иако су психички урачунљиви.

   Овде се постављају два значајна питања:

1.   Зашто психијатријска репресија у СФРЈ није постала позната раније? Зашто чак ни у овом моменту није довољно упозната?
2.   Да ли је она сличне природе, интезнитета и масовности као она у СССР-у?

Што се тиче првог питања на њега је релативно лако одговорити. Раскидом тита са Стаљином 1948. године, слободни свет је лепо примио «ренегата» из Совјетског (комунистичког) блока. За њега је најважније било да СФРЈ буде јака и сачува своју независност пред претњама СССР_а. Проблем поштовања људских права у СФРЈ, ССС_у, у свету није био тако актуелан као данас, био је чак потиснут у други члан, природа друштва из источне Европе је била још мало и недовољно позната од стране Запада. Са своје стране Влада СФРЈ је врло вешто укривала своје репресивне и дискриминаторске праксе над народом, врло је ефикасно контролисала циркулацију информација. Такође природа и методи како су провођене психијатријске злоупотребе и уопште повреде људских права су биле врло скривене, дискретне.

   Сви мозгови који су могли поседовати овакве информације су били «стављени под карантин». Уколико се нешто и сазнало о повредама људских права  СФРЈ, Влада СФРЈ је то правдала потребом за унутрашњом стабилнишћу, редом и дисциплином и тешким временима притисака ССР-а.

   Влада СФРЈ много више него ли СССР је вољна да укрива своје репресивне праксе због своје међународне улоге и пооаја, нарочито у Свету несврстаних, где она ели да буде модел имитације. За тај циљ јој је неопходно да има репутацију  и демокртску фасаду. Разумљиво је да би упознавање међународне јавности са оваквим праксама у СФРЈ снажно је онемогућило у њеној интернационалистичкој улози и циљевима. СССР мање брине о својој репутацији. Он је велесила и има другачије методе своје спољне политике и утицања на политичкае сегменте у свету до којих му је стало.

   Како се мое објаснити да упркос овако ригорозних мера надзоравања и контроле све се више сазнаје о повредама људских права и психијатријској репресији у СФРЈ?

   На мое се вечито лагати, освешћење објекта насиља, увиђање оваквих пракси упркос врло вештог укривања (а о чему ће даље бити говора) већи сепен образовања, знања, искуства, ифнормисаности, еволуције разних политичких, економских, социјалних коњуктура, појава криза, догађаји у Пољској, на Косову, хелсиншки договори, појава дисциденције у ССР-у и источној Европи и у СФРЈ, буђење националне и религиозне свести, пораст моралних осећања и људских и патриотских дужности. Људи су свеснији, више виде, боље разумеју, имају више храбрости да изнесу неправде, културна волуција која доводи до еволуције личности. Са друге стране и саме власти губе своје устаљене адуте и аргументе (увиђају да ово друштво није идеално, да има доста мана), њихове личности се пред сложеним утицајима мењају, постају на известан начин и попустљивији. Нпр. штампа сада понекад пиће о особама насилно смештеним у луднице, раније такве ствари нису биле замисливе.

   Власти се бране да овакве праксе нису честе у земљи, да има неколико појединачних случајева, да нису у питању чисти политички мотиви, него да се ради о оболелим особама, негирају, фалсификују документа, подвргавају жртве прогона тортури, разним злоупотребама да им нанесу штету здрављу да би их представили да су стварно оболели, и тд. Кажу да никакво поређење са СССР-ом није могуће.

   Упркос позитивних еволуције што се тиче познавања овог зла у нашој земљи, још се види само један мали, безначајан делић огромног леденог брега. Постоји недовољна информација, делимична познавања су опаснија од никаквих, могу лако навести на погрешне закључке. Убеђен сам да ће дани који наилазе допринети бољем познавању овог феномена, његове природе, интензитета и ширине. Савременици смо врло тешких ствари у нашем друштву, али остајемо неми посматрачи. Из страха, незнања, пасивности, или не видимо довољно јасно шта се дешава. Психијатријска репресија је најужаснијиа од свих, ужасан злочин против човечанства и човечности, треба се поседовати моћ емпатије (стављања  на туже место) па разумети трагедије људи, мојих познаника нпр. И многих других широм домовине, изложених неизвесности да никада отуда неће изаћи, излоени бруталностима, електро и инсулинским шоковима, ињекцијама сулфрина, хаполоридола, и сл. Премлаћивањима, и тд. А за то време нико ништа не каже! То је ужасно, непојмљиво, то је злочин у односу на те људе. Поготово када чују о «Несврстаној, хуманистичкој демократској Југославији, борцу за права људ и народа». Нарочито је запрепашћујуће да ћуте наши лекари, психијатри! То се може објаснити  дзаплашеношћу, индиктринацијом, манипулацијом и злоупотребом психијатара које бирократски центри моћи наводе на погрешне процене и дијагнозе.

   Што се тиче другог питања, да ли је психијатријска репресија у СФРЈ мање раширена него ли иста у СССР-у, тешко је правити процене јер статистички подаци о томе не постоје. Али је јасно данас да она постоји у обе земље, да је средства социјалне контроле, користи се у репресивне сврхе. Као што је прихијатријска репресија у СССР-у споро постајала позната, требало је да прођу деценије, ситуације је још тежа са СФРЈ. Ради се о увреженој  представи («ИМИЏ»-у) СФРЈ која је много боља, позитивнија него ли иста СССР-а. О овоме је било говора напред. Са овим се мора рачунати и имати реализма, није лако модификовати имиџ једне државе, треба улоити много труда. Али,под дејством добро познатих еволуција у СФРЈ последњих година имиџ СФРЈ се модификује, све се више зна и о психијатријској репресији.

   Поредити масовност и интензитет психијатријске репресије у СФРЈ и СССР-у уствари значи размишљати и природи ова два друштва, разликама и сличностима, генезама истих. Било какав закључак по овом питању који би био пребрз би био опасан, могао би бити погрешан, треба оставити да следећи дани, време, кау своје. Уосталом предња излагања и анализе на индиректан начин дају доста одговора  на ово питање. Уосталом СФРЈ је комунистичка земља која је доста научила и копирала од СССР:а, па и у овој области. Уствари ове праксе су /увезене» из СССР-аа и остоје и у другим земљама Истичне Европе, и уопште свим комунистичким државама. Запажа се суштинска сличност метода репресије и дискриминације у СФРЈ и СССР-у, па и у области психијатријске репресије. Како то објаснити? Зашто СФРЈ није 1948. г. прекинула са таквим праксама? Зашто их је насупрот томе интензивирала? Како  је то прошло незапажено? То су све питања која траже своје одговоре?

   Што се тиче циљева психијатријске репресије у СФРЈ и у СССР-у они су слични:
   
   - особа погођена насилним смештајем у психијатријску болницу због политичког деликта, иеко је уствари политички деликвент она се нигде, ни у каквим статистикама не води као политички затвореник, него је обухваћена здравственим или неким другим статистикама. Она је ослобођена оптужбе као «неурачунљива». Тако се чува демократске фасада, а у исто време омогућава прогон великог броја људи, има се мали број политичких затвореника. (Психијатријска болница субституише затвор или концентрационе логоре). Проласком стаљинистичког бруталног периода у СССР- у, када су милиони људи били послати у гулаге а да се никада не врате. Ово је нанело непроцењиве штете угледу комунизма у свету. Смањивање гулага (они још увек постоје, има их доста али не толико као раније) није се у значајнијој мери смањила и потреба за репресијом, али су се траили суптилнији методи, да се избегне компромитовање. Тако је разрађен асенал психијатријске репресије. Са овим су власти СССР-а експериментисале још пре  II  Светског рата, али су стратегије разрађене и масовније примењене тек после II  Светског рата, а нарочито  последњих година. СФРЈ и друге земље источне Европе нису губиле корак, будно су пратили иновације и методологије у овој боласти и примењивале их у својим земљама, сходно локалним условима. Али, суштина је иста.

Овај моменат укривања, чувања демократске фасаде је као што је речено напред за СФРЈ још много ваније него ли са СССР. А што јеразумљиво и напоменуто. Шта би било када би они политички случајеви који се налазе по психијатријским болницама били тамо где им је место, тј. У затворима? Онда би представа о СФРЈ у свету била сасвим другачија. Али се овде поставља једно питање, а то је докле се истина из ове области мо-е скривати и докле ће постојати толеранција слободољубивог јавног светског мнења према ауторима таквих недела која постају све познатија.

   - особа је затворена, али нема право жалбе и предузимања правних средстава заштите као затвореници. Ово је битно у обе земље.

   - на овај начин особа је дискредитована као и њене идеје, каже се да је ментално оболела.

   - аутори оваквих мера се у извесној већој или мањој мери ослобашају одговорности («ето ради се о ментално поремећеној особи»).

   - на овај начин се ред јавношћу, масама, познаницима, па понекад родбином, укрива политичка репресија и представљају се ствари да се ради о стварно ментално оболелој особи, а не политичком кривцу. Опет се овде ради о стратегији укривања, не само пред страном, него и пред домаћом јавности, елиминише се могућност да домаћа јавност, поједини њени нивои и ешалони и структуре драве и власти, војска, полиција, администрација, не сазнају за овакве праксе. Ово би разоткрило политички систем, предствило би га у другачијој боји него што се он сам представља, онемогућило би политичку индоктринацију (да је СФРЈ демократска, праведна, већинска и хуманистичка). А ово би имало врло тешке последице.

   -  овакав облик репресије боље конвенира да сломи појединца физички, морално, ментално) него ли затвор.

   -  боравак у затвору је одређен временском казном одређеног трајања а боравак у психијатријској болници је неодрешеног трајања «до оздрављења», а које може трајати годинама, деценијама или пак цео ивот, зависно од субјективне процене и жеље власти.

   -  судски поступак, правна процедура у вези оваквих случајева (уколико је  уопште има јер се психијатризација често обавља без икакве правне процедуре) су такви да се спроводе на један врло дискретан начин, без довољно увида јавности која обично никада и не сазна за тај случај. У СССР-у се чешће примењују затворена суђења, СФРЈ жели да буде суптилнија, да створи утисак демократичности, суђења су обично јавна. Али је резултат сличан ономе у СССР-у, а то је да је јавност мало информисана, заплашена, оббманута о суђенику, има зато мало присутних. В. Марковић познати психијатријски политички случај који је провео три године у психијатријској болници због политичког прекршаја, а чије је суђење било јавно (нико није био сем његовог оца и адвоката јер јавност није била информисана) описује у једној својој песми (он је и песник) како је судија и његовог оца избацио из суднице иако је суђење било јавно.

   - када се неко жели прогонити без да је дао стварни повод за то, а чега често има у обе земље (феномен политичког не-конформизма је у комунистичким земљама врло специфичан, за ралику од других једнопартијских не-комунистичких друштава у комунизму се не прогони само за дела, критику, него и због других бројних разлога: због моралних, филозофских убеђења, религиизних, због буржоаског или аристократског порекла, због одступања у било чему у односу на званичан модел, због   потребе за «жртвеним јарцима» и т д.).

   - оваква репресија је врло заплашујућа за друге. Изгледа да је простор  заплашивања у СССР-у израженији него ли у СФРЈ, намењен је бројнијим сегментима популације, широким масама. За постојање психијатријских болница за политичке случајеве, за психијатризацију политичких деликвената зна много већи проценат становништва него ли у СФРЈ. Етикета политичке неодобности у обе земље  је врло опасна по носиоца, то је називник под који су стављени они кои их искључује, као лепрозне болеснике. Али с последице ове етикете у СССР-у много теже, трагичније јер је степен индиктринације  маса много већи него ли у СФРЈ. Масе у СССР-у су толико  индоктриниране, преплашене, конформистички настројене, да већина не налази ништа специјално чудно да политичке непријатеље /»издајнике», «непријатеље совјетске државе» «стране шпијуне», «сараднике ЦИА», «нераднике», «паразите» и сл) смештају у психијатријске болнице. У СФРЈ сада има много више особа него ли у СССР.у  које такве праксе виде реално, али из преплашености не реагују. Али за разлику од СССР-а где се овакве праксе обављају  отворено, без много и претераног укривања и увијања, у СФРЈ је много више, јако, присутно укривање, све се чини да се јавност обмане, па и познаници, чак и родбина, да се  особа у питању стварно представи као ментални болесник. То је због напред због напред напоменуте стратегије и међународног положаја СФРЈ. Интелектуалци, психијатри, нпр. У СФРЈ чешће  неголи мсе, увиђају  и препознају овакве праксе и фактор заплашивања је овде пресудан, али и овде постоји укривање. Каже се за особу да угрожава власт која се брани, непријатељ државе, дражи власти, и тд. Дакле, свест мама у СФРЈ је на осетно вишем нивоу него ли у СССР-у што је разумљиво.

   Иако су циљеви репресије психијатријом у СССР-у и у СФРЈ исти, постоје различите градације ових циљева:

   - што се тиче жеље да се укрије психијатријска репресија она је присутна код обе земље, али је степен градације различит и објашњено је зашто је то тако. СССР се не либи ни данас много гулага, специјалних психијатријских болница. У СФРЈ је другачије. Потреба за репресијом је слична али начин како се обавља је осетно другачији, укривања су јако присутна, суптилност, СФРЈ не жели концентрационе логоре, политичке луднице. Али репресија постоји.

   - што се тиче статуса политичких затвореника у психијатријским болницама за разлику од истих у затворима њима не припадају многа права /жалбе, помиловања, и сл./Ова чињеница је важна за обе земље, али може имати већу важност у СФРЈ јер то омогућава дискретније и скривеније репресалије, што много више конвенира СФРЈ, СССР је крајње дрзак и често крши људска прва на врло отворен и бруталан начин.

   - мотив политичког дискредитовања појединца који се оти*** «лудак је врло битан у обе земље и врло застрашујући. У СССР-у чињеницада је неко политички не-конформан или поготову опозиционари се обично  узима као знак менталног обољења («особа није нормална, погрешно процењује своје могућности, како се може супротставити таквој моћној држави»). У СССР-у се ово чак и отворено признаје, не укрива сувише. У СФРЈ је нешто другачије, јавно се то ретко каже или ако се каже  у завијеној форми. Нпр. Вјекослав НАГЛИЋ, рођен 1952. г. је провео у Психијатријској болници Централног затвора у Београду скоро 10 година, а због политичког прекршаја (ослобођен октобра 1983. г.) , његов случај је изазвао буру протеста  у свету. У његовој пресуди и психијатријској експертизи ствари су изречене тако д се види да у СФРЈ неко може бити третиран ментално оболелим и насилно смештеним у психијатријску болницу само зато што испољава политички не-конформизам. Рећи за некога да је «лудак», значи ставити га под називник који значи искључив из друштвене игре. Жели се елиминисати зараза , «лепра», елиминисати особу да не трује друге, интернисати је ван друштва и зидине модерног  азилума, средњовековног тоталитарног лепрезаријума. У СССР-у се  обично не крије да се опасност по околину састоји у могућности политичког  рецидива, поновног чињења политичког прекршаја. У СФРЈ то закон не предвиђа (уосталом као ни у СССР-у) али се дешава да је то написано у пресуди суда. Такав је случај Иве Малеша, турустичког  радника, рођеног 1943. г. који се налази већ неколико година у психијатријској болници на острву УГЉЕН у јадранском мору (он је из Блата, Мљет). У његовој пресуди и мишљењу лекара вештака из Дубровачке болнице и експерата Општинског суда из Дубровника стоји да је учинио политички прекршај (писање политичког памфлета), да је психички неурачунљив, и да је опасан по околину, а зато јер може починити споменути политички деликт поново.

   - што се тиче мотива да се аутори психијатријске репресије ослободе одговорности «јер ето ради се о ментално оболелој особи», пошто укривање у већој или мањој мери постоји у обе земљ, а како је оно важније у СФРЈ, овоме се у овој земљи и даје већа пажња.

   -  што се тиче сламања (физичког, моралног, менталног) давања формацеутика, злоупотребе медицине и тд. У обе земље за ово боље конвенирају болнице. Нарочито је ово могодно да се сломе «они јаки, тврди».
   
   . боравак у психијатријској болници није ограничен временски док је боравак у затвору изречен временском казном. Смештајући некога у психијатријску болницу могу га тамо држати колико хоће. Између осталога и ово је врло застрашујуће. Онима који су били по психијатријским болницама најтеже је падала неизвесност колико ће тамо остати, јавља се обично стран да је то заувек. Природа поступака у овој области између СССР- а и СФРЈ је врло слична. Нпр. У СФРЈ се честообмањује жртва психијатријских прогона, каже им се: «Боље Вам је да одете у психијатријску болницу извесно време него у затвор неколико година, у болници је много лакше, посете, пакети, изласци, и сл». А онда када их сместе у психијатријску болнциу тамо их држе годинама и увиде да су обманути. ПЛИУШ, познати совјетски дисцидент који је због политичке неподобности провео неколико година у специјалног психијатријској болници и о томе написао књигу, описује следећи случај: професор СНЕЖОВСКИ, експерт психијатар болнице СЕРБСКИ из Москве, рекао је Тањи Плиуш супрузи леонида ПЛИУША: «Боље је да Ваш супруг проведе извесно време (краће) у психијатријској болници него ли да иде у затвор на дуже време». Л. ПЛИУШ  у својим мемоарима спомиње случај неког извесног А. Лоупина, приликом смештаја ове особе у психијатријску болницу, полиција је рекла његовој супрузи да ће бити у болници, а не у затвору, опоравиће се одморити. Моћи ће да прима посете». Мени, аутору овога малога рада је слично говорено, а знам шта сам све препатио због боравка у психијатријској болници и да је било много боље да су ме сместили у затвор. Поменути Иво МАЛЕШ је слично доживео, њему и његовом оцу је речено: «боље је да иде у психијатријску болницу на извесно краће време, него ли на више година робије у Лепоглаву (име затвора) « . Нажалост, И. Малеш и његов отац  су наивно насели и И. Малеш је тек касније увидео какву је грешку направио.

   И у СССР-у и у СФРЈ приликом психијатризације се може навести политички мотив или не. У СССР-у се чешће то каже отворено док се у СФРЈ то ради ређе мада је и та пракса присутна. Многи грађани се психијатризирају без икакве судске процедуре и психијатријске експертизе, присутне су закулисане махинације  и прогоњених особа и самих психијатара тако да се злоупотреба психијатрије не састоји само у психијатризацији прогањане особе, него неретко је злоупотребљен и психијатар који не познаје довољно тајне службе безбедности, њихове активности и манипулације, тако да је психијатар често обманут, изманипулисан, злоупотребљен, наведен да изда нетачну дијагнозу. Тако он често постаје несвесни саучесник, карика у психијатријској репресији. Злупотреба психијатара постоји и у СССР-у и у СФРЈ али има разлике. У СССР_у је то ређе, а у СФРЈ је такву праакса чиста. Другачије у појединим случајевима обмањују психијатре у СССР- у и у СФРЈ, мада има и великих сличности. Ово ће даље бити објашњено.

   Поставља се питање како су оваква обмањивања могућа, и то: психијатара, здравства, грађана, правосудних органа, јавности? Да би се могло одговорити на ово питање потребно је познавати ово друштво.

   Ради се о психо.социјалном контакту комуницирања на релацији психијатар-пацијент (прогањана особа). Особа се претходно добро обради, над њом се примењују разне мере, дуготрајни притисци, стратегоија замарања и исцрпљивања, постоји читав један арсенал инструмената и поступака којим се мо-е снажно деловати на особу, њено понашање и здравље. Особа постаје нервозна, импулсивна, почињу несанице, тензије, исцрпљеност, особа је изложена дражењима, провокацијама, направи неки  непромишљен гест, да претерану изјаву, осећа се прогањаном али и јесте. Таква особа оставља лош утисак на психијатра. И психијатар се исивремено обрађује, о датој особи  се достављају нетачне информације, фалификовани документи, нетачне изјаве, све се се подешава да се о датој особи створи утисак да је ментално оболела. У овоме се, нажалост, најчешће  успева (сем у случајевима где су ствари тако очигледне и где се не може спровести обмана) , и то не само у случају психијатара, него и судија, јавности, понекад чак и родбину обману, све је врло савршено организовано.

Овакве манипулације постоје и у СССР_у у великим размерама, али изгледа да је овај облик манипулације ипак заступљенији у СФРЈ, а због напред изнетих разлога. Увид у литературу, праксе у СССР-у од доласка бољшевика на власт показује да су се још тада ове праксе појавиле и касније усавршавале. Ту треба наћи и извор ових пракси у СФРЈ, увоз из СССР-а!

   Што се тиче улоге психијатара у обе земље, она мо-е бити следећа:

   -  сарађује са властима, или је доушник  или из политичког убеђења,

   -   психијатри су преплашени, конформизам

   - психијатри су злоупотребљени, наведени на погрешне процене, било стања «болести» или пак кривице жртве.

   Овде остоје значајне разлике што се тиче две земље.

   Пре свега у СССР-у је далеко већи (и апсолутно и релативно) број лекара који су сарадници власти, доушници и политички индокринирани. Има и много више него ли и СФРЈ_у оних који знају о чему се ради али ссу преплашени, ћуте. Има и правних психијатара монструма, бруталних полицајаца. Али, у већини случајева се ради о нечем другом. Совјетским лекарима се «политички случајеви» представљају као «непријатељи народа» «анти.совјетски елементи « «ционисти» «про-западњаци» «про-капиталисти» «повезани са ЦИА» иако најчешће то није случај. Тако су и на овај начин психијатри манипулисани злоупотребљени, мисле да бране интересе већине, народа, домовине, уствари најчешће репримирају  наедужне жртве стаљинистичких прогона. И ово указује колико је важно за савршеменог психијатра, поготову у комунистичким земљама, да познаје друштвени контекст.

   У СФРЈ је манипулација психијатара битно другачија, а што је објашњено напред. И  у СФРЈ има фантазираних режимлија, психијатријских џелат и оних који су обманути да се ради о «издајницима» «непријатељима народа, домовине» и сл. То је нпр. случај са психијатрима у Психијатријској болници Централног затвора у Београду, при затворским болницама. Центрима за судску психијатрију, има их и у обичним  психијатријским болницама, нарочито при Судским одељењима. Има и оних који препознају али ћуте, преплашени су, конформисти, опортунисти. Већина је обманута и злоупотребљена на напред описани начин. У СССР:у злоупотреба психијатрара се спроводи на такав начин што се над њима спроводи политичка индокринација базирана на патриотизму (спас државе, отаџбине), док је у СФРЈ главни облик злоупотребе психијатара напред соменута манипулација, психо:социјални контаекст комуницирања на релацији психијатар:пацијент (жртва). Свест, пробуђеност, наших психијатара су на већем нивоу  него ли у СССР:у, био би мали број психијатара који би слично у СССР:у прихватили улогу джелата. Ово је један од разлога зашто у овом моменту нема специјалних психијатријских болница у таквом, форми и бројности као у СССР-у.

   У СССР-у специјалне психијатријске болнице (и остале психијатријске болнице затим ) субституишу концентрационе логоре, гулаге. То је случај у СФРЈ не само са затворском болницом у Београду и другим местима, него и са судским одељењима обичних психијатријских болница, Институтима за судску психијатрику а и обичним болницама као што ће даље бити објашњено. У СССР:у постоје специјалне психијатријске болнице за алкохоличаре и сличне деликвенте. Код нас често алкохоличаре, наркомане и сл. Стављају у психијатријске болнице принудно. Искуство показује да се неретко на овај начин психијатризирају и плитички девијантне особе. Познато је у СФРЈ да међу пацијентима Социјалних центара, деликвентима, и сл. Скоро да и нема чланова СКЈ.

   И СССР се задљих година сусреће са проблемом освешћивања маса, психијатара, интелектуалаца. Тако се и за њега јавља проблем психијатризације политичких девијаната и појачана потреба за укривањем. Поготову јер расте и притисак страног јавног мнења.

   Да ли у СФРЈ може доћи до отварања специјалних психијатријских болница онаквих као у СССР_у? Речено је напрад да сличних болница има и у СРРЈ! Будућност ће показати каква ће бити еволуција. Задљих  година се запажа интензификација репресије у СФРЈ, а нарочито психијатријске. Разлози су бројни и сложени, један је да расте свест маса, отпор, а режим ојачава репресију.

   За сада у СФРЈ није потребно ни корисно отварати специјалне психијатријске болнице као у СССР-у. Устаљене и разрађене процедуре психијатризације политичких случајева је таква да се свако такорећи може по вољи сместити у психијатријску болницу или по потреби прогласити лудим. У овој области у будућности може доћи до тешко предвидивих еволуција. А због пораста свести, отпора са једне стране и потребом за интензивнијом репресијом са друге стране. Овде ће врло битно бити да ли ће бити потребан фактор укривања, и да ли ће се укривање моћи спроводити као до сада, тј. Да ли ће бити раскинкано.

   Све зависи од тога у ком правцу ће еволуирати ситуација уСФРЈ, кризе, углед, међународни положај, расположење маса.

   Када се говори о психијатријској репресији у СФРЈ и у СССР-у може се говорити као пре свега о превентивној репресији. Уствари власти, зато специјално задужени центри и у СССР-у и у СФРЈ, депистирају, откривају критизере, противнике, потенцијалне  опозиционаре, «лепрозне» још у раној фази, док њихово незадовољство није узело маха, док нису ојачали. Сазрели, док као такви нису постали познати околини, док су још  анонимни, док још нису привукли пажњу околине. (јер би онда околина могла јасно да закључи да се ради о политичком обрачуну а не о «лудаку»). Овакве особе онда подвргавају пресијама, руинирању, маргинализацији, и као такве буду усмерене на психијатријско сметилиште. Разуме се није увек такав случај, јер се психијатријска репресија не јавља само у облику превенције. Често се психијатријски репримирају јасно препознатљиви политички деликвенти. У СФРЈ је више него ли у СССР:заступљена психијатријска превентива, избегава се такав обрачун с онима који су изашли из  анонимности и остали познати као опозиционари. То не значи да улога превентиве путем психијатрије не постоји у СССР, не, она је врло распрострањена. Али, СССР се не плаши да врло отворено, остентативно пошаље у лудницу и врло познате дисиденте, СФРЈ је много опрезнија.  То ради врло често, али не са ознатим особама и дисидентима него анонимним бројним жртвама.

   Али у обе земље психијатријска репресива превенције и остали облици репресије не успевају да спрече масовну  појаву незадовољства, дисиденцију. Где слати ове  особе: у затворе, гулаге, психијатријске болнице. Преферира се у обе земље примена не-формалних мера, укривања. Али у случају СССР-а последљих година масовност психијатријске репресије је постала таква да је остала позната у свету.

   Запажа се последњих година, од 1965. а нарочито од 1970-тих година да репресија у СФРЈ добија у интензитету, ни превентива (не само психијатријска него и многи други облици који се овде неће објашњавати а врло су незаконити и често  се примењују: нпр. осуда политичког кривца за нешто што није учинио, разни облици дискриминаторских и репресивних мера на слободи, и тд, а који често могу бити гори од затвора ) ни уобичајена репресија не могу да смање незадовољство, појаву критизера, опозиционара и дисцидената. У СФРЈ се дешава онда нешто врло интересантно, он почиње да ставља у луднице и оне политичке случајеве који су се као такви афирмисали у својој животној средини. Тако настаје разоткривање, међународна и домаћа јавност сазнају за ово зло.

   Шта нпр. Радити са милионима опозиционара и дисидената у Пољској? Такве еволуције  се не могу очекивати у скорој или даљој будућности и у другим земљама Источне Европе, чак и у СССР_у!. Шта радити онда?

   Што се тиче правних прописа они су коректни у обе земље али се у пракси уопште не поштују, уосталом сви закони и Устави у комунистичким земљама су врло прогресивни али су «мртво слово на папиру».

   Грађански поступак смештај у психијатријске болнице у СССР:у је регулисан упутством министарства здравља из 1961. године, уколико је особа опасна по околину  може се сместити  у психијатријску болницу и без њеног пристанка, без пристанка родитеља, стараоца, то раде психијатри, доктори, одлуком тима три психијатра.

   У СФРЈ је ово питање регулисано Законом о ванпарничном поступку, захтева се присуство три сведока, помоћ адвоката, информисање општине и тд.

   Али, ови коректни прописи ни у ССС_у ни у СФРЈ нису примењиви ни у пракси, а на шта упућује анализа случајева психијатријске репресије у обе земље.

   Што се тиче казнене процедуре у обе земље, Руски законик чланови 53:60 прописују процедуру: хапшење, испитивање, утврђивање урачунљивости, обавља се психијатријска експертиза, често у Институту Сербски у Москви. У СФРЈ је материја регулисана чланом 63/ и неким другим члановима) Савезног кривичног законика, мера безбедности обавезног смештаја и третмана у затвореној психијатријској болници се примењује ако је особа психички неурачунљива, несвесна одговорности за учињено дело, опасна по околину. Али се закони у обе земље интерпретирају по субјективној процени психијатрара и у контексту манипулација и у врло специфичном политичком, социјалошком и психо:социјалном окружењу Суштина је да се не поштују ови закони и злоупотребљавају. Милисав ЖИВАНОВИЋ, рођен 1911. године, пензионер, налази се од 1976. г. у психијатријским болницама (од 1976-1978 г. је био у Психијатријској болници у Вршцу, а од 1978. г. је у Психијатријској болници  Централног затвора у Београду) је проглашен кривим за политички деликт,  опасним по околину, неурачунљивим, болесним, али сви који га знају па и сами лекари у Вршцу и ови у Београду  кажу отворено да он није опасан по околину, ни неурачунљив.

   У СССР_у се закони бруталније и отвореније не поштују, мање се укрива.

   СФРЈ придаје велику, изузетну важност социјалној контроли путем психијатрије. Корени вуку из искуства СССР:а. Власти у СФРЈ би ради отварале психијатријске болнице сличне онима у СССР:у, али због напред наведених разлога то се не ради. Али се упркос непостојању оваквих специјалних болница «совјетскот типа» (којима су ипак сличне затворске болнице у СФРЈ) грозничаво тражило да се ова репресија прилагоди локалном контексту а о чему је говорено  напред. Тако се било  пре неколико година дошло на идеју од стране надлежних да се уведе тзв. ПСИХИЈАТРИЈСКА ПРЕВЕНЦИЈА  у медицинском смислу речи. На позив грађана, месне заједнице, суседа, било кога, психијатријској болници дошли би ове неколико сзажних момака, каратиста, и «покупили» «особу која ремети јавни ред и мир» «штрчи» и слично. Разуме се да се по вољи могло подесити да се на овај начин «покупи» политички неподобна особа. Оваквим једним поступком би био отворен пут невероватним злоуотребама психијатрије с непредвидивим последицама. Али, на срећу овај предлог «угледних здравствених рдника» је одбачен. Али, иако овај предлог није прихваћен, оваквих пракси има у нашем друштву. Лично познајем више особа које су као политички неподобне особе биле тако насилно смештене у психијатријске болнице са врло трагичним последицама. Једна моја пријатељица, прогањана особа, у условима тензија и несигурности имала је поремећене односе са мужем, који је био и другачијих политичких схватања, тукао је. Била је и лакше оболела. Приликом једне свађе са њим суседи су чули галаму и под сугестијом информатора олиције пријавили дежурној психијатријској служби и она је била на дуже време смештена у психијатријску болницу са врло тешким последицама по њу.

   Оваква злоупотреба психијатрије је одбачена у СФРЈ из јединог разлога што је сувише индискретна, никаквих хуманстичких консидерација  није било. (Дакле, замисао није била у складу са технологијом укривања).

   У комунистичким земљама индивидуалне социјалне активности појединаца постају опасним и неожељним чим почну да се испољавају ван догми, граница које су у друштву прихваћене, и то сходно друштвеном положају  појединца или породице. Што је за једно дозвољено за друге није, Особе које «штрче» «не прихватају првила игре» , су оцењене као социјално девијантне и као такве су елиминисане, неутралисан. Ово је нарочито изражено у СССР:у, а у мањој мери у СФРЈ али је такође врло присутно. У СФРЈ је нпр. Прва јерес да особа или породица која није политички подобна аспирира на бољи друштвени положај. Оваква  породица бива изложена бруталним прогонима, разарањима. Ово чак може бити третирано знаком менталне девијације.

   СССР је огроман, гломазан, има доста «пасарела» где се грађанин може сакрити, уклонити, између разних процедура, поступака, мазохиза. А што није случај са СФРЈ где је број бирократије и прописа у односу на број становника на првом месту у свету. Социјална пресија у ма колико то изгледало парадоксално је јача у СФРЈ него ли у СССР.у!. У обе земље се примењује  такозвана дискретна, «фина «, неформална репресија, без формално правне процедуре и суђења , хапшења и сл.

   Али с обзиром на предње описане разлоге оваква репресија је далеко примењена  више у СФРЈ (укривање) него ли у СССР:у. Али је јако заступљена у СССР-у, ради се о бољшевичкој пракси. Тања Плиуш каже: «Живот у једној држави где је све анонимно, злочин, правда, џелати, где су једино жртве реалне, где права неодговорност укрива било ког убицу.».

   Овако говоре и многи Југословени, нпр. Слично каже и Јованка Баровић (инвалид у колицима после саобраћајне несреће) , супруга покојног адвоката Баровића познатог по томе што је бранио плитичке случајеве, пријатеља Милована Ђиласа , њен муж је изгубио  живот задњих  година у мистериозним и сумњивим околностима. Више мојих пријатеља, нпр. Драгољуб ИГЊАТОВИЋ који је непрестано хапшен и лишен права публиковања, пасоша и свих осталих права, али је ипак на слободи  и изложен пресијама , стратегији замарања и исцрпљивања «на слободи» кае да би више волео да буде пар година у затвору, а онда да га пусте и оставе на миру. Дакле, не-формална репресија уме бити опаснија од затвора.

   Манипулације са ородицом у  психијатријском контексту су врло сличне и у СССР-у и у СФРЈ (читао сам о томе, и у албанији). Л. ПЛИУП у својојј књизи мемоари наводи случај функционера Федусјева из НКВД који каже да су  жене  понекад смештале мужеве у луднице. Тога има доста и код нас, ја лично знам више таквих случајева. Жена се «обради», муж јој се представи да је лош, покварењак, пијанац, женскарош и пошто су обично у оваквим условима прогони особе нервозне, сугерира јој се да мужа пријави социјалном центру, милицији, суду, психијатријској болници. А што понекад жене и ураде. И тако муж остане годинама у лудиници. Потпуковник ВЕЉКОВИЋ, рођен 1926. г који је већ 10 година у Психијатријској болници Централног затвора у Београду а због политичког прекршаја  је доживео сличну ствар. Какав садизам, властити су му за стараоца поставили његову бившу жену која га је тамо ставила упркос  чињеници да је он уложио захтев за развод, њој су дали његову пензију коју она троши по летовалиштима. Л. ПЛИУШ наводи случај а. Лоупина  наводи нпред описани случај када је његов отац колхозник, необразован, поверовао органима НКВД да му е син (а који је био политички деликвент, и психички урачунљив али јако нервозан услед прогона) оболео и опасан по околину и да га треба сместити у психијатријску болницу. Лично знам више сличних случајева где су власти навеле ридитеље (необразоване неске свести, где су поремећени односи) да своју децу сместе у психијатријске болнице , а да не препознају да се ради о политичкој одмазди.

   У једном писму т. Плиуш каже: «Одбачени смо, маркирани, у условима у којима живимо храброст нас је посетити. Искључени смо. За наше суграђане није ништа страшније од етикете политички «сумњивих особа» коју нам је КГБ налепила на леђа».

   Врло је слично и код нас. Сви који знају Ђиласа и његове сроднике знају у каквим условима изолације живе. Када је нпр. М. МИХАИЛОВ, познати југословенски дисидент изашао из затвора 1977. г. нигде такорећи у Београду није могао наћи стан, чим би чули ко је одбијали су га. Лично знам шта значи бити политички етикетиран и какве то последице то има.

   Л. Плиуш описује како је у затвору са њим био неки затвореник који га је мучио и терорисао (тзв. « гутач менталне енергије», особа послата од полиције, провокатор). Сличне методе примењују и југословенске власти, нпр. У психијатријској болници: премлаћивање и тортурисања од стране појединих затвореника сарадника, терор хомосексуалаца, и тд.

   ГРИГОРЕНКО, познатк совјетски дисидент, у једном свом тексту описује како је за време борвка у једном специјалној психијатријској болници срео извесног ЛИСАК-а. Каже како је Лисак свакодневно писао жалбе али да оне нису излазиле из болнице. То се сада дешава. М. Живановићу који свакодневно жаље писма и жалбе из Централног затвора, а оне нигде не стижу.

   Лисак се једном обратио Григоренку речима: «Да ли верујете да човек после 7 година у лудници може остати нормалан?» Колико таквих трагичних изјава, вапаја, сам ја чуо и знам, моји пријатељи који су били по психијатријским болницама, или су још увек тамо.

   Психолошки методи пресије, тортуре, употреба фармацеутских препарата, инекција, су такоће врло слични. Нпр браћа ЖИВКОВИЋ, Јеховини сведоци су били више пута смештени насилно у психијатријске болнице, даване им насилно инекције од којих су губили моћ говора, обољевали. Родитељи Стевана ПОЗНИЋА, који се налази већ 7 година у Психијатријској болници Централног затвора у Београду су били тужили суду  (без резултата) Управу Болнице што је њиховом сину била дата инекција од које је више месеци био оболео.

   Фото:робот жртве прогона такође је врло сличан и у СССР:у и у СФРЈ. Совјестски дисцидент Ј. ОРЛОВ  и П. КОДОРОВИЧ у једном њиховом тексту кажу за Плиуша, после њихове посете њега у болници: «Очи празне, без израза, глуп поглед, лишен интелигенције, потпуно одсуство израза, апатија, индиференција». У једном писму  Л. Плиуш каже: «Од Леонида није остало ишта, ништа више сем човека утонулог у крајњу патњу , који губи памћење, способност читања, писања, мишљења, један човек крајње исцрпљен и болестан». Кда сам читао ове редове имао сам пред очима В. Марковића када је изашао из психијатријске болнице после три године априла 1982. г. Слично је изгледао и Душан ЋЕТКОВИЋ, када сам га видео ктобра 1983. г. , када је изашао из психијатријске болнице после 5 ипо година, а где је био због политичког прекршаја.

   Из овога се извлачи и један други закључак а то је да се услед прогона и обољева. Пожидар БОРИЧИЋ, рођен 1926. г. из околине Титограда је већ 10 година у Психијатријској болници Централног затвора у Београду пре тога био 11 година по затворима и психијатријским болницама за политичке случајеве у Албанији. Он је тешко оболео, али се може наслутити због чега и у којим условима.

   Вишегодишњи боравак у психијатријској болници понекад воводи до опадања борбености, мири се са судбином, навикне се на болницу, однос особља остане бољи, има мање понижења, услови живота  сношљивији. Болница се онда јавља као алтернатива живљења, нађе се  у болници нек уточиште и мир. Л. Плиу, човек изузетне снаге и борбености и воље, је био почео у извесној мери да се мири са судбином. Када је сазнао да је пуштен, да иде у иностранство, није био одушевљњен. Изјавио је: «Али бих ипак пре изабрао иностранство него ли психијатријску болницу!». Знам више особа које су слично реаговале, нпр. Напред помињани Иво МАЛЕШ, писао ми је недавно, каже да ради као библиотекар, да су се  прогони понижења смањили, да нема где да иде, да му  не дају, да је уморан, да почиње да се мири и напушта борбу».

   Психијатријска професије је под изузетном контролом у СССР:у а и у СФРЈ. ГРИГОРЕНКО у једном његовом тексту каже: «Психијатри су изабрани специјалним процедурама и критеријумима селекције, где с њихови професионални квалитети другоразредни, а други квалитети важнији, главни је послушност, супресија медицинског ега». Разуме се он овде мисли изгледа само на психијатре који репримирају Људе. Али они који знају СССР, СФрЈ и комунистичке државе знају да је професија лекара, нарочито психијатра, предмет осебне пажње. Они су ти који су инструмент репресије (свесни или несвесни) и да би могли да одиграју улогу) или да буду злоупотребљени) морају одговоарати критеријумима. Разуме се не мо-е се генерализовати да су већина совјетских психијатара као и југословенских доушници, сарадници власти, бескрупулозни и егоисти, без морала и етике лекара, медиокритетни и неинтелигентни, необразовани, послушни према претпостављеним. Има и код нас и у СССР:у много упркос свега дивних људи. Али су преплшени, у мраку, заведени, окружени комуникационим баријерама, разуме се више у СССР-у него ли у СФРЈ. Заар томе не сведочи да још ни један југословенски психијатар није дигао свој глас против оваквих пракси! То је ужасно непојмљиво!.

   Још једна коинциденција, на челу судског института СЕРБСКИ  у Москви је један Јеврејин, проф. др. ЛУНГС. О њему кажусве најгоре. На челу Центра за судску психијатрију је проф. др. Максим Штернић, такође јеврејин. Он је нада мном вршио психијатријску експертизу, показао се коректно, хумано, није захтевао психијатријску меру, чуо сам доста лепих речи о њему, неки су га и жалили.

   И у СССР:у и СФРЈ се жели правдати психијатријска репресија на разне начине. Да је нпр. Примењивана у Царској русији. У СФРЈ спомињу предстолонаследника КАРАЂОРЂЕВИЋА кога је краљ Александар држао до II Светског рата  у Психијатријској болници ТОПОНИЦА код Ниша, као  и случај народног лекара ВАСЕ ПЕЛАГИЋА. Али то су појединачни случајеви, друго су дворске игре и борбе за власт међу принчевима а друго је масовна психијатријска репресија, једно врло ефикасно и модерно средство социјалне контроле.

   П. ГРИГОРЕНКО наводи да га је спасла од луднице или тежег обољења «његова гвоздена конструкција наслеђена од родитеља и његова војничка дисциплина, и чврстина». Не бих се сложио са овом тврдњом, , слично кажу многи наши људи: «Ама то зависи од личности, да ли је  медијум или не, да ли је отпорна, на мене то не би могло тако деловати» Тачноје да отпорнији лакше подносе стресове и тегобе, репресалије. Али то није суштина проблема нити јет о у питању! Мислим да је пре у питању интензитет репресалија такав (нпр. Фармацеутски, и сл) он ће оболети, па чак може и умрети, а што се неретко и дешава. Пре мислим, без да имало жеље  да умањим огромна страдања генерала Григоренка, да је он то све поднео лакше зато што се водило рачуна, ипак, о чињеници да је он био генерал Црвене Армије и Народни херој СССР:а.

   Григоренко каже да је боравак у специјалној психијатријској болници тежи него у затвору. У СФРЈ је слично. Али је и у СССР_у и у СФРЈ боравак у психијатријским болницама и оним обичним врло тежак.

   Сада је и лакше одговорити на питање да ли је психијатријске репресија присутна и у СФРЈ, да ли је масовна, слична оној у СССР:у? Чињеница је да постоји у обе земље. Требало је да прођу деценије да она постане позната што се тиче СССР:а. У почетку је било много сумњи, неверице, сада је то одбачено и светска јавност је упозната са тим. Слично резоновање и пут сазнавања ће важити и већ важи и за СФРЈ. Сада се више зна, ИМИЏ СФРЈ у свету  се модификује е последњих година, увиђају се заблуде, застрањивања. Упркос  другачијег политичког положаја у свету СССР:а у СФРЈ (у Свету Несврстаних) истина излази на видело. Убеђен сам да ће године које наилазе бити време истине по овом питању, да ће то бити период демистификовања. На основу онога што непобитно знам, тврдим да у СФРЈ се психијатрија користи масовно као средства социјалне контроле. Да ли је она сличног интензитета као у СССР_у је питање нијанси а не суштине.



      

         Београд-Љубљана 25.9. 1989.
                     
         ПРЕДСЕДНИШТВУ СРФЈ
         ПРЕДСЕДНИШТВУ СР СРБИЈЕ
         ПРЕДСЕДНИШТВУ СР ХРВАТСКЕ
         ПРЕДСЕДНИШТВУ СР БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ



Нови случајеви злоупотребе психијатрије у политичке сврхе. 

Југословенски форум за људска права и правну сигурност грађана је последњих дана публиковао своја сазнања и потврдио да у СФРЈ има случајева интернирања грађана у психијатријске болнице због изражавања њиховог мишљења. Поздрављамо напоре форума да тражи излазак из кризе и одајемо признање, очекујемо допринос реформама здравства и друштва.

Пошто је и са званичне стране потврђено да таквих злоуотреба има следећи корак би требао да буде њихово елиминисање. Свесни смо да је то изузетно тешко спровести у дело, да захтевеа корените промене не само у здравству, него пре свега у целом друштву. Са немером да дамо наш скроман допринос крхким, али евидентним демократским процесима, да их на неки начин убрзамо, сигнализирамо да интернирања не јењавају, мада се и даље скоро савршено укривају од увида шире јавности.

Овога пута се обраћамо у вези следећих особа:

-   Милосав МОЦОЊА (1933)  пензионисани радник из Бање Луке је био осуђен решењем Основног суда у Бањој Луци бр. К:1568/88 од 28. 2. 1989. године због почињеног вербалног деликта из чл. 157 /п9вреда угледа државе и њених органа) које је наводно починио у стању душевног растројства, те му је по основу чл. 63 КЗ СФРЈ изречена мера безбедности и тада је био смештен у психијатријску болницу «СОКОЛАЦ» код Сарајева, Судско одељење. Сада се налази код куће у Бања Луци на допусту, али му мера безбедности није укинута судски и сваког момента мое бити понво интерниран уколико почне да критикује званичну политику. Прогресовне друштвене снаге се код нас залажу за укидање вербалног деликта, утолико пре то треба да важи када се ради наводно о неурачунљивом душевном болеснику, а како карактеришу М. Моцоњу. Он је послат у наведену болницу да би се наводно лечио и излечио од болести која га наводи да критикује друштвене неправде. Али  то није могуће на судском одељењу  болнице «Соколац», јавности су неознати тешки  услови ивота и недовољна медицинска нега нарочито када су у питању политички кажњеници: тамо влада пренатрпаност, болесници спавају на оду, на поду и рагасторима прозора се обедује, нема сервирке и болесници сами деле храну која је узгред речено неукусна,  прљавштина, има и вашки, болесници су лишени чистог ваздуха и нема редовних шетњи, болесници су затворени и изоловани као робље, за вербалнукритику из излажу ињекцијама или појачавају дозе медикамената (ови подаци су добијени од бивших пацијената ове установе). У овој установи се не мое лечити те захтевам да се Моцоњи укине мера безбедности и у исто време стање провизорне слободе.

        -     Рајко ПЕЈОВИЋ радник од око четрдесетак година, се налазио до маја месеца ове године у истој соби са М. Моцоњом у болници «Соколац» је у то време био тамо већ три месеца због увреде Тита, и раније је борвио у више наврата због сличних разлога у истој болници, пореклом из Источне Босне. Затевамо да Р. Пејовић буде одмах ослобођен уколико се још увек налази тамо.

       -    Синиша АМАНОВИЋ је провео годину дана у психијатријској болници  «Угљан» на истиименом острву у Јадранском мору због увреде судије, сада је на слободи.

      -    БОШКО  или БОЖО  не знамо тачно његово име, се налази већ више година у сихијатријској болници «УГЉАН» само зато што је казао «да се  гроб Тита налази у Београду, а Артуковића у Загребу». Према изјавама бивших пацијената ове болнице, у јадранском туристичком рају (али не тако много далеко од Голог отока) Бошко, госодин поодмаклих година, врло коректног наступа и култивисаног понашања је тамо још увек, очигледно по казни. Захтевамо да се спроведу хитне и енергичне инвестигације и Божо буде особођен а јвност обавештена о томе.
 
        Овом болницом на Угљану руководи Др. .., који је почетком ове године добио награду за хуманост у медицини «Вељко Влаховић», а на основу сведочења бивших пацијената ове болнице болеснике тамо често туку, чак и када нема никакве медицинске индикације, болесници су принуђени да раде (производе комерцијалне артикле) а за шта добијају симболичну суму од 10-15000 динара, тако да немају ни за цигарете ни основне хигијенске потрепштине. Тамо има прилично болесника који остају заувек «добровољно» јер наводно немају где да оду, а за то време социјална служба  ове болнице не предузима мере да им то омогући него насупрот. Душевне болеснике упошљавају да истоварају цемент, циглу, грађевински матерјал, дрва, и сл. Уз накнаду обично једне кутије цигарета. Поједине пацијенте од стране особља одводе приватно кућама за обављање  тешких послова, пољопривредних радова, сечу дрва, брање плодова, мешања бетона и сл. , за шта добију кутију две цигарета и храну. Постоји и фарма свиња  а на којој користе  физичку  радну снагу болесника који раде сваки дан двократно, а за шта добијају до 100.000 динара. Уколико је  радник не задовољан платом прети да ће да оде, онда му управа фарме запрети да ће га преместити на теже одељење и појачати терапију. Писма се отварају и ако садрже политичка уверења или албе на режим живота у болници  су задржана, слично је и са писмима која стижу у болницу. Даје им се бајата и неукусн храна, а за то време особље у својој кантини добија свежу и врло квалитетну храну.

   Предлажемо да се ови наводи провере и стање поправи.

       -    Сава МАКСИМОВИЋ  (1924( БИВШИ РАДНИК ИЗ Сремских карловаца се сада налази у Психијатријскохј болници Централног затвора у Београду где је смештен решењем Вишег суда у Новом Саду бр. К 80/85 због вербалног деликта из чл. 63 КЗ СФРЈ као наводни  душевни болесник. Још једном привлачимо пажњу на крајње тешке услове живота и неадекватну медицинску негу у овој установи и нарочит третман резервисан за политичке затворенике који отуда излазе руинирани. Затевамо да Максимовић буде одмах отпуштен и рехабилитован, а да се предузму мере да се ова болница реформише и усклади са стандардима који се захтевају за такве
здравствене установе.

      -  Вијекослав НАГЛИЋ (1949)  је био осуђен од сарајевског суда због дела «непријатељска пропаганда» али је као наводни душевни болесник по чл. 63 КЗ СФРЈ био смештен у П. Б. Ц. З у Београду, где је боравио од 1975 до 1983. године када је пребачен у П. Б. «др. Иван Барбот» у Поповачи код Загреба на Судски ођел, где су услови живота лакши. Изгледа да се тамо још налази. Ми не улазимо у оправданост његове осуде за вербални деликт, нити у анализу исправности његових уверења, али полазимо са тачке гледишта да уколико неко крши закн треба да буде послат у затвор, а не у лудницу на неодређено време. Зато захтевамо још једном да се предузму енергичне и хитне  мере и он ослободи.   

   
Овакви случајеви који опстају показују да нема деморатског помака признаје се да их има, ли се не предузимају мере да се са таквим поступцима престане. Уколико се застане само са признавањем  да злоупотребе постоје, а не предузму се мере да их више не буде, народ и прогресивне друштвене снаге ће још више изгубити поверење у власт и њена обећања.

Апелујемо на вас да предузмете мере које се налажу и о томе нас обавестите.

         У ИМЕ Одбора «АНАТОЛИЈ КОРЈАГИН» ЗА БОРБУ ПРОТИВ
            ПСИХИЈАТРИЈСКОГ ТЕРОРА И УКИДАЊЕ СПЕЦИЈАЛНИХ
            ПСИХИЈАТРИЈСКИХ БОЛНИЦА У ЈУГОСЛАВИЈИ

                Томислав Крсмановић,
            Др. Јанез Ругељ
            Иван Прекајски

         КОМИСИЈИ ЗА ПРАВА ЧОВЈЕКА ОУН ЗА 45 ЗАСЈЕДАЊЕ
            У ЖЕНЕВИ КОЈЕ УПРВО ПОЧИЊЕ
      
            СКУПШТИНИ СФР ЈУГОСЛАВИЈЕ И САБОРУ СР ХРВАТСКЕ

             ЈАВНОСТИ



   Жртва злоупотребе психијатрије ИВО МАЛЕШ интерниран у  психијатријској болници од 1981. године због вербалног деликта.

   Окружни суд у Дубровнику под предсједањем суца  у кривичном предмету против Иве Малеша, угоститеља, рошеног 14. 5. 1943. у Блату на отоку Мљету, СР Хрватска, због кривичног дијела из члана 133. КЗЈ а поводом приједлога Окруног јавног тужилаштва дубровник од 10. 3. 1981. године бр. КТ:3/81 којег је заступао замјеник ОЈТ , дана 19. 3. 1981. године донио је рјешење бр. К1/81.19 којим је окривљеном малешу изречена мјера сигурности обавезног психијатријског лијечења и чувања у здравственој установи затворенот типа а на основу прописа из члана 63. ст. 1 КЗЈ у вези са чланом 494. ст. 3 ЗКП.

   Несретни човјек био је оптужен да је прикупљао чланке из неколико југословенских листова у којима се говори о повредама грађанских права у земљи, да је тим чланцима додао свој писмени коментар у којем је поред осталог написао: «Зашто режим ове Југославије прогресивне, неиндиферентне грађане лишава својих грађанских  права и гура у негацију, чинећи од њих  принудне малољетнике, приказујући их непријатељима, деликвентима, нерадницима, асоцијалним, неурачунљивим? Зато јер нема моралне снаге и храбрости да се часно и аргументирано суочи са истином...» (цитат из наведеног судског рјешења). Затим, стављено му је на терет да је од изрезаних чланака и свог коментара направи зидни плакат под насловом «Избор маестрала» па је онда тај плакат јавно изложио на зиду родитељске куће у Блату.

   Након хапшења 7. 2. 1981. године против Малеша отворена је истрага током које је био послан на психијатријско вјештачење неуропсихијатру др. БОЖИДАРУ МИКЕТИЋУ судском вјештаку Медицинског центра у дубровнику. У његовом извјештју  од 6. 3. 1981. године тврди се да «код окривљњног постоји психички поремећај који се очитује у кроничном душевном обољењу (психопатиа сцхизоида) и која душевна болест постепено напредује,  па су присутне параноидне идеје које су вјероватно увјетовале његово реагирање и писање инкриминираих  чланака. « На концу извјештаја констатира се да због карактера деликта  окривљени мое бити опасан за друштво, да може  и даље понављати  такве деликте јер је неурачунљив душевни болесник па да би се  опасност по друштво отклонила лијечењем  до оздрављења у затвореном заводу за чување и лијечење.

   Од тада, Иво Малеш је већ готово 8 година затворен у судском ођељењу психијатријске болнице на Угљану, која је смејештена у некадашњој талијанској  касарни и то само зато што је критизирао друштвене неправде и указивао  на алтернативна рјешења у духу дијалога и демокрације на један ненасилан и цивилизиран начин.

   Да је због тога био осуђен на временску казну одавни би био на слободи и бољег здравља, без психијатријског жита на леђима који значи социјалну и духовну смрт у овом друштву.

   Сматрамо  да је посриједи трагичан случај политичког страдалништва и класичан примјер  злоупотребе психијатрије у политичке сврхе, а што је омогућено чланом 63 кривичног закона и злоуотребом психијатријске болнице која у овом случају не лијечи већ наноси штету и пргони једног човјека.

   У једном друштву које жели отклонити незаконите поступке и злоуотребе никако не може ићи у приогу чињеница да се људе смјешта у затворе или луднице зато што мисле и говоре друкчије од службене истине или да се већ само изражавање друкчијег мишљења о томе како треба рјешавати политичке проблеме у земљи проглашава злочином. За нас је нарочито неприхватљиво и не можемо се никако сложити са констатацијом судским органа да је Иво Малеш опасан по околину, јер би могао понављати  деликт мишљења због своје наводне неурачунљивости. Наиме, и обичан свијет зна а не само психијатар или судац да душевно болесна особа нема довољну луцидност да својим ријечима нанесе штету држави и њеним  интересима, да није у стању починити деликт  мишљења за који је нужан, према кривичном законику, директан умишљај, дакле, постојање свијести о посљедицама свог чина, за шта болесна психа није способна.

   У свом писму од 27. 12 1988. гдине, његов отац обвијештава ччанове нашег Одбора «анатолиј Корјагин» да је његовом сину услијед таблетоманије тешко оштећено здравље, да је Иво у ову болницу ушао доброг здравственог стања, а сада је озбиљно нарушено његово органско и нервно здравље. Из овог је несумњиво јасно да се не остварује битни садржај члана 63. КЗЈ _ лијечење.

   Недавно су помиловани починитељи вербалног деликта из члана 133. став 1 али не и Иво Малеш, којег власти и даље држе у једној оваквој нарочитој установи.

   Даљње задржавање овог несретног човјека у лудници изазива  озбиљне и оправдане сумње у искреност властодржаца да желе извести демократске реформе у друштву. Нажалост, умножавају се и надеље случјеви интернирања политичких кажњеника у психијатријским болницама и судским одјељењима грађанских болница што представља једн од њтежих повреда људских права и неизбрисиву срамоту за СФРЈ у свијету.

   Због тога вам се обраћамо са захтјевом да овај случај праведно ријешите, односно, да Иво Малеш одмах буде ослобођен, да буде рехабилитиран, да му се омогући  опоравак и да адекватна материјална одштета за претрпљени ужас те да с њега буде скинута лажна психијатријска дијагноза. Такођер да му се врати одузета путна испрва, која му је одузета 4. 11. 1980. године под изговором да то захтијева заштита јавног поретка.

               У име Одбора

ОДБОР «АНАТОЛИЈ КОРЈАГИН»  ЗА БОРБУ ПРОТИВ ПСИХИЈАТРИЈСКОГ ТЕРОРА И УКИДАЊЕ СПЕЦИЈАЛНИХ ПСИХИЈАТРИЈСКИХ БОЛНИЦА У ЈУГОСЛАВИЈИ:

   Др.Веселин Савић, Иван Прекајски, Томислав Крсмановић

Покрет за заштиту људских права
         У Југославији
Поштански фах 72
Пошта 38, 11060 Београд

СКУПШТИНИ СФР ЈУГОСЛАВИЈЕ
- Законодавном већу -


ПРЕДЛОГ СТАВОВА ПОКРЕТА
У ВЕЗИ ПРОМЕНЕ ЗАКОНА КОЈИ РЕГУЛИШУ
ПРИСИЛНУ ХОСПИТАЛИЗАЦИЈУ ДУШЕВНИХ БОЛЕСНИКА



   Пре него што предложимо промене појединих закона из области психијатрије, налазимо за потребно да претходно  осветлимо неке појмове ове материје.

   Што се тиче разлога присилне хоспитализације, какоу изванказненом правном поступку (по Грађанском поступку) тако и у кривичном поступку (по члановима 63 и 65 КЗ СФРЈ) то би требало да буде социјална индикација (да би се друштво заштитило од поступака душевних болесника) или витална (да би се душевни болесник заштитио од властитог понашања, самоубиства, и сл.).  Медицинска индикација (потреба за лечењем) као разлог принудне хоспитализације би требала бити примењена само у изузетним приликама када је то потребно да се спречи погоршање болести, не мое се никоме наметнути лечење против његове воље.

   Социјална индикација у оба поступка, и грашанском и кривичном се своди на тзв. опасност по околину.

   Нарочито треба предочити да са појмом ОПАСНОСТ ПО ОКОЛИНУ  долази до честих злоупотреба са кобним последицама. Ова опасност  би требала да се односи искључиво  на непосредну физичку опасност по околину (убиство, телесна повреда, силовање, паљевина, итд.). Али у пракси се наилази често на случајеве где се опасност по околину итерпретира као «друштвена опасност» која потиче од  речи, изражавања мишљења, верских осећања, филозофских и моралних убешења која немају ниаккве везе са насилничким понашањима. У законима који регулишу насилну хоспитализацију садржај опасности по околину је вероватноћа да ће душевни болесник «починити дело било које врсте опасно по друштво».  А што даје основ да се под овај појам подведу и изражавања мишљења и починиоци вербалних деликата.

   Полазимо од тачке гледишта да се то може спречити уколико би у законима био јасно назначен разлог за присилну хоспитализацију који би требало да буде социјална или витална индикација (у изузетним сличајевима медицинска) и да опасност по околину може једино да се састоји у угрожавању околине у физичком смислу. Желимо нарочито да истакнемо да је излишно и помињати да душевни болесник за кога се тврди да је неурачунљив не поседује довољну луцидност да би својим речима могао починити вербални деликт и нанети штету угледу и интересима драве.

   За такве душевно оболеле особе тврде да су опасне по околину јер су болесне те их зато шаљу  у болницу да се излече и тиме елиминише њихово опасно душевно стање. Али је познато да је стање у затворским болницама и у појединим судским одељењима  грађанских болница, а и у појединим грађанским болницама такво што се тиче услова живота и медицинске нега да је адекватно лечење практично неизводљиво. Нарочито  је тешка ситуација у затворским психијатријским болницама. Отуда сматрамо да је примарни задататак  да се променама закона, реформом здравства и ширим друштвеним реформама створе такви услови у психијатријским болницама, укључујући и затворска и судска одељења грађанских болница, да је могуће спроводити лечење, остваривање медицинске индикације смештаја у болнице.

   Када се ради о особама које су смештене насилно у психијатријске болнице, било по Грађанском или кривичном поступку, зато што је у питању неки политички разлог, сасвим им места резервама и сумњичавостима према проценама и дијагнозама издатих од стране психијатара другачијих политичких опредељњња од особе у питању. Ово нарочито важи када се ради о психијатрима из затворских болница и центара за судску психијатрију који су службеници правосуђа, затим психијатрима судских одељења грађанских болница, па чак и када су у питању поједини психијатри милитантни друштвено-политички активисти. Отуда је неопходно у закон унети  контролне механизме који ће омогућити надзор и увид јавности у рад психијатара. Ово је тесно повезано са недовољно развијеним функцијама правне државе у нашем друштву. Нажалост, објективност психијатара, његова непристрасност се могу остварити једино када почне да функционише правна држава а што подразумева увођење политичке демократије. У међувремену би требало трагати за путевима да у прелазном периоду који предвиђају да ће бити болан – се обезбеди већи увид јавности и ипак све присутнијих демократских институција у рад психијатара.

   Ми одавно указујемо на значај анализе контекста психосоцијалног комуницирања на релацији ПСИХИЈАТАР – ПАЦИЈЕНТ. Јер треба полазити од тога да је друштвено-политичко  окружење  у Југославији јако другачије него ли исто у једном грађанском друштву. Ово душтвено-политичко окружење у Југославији јако другачије него ли исто у једном грађанском друштву. Ово друштвено:политичко окружење може утицати на рад психијатара без његовог знања  и смишљено  да омести у тачној процени, навести га да изда погрешну дијагнозу по вољи моћника. Ова комуникација се може по вољи умештати на бројне начине у интеракције између  психијатра и пацијента и својим ингеренцијама којих психијатри често нису (довољно) свесни, га навести на нетачну дијагнозу. Психијатри су по природи свог посла упућени на податке и документацију коју добијају о болеснику од сродника, суседа, из радне организације, образовне установе, од органа власти, од својих колега психијатара, из месне заједнице, центара за социјални рад, судских органа, итд. Они полазе у принципу  са тачке гледишта да су ови подаци веродостојни а што не мора бити тачно. Нама је познато, то признају и званичници, да се људска права масовно крше. Прогонитељ (шеф, директор, моћник из општине, локални бирократа) у једној  оваквој констелацији могу по својој вољи и жељи подесити изјаве, документа, податке са циљем да особу која им не конвентира по  нечему, представе психијатру онако како они желе. Жалосно је да наши психихатри слепо прихватају сервиране податке као веродостојне (из страха, незнања) што доводи до многих пропуста са кобним последицама. Опрезност и критичност према изворима података о пацијенту су потребни и у грађанским друштвима јер и тамо може доћи до злоупотреба (нпр. Од стране сродника да би се дочепали наслеђа и др.). Уколико би пре требала да постоји критичност према примљеним информацијама када се ради о нашим психијатрима, будући да живе и раде у једном специфичном окружењу које као што је већ познато, је јако заитересовно за њих и њихов рад и жели да га држи под контролом.

   Утолико је овај проблем тежи  и процене душевног здравља пацијента у једном оваквом окружењу компликованији задатак јер ово окружење може утицати и на душевно здравље људи. Према Комисији Већа синдиката Хрватске за заштиту самоуправних права радника врло су честа душевна обољења  (и соматска) међу онима који се жале на повреде њихових права, у толикој мери да то оптерећује  здравство. Како психијатар може проценити овакве «болеснике»? наши психијатри као и сви психијатри света, имају проблем да рразлуче шта је утицај средине а шта генетска  подлога. Криза, егзистенцијални породични проблеми који у вези тога настају, беда многих, притисци које описујемо над бројним грађанима од стране бирократије су присутнији у једном монолитном друштву, као што бирократије су присутнији у једном монолитном друшту, као што  је наше, него ли, на пример, у једној западној демократији. Наши  психијатри су често у ситуацији да пред собом имају особу која је крајње узнемирена, која се  жали да је жртва прогона, будући да је то и често случајева тачно (а има и параноидних  реакција) а како су такве особе обично (крајње) руиниране или здравствено оштећене, оне нису у стању да себе представе у правом светлу, поготову уколико је у питању  недовољно образована особа или са нижим ступњем интелигенције. Психијатар због свега овога није у стању да упозна детаљно позадину и закулисане радње којима је пацијент био изложен а како пацијент није способан да себе објасни психијатру, овај потоњи је отуда често склон да погрешно процени, и у томе, уз помоћ подешених докумената, сервираних информација, пронађе манифестације параноје.

   Тако долази до истински честих злоупотреба психијатара. Овакве злоупотребе се једино могу уклонити друштвеним реформама и увођењем  политичке демократије. Јер, докле год једна идеологија и партија има монопол власти у друштву, која је поврх свега врло репресивна, постојеће страх, конформизам или незнање и обмана психијатара. Једино што им преостаје је конформизам и аполитичност, и рационализација (као психолошки одбрамбени механизам) «да политика треба да буде резервисана за политичаре а да то није за лекаре»  Нажалост, хтели ми или не, политика и психијатрија се тако мешају. Јер, да би психијатар обавио свој задатак како треба у једном оваквом друштву, он га мора добро познавати и  његове методе друштвене контроле и како може утицати на њихов рад, па и на појаву душевних обољења. Јер, наши психијатри претендују као и сви психијатри света, да процењују по принципима научног метода у психијатрији. Као што се зна, научни метод се одликује  објективношћу истраживача, тачностошћу мерења, свеобухватношћу инвестигација. Али је потребно водити рачуна о разликама у примени научног метода зависно од тога да ли  се ради о друштвеној   или егзактној науци, поготову је деликатна област примене научног метода у психијатрији у једном оваквом друштву. Услед описане специфичности окружења и његовог утицаја на рад наших психијатара,  чега они нису (довољно) свесни, често или пак су преплашени да се одупру «ремећењима мерења» питање примене научног метода  би требало да буде што пре стављено на дневни ред од стране наше психијатрије  Удружења прихијатара, научних радника са медицинских факултета. У питању је не само част наше медицине и здравства, и у крајњој  линији нашег друштва, него што захтевају и интереси великог броја грађана којима се због тога наносе и дан данас велике штете.

ПРЕДЛАЖЕМО промене следећих закона:

1.   ЧЛАН 63. КЗ СФРЈ

   У овај члан треба  унети одредбе којим би се онемогућило да било ко буде осуђен  на меру временски неограниченог смештаја у психијатријску болницу због онога  што мисли и говори или због неког другог разлога ненасилног, политичке природе. Пре свега би требало прецизно дефинисати појам «опасност  по околину», ставити  нпр. У члан 63. КЗ реченицу: «под појмом опасност по околину подразумева се физичка опасност, агресивност којом се може угрозити живот и тело, имовина људи». Из Коментара овога закона треба елиминисати фразу «да је опасност по околину било које понашање», него треба рећи само «оно које угрожава физички окружење». Треба унети одредбу «не може се изрећи ова мера онима који су починили вербалне деликте.»

   Поступак за спровођење ове мере је предвиђен  члановима   493 – 498 . ЗКП. Мера безбедности из чл. 63 . КЗ се доноси само на основу психијатријске експертизе и може  бити поништена само на основу психијатријске  експертизе. Правно не постоји могућност жалбе, штавише, нико, ни сродници, ни адвокати, утамниченог не могу покренути иницијативу за укидање мере безбедности. Отуда  психијатри који  изричу мере безбедности и старају се о починиоцу вербалног деликта или политички неожељним лицима имају изузетно велика овлашћења која се своде на фактичку власт над слободом неподобног. Излишно је напомињати какве су зулоуотребе могуће на делу, поготову када одлучују психијатри службеници правосуђа или пак када извршавају упутства (наређења) органа власти.

   Предлажемо стога да сродници и пуномоћници могу захтевати проверу стања здравља од стране експерата психијатра које они предложе и да у такве експертизе треба укључити представнике удружења психијатара Југославије, да се експертизе провере политички неутралним психијатрима који поврх свега не смеју бити чланови СКЈ. Предлажемо да се укључе представници југословенских  независних демократских институција као што су Форум за људска права (ССРЊ, наш Покрет за заштиту људских права у Југославији, одбор за одбрану слободе мисли и изражавања, одбори Удружења књижевника СР Србије, одбори из других република  (словеније, Хрватске, БиХ, Црне Горе, Македоније). Једино већим увидом јавности  и демократских институција којих на срећу има све више, се вакве злоупотребе могу спречити.

   У пракси често долази до злоупотреба у поступку процене душевног здравља починиоца кривичног дела и због тога јер та материја није довољно  прецизно и ваљано разрађена законима а и зато што се не поштује оно што пише узакону. Чсти су случајеви да се психијатријска експертиза над починиоцем вербалног преступа обавља  његовим довођењем  са слободе директно на суђење па тамо у некој канцеларији у времену од пола сата психијатар експерт у разговору са окривљеним зкључи да је он неурачунљив  душевни болесник и предложи суду да му изрекне меру безбедности. Из чл. 63. КЗ (Разуме се, он је претходно проучио досије који је направљен од стране оних који оптужују окривљеног, дакле по њихвој вољи). Тако се «експертизе» често збрзавају и не раде како треба. Да би се ово отклонило потребно је донети законске одредбе и контролне механизме који ће омогућити примену истих да би се онемогућило да се психијатријске експертизе  обављају на нестручан начин од стране психијатара који извршавају  наредбу својих претпостављених. То ће бити могуће у потпуној мери стварањем  независног судства. У садашњој ситуацији судство је срасло са државом и партијом.

   Неопходне су корените промене у избору и образовању судских вештака психијатара. Они треба да буду они који сунајпоштенији и најстручнији. Ова материја је у нашем законодавству недовољно обрађена, а и оно што постоји не поштује се у пракси. Предлажемо да  један тим експерата (психијатара, правника, активиста   против оваквих злоупотреба, и др.) уради законске одредбе о судском психијатријском вештачењу. Илустрације ради, наводимо један детаљ. На пример, Закон обавезује да се окривљени изведе на претрес, сем уколико то није могуће због стања његовог  здравља. Није ретко да се налазећи за несврсисходно починилац не изводи на претрес под лажним изговором да то не дозвољава стање  његовог здравља.

2,.   Члан 65. КЗ СФРЈ
          

   («Учиниоцу који је учинио кривично дело услед зависности од употребе лкохола или дроге а код кога постоји опасност да ће поново починити слично дело суд ће изрећи обавезно лечење»).

   Све оно што смо рекли у вези чл. 63. КЗ важи и за члан 65. КЗ. И у њега треба унети одредбе да нико не може бити смештен у установу за лечење алкохолизма због онога што мисли и говори или због неког другог разлога политичке природе који није повезн са насиљем. Треба унети одредбе  и јасно прецизирати шта је опасност по околину, не може се ова мера изрећи особама које су починиле вербални деликт наводно у стању зависости од употребе алкохола (или дрога, јер знамо и такве случајеве) из простога разлога што ноторни алкохоличар не поседује довољну луцидност да почини вербални деликт. Не би хтели да понављамо оно што смо казали у вези чл. 63. КЗ што се тиче поступка процене здравља, улога психијатара експерта, неприлагођености затворских установа за лечење алкохоличара и наркомана, јер су примедбе и предлози исти.

2.   ГРАЂАНСКИ ПОСТУПАК

(Ванказнени поступак присилне хоспитализације)

Ми смо први у Југославији покренули питање  злоупотреба по овоме поступку, недавно се огласио и форум за људска права и правну сигурност  ССРЊ коме смо ми доставили наше предлоге са својим предлогом који је у много чему  сличан нашим ранијим предлозима.

   Будући да су овде злоупотребе по нашим сазнањима најчешће предлажемо да се оформи КОМИСИЈА састављена од објективних и непристрасних психијатара, стручњака различитих дисциплина, представника југослиовенских независних тела и одбора који се баве заштитом људских права, укључујући и наш Покрет, јер смо ми први покренули ова питања и највише се тиме бавимо. Предлажемо да у састав ове Комисије уђу и представници поменутог ФОРУМА.

   Ова Комисија би имала за циљ да изврши анализу постојећих закона из ове области и предложи измене.

   Уређење изванзаконске хоспитализације у Југославији спада у законодавну надлежност република и покрајина. У свим републикама и покрајинама, изузев Босне и Херцеговине, те обема покрајинама, то је учињено прописима о изванпарничном поступку. Законом СР  Србије  о ванпарничном поступку. Законом  о ванроцесном поступању Ср македоније из 1979. године (ЗППМ) итд.

   Правни узор за уређења института су правне норме старе Југославије  а које су преузете из законодавства Аустроугарске.

   По овим законима у психијатријске болнице се смештају душевни болесници због природе њиховог обољења  јер је неопходно ради лечења да лице буде ограничено у слободи кретања или општења са спољним светом.

   И овде су кључни постулати које смо навели и када се ради о кривичном  поступку (члановима 63. и 65. КЗ): душевне болеснике по овоме закону смештају присилно у бонице када нису починили кривично дело када се претпоставља да је у питању социјална или витална индикација (изузетно медицинска); опасност по околину (социјална индикација) се мора састојати у могућности агресивног понашања а никако претпостављати било какву опасност по друштво, изражавање мишљења ма како било накарадно не мо-е бити разлог за присилну хоспитализацију по овоме поступку;  у болницама се морају створити услови за лечење,  а што понекад није случај  јер има болница где су услови живота и медицинске неге неадекватни, нарочито у мање  развијеним републикама; процене душевног здравља морају, када се ради о особама где постоје политичке импликације било које природе, да буду обављене од стране неутралних психијатара и на начин како смо то предвидели у поглављу о Кривичном поступку.

   Ова материја није довољно прецизирана законима о којима говоримо. Ови закони су неадекватни и неприменљиви често у пракси (словеначки закон је осетно бољи), нејасно су формулисани и психијатри их у свакодневном раду интерпретирају по својој вољи. Прописи су  поред тога сувише компликовани  и тешко их је применити у пракси и психијатри се сналазе према своме нахођењу. Закон не обавезује психијатра да га поштује а ако га не примењује не следи санкција.

   Овакво стање у законодавству које регулише ову област у нашој психијатрији отвара широк простор за све могуће субјективизме и арбитрарности. Признаје се да има и изгредника на делу, има и честих злоуотреба  на делу. Изражавамо слагање  са ставовима Форума за људска права ССРНЈ «да би разлози правне сигурности захтевали да се нејасни и неодређени земене прецизним и контролабилним условима».

   Према стручњацима Форума за људска права упоређење републичких закона дозвољава констатацију да сви закони сем словеначког не садрже критеријуме за оцену способности задржаног да изрази своју вољу. Није дефинисано законом ко је овлашћен да пријави постојање разлога за ту хоспитализацију и да је захтева. Није још  ни прецизно одређено ко треба да буде овлашћен да одреди и спроведе смештај болесника, ко ће спроводити контролу таквог задржавања и донети дефинитивну одлуку о томе, ко ће пратити развој здравственог стања болесника и донети дефинитивну одлуку о отпуштању, није довољно дефинисан ни статус хоспитализованих, њихова права, услови живота и рада.

   На основу свих југословенских закона се изводизакључак да суд одлучује о присилној хоспитализацији. Сви закони одређују рок за доношење одлуке о задржавању који од закона до закона варира, измешу осам и петнаест дана или три недеље до тридесет дана. Наши стручњаци су се већ обратили 15. јануара 1988. године Савезном секретаријату за правосуђе и општу управу и удружењу психијатара Југославије са захтевом да се ови закони реформишу. Ми смо спровели једно истраивање на око стотинак особа оје се жале да су биле смештене насилно по овоме поступку у психијатријске болнице због неког политичког ненасилног разлога. Скоро све ове особе се жале да описана правна процедура није била поштована. Здравствене установе врло ретко и са закашњењем  пријављују суду случајеве насилне хоспитализације, о продужавању задржавања  суд се скоро никад не обавештава као ни отпуштањима пре рока, судови показују велику небригу у обављању  својих послова и не спроводе контролу здравствених организација, споро реагују на пријаве ради саслушавања насилно хоспитализованих. До сличних закључака су дошли и стручњаци Форума.

   А закон управо прописује да се тако поступа. Скоро све особе су се жалиле да их нису прегледала два лекара како би по закону требало бити, неки су се жалили да њихове жалбе на које имају право по закону су завршавале у корпама за отпатке, да им је било онемогућено право да ангажују  адвокате што закон прописује, жалбе да се жртве политичких прогона су аутоматски од стране психијатара (преплашених, обманутих) су унапред биле прецењиване као параноја  што је у одређеним случјевима имало за последицу појачавање медикаментозне терапије, ињекција или пак инсулинску и електрошок  терапију.

    Овакво хаотично стање у овој области само иде на руку преступницима и онима који врше злоупотребе у сврхе обрачуна. Један је заједнички именитељ оваквом стању – НЕПОСТОЈАЊЕ ПРАВНЕ ДРЖАВЕ.

   Корените реформе су могуће једино када у нашем друштву буде остварена политичка демократија и плурализам, независно судство и спроведе се деполитизација здравства и психијатрије. То је дуг процес, у прелазном периоду који се већ отвара мора се  и може се нешто урадити. Предложена КОМИСИЈА  би требало да буде оформљена и да се лати посла и уради предлог нових закона из ове области са циљем да се створи један минимум законитости и постојања медицинске етике. Већи увид јавности  и демократских институција томе могу у овоме моменту снажније  допринети и извући нашу психијатрију на један виши ниво, јер је се она у послератном периоду потпуно срозала.

7.   ЗАКОН О ИЗВРШАВАЊУ КРИВИЧНИХ САНКЦИЈА (ЗИКС)
   

   Вербалне и друге политичке ненасилне преступнике по изрицању мере безбедности из чл. 63 и 65 КЗ смештају на боравак и лечење у затворске психијатријске болнице. Правни положај ових установа је регулисан ЗИКС-ом, затворске психијатријске болнице се налазе под надзором правосуђа уместо здравства, лекари су службеници правосуђа а не здравства. Према члану 1. ЗИКС:а психијатријска мера  безбедности из чл. 63 и 65. КЗ је кривична санкција, по члановима 19. и 20. ЗИКС-а ове  болнице   су установе где се издржава казна. Јавности су већ упркос врло вештог вишегодишњег укривања  постали познати услови живота и медицинске неге у овим болницама и да адекватно лечење  није могуће, да отуда вербални преступници обично излазе лошијег здравља него ли у моменту уласка. Не само са правне тачке гледишта него и услови живота и општег третмана болесника и затвореника су врло слични. Испада некако да су сви неурачунљиви душевни болесници  што се тврди за ове несретнике кажњени а што није њихова кривица (што су болесни). Методи ресоцијализације и преваспитавања затвореника (здравих лица) треба да буду потпуно другачији од оних који су кривична дела починили како се тврди у стању душевне неурачунљивости. Јер ове потоње треба лечити а не кажњавати.

   ЗИКС је такође врло дубока и нејасно формулисана материја која се интерпретира по субјективној процени моћника и отуда се стварају могућности за велике злоупотребе на делу. Зато предлажемо да се оснује наведена КОМИСИЈА  која ће предузети кораке да се ове болнице реформишу, да се провери да ли постоје материјални ид руги предуслови да оне буду на нивоу законских прописа и стандарда који се постављају пред психијатријске болнице у којима је могуће истинско лечење. Уколико то није могуће, што ми сматрамо, онда би требало ове болнице изузети из старатељства правосуђа и дати их у надлежност  здравству, тј. Изменити ЗИКС у овом случају. Нажалост, овакве установе опстају у Југославији, једна таква се налази на двадесет минута вожње тролејбусима од центра Београда, а о њој нико не говори.

   Желимо на крају да укажемо на честу појаву у савременом југословенском друштву да се прогон мишљења укрива наводним асоцијалним поступцима и неким другим измишљеним прекршајем закона. Та пракса постоји и у области психијатријске материје коју овде обрађујемо. Појединим вербалним поступцима или онима који другачије мисле се иизричу мере безбедности из чл. 63. и 65. КЗ (или их интернирају по Грађанском поступку) стављајући им на терет кривична дела која нису починили (у случају Грађанског поступка истичу могућност таквог дела): насиље, асоцијално понашање, силовање, проневера, прекршај  у саобраћају, итд. На овај начин се жели укрити политичка репресија. Овакве све чешће  злоупотребе се једино могу избећи предложеним изменама зкона  и реформама психијатрије и стварањем института правне државе у друштву.

*
   Обраћамо вам се са захтевом да предузмете мере које се налажу и да насукључите у пројекте реформе ових закона јер смо ми први у Југославији иницирали истраживање ове области и предлоге реформи. Увођење законитости у ову област би био велики корак у демократизацији нашег друштва и унапређењу југословенског здравства и психијатрије. Истичемо да је медицина слава и престиж једног друштва и да је у питању углед нашег народа као цивилизоване нације.

                  Томислав Крсмановић


Чланови Савета: Р. Смиљанић, Б. Марковић, Р. Радивојац,                   Ј. Јовановић, Др. Ж. Ружић, М. Зечевић, М. Секутковски, Д. Остојић,  Д. Богавац, Н. Ђелошевић, Д. Шаховић, Др. Ђ. Васић, Мр М. Костић, Х. Делић, Џ. Галијашевић, П. Бјелановић, С. Јеремић, Р. Вукасовић, Р. Миловановић, Н. Познић, Ј. Вилбок, Л. Вилбок, д. Стефановић,            Ј. Лукић, Р. Вељковић, В. Николић, Ч. Вулета, Др. Ј. Гуцић.


Покрет за заштиту људскхх права          20 2. 1990. г.
                Југославији
КОМИТЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА
                У ЈУГОСЛАВИЈИ
Поштански фах 72, Пошта 38, 11060 БЕОГРАД





ПРЕДСЕДНИШТВУ СР СРБИЈЕ

Штрајкач из београдске фабрике ИТМ Драган СТЕФАНОВСКИ, жртва
злоупотребе  психијатрије у политичке сврхе који је недавно ослобођен  из психијатријске болнице, предмет дисциплинског поступка  и претњи отказом зато што је организовао штрајк због кога је и био смештен у лудницу.

Позивамо се на наше дописе достављене н горњу адресу 24 јануара и 5 фебруара ове године којима смо вас били обавестили да је Д. СТЕФАНОВСКИ  радник фабрике ИТМ из Земуна био смештен у психијатријску болницу «Л. Лазаревић» у Београду само зато што је организовао штрајк радника у његовом предузећу (који је био оправдан и циљ ми је био одбрана радничких права) и био радички трибун у ИМТ дана 11. јануара, ослобођен је 1. 02. 1990. године.

   Ми смо у наша два претходна дописа расветлили околности у којима је дошло до овога злодела према Стефановском, сада је свима јасно да се није радило ни о каквој душевној болести него да је он тамо био смештен по казни и да би се његовим примером застршили ид руги радници ИМТ. Уједно то је добро позната пракса бирократије да противнике етикетира, овога пута психијатријским жигом који је утиснут Стефановском, њему прилазе колеге радници који се не разумеју добро у софистиковане бирократске заврзламе и гледају га са сумњом и неповерењем, тако је и дискредитован и дисквалификован. Али има и оних промућурнијих који у свему виде ујдуру оних којима је он сметао.

   Стефановски је почео недавно да ради, за њим је стигла упредузеће отпусна листа са шифром (дијагнозом) 305 што је озбиљно  обољење, која је раширена межу  рдницима. Али, затим долази друго тешко искушење, против њега је покренут дисциплински поступак бр. 6 од 10. 01. 1990. године због ртеже повреде радне дужности из чл. 89 ст 1 37 и 43 Правилника о радном односу тиме што је 27. 12. 1989. у својству самозваног  Штрајкачког одобра окупио 400-500 радника ИМТ у 11. ч 30 мин у кругу предузећа оји су обуставили производњу истичући своје захтеве, затим им је предложио одлазак пред Скупштину, извео их из круга фабрике у 13, ч 50 минута око 1500-2000 радника и повео их пред Скупштину, где је изнео низ неаргументованих и неоснованих захтева, захтевао је оставку генералног директора, синдиката, поновни избор чланова Радничког савета, итд. Чиме је нарушио углед ИМТ и његовог генералног директора, «омео процес производње чиме је нанета велика материјална штета». Захтева се да се Стефановски казни.

   Најенергичније захтевамо од вас да предупредите овај обрачун са радником који се борио за радничка права. Сада се кроји ново законодавство које треба да регулише питање штрајка како то доликује држави која жели да се придружи Европи. Посебно заслужује пажњу чињеница да се он прво шаље у лудницу као душевни болесник који није у стању да управља својим оступцима, а одмах чим из ње излази под нос му се подмеће нова клопка и прогон. Неко се може сместити или у лудницу или против њега  водити дисциплински поступк као против радничког вође, али не може и једно и друго. Изгледа да управо ИМТ и СУП мисле још увек као и раније у  прошлости да је захтевање својих и радничких права од свемоћне државе на такав начин знак душевног обољења, а што је знак да се соро ослобађамо бољшевичког наслеђа и у овој области.

   Обавештавамо вас да је отац Стефановског био прогањан политички без законског основа и ваљаног повода, зато што је испољио своја верска осећања, морао је да напусти СКЈ и уследила је серија прогона како оца, тако и супруге и деце, лалварија која траје до данашњих дана. Вероватно су оцу Стефановског били ставили на душу још неки прекршај по њиховим мерилима. Он је умро релативно млад од рака на дебелом цреву, мајка је тешко оболела, деца Стефановског су болесна. Докле ће породица Стефановског успети да одолева нападима разуларене бирократије? Сам Стефановски је већ нарушеног органског здравља  које се деградира. Да напоменемо јој једну хиокризију ј. Б. Тита, јавно је прокламовано да ДЕЦА НЕ МОГУ СНОСИТИ ПОСЛЕДИЦЕ ЗБОГ ПОЛИТИЧКИХ ГРЕХА РОДИТЕЉА, а и данс се прогоне и праунуци бивших политичких грешника, тако је било и у време покојног Тита, његови следбеници очигледно се држе титовског пута како стално бучно прокламују.

   Пошто сте обавештени о овоме прогону ви сте и законски одговорни за његове последице. Утолико пре се надамо да ћете се заузети за њега у границама ваших овлашћења. И добре воље.

              За Комитет за заштиту људских права
                 У Југославији
               Илија Илијевски, психолог


ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ          02. 1994.
ПРАВА
   
   
                  ВЛАДИ СРБИЈЕ
                  СКУПШТИНИ СРБИЈЕ
                  ЈАВНОСТИ


   Захтевамо да буду ослобођени политички затвореници
   Вербалног деликта ВУКАДИН МИЛУНОВИЋ и ПЕТАР КНЕЖЕВИЋ
   

   Обраћамо васм се захтевом да предузмете мере да ОДМАХ буду пуштени на слободу ВУЈАДИН МИЛУНОВИЋ и ПЕТАР КНЕЖЕВИЋ који су већ дуже времена заточени само зато што су на ненасилан начин изразили своја мишљења и критике на рачун званичне политике:

   - ВУЈАДИН МИЛУНОВИЋ (1937) ИЗ ПАРАЋИНА, ДОСАДАШЊА АДРЕСА: Завод за збрињавање одраслих «Мале пчелице», Крагујевац (психијатријска установа), члан Савета нашег Месног одбора ПАРАЋИН, познати опозиционар и борац за људска права из овога региона, је смештен насилно без законског основа и противно медицинској етици у наведену психијатријску установу на дан 17. 6. 1993. године где се и сада налази, а где је био изложен неидентицираном фармацеутском третману и понижавањима. У међувремену је доживео тежак  мождани удар и његово стање  здравља се нагло погоршава. Образложење званичника је цинично и није ништа друго до силничка провокација и омаловажавање  челника нашег Покрета. Они тврде да је хоспитализација потребна јер то захтева његово стање здравља, да се свађа са супругом, и сл. Своје ставове образлажу већим бројем медицинских налаза и Решењем Општинског суда у Параћину од 24. 5. 1993. године којим се г. Милуновићу трајно и делимично одузима пословна способност. Наиме, да би г. Милуновића елиминисали  из јавног и поочитчког живота властодршци су злоупотребили поремећене породичне односе који су чести у нашем друштву, поготову у оним породицама које су у тешким егзистенцијалним проблемима и изложене политичким притисцима, као што је то случај са породицом В. Милуновића који је, да то напоменемо,  био тај који је врло разуман и кооперативан и све чинио да спасе мир и слогу у породици. Он је био и раније смештан у сличном контексту по  казни у психијатријске болнице, и овога пута је примењен тзв. ГРАЂАНСКИ ПОСТУПАК  који регулиш материју  насилне хоспитализације оних особа које нису починиле никакво кривично дело. Упозоравамо да је према законима и медицинском коду демократских држава насилна хоспитализација оправдана једино када то захтева стање душевног здравља особе која може починити агресивне поступке у односу на друге или себе или према материјалним добрима. То уопште није случај са В. Милуновићем који је познат као врло мудар и смирен човек. На делу је казнена мера и прогон вербалног изражавања критика званичне политике и због активности у нашем Покрету где је он био врло активан. Он је на овај начин искључен из друштва и из политичког живота и стављањем под политички називник га желе дискредитовати као човека  и јавног и политичког посленика.

   - ПЕТАР КНЕЖЕВИЋ (1924)  пензионер из јабуке код Панчева, садашња адреса: КПД «НИШ»  у Нишу, бивши четник и познати присталица Драже Михајловића из овога дела  Србије, уједно  он је отац председника нашег месног одбора из Јабуке, Драгана Кнежевића трговца, који је на монтираном судском процесу пред Окружним судом у Зајечару 1985. године осуђен на временски казну од 15 година под лажном оптужбом која, разуме се, никада није ни могла бити доказана као таква, да је за време II Светског рата, ао припадник четничких формација, заклао тројицу партизана. Он је у два наврата пред овим судом ослобађан услед недостатка доказа, а онда је дошла судска екипа и порота из Београда и Књажевца који га је као што је напоменуто осудила на изречену казну затвора. Бранилац г. Кнежевића је еминентни београдски адвокат Тома Фила, који истиче потпуну невиност свога клијента и доказе да је невин што се може видети из судске документације. Оптужба уопште није докзана, а што тврде и други јавни радници, о томе је писао и београдски лист «Вечерње  новости» из Београда (од 7. 2. 1994. године, из пера новинара Драгана Вујића). На делу је казна  неистомишљеника и освета бившем четнику. Он сада има 70 година, тешко је оболео од више болести (прележао је два инфаркта, има срчану астму, мокри на катетер, нема више ни један зуб, сам је себи повадио рукама више суба јер у затвору нема зубара), у затвору је јако хладно и нема ни најелементарнијих услова за медицинску негу, г. Кнежевића шиканира особље и асоцијални затвореници,  има заплене преписке и сметњи у комуницирањима и других прикраћивања његових права.         _ . _

обраћамо вам се захтевом да учините све што до вас стоји да ова два затвореника савести и мишљења буду ОДМАХ ослобођени и да до тада се према њима поступа на коректан начин и чува њихово здравље и достојанство. Предочавамо да у затворима и у психијатријским болницама још увек има политичких затвореника, а да је стање у затворима очајно, сада још горе него ли раније због санкција и раста безакоња.

               За Покрет за заштиту људских права
                     Ноле Лекај


ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ          25. 3. 1991. г.
ПРАВА

ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ          25. 3. 1991. г.
ПРАВА



               СКУПШТИНИ СРБИЈЕ

               Управи здравственог центра Зајечар
               Неуропсихијатријско одељење

Уместо на митинг у лудницу

   Миодраг ЂОРЂЕВИЋ (1930) из села Стаљинац код Калне (Књажевац) је добро познати опозиционар у овом делу Југоисточне Србије. Његов покојни отац (196 – 1976) имућни земљорадник у познати газда је 1945. године од нових власти био окарактерисн као кулак и симпатизер четника (што није било доказано). Цела породица Ђорђевић је била изложена прогонима од 1945. године што траје и дан данас.

   Ми не би хтели овде да правимо инвентар свих страдања Миодрага и његове породице, јер би за то требало много више простора. Против њега се већ деценијама води истинска хајка, дуга омраза траје и данас. Вршени су претреси куће, одношени предмети, са Миодрагом су се обрачунавали на јавним местима, палили му усеве, секли воћњаке, инсценирали против њега судске процесе на којима је уз кскривљавање чињеница био осуђиван на временске казне затвора. У затворима је био изложен  нељудском третману и тортурама. Током 1968. г. после сусрета Ј. Б. Тита и Н. Чаушескуа на Ђердапу је речено да је припремао атентат против Тита (путем гласина). Органи власти су му чак конфисковали и гусле његовог деде, познатог хајдука. У таквим условима се распола породица, сада је у другом браку.

   Поврх свега он је милитантан верник, склон изражавању критичких мишљењ, један је од пионира опозиционих гибања у овоме региону. Био је делегат СПО и Изборној комисији 85 Стаљинац за време избора децембра прошле године.

   Жалио се на терор власти од најнижих до највиших инстанци, али без икаквог резултата. Од јануара ове године се често обраћа нашем Покрету жалећи се на претње власти да ће га затворити или сместити у лудницу.

   Репресивне мере су се нарочито појачале после његовог учествовања у изборним активностима. На њега су за време избора пуцали из пиштоља да не би критиковао неправилности у изборној процедури у селу. Тврди да су у селу сељаци масовно заплашивани да гласају за СПС, каже да је народ био до крајности заплашен и да је била створена истинска психоза у селу и околини, многе су напросто доводили и говорили им које име да заокруже.Његова ћерка (31) лекарка не може да добије посао зато што је гласала за опозицију.

   Зато што је о томе упознавао јавност репресивне мере су се појачале после избора. После једне недавне полицијске најезде био је јако узнемирен и иако никад није био код психијатра обратио се своме сину лекару (33 године) са захтевом да му да неки лек за смирење. Син га је упутио код психијатара у Зајечар где је био задржан против своје воље. Када су лекари чули о чему се ради казали су њему и његовом 33-годишњем сину да је најбоље да у овој тешкој политичкој ситуацији буде извесно време у болници. Предочавамо да је се М. Ђорђевић припремао да дође на митинг 9. марта у Београд, а конфиниран је у болницу 1. марта. Према вестима које добијамо он је изложен великом броју ињекција и великим дозама лекова. Будући да је у питању  неиндициран третман то се одражава лоше на његово здравствено стање и има за циљ да га сломи и ојади.

   М. Ђорђевић је смештен у ову болницу по казн, на делу је злоупотреба психијатрије у политичке сврхе. Правни институт, који је примењен је Грађански оступак, Ванпарнични поступак, глава «насилна хоспитализација душевних болесника». Овај закон је нејасне и широке дефиниције која дозвољава субјективне интерпретације и честе злоупотребе, што сами психијатри признају. Он није починио никакво кривично дело нити је услед свога наводног лошег душевног здравља био опасан по околину или себе у физичком смислу речи. У правним државама неко може бити смештен насилно у психијатријску болницу, када није починио кривично дело, једино када је то у интересу њега да би се заштитио од себе или рди заштите других. М. Ђорђевић је проглашен политички опасним, а што нема никакве везе са душевном болешћу, јер таква особа нема довољну луцидност да буде опасна својим речима. Овај закон није испоштован јер га  нису прегледала два психијатра, нити је био контактиран од представника суда, нису узимане у обзир његове жалбе и приговори. Одредбе овог закона који није у примени, као што то тврде психијатри из Србије у својим часописима, чак и оне које су јасне, нису биле примењене. Конфинирање М. Ђорђевића у психијатријску болницу је супротно медицинској етици и доказ да се са оваквим злоупотребама не жели прекинути.

   Циљ је и казна, руинирање опозиционара, његово стављање под психијатријски називник (етикету) ради његовог дискредитовања у јавности и целе опозиције коју наводно чине душевни болесници. Његовим примером желе заплашити и друге.

   Захтевамо од Скупштине да  налог    да он буде отпуштен из болнице и да над њим се прекину, ао и члановима његове породице,  репресивне мере. Апелујемо на психијатре болнице у зајечару да не буду саучесници у насиљу над М. Ђорђевићем. Подсећамо их на речи Солжењицина : «Они који су уплетени у смештаје нормалних људи у луднице су обележени заувек, као и њихова деца, то је злочин гори од гасне коморе».

За Савет Покрета

Томислав Крсмановић
Генерални секретар

ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ          15. 3. 1991. г.
ПРАВА



               СКУПШТИНИ СРБИЈЕ
            
               Министарству правосуђа србије


Захтев да буде затворена Психијатријска болница Централног затвора у Београду.

   Ослобођени демонстранти који су провели извесно време у Централном затвору у Београду, у затвору у Падинској скели и другим затворима у Србији, а међу њима и челници СПО Драшковић и Марјановић су згранути крајње нељудским условима који још увек владају у затворима у Србији.

   Ми се већ годинама обраћамо надлежним државним органима и јавности са сличним порукама али, нажалост, требалоје чекати да се десе масовна хапшења опозиционара, освешћених и храбрих умова, па да у томе тек тада добијемо њихову подршку и разумевање за наше оптужбе.

   Нарочито често смо упознавали са стањем у Психијатријској болници Централног затвора у Београду у Бачванској 14 која се налази у ширем центру престонице. О овој болници смо сазнали од вербалних починитеља које смо отуда спашавали и од којих су неки тамо боравили и по 10 или 15 гоидна.

   Ова затворска болница је под надзором Министарства правосуђа, а не здравства, њени лекари су службеници правосуђа, а не здравствене асоцијације, њено функционисање је регулисано ЗИКС:ом (Законом о извршавању  казнених функција) а не законима који регулишу рад здравствене установе. Услови живота и третман болесника су врло слични условима у затвору који се налази у истој згради и односу према затвореницима.

   Подсећамо, још једном, да су неадекватни грађевинско- технички услови, санитарије, (хладноћа, зграда чија је конструкција неприлагођена за потребе једне болнице) монотона исхрана, лоше одевање, медицинска нега не испуњава ни минимум прописаних норматив медицинског рада и стандарда медицинске услуге. Нарочито тежак и понижавајући третман је резервисан политичким затвореницима. Они су често онемогућен у контактима са сродницима и пуномоћницима, изложени застрашивањима, претњама, уценама, измешани са неурачунљивим психопатама, убицама које против њих подстичу.

   Онемогућавају их у вршењу верских обреда, укида им се право на интелектуални рад. У овој устаови има корупције, вршљања гангова, силовања и шверца, честих физички обрачуна па и убостава. Зато се за поједине пацијенте боравак у овој установи, где су смештени као наводни душевни болесници ради лечења претвара у сурову одмазду.

   Ова болница јако подсећа на специјалне психијатријске болнице у СССР:у пре перестројке.

   Упркос увођења вишепартијског система у Србији, последњих догађаја у Београду који најављују «српско пролеће» у овој болници је остало све као раније. Пацијенти ове затворске болнице ко и популација затвора у Србији се осећају преварени и напуштени од опзиције и дубоко су њоме разочарани и запрепашћени су не само што им се не помаже, него што о њима скоро нико ништа не говори и затвори су још увек табу тема.

   Основаност и истинитост наших података се могу проверити на лицу места, јер је ова болница под надзором Министарства правосуђа.

   Посебно забрињава ћутање опозиције, јер док она затева присуство на ТВ и цео Београд претвара у позорницу манифестација месног незадовољства, дотле на 15 минута тројејбусима 19, 22 и 29 од Трга Слободе је утамничено неколико стотина несретника и о њима нико не говори ни речи. И ово је потврда крајње конфузне ситуације са оозицијом чија је пажња скренута са овако суштинских тема.

   Затевамо да у духу демократских промена последњих дана одмах предузмете мере да ова болница буде затворена, политички затвореници пуштени кућама, а душевни болесници смештени у грађанске болнице, јер тамо је могуће лечење и из ове установе излазе болеснији него ли у мометну уласка у њу. Уједно захтевамо измену чланова 63 и 65 КЗ СФРЈ да би се онемогућиле злоупотребе и смештаји политичих ненасилних криваца у психијатријске болнице као и измену ЗИКС-а да би ове болнице биле изузете из надлежности правосуђа и стављене  под надзор здравства,као што је то урађено у СССР-у. Овоме треба додати и пројекат измене Грађанског поступка насилне хоспитализације душевних болесника, јер су и по њему честе злоупотребе.

   У нади да ћете испитати ове предлоге и поступити у духу демократског вала који запљускује Србију


За Савет Покрета за заштиту људских
Права у Југославији

Томислав Крсмановић
Генерални секретар

«Новости» од 11. 3. 1990.

ЧЕТВОРОМЕСЕЧНО ТЕЛЕФОНСКО МАЛТРЕТИРАЊЕ ПОРОДИЦЕ КРСМАНОВИЋ СА ЦЕРАКА II НЕ ПРЕСТАЈЕ

НЕВОЉА ЗБОГ ИМЕНА

·   Најлогичнија одударност  мог имена са једним политичким алтернативцем може бити прави узрок невоља, јер сам ја  аполитична особа – прича нам Томислав Крсмановић, са Церака II


НЕСПОРАЗУМ, нечије  неслане шале или непријатан стицај околности – на све се од вога може помислити кад је у питању четворомесечно телефонско терорисање породице Томислава Ж. Крсмановића са Церака. Даноноћне телефонске претње и чудна итересовања за њихово здравље је велика невоља ове петочлане породице, јер  превазилазе сваку меру. Поготово што не  памте да су се ма коме замерили.

У Београду остоје у телефонским именицима три  томислава Крсмановића, од којих је једансве познатији на новом небу наше алтернативне политичке сцене. Али то није антијунак наше приче, кога је синоћ посетила ноћна екипа «Новости», у његовом стану, уз једину молбу да не објавимо његову тачну адресу, јер му је таквих невоља преко главе.

-  на почетку сам мислио да се неко неумесно шали, јер сам ја аполитична личност, па нисам схватиопретње у стилу да ће ме неко убити, као и моје политичке циљеве – објашњава редом своју муку «наш» Крсмановић – Како је ова појава била све учесталија схватио сам озбиљност ситуације, поготово што поред супруге, у стану са мном су и моја три малолетна синчића. Ја сам свим тим изненадним саговорницима објашњавао да је у питању неспоразум.

Каже да  су се људи јављали из целе Југославије: Чачка, Градишта, Пожаревца, Сарајева, Сиска, а да је најупорнија била једна жена са острва Крка и да је наглашавала како је занимај чисто економски проблеми. Међутим, никад није ближе објашњавала о чему се запрво ради.

   - Најтеже ми пада што узнемиравају децу кад нисмо код куће – објашњава нам Зорица, Томиславова супруга – Некад се само јаве очигледно љутити повишени тонови на језику који не разумем.  Једна комшиница која је случајно подигла слушалицу, код нас у стану, каже да је то албански језик, ја то не могу да тврдим. Ми инаже живимо  веома мирно, тако да не видим ни један разлог да неко специјално нас, овако, малтретира.

Њихове комшије потврђују  нам ове речи. Како телефонирање овакве природе не јењава томислав се жалио и СУП и ПТТ, па очекује да ће проблем ускоро решити заменом телефонског броја. Често се дешава да се он и супрога раније враћају са посла јер се њихова малолетна деца све више плаше да сами остају код куће.

   - Најлогичније је да та подударност  са именом и презименом тог  политичког алтернативца  могло је бити прави узрок ове невоље, прича даље Томислав – Политику не коментаришем, чак ни уз кафу,  а једино када сепородично «празнимо» је ватрено навијање за «Црвену звезду» али то нам може бити само врлина!

-  Надајмо се да ће надлежне службе којима се Томислав обратио убрзо решити не мали проблем његове породице и повратити добро расоложење и стабилност кућног мира, по коме из комшије и пријатељи, како нам рекоше, одувек познају.

Н. ВУКОВИЋ, С. ДУКИЋ