РЕПУБЛИЧКОМ СЕКРЕТАРИЈАТУ ЗА ПРАВОСУЂЕ И
ОПШТУ УПРАВУ СР СРБИЈЕ



   Ми доле потписани грађани, на основу члана 157, а у вези члана 320 Устава СФРЈ Вам се обраћамо са молбом да испитате наводе изнете у овој представци и предузмете мере сходно закону и моралу једног друштва које се прокламује да је прогресивно.

   Обраћамо Вам се оводом КП Дом болница, Неуропсихијатријско одељење Београд, Бачванска 14. У многим собама н четвртом спрату у којима се налазе болесници којима је изречена мера безбедности обвезног смештаја и чувања у затвореној психијатријског установи, нема никакво грејање. Постоји неколико радијатора у ходницима, али су они најчешће млаки или хладни. Поједини прозорчићи на плафону су полупани. Већина соба има поред бетона, понегде покривен линолеумом. У хладним месецима године, нарочито зими, у собама влада несносна хладноћа. Собна температура је испод свих не само медицинских, него и људских стандарда. Болесници носе по неколико џемпера, капута, панталона, капе, шалове. Они који имају, ако имају некога да им  а. Али их има без родбине и пријатеља па су у тој нељудској хладноћи тако рећи полуголи. И Управа затворе не реагује на то стање. Проводе време како знају, кад год могу под ћебадима. Младима је лакше, али има доста старих, тешко болесник органски, жена, младих сувише за таква искушења.

   Нормално је закључити да оваква температура шкоди здрављу.

   Ова установа се зове Казнено поправни дом болница. Али, без обзира на то што се ова установа налази у казнено оправном дому и под Вашим је старатељством, она је ипак болница. У њу смештају, као што је напред  речено, одговарајуће категорије особа на лечење Ове особе су ослобођене одговорности за учињени деликт, кривично дело. А због душевног обољења које искључује одговорност. Дакле, ове особе су овде стављене ради лечења. Не може се говорити никако о лечењу у овако суровим условима живота, дуготрајној и интензивној хладноћи. Уопште услови живота у овој болници су тешки и за отпуно здравог и младог човека.

   Познато је да је у појединим ћелијама наших затвора хладно, нема грејања, те спада у казненео васпитну политику појединих категорија затвореника. Али, треба знати да ове особе нису затвореници, него су болесници. Без обзира што се ради о затворској болници, која се налази у казнено-поправној установи и зове се КП Дом болница, која се налази под Вашим старатељством, а не здравственог државног органа, болница је свугде и увек болница. И у њој морају бити поштовани основни принципи медицинске етике и професије. Они су болесници и у правном погледу. Зато се према њима тако и треба односити. Да ли систематско излагање болесника интензивној хладноћи значи њихово поистовећивање са појединим категоријама затвореника и то може значити као казнено-васпитна мера? Основни етички принципи медицине морају бити поштовани: лечити, оздравити, спасити живот, здравље, смањити бол, бити у служби човека.

   Пошто се не може отети утиску да се на овај начин болесници кажњавају, а како су то болесници за које се званично тврди да услед  неурачунљивости нису криви за почињено кривично дело, логично је да мотиву кажњавања нема праног основа, ни етичног уколико то неко узима у обзир. То, уствари, би значило кажњавати их зато што су болесни. А што није њихова кривица уколико је то тачно.

   Дакле, има доста индиција које указују да болеснике и затворенике идентификују. То се може интерпретирати тако да болеснике ипак сматрају кривим и онда их кажњавају. Да ли то значи да поставимо отворено питање, да затворске власти сматрају да се уопште и не рди о болесницима?

   Овакво стање у овој установи неки објашњавају економисањем, уштеди горива, други говоре о непродуктивним и непотребним устима. Морал једног  времена и епохе, средине, је одраз  друштвених услова и система вредности у датом друштву. Говори се о лошем односу према старима. А шта о категоријама као:тешки и неизлечиви болесници, инвалиди, асоцијални, незапослени, вечити студенти, тешки алкохоличари и наркомани, маргинални, који се тешко интегришу? Дужност је друштва да се и о њима стара.

   Ако људско здравље, живот, вреде толико мало, етика не само медицинска него и целога друштва је доведена у питање. Овакав однос према овим особама је супротан не само лекарској етици него и елементарним нормама једног цивилизованог друштва.

   Зашто психијатри и здравствено особље у овој установи, уопште наши лекари, а они знају овакво стање, ћуте? Зашто не реагује Ваш секретаријат, друштвено-политичке организације, грађани, самоуправна регулатива друштва? Где је глас јавности? Зашто ми грађани чутимо, ми се не односимо према нашим суграђанима како треба? Да ли је наша не само грађанска дужност него и људскост затајила?

   Пошто се ова прича, препричава, то наноси штету угледу не само ове установе, лекара, оних који у њој раде и целокупног особља, јер су они људска бића, обдарена разумом и свешћу која знају шта значи држати у оваквој хладноћи особе за које они сами тврде да су болесници.

   Молимо да се испитају ови наводи, мотиви и узроци оваквог стања и односа према овим људима. Треба рачунати на многе од њих да се ускоро врате својим кућама, породицама, деци.

   По аналогији се мо-е претпоставити да може бити слично и у другим затворским психијатријским болницама у земљи. Уосталом, и грађанске психијатријске болнице неретко имају врло скромне услове живота. (Да подсетимо псиање домаће штампе о хладноћи у просторијама Психијатријске болнице «Губеревац» у Београду).

   То наноси  штету не само угледу медицине и друштва него смањује и ефикасност медицине, срозава је и деградира, са свим врло тешким последицама које из тога проистичу.

   Молимо да се предузму мере да се болесницима обезбеди собна температура сходно медицинским кодексима и законским прописима. Ваш Секретаријат је управо задужен да о томе води рачуна. То је Ваш задатак.

У Београду, 24. 3. 1986. г.

Својеручно потписали:


Др. Коста Чавошки, Београд
ДР. Иван Јанковић, Београд
Миладин Павловић, професор, Обреновац
Бјелановић Петар, службеник, Београд
Јелка Ратковић, Београд,
Ђапић Горанко, Београд
Фјодор Византиски, студент психологије, Скопље,
Андреј Пеликан, лингвист, Н. Београд,
Мирјана Петковић, Београд,
Милорад Павићевић , лекар, Београд,
Момчило Живојиновић, Београд,
Милутин Станковић, публициста, Београд
Александар Петровић, студент, Београд
Виолета Милојковић, студент, Београд
Живодраг Никчевић, правник, Никшић,
Мирослав Вишић, Београд,
Петровић Слободан, Београд,
Иван Прекајски, филолог, Београд,
Веран Михаиловић, Батајница
Иван Стојановић, Београд,
Драган Живковић, Земун
Милорадовић Ненад, Београд,
Микић Љубиша, Земун
Др. Веселин Савић, неуропсихијатар, Београд
Биљана Јовановић, књижевница, Н. Београд,
Радмила Лазић, писац, Београд,
Гојко Ђого, песник, Н. Београд
Професор др. Небојша Попов, Н. Београд,
Владимир Марковић, новинар, Београд
Др. Добрила Пауновић, Београд,
Др. Јован Гуцић, физичар, Београд,
Др. Иво Мариновић, Вања, лекар, Београд
Драган Вељковић, службеник, Крушевац
Вељковић Анђелка, пенз. Крушевац,
Радислав Живановић, пенз. Сталаћ,
Миросинка Живановић, Сталаћ
Јован Лукић, пенз. Сарајево
Томислав Крсмановић, економиста, Н. Београд
Никола Познић, бивши директор пред, Пландиште
Драгољуб Игњатовић, песник, Београд
Живковић Слободан, радник, Београд,
Аким Ђилас, публициста, Београд
Вибек Лујза, Нови Београд,
Сарјановић Никола, Нови Сад
Милић Крсмановић, књиговођа, Београд

Одбор за одбрану слободе мисли и изразаванја

         Иван Стамболић
         Председик
         Председништво СРЈ СРбије
         Београд


Поштовани друже Стамболићу,

Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања већ дуже времена прима притужбе да поједини службеници Службе државне безбедности без икаквог ваљаног разлога и законског основа узнемиравају, вређају и малтретирају Томислава КРСМАНОВИЋА, СА СТАНОМ У Новом Беогрду, Ул. Похорска бр. 15.

То се нарочито огледа у безразложном легитимисању на улици, незаконитом улажењу у његов стан, вулгарном вређању и претњама  којима се нараушавају његова елементарна права и лично достојанство.

Томислав КРСМАНОВИЋ је, иначе, један од оних који су се годинама залагали за укидање, злоупотребе психијатрије у политичке сврхе.

Молимо вас да се у овој ствари лично заузмете  како би се одмах предупредило и обуставило злостављање којем је излоен Томислав КРСМАНОВИЋ.

Београд,               За Одбор за одбрану слободе
9. јуни 1986.               мисли и изражавања


                  Мића Поповић, члан САНУ,
                  Студентски трг 19,
                  11000 Беогрaд
Академик Матија Бећковић
Академик  Проф. Др. Димитрије Богуновић
Академик  добрица Ћосић
Проф. Др. Неца Јованов
Академик Проф. Др. Михаило Марковић
Академик Дргослав Михајловић
Академик  проф. Др. Никола Милошевић
Академик  Др. Гојко Николиш
Академик  проф. др Предраг Палавестра
Проф.др.Војислав Коштуница
Академик  проф. др Радован Самаржић
Академик  проф. др Драгослав Срејовић
Академик  проф. др Љуба Татић
Др. Коста Чавошки
Проф. Иван Јанковић
Борислав Михаиловић Михиз
Танасије Младеновић
Академик Мића Поповић

Академик Младен Србиновић

Pokret za zastitu ljudskih prava                                                  31.3.mart  2008 godine
Tel.3511829; Mob.tel-064-3095176; Pokret@eunet.yu


PSIHO (PATO) LOGIJA   MAFIJASA  I  KRIMINALACA- SUSTINA  DANASNJE KRIZE

Dobro je poznata cinjenica da Srbija kopni. Sve je rasirenije ubedjenje da je ova tragedija posledica nesputanih razornih vrsljanja sveprisutnih mafijasa i kriminalaca ( cesto nerazvlascenih ostataka  prethodne vlasti) .

Gradjani su zaprepasceni krajnje neobicnim i asocijalnim postupcima kriminalaca: ubistva, kasapljenja ljudi, trgovina ljudima, ljudskim  organima, bebama, provale, sacekuse, pljacke, javne kuce, nasilja na javnom mestu, u porodici, susedstvu, ili u skoli, pretnje, trgovina drogom, makroi, pedofili,  nerazjasnjena umiranja, nasilni smestaji u ludnice, korupcija.

Uvidja se sve vise da problem mafijastva ima svoju esencijalnu psihijatrijsku dimenziju. A dobro se zna   kakvu opasnost po jednu naciju mogu predstavljati takve osobe, koje imaju ogromnu vlast, kao sto je sada u Srbiji. Logicno je zakljucivati da ovakva izvitoperena psihologija mafijasa pogoduje za dalje slabljenje Srbije, te otuda moze biti svesno podsticana.

Iz mafijaskih postupaka se jasno prepoznaje njihova nedovoljna orijentacija u vremenu, iako smo u 21 veku, zive u svome autisticnom svetu, kao da su jos  u vreme Tita i Milosevica ( olaka bogacenja, sticanje enormnih  privilegija,  beneficija, samovolja). Nisu dovoljno orijentisani u prostoru, ovo je Srbija  a ne SFR Jugoslavija, borimo se za Kosovo, ugrozene su nam pokrajine, izlozeni smo pretnjama, oko nas vise nema socijalistickih drzava,  svugde su clanice NATO pakta. Narocito je zabrinjavajuca njihova orijentacija prema drugim ( pojedincima, segmentima stanovnistva),  iako je komunizam pao, postene patriote nastavljaju da masovno neosnovano sumnjice po losoj navici iz prethodnog perioda. Moze se govoriti o istinskom subpersonality desorder  simptomu (Eva Browne). Znamo da danas nema narodnih  neprijatelja kao ranije,  jasno je da se bore za  njihove licne a ne kolektivne interese. Umesto da se isprave, oni sada nastavljaju iste hajke i obracune, cak su i vise represivni, sto se moze videti kao posledica u njihovim licnostima formiranih u ranijim periodima rigidnih navika, koje su okostali blokovi licnosti (podlicnosti). Odlikuje  ih preterano lepa predstava   o sebi, povezana sa potcenjivanjem svoga naroda i svojih sunarodnika, prezir , ili cak i mrznja   citavih kategorija stanovnika, smatraju sebe za nadljude. Divljanja asocijalnih mafijasa su dokaz sadistickih izzivljavanja nad nezasticenim gradjanima. Narocito ih karakterise nesposobnost da objektivno procenjuju poruke drugih koje sadrze i najmanju dozu neslaganja sa njihovim stavovima. Nedostaje im moc  stavljanja  na   mesto drugih i da osete  tudja stradanja i patnje. Nisu u stanju da se vide onako kako ih drugi vide. Imaju neodoljivu zelju da “namagarce”( npr. prave drugima probleme bez njihovog znanja). Zar dokaz njihove nekrofilne tendencije nisu tumbanja, razaranja, degradacija medicine, mrznja  prema deci, mladima, ljubavi, slabljenje ekonomske moci drzave, opadanje stope nataliteta, potiskivanja Srba sa njihovih teritorija, stotine hiljada zrtava u ratovima, milioni izbeglica, stotine hiljada invalida i ranjenika, drastican porast stope morbidititeta i mortaliteta u Srbiji,  rusenje vitalnosti mladih, razbijanje porodica, obrazovanja i citavih drugih sistema? Moze se takodje govoriti o njihovoj frapantno niskoj svesti, o nesposobnosti  da izvuku pouke iz ranijih gresaka nego ih uporno ponavljaju sto je znak njihove nesposobnosti da na nove dogadjaje reaguju na drugaciji nacin. Danasnji mafijaski ucestali smestaji normalnih ljudi u ludnice se mogu videti kao odbranbeni psiholoski mehanizam KATARTISTICKA PROJEKCIJA-obracunavajuci se sa  normalnim gradjanima njima pripisuju  svoje dusevno stanje.

Ovakve psihologije su kocnica za promene. Nas narod neizmerno strada i pati. Pozivamo sve  koji mogu pomoci da se ovo pitanje stavi na dnevni red.
Savet Pokreta .

НЕКИ МАЊЕ ПОЗНАТИ НАЧИНИ
ЗЛОУПОТРЕБЕ  ПСИХИЈАТРИЈЕ

др.Јанез Ругелј, психијатар

   Тезе за дискусију на округлом столу: Злоупотреба психијатрије у Југославији, Студентски културни центар у Београду, 23. 4. 1991.

1.   «Продани психијатри
1.1.       Увод

   Као што окупатор не може да буде ефикасан у остваривању својих циљева без издајица у народу, тако и neнародни режим – какав је бољшевички режим био – не може  успешно  остваривати своје циљеве без проданих стручњака. Не кажем  интелектуалаца, јер је једна од основних карактеристика правог интелектуалца крајња критичност и неподмитљивост.

   Неефикасни привредни пројекти и објекти нису само резултат рада лоших политичара, него и проданих стручњака, који су такве пројекте израђивали, па и научника који су на крају тим пројектима дали працет, на којег су се политичари могли позивати.

   Такви стручњаци обезбеђивали су политичаре и другим интелектуалним остварењима нпр. При изради устава, закона, итд. Законе нису могли написати необразовани политичари, какве смо, углавном, после рата имали.

1.2.  Лице и наличје «проданих психијатара

          Тоталитарни режим не може имати  политичке психијатрије без проданих или подмићених психијатара. Зато је требало са њима рашчистити политички, стручно и етички. Етички зато што су радили противно лекарској заклетви.

   Психијатри се никако не могу оправдати за своје служење  режиму у оквиру рада политичке психијатрије. Морални људи не пристају на подмићивање ни у случају трајног изнуђивања. Јер, човек увек мое да изабере смрт уместо издаје.

   Нема компромиса са тим ставом. То је јасно описао и В. Франкл у књизи: «Зашто  се нисте убили?» Он је у Дахау утврдио да се људи у крањој ситуацији деле н човечне и нечовечне.

   Психијатри који сарађују  у политичкој психијатрији су нечовечни људи, а њихова делатност била је и јесте на траници злочина.

   Када се политиком бави само мањина, а не сви одрасли људи (као што је било у старој атини и како је препоручивао Ж. Ж. Русо) онда људи из круга те мањине пре или касније постану проблематични. Ако хоће да остану на пложајима, морају чинити непоштене радње.

   Лекар – психијатар не сме да улази у политичку машинерију, јер мора бити независан у раду на заштити психијатријског пацијента против патогених утицаја великих и малих друштвених група.

   Ако се тако постави, иако га неће принуђивати за рад у политичкој психијатрији.

   Искуства из наше бољшевичке прошлости говоре да је режим  ангажовао  за рад у политичкој  психијатрији психијатре који су се нудили (продавали) режиму или су, на неки начин, разоткривали да их је могуће јефтино купити.

   Није позна пример да је режим  грубо изнуђивао  неког  достојанственог , поноситог и неподмитљивог психијатра. Можда би режим нешто слично  покушавао ако не би било довољно већ а приори «продатих» психијатара. А приори «продатих» у том смислу да су више инклинирали ка заштити друштва од разних «опасних» и «непријатељских» особа него обрнуто, тј. да заштите душевно погођеног појединца против рафинираних и грубих облика тортуре разних друштвених група.

   Дакле, политичка психологија је резултат режиму оданих  психијатара, који су се својим радом укључили у репресивни систем тоталитарне државе (а не болесном појединцу).

2.   Рафинирано психијатријско уништавање неконформиста и дисцидената ван психијатријских болница

Од рата наовамо у свим пределима Југославије имали смо бројне примере када су поједине политичке или бирократске групације, обично из егоистичких разлога, напале и смениле са руководећег места слободног, аутономног  и неподмитљивог појединца. До напада је обично дошло изненада. Нападнути појединац се обично снашао у комплетној, па и психичкој кризи. Пре или касније отишао је код лекара и психијатра. Уместо да га је психијатар оспособљавао  за отпор, за битке, почео му је давати седативе уз дуготрајно боловање. Не ретко  такви појединци су склизнули у алкохолизам.

Ако је нападнути појединац и добио правду на суду – обично тек после две до пет година – тада је већ био сломљена личност, која се формалном састисфакцијом више није могла спасити.

   Суштина поменутог проблема је у следећем:

-   Међу нападнутим и смењиваним људима били су већином аутономни, критички људи, који су већ тиме што су постојали и поштено радили угрожавали борократски ситем.
-   Са савременог психијатријског становишта истинског спасавања људи у ситуацијским кризама, уопште се не смеју преписивати седативи, осим за неколико дана
-   Сви психијатри добро знају да се узимањем седатива дотичном  човеку снижавају виталне снаге.

Сваки психијатар који човеку у кризи ординира седатив мора да зна разлоге због којих је дотични човек доспео у кризу. Практички је немогуће да превиди прави разлог: конфликт са моћницима. Ако упркос том сазнању, психијатар даје «жртви» седативе, јасно је да се определио за заједништво са моћницима у биткама против критичких, аутомомних и некомформистичких појединаца.

   Било би веома интересантно истражити  колико људи је психијатрија упропастила на поменути начин у послератном раздобљу.
   
   Напомена Покрета за заштиту људских права: тачно је да се ради о продатим психијатрима, али има и оних који с били оцењени или пак злоупотребљени при процењивањима пацијената које су погрешно дијагностифицирали и тако омгућавали злоупотребе психијатрије. Знамо да у овој боласти није дошло до промена.

Tomislav Krsmanovic,                                                                                                    2.4.2008  godine
Pokret za zastitu ljudskih prava, predsednik                                                                                                   
Tel.3511829; Mob tel-064-3095176; Pokret@eunet.yu



STANJE  U  SUDSTVU- PROIZVODI  KRIMINAL I  RUSI  SRBIJU.

Sudstvo Srbije je u dubokoj i slozenoj krizi koja se produbljava. Sudovi odlazu odluke, cesto su pristrasni i nepravicni. Sudske takse su enormne, advokati su skupi a cesto nemocni. Umesto da snose posledice sto nepravicno sude, sudije bivaju nagradjeni visokim platama. Ovakve visoke plate sudija ne poboljsavaju kvalitet  njihovog rada nego ih ohrabruju u nepravicnosti, misle da su prevarili javnost. Sudeonici  placaju visoke sudske takse, cime dodatno bivaju kaznjeni, jednom nepravicnim sudskim presudama, drugi put udarcem po dzepu kroz takse.

Ranije u vreme Tita i Milosevica, sudstvo je bilo PARTIJSKO. Danas imamo navodno NEZAVISNO  SUDSTVO. Ustvari to je  PRIVATIZOVANO  SUDSTVO, koje je licni servis TAJKUNA. Gradjani su sasvim opravdano ogorceni na masovan sudski teror na koji mnogi zele da odgovore kontraterorom, sa cime se nikako ne slazemo, treba se boriti nenasilno, argumentima.

Iako ima podosta postenih i strucnih sudija, ali zastrasenih, ipak vecina sudija povrsno (pogresno) zakljucuje da tako  cineci produzavaju svoju vlast i moc, privilegije, da ce onemoguciti one koji ih mogu tuziti za ranije nepostovanje zakona, da mogu zastititi svoje prijatelje i klanovce, da mogu donositi nepravicne presude da za to dobiju mito, da stite  nezakonite privatizacije, da podesavaju tranziciju….( a ne vide da slabe Srbiju).

Mnogi advokati kazu da pojedine sudije treba vratiti u klupe Pravnog faklteta, ili ih poslati u celije. Tuzna ilustracija stanja duha nasih sudija je da iako smo u 21 veku,  sudije se ponasaju kao da su jos  u vreme Tita i Milosevica ( samovolja, arbitrarnost , beneficije). Zaboravljaju da je ovo Srbija  a ne SFR Jugoslavija, borimo se za Kosovo, ugrozene su nam pokrajine, oko nas  su svugde clanice NATO pakta. Narocito su zabrinjavajuce njihove hajke i omraze prema nekakvim imaginarnim nepr ijateljima  koje nastavljaju besomucno donkihotski da masovno kaznjavaju nepravicnim sudskim presudama po losoj navici iz prethodnog perioda. Medju sudijama ima mnogo istinskih faraona,  smatraju sebe nedodirljivim. Otkud takva psihopatska odbojnost prema pravicnim presudama, sudije automatski navijaju za prekrsioce? Dok sude u beskraj, mnogi sudeonici ce poumirati, sto je lesinarstvo ( nekrofilija). Imaju neodoljivu naviku da “namagarce” sudeonike. ( npr. skrivene intervencije, navodno NEZAVISNO SUDSTVO,  masovni strajkovi  za “zasluzenim” povecanjem plata, visim taksama, itd).  Radi se o prevazidjenim samoupravnim mundjaroskim-muckaroskim  psihologijama iz prohujalih decenija, nama su potrebne nove, drugacije sudije.

Cime ruse naciju i drzavu. Jos drevni Kinezi  su znali da je najbrzi nacin da se jedna nacija pobedi bez rata, da se u nju pusti  virus bezakonja, tako su samourusili Jugoslaviju, ista sabotaza se nastavlja nesmetano dan danas. Srbija je bila najveca i najjaca za vreme Cara Dusana,  jer je tada bio postovan zakon. A mi danas imamo nepravicno sudstvo, zato Srbija postaje patrljak.

Ustvari sudstvo je instrumentalizovano spolja da opstruira preporod-to sudije moraju da znaju.
Budimo mudri: Evropski sud za ljudska prava iz Strazbura ovde lukavo ohrabruje sudsku nepravdu, dosada je prihvacen simbolican broj zalbi, a vecina je ugrozena, medjunarodne organizacije dvolicno tvrde da ovde ima napretka, reformi. ( netacno ). Tako medjunarodna zajednica  jaca iznutra bezakonje, izopstava nas iz Evrope (a na recima se zalaze za postovanje ljudskih prava u Srbiji).

Zahtevamo NAJHITNIJE REFORME, kadrovske promene, sve sudije koje sude nepravicno treba ukloniti iz pravosudja. Ukoliko se ne sprovedu brze i korenite promene, nastavice se ubrzano nepopravljivo  rastakanje Srbije. SAVET  POKRETA .

ОПИС ПОВРЕДА ЗАКОНСКИХ ПРАВА ПОЛИТИЧКИХ ПРОГОНА И ЗЛОУПОТРЕБЕ ПРИХИЈАТРИЈЕ У ПОЛИТИЧКЕ СВРХЕ НАД
П. ПОЉАНСКИМ

Име и презиме:  Павле Пољански
Датум и место рођења: 17. 10. 1930. године, Београд
Занимање: инжењер-технолог
Адреса:  ул. Паје Јовановића 23, Београд
Брачно стање: разведен, отац две одрасле ћерке и 1 сина који живе са мајком

П. Пољански је због политичке неподобности добио 1964. године отказ, избачен је са посла, од тад је без посла, прихода, социјалног осигурања, егзистенције, станује у соби полупаних прозора, без грејања и  неопходних санитарија, воде, ЊЦ:а, издржава се што обавља разне физичке радове. Пл. Пољански је мој друг из детињства.

Потиче из породице руског емигранта Белог Руса који је дошао у Југославију после Октобарске Револуције у СССР:у. Био је официр царске руске армије, у породици је било и генерала. Његов отац Григорије (1889 – 1970 г.) је иако рањен у рату и инвалид (нога) као врло вредан и способан у старој Југославији стекао иметак, имао је своје мало предузеће (молерај и радови на кућама), имао је неколико кућа и земљишта н периферији Београда. За време ИИ Светског рата је био у Београду на периферији Београда. За време ИИ Светског рата је био у Београду и понашао се часно и поштено као и већина грађана. Син Никола (1922) сада инжењер је био депортован на 2 године на принудни рад у Немачку. Када се Никола вратио 1945. године у земљу, с' обзиром да потиче из породице Белог Руса, да не воли бољшевике, био је ухапшен и осуђен у Новом Саду уз лажну оптужбу да је сарађивао са Немцима.

Настали су брутални обрачуни 1945. године са Белим русима, породицом Пољански, хапшења, испитивања, суђења и осуђивања, боравци по затворима, разне казнене мере, већи део иметка је конфискован на илегалан начин, отац Григорије је био проглашен  за «ратног богаташа», « «реакција» «непријатељ» «анти совјетски настројен» сарадник са Немцима.

То је се могло објаснити утицајем совјетских власти, али политички прогони су се наставили и после 1948. године, чак и појачали, данас су на врхунцу. Трпела је и мајка Дарја (1900 : 1966 годиште), павле и Никола су такође прогањани као деца и млади људи, у школи и гимназији, на студијама. Павлу и Николи је било једно време забрањено да се упишу на студије, после рата је постојала једно време административна забране уписа на студије деци из «реакционарних» породица. Павле се некако уписао 1949. године на Технолошки факултет, али је коинциденцијом имао велике проблеме са здрављем, добија мождани удар и био је више месеци у болници непокретан, био је 6 недеља потпуно слеп. У условима прогона њега, брата и родитеља, студирао је 11 година, завршава студије 1960. године.

Војску је служио од 1960 до 1961. године, скоро цело време на ноћној стражи, дисциплински поступци, испитивања, казне, боравци у локалном затвору, тешки радови, био је у казнеој јединици, изашао је оштећеног органског и нервног здравља, пре тога је био потпуно здрав.

По изласку из војске  1962. године иако није владала незапосленост,  оако се налазио посао, поготову инжењер, јер их није било довољно, он нигде  у Београду  не може да нађе посао, као политички непријатељ. Одлази тражи посао у унутрашњости , у Смедерево.

Јуна 1962. године је био ухапшен  у Смедереву, оптужен и осуђен на казну затвора за вербални ненасилни политички делит из чл. 110 ст. 2 и чл. 118 ст. 11 КЗ. А зато што је читао забрањену књигу М. Ђилала «Нова класа» и наводно то је покушао бекство илегално преко границе (Тада још није било легализовано путовање  ван граница СФРЈ). П. Пољански тврди да је читао ову књигу као и толики други у Смедереву, а они нису били осуђени, што се тиче наводног бекства преко границе каже да је то измишљено и нетачно. Жали о је се 21. 6. 1962. године, његова жалба је одбијена као неоснована Решењем Кв-43/62 од 27. 6. 1962. документ број 1 (уз оригинал је додат и прекуцан текст ради боље читљивости).

После изласка из затвора П. Пољански се враћа у Београд и после много напора налази посао у предузећу «Милош Мамић# у Земуну зачудо као «шеф лабораторије» 1964. године. У овоме предузећу је био изложен прогонима и 29. 9. 1964. г. добија отказ који је био дат по наредби СДБ, био је политички отказ, али укривен лажним разлозима «незаинтересован однос према радним задацима»  и сл. Као и обично политички мотиви повреда права  се вешто укривају. У то време је био неколико месеци на неком стажу у СР Немачкој, од уштеде је купио моторцикл, када се вратио у земљу имо је тежак удес са њим, био је тешко повређен и дуже у болници, мотор потпуно уништен. Отказ, документ број 2.

Сличне прогоне је трпео и Никола,  родитељи.
   
Павле је у своје време био бриљантан интелектуалац. Али насиље од детинства, прогони, стресови, привације и фрустрације, страх, тешки услови живота, без после и егзистенције, нарушено здравље, разрушена породица, све то доводи до тога да  се његово здравље органски слаби а интелектуално детериорира. У таквим условима се жени са особом из сличне политички прогањане породице. У условима прогона и мешања власти у брак и породицу они се разводе, деца остају код Павла.

Иако је доста конфисковано 1945. године на незаконит начин власти иду на то да незаконито узму све, видели су да је породица уздрмана и сломљена прогонима. Отац Григорије је излоен нечувеним прогонима, живот му је како каже Павле био претворен у кошмар и целој породици. Никола и павле нису у стању да заштите оца, и они су брутално угрожени. Оца желе да сместе у дом, власти захтевају да се одрекне имања а да у замену за то им да имовину, он одбија, настају нечувени прогони целе породице.

Са овом породицом су вршени годинама брутални обрачуни најчешће без икакве павне процедуре или уколико је и постојала оптужба су биле лажне и политички мотиви прогона укривани. У политичке обрачуне са овом породицом су биле уплетене разне инстанце: полиција и милиција, СУП, разне филијале СДБ, општина, социјалне установе, адвокати сарадници полиције, итд, касније су се укључиле и психијатријске болнице.

Само  последљих 10 година је био 40 пута хапшен и испитиван од млиције без да је дао повода за то, боравио по затворима, премлаћиван, кажњаван, био је више пута смештан насилно у психијатријске болнице, без да су за то постојале медицинске индиције и индикације.

Уствари, тајна политичка полиција га је лажно представљала разним етатистичким и политичким организацијама, ради се о прогонима по основу социјалног и породичног порекла, о ставу према Белим Русима који не воле бољшевике и комунизам, о предратним богаташима, ради се и о потреби за жртвеним  јарцима и разним манимупацијама у вези националног порекла породице Пољански, жељи да се узме њено богатство, политичком реваншизму и затрованости. Ради се о невиним људима и жртвама осионе и разуларене бирократије и безакоња, пљачке и корупције јер су њихово богатство присвојили и поделили међу собом и утицајне личности са територије где станују. Павле је већ 1970. године маргинализирана личносст, нарочито га је тешко погодио развод брака, у ствари вештачки растурена породица, обожавао је децу. Решењем Центра за социјални рад Општине Звездара Уп. Бр. 560:172 од 21. 8. 1972. г. документ број 3. Као разлог за одузимање деце се наводи да Павле нема посао, приходе, услове да издржава децу, да је отац у психијатријској болници и смештају децу у дом за незбринуте. Уствари, власти су га довеле у такво стање прогонима, а онда га зато оптужују и лишавају деце, задају му ударац где је најосетљивији. Ради се о типичној манифестацији бољшевистичког менталитета.

Сви ти прогони који су годинама трајали и надовезивали се, понекад су били уз какву такву правну формалну процедуру, али најчешће без икакве правне процедуре, Павле је добио нешто докумената али их је губио или бацао, или одбијао да прими. Он је већ тешко оштећен човек, руиниран интелектуално и физички. Од некадашњег бриљантног интелектуалца остала је руина од човека.

О прогонима и смештајима у психијатријску болницу се може видети из 2 листа сигналетичких података, документ број 4.

Такође доста говори о кошмарном свету у коме живи и начин како је смештен у психијатријску болницу априла 1968. године, прилажем фалсификовану монтирану ОПТУЖНИЦУ против Павла, документ број 5, на незаконит начин су рушили његову кућу, он се противио , премлатили су га под лажним изговором да се тукао са милицијом, ошишали и спровели у психијатријску  болницу  где је остао 43 дана. О томе доста говори  и његов допис III Општинском суду у Београду од 10. 9. 1974 године, документ број 6. Документ број је писала особа под тешко замисливим пресијама, формално на слободи али у раљама мафије и стаљинистичког подземља, излоена потпуном безакоњу, лишена свих права, особа која услед прогона тоне у алијенацију, преоштра је, конфузна, има чудних тврдњи и непрецизности у изражавању, излагања чињеница или изречених на један друштвено прихватљив и обичном човеку разумљив начин, неразумљивих ствари о породичним односима које нажалост квари тајна полиција али то обични људи не разумеју и мисле да се ради о свету параноичара и душевног болесника.

Његова ситуације је све гора и гора, деца се одала недоличном животу, нарочито ћерка. Сада је зима, далеко испод нуле, он је у соби без прозора и грејања, у кревету у ћебадима, са оделом и цокулама, зимским кампутом, изађе понекад да нађе нешто за јело у корпама за отпатке, или да уради неки физички посао, увече оде на железничку станицу, или на неко јавно предавање да се мало огреје. Одбијао је увек до сада моју скромну материјалну помоћ.

Њему је одузета имовина на незаконит начин, лишен је наслеђа, да има био би имућан човек, ради се о бандитизму и пљачки, потпуном безакоњу. Упркос свега он је још луцидан, мада је јако оштећен. Виђамо се и разговарамо, некад дође у моју собицу на разговор. Потпуно је сломљен, у безнађу, без икакве жеље да се бори, помирен са судбином, каже «комунисти су свемоћни, нико им не може ништа», не верује више ни у људе, изгубио је веру и у Бога, живи од данас до сутра и то му је смисао живота.

Потписници петиције Светској асоцијацији психијатрије се залажу и за П. Пољанског као и петиција Комитета за заштиту људских права, ми смо се и раније залагали за П. Пољанског, позивамо се на методологију САП, ми бранимо интересе П. Пољанског и хоћемод а му помогнемо. Он је политички прогањана особа уз примену психијатрије за обрачуне са њим. Међутим, услед свога стања које је последица разорбе репресије он није у стању да се брани, да чува документа, плати адвоката, нема енергију  и психо.физичку кондицију и сачуване интелектуалне потенцијале за борбу, он је сломљен. Али то не значи да нема право на правду и на своја права. Он је и жртва злоупотребе психијатрије у политичке сврхе, смештен је тамо ради казне и руинирања. Он нема ни једну отпусну листу, уопште не зна по коме поступку  је смештан тамо, ја сматрамо да је то било по Закону о ванпарничном поступку. Његови насилни смештаји у психијатријске болнице уопште нису били медицински индицирани, нити је у болницама лечен, него, напротив, излаган електро шоковима и неиндицирианој терапији и изашао  тешко оболео.

Измећу осталих репресивних мера над њим је примењиван и прогон путем психијатрије, ради се и о злоуотреби психијатрије у политичке сврхе. Он живи у страху да га не ухапсе, премлате, сместе у лудницу и не примене електро или инсулинске шокове, лепонекс , и тд.
Позивамо се на процедуре САП, молимо  за помоћ П. Пољанском. Он нема средстава ни енергије да ангажује адвоката који би радио на остваривању његових прав.

Молимо САП уколико може да помогне у следећем:

-    да се прекину прогони над њим
-    да му се врати незаконито одузета имовина
-    да му се омогући контакт са децом
-    да се деци обезбеди ресоцијализација и интеграција у нормалан живот, могућност контаката и комуницирања са оцем
-   да му се омогући лечење органског здравља
-   да му се да социјално осигурање
-   да добије пензију и реши се питање његове егзистенције.

   У нади да ће се нешто предузети за овога човека,
   Са изразима поштовања

Pokret za zastitu ljudskih prava                                                            4.4. 2008 godine
Tel.3511829; Mob.tel-064-3095176; Pokret@eunet.yu


EVROPSKI  SUD  U  STRAZBURU- RUSI  PRAVOSUDJE I SRBIJU.

UPOZORENJE: .Ustanovili smo da  nasa pojedina saopstenja stizu primaocima izmenjena, a neka ne stizu. Ukoliko vidite nesto cudno, izvolite javiti?


Budimo mudri i lukavi. Haski sud je vulgarno  srbofobski, dok je Evropski sud za ljudska prava mnogo perfidniji, ukriva svoju zlu nameru kao zmija noge. Utoliko je mnogo opasniji po nase interese. Ovaj sud treba raskrinkati. To ne znaci da zaratimo sa EU, ne, jednostavno znamo za jadac, svrstajmo se u narode koje nije lako varati, za razliku od svakojakih burundi, urandi, itd koje prevode zedne preko vode kad god to zazele. Onda ce nas sama Evropa vise ceniti.

Novostvorena  mogucnost obracanja nasih gradjana Evropskom sudu od 2004 godine, je bila velika nada. Ujedno je nastala velika mogucnost da se nase zakonodavstvo uskladi sa evropskim, da se unaprede osnovne slobode i ljudska prava.

Nazalost,  nade su izneverene.

Prema zvanicnim izvorima Evropski sud za ljudska prava je dosada primio  simbolican broj zalbi. A ovde je bezakonje masovno i dalje. Samo takoreci nekoliko zalbi je oglaseno za opravdane ( i to uglavnom za minorne povrede prava), a odbacuju opravdane zalbe gradjana za ubistva, utamnicenja, pljacke, sudske nepravde, itd. Kakvo potcenjivanje, kakav  potsmeh na nas racun !
 
Vise nego simbolicna brojka zalioca, uprkos ogromnog pocetnog interesa, je proizvod metodicne kampanje obmanjivanja domace javnosti o Evropskom sudu, obeshrabrivanja potencijalnih zalioca, zaplasivanja, kako iz zemlje, tako i  izvan nje.

Evropski  sud ovako cineci ovde vrlo smisljeno ohrabruje bezakonje, mafije, tajkune,  opstruira reforme pravosudja, destabilizuje Srbiju. Oni su rafinirani Evropljani,  cuvaju sebe, slabe “tudje”. A nas “zaostale balkance”zavadjaju da se samounistavamo. Ne budimo naivni, dokazimo im da nismo nedorasli balkanci, vratimo im lopticu. Samo tada ce nas ceniti.

Gradjani Srbije vide duple standarde medjunarodne zajednice, sto izaziva njihov  opravdan gnev. A posle nas optuzuju za “anti-zapadna osecanja”, zavode nam sankcije. Oni tako nas jos neosvescene  namerno guraju van EU. Znajmo tu cinjenicu, ne dozvolimo da nas muntaju. Ako znaju Seldzuci ( Turci) da ih EU nece u svoje redove, valjda mi Srbi nismo manje pametni od Turaka-Srbiji opstruiraju ulazak u EU takodje.

Imamo pravo na istinu, na odbranu. Vreme je da se otarasimo istorijskih zabluda. Nismo ovako ugrozeni od svetskih mocnika samo mi, nego i drugi. Sledimo  primer drugih drzava koje umeju da se brane: racionalnoscu, pragmaticnoscu,  ispravnim procenama,  slogom,  priljeznim  radom.

Udjimo u EU,  izbegnimo zamku emocija, ishitrenosti. Ali udjimo u medjunarodnu zajednicu sa  nasim teritorijalnim integritetom, sa celim nasim Kosovom, zdravi, prosperitetni. Postupajmo odgovorno, mudro, ne dozvolimo da nas bilo ko pravi budalama.

Pokazimo im da smo Evropljani takodje. Samo mudroscu i odlucnoscu cemo sacuvati nase interese. To je moguce. Onda ce nas vise ceniti.
SAVET POKRETA .

Одбор за заштиту човека и  околине
Удружење књижевника Србије
Француска 7, Београд 11000

   (у саставу: проф. Др. Бранко Лаловић, Драган Јовановић,
   академик Ђуза Радовић, Борислав Пекић, Дејан Димов,
   Иван В. Лалић, Иван Ивањи, Павле Ковачевић, Михаило
   Пантић, др. Иван Јанковић, Џевад Сабљаковић, Синан   
   Гунџевић, Радмило Лазић,  Новица Милић, Иван Гађански
   Радомир Смиљанић, Слободан Ракетић, Биљана Јовановић,
   Слободанка Пековић, др. Светлана Слапшек, Нада Поповић
   Перишић)

СКУПШТИНИ СФРЈ

СКУПШТИНИ СРЈ

Предлог  за измену члана 63 КЗ СФРЈ


   Одбор је упознат са честом праксом изрицања мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у «здравственој   установи« судским одељењима психијатријских болница и психијатријским одељењима затворских болница ) људима који су починили вербална политичка дела по члановима 133, 157, 158 и 159 КЗ СФРЈ.  Односно, дела: « непријатељске пропаганде», «повреде угледа СФРЈ», «повреда угледа стране државе» и «повреде угледа међународне организације».

   Сагласни с многобројним захтевима југословенског јавног мњења (Конгрес писаца Југославије у Новом Саду 1985, на пример) да се чланови кривичног закона који инкриминишу мишљења укину као нељудски и антицивилизацијски, предлажемо вам:

   Да се члан 63 КЗ СФРЈ измени у следећем смислу:

   Не може бити изречена мера безбедности обавезног лечења у неограниченом, и у ограниченом трајању, особама које су починиле дела по плановима: 133, 157, 158 и 159 КЗ СФРЈ, као и по аналогним члановима републичких и покрајинских закона («повреда угледа републике или покрајине»)

Члан 63 КЗ СФРЈ којим је предвиђена могућност психијатријско:судског безпризивног  утамничења, пре свега, изразито је нехуман. Мера безбедности обавезног лечења ограниченог или неограниченог трајања доноси се само на основу психијатријске експертизе и може бити поништена само  на основу психијатријске експертизе. Правно не постоји могућност жалбе, штавише, нико, ни сродници, ни адвокат утамниченог не могу покренути иницијативу за укидање мере безбедности.

   Излишно је помињати колике и какве су злоупотребе на делу.

   Тражимо, такође, да се сви утамничени (по психијатријским одељењима затворских болница и судским одељењима психијатријских болница )  који одговарају за вербална политичка дела пусте на слободу.

У Београду,
15. априла 1987. године

                     Председник

               Одбора за заштиту  човека и околине
               Биљана Јовановић с. р.

Слободан Живковић
Ул. Иве Лоле Рибара бр. 25
11000 Београд


   Узимамо слободу да Вам доствимо у прилогу збирку докумената са називом «БЕЛА КЊИГА о геноциду над породицом ЖИВКОВИЋ из села Оглађеновић код Ваљева» која говори о Голготи и страдањима наше породице  од 1945. године до данас, а нарочито од 1975. године. Прогони које трпимо већ деценијама, а што се мое видети   читајући прилоена документа, су по своме садизму и бестијелности, деструктивности и перверзности, дивљаштву и варбарству, равни прогонима Хришћана у Старом Риму, средњовековним варварствима, распињању људи, линчовањима и кеменовањима, набијањима на колац, кастрирањима, спаљивањима живих људи на ломачама, дрању  коже, вађењу  деце из утроба мајки, вађења очију и сечењу језика, истеривањима злих духова, инквизицији.

Ради се о потресном сведочанству о верским и политичким прогонима и о геноциду над нашом мирном хришћанском породицом. Али  који се желе вешто укрити и за то дати изговори и оправдања  која не постоје прибегавајући монтираним процесима и фалсификатима.

   Ми за овакав третман нисмо дали никакав повод, сем што живимо у таквој држави и времену везаном за ове просторе, где има таквих пракси доста, и што конвенирамо властима за њихове нељудске  манипулације и злоупотребе са нама и нашом породицом помоћу чега желе заплашити друге и нас користити као «жртвене јарце».

   Ми смо мирни Хришћани, сведоци Јехове, за братство и мир, ми праштамо и нашим непријатељима, ми их разумемо као и њихове заблуде и погрешне процене о нама и о нашем друштву. Али, ми се морамо спашавати од разарања молећи се Богу Јехови и обраћајући се добрим људима за помоћ. Зато Вам и достављамо колекцију ових докумената, молимо Вас да летимично проучите (у зависности од Вашег времена) и да о томе информишете јавност. Нама је потребна најургентнија помоћ. Оно што може највише охрабрити насилнике и људе чија су срца пуна мржње и нетолерације је тишина јавности пред насиљем које не погађа само нашу породицу него врло велики број грађана и породица.

         Слободан

Напомена: Овај текст је написан поводом намера?**** Живковић да публикују  њихова страдања.


ПРЕДСЕДНИШТВУ СФРЈ
СКУПШТИНИ СФРЈ
САВЕЗНОМ ЈАВНОМ ТУЖИЛАШСТВУ
ПРЕДСЈЕДНИШТВУ СР ХРВАТСКЕ
САБОРУ СР ХРВАТСКЕ
ОКРУЖНОМ СУДУ У ОСИЈЕКУ


   Грађанин ове земље Миленко Рибић подвргнут је варварској зулоупотреби психијатрије. Из Окружног  затвора у Осијеку упућен је 28. 10. 1985. на психијатријско вештачење у болницу Врапче у Загребу, наредбом Окруног суда у Осијеку.

   Миленко Рибић (магистар политичких наука, осам година без сталног запослења) налазио се у Окружном затвору у Осијеку од 02. 07. 1985. рибић је оптужен  зато што је писао представке партијским и државним органима и по мишљењу јавног тужиоца у њима износио ставове који се косе са основним вредностима нашег друштва.

   Рибић је представке писао сам и у своје име.

   Не улазимо у то колико је грађанин ове земље у праву или у заблуди ако користи своја уставна права (чл. 157 устава СФРЈ), али смо одлучни у уверењу да то не може бити предмет кривичне инкриминације.

   Окружни суд у Осијеку налази да је овакво деловање Миленка Рибића непријатељска  пропаганда, па је покренуо поступак по чл. 133, став 1 КЗ, а после стављења у притвор покреће поступак за утврђивање његовог душевног здравља.

   Сматрамо да је овако брутална, нецивилизована и разорна иницијатива Окруног суда у Осијеку у потпуној супротности  са Уставом СФРЈ и Хелсиншком повељом о правима човека. Сматрамо да је мрачна злоупотреба психијатрије тековина друштва која немају ничег заједничког са нашим.

   Зато захтевамо да се овај случај испита, отклони незаконитост и предузму хитне мере у складу са вашим компетенцијама прописаним уставом.

   Не можемо се помирити са тим да се овакве ствари  дешавају без икаквог увида јавности , надамо се да Окружни суд  у осијеку неће избећи одговорност пред коју би га ставило овако дело злоупотребе психијатрије у политичке сврхе.

                        1985. г.
Својеручно потписали,

Саша Марковић, Н. Београд,
Небојша Јовић, књижевник
Сучевић Бранислав, књижевник
Милошевић Емил, академ. Граф., Београд,
Бошко Кујунжић, Београд,
Тошић Зденко, студент, Београд,
Зоран Вучић, Београд
Г.***
Борис Тадић, Г. Јованова 38, Београд

СКУПШТИНИ СФРЈ
САВЕЗНОМ СЕКРЕТАРУ ЗА НАРОДНУ ОДБРАНУ


   Одббор за одбрану слободе мисли и изражавања поднео је 6. јнуара 1986. године Скупштини СФРЈ предлог да та Скупштина образује комисију са задатком да: (1) подобно испита  све случајеве изрицањ мере безбеднсти  лечења и чувања у психијатријској установи затвореног типа због извршења тзв. вербалних политичких деликата и (2) покрене поступак за пуштање тако осуђених лица на слободу. Тада смо, примера ради, описали случајеве Милисава Живановића и Радомира Вељковић, који су изравали меру безбедности у психијатријском одељењу Казнено:попрвног дома «Болница» у Београду.

   У међувремену, Милисав Живановић је пуштен на слободу. Ваља подсетити да је он осуђен 3. септембра 1976. године решењем Окружног суда у Панчеву К. Бр. 88/76 због излагања порузи највиших органа и представника СР Македоније, које се огледало у наводном клеветању Панте марине, Николе Минчева и Кире Глигорова. Неки чланови овог Одбора имали су прилике да разговарају с Милисавом ивановићем и са задовољством могу да потврде да и после девет година и седам месеци проведених у затвору изатворској болници, у својој седамдесетшестој години, он и даље има добро очувано памћење и друге менталне функције. Сличност његовог садашњег душевног стања  са стањем уочи извођења на суд и изрицања мере безбедности огледа се у његовом упорном настојању да оствари правду за себе и рођаке своје покојне жене. Он се и даље, користећи своја уставна и законска права, упорно обраћа судовима, управним и политичким органима са захтевом за обнову поступка и моралну рехабилитацију, што је, по нама, само знак његовог осећања властите вредности и очуване грађанске самосвести.

   Охрабрени овако повољним разрешењем случаја Милисава Живановића и садашњим стањем његовог душевног здравља, поново обраћамо вашу пажњу на случај Радомира ВЕЉКОВИЋА, пензионисаног потпуковника ЈНА, рођеног 1926. године у селу Гаре код Крушевца, коме је 20. марта 1973. године, решењем Окружног суда у Сарајеву К. Бр. 153/57 , изречена мера безбедности због тога што је нписао један критички текст у форми кривичне пријаве против Јосипа Броза Тита. Вељковић се сада налази у КПД «Болница», Београд, Бачванска 14. Желимо да вас подсетимо да је Радомир Вељквић својевремено био најбољи питомац Војне академије, први у рангу и носилац почасног звања «Титов питомац». Као седамнаестогодишњак, од 1943 године, учествовао је у народноослободилачкој борби, а његов брат, којк се већ годинама безуспешно бори за његово ослобођење, био је борац НОР-а од 1941. године.

   Ускоро ће се навршити четрнаест година откако се Радомир Вељковић обрео иза решетака због вређања угледа покојног Јосипа Броза тита. То је вероватно и најдуже лишење слободе које је ико у овој земљи изржао због сличног вербалног политичког деликта. Стога вам поново предлажемо да, преко одговарајућих надлежних органа, покренете поступак за укидање мере безбедности и пуштање на слободу Радомира Вељковића. Уколико његово садашње здравствено стање захтева било какво лечење, оно му се може пржити у амбуланти или установи отвореног типа.

   Посебно се обраћамо Савезном секретару за народну одбрану са молбом да се лично заузме за ослобађање пензионисаног потпуковника и «Титовог питомца» Радомира Вељковића. Искрено верујемо да Југословенска народна армија држи до бораца народноослободилачког рата и да неће допустити да један примеран борац и најбољи питомац сконча свој живот иза затворских решетака због вербалног политичког деликта који се више не може поновити.

У Београду,
9. 03. 1987.                  У име Одбора:

                           Драгослав Михаиловић ср.
                     Студентски трг 19
                     11000 Београд

ОДБОР ЗА ОДБРАНУ СЛОБОДЕ МИСЛИ  И ИЗРАЖАВАЊА:


Проф. др Љубомир ТАДИЋ, члан САНУ
Младен СРБИНОВИЋ, члан САНУ
Мића ПОПОВИЋ, члан САНУ
Проф. др. Никола МИЛОШЕВИЋ, члан САНУ
Драгослав МИХАИЛОВИЋ, члан САНУ
Др. Војислав КОШТУНИЦА
Матија БЕЋКОВИЋ, члан САНУ
Др. Иван ЈАНКОВИЋ
Проф. др. Зага ГОЛУБОВИЋ
Проф. др  Драгослав СРЕЈОВИЋ, члан САНУ
Проф. др Радован САМАРЏИЋ, члан САНУ
Проф. др Предраг ПАЛАВЕСТРА, члан САНУ
Танасије МЛАДЕНОВИЋ, књижевник
Борислав МИХАЈЛОВИЋ-МИХИЗ, књижевник
Проф. др. Михаило МАРКОВИЋ, члан САНУ
Проф. др. Неца ЈОВАНОВ
Др. Коста ЧАВОШКИ
Добрица ЋОСИЋ, члан САНУ
Проф. др. Андрија ГАМС