Ljudi aj da ne skrecemo sa teme,cinjenica je da niko od vas ovde nije 100% uveren da je darvinova teorija ispravna,i uglavnom tvdite da Bog ne postoji ali da ima nesto....

Nije to skretanje sa teme vec utvrdjivanje nacina na koji rezonujes...

Амерички теолог Чарлс Хоџ (1797–1878) објавио је 1874. године књигу Шта је дарвинизам?, у којој је покушао да оспори теорију еволуције тврдњом да усавршеност људских органа није могла настати једним спонтаним процесом постепених преображаја. Током наредних неколико деценија многи религиозно мотивисани аутори следили су Хоџов пример, чиме је започела жучна, дугогодишња дебата између еволуциониста и креациониста. Она је дефинитивно окончана тек у XX веку, када је захваљујући више него очигледним научним доказима коначно прихваћен концепт биолошке еволуције у већем делу савременог, цивилизованог света. Чак је и папа Јован Павле II, у папској були из 1981. године, у име Католичке цркве прихватио постојање биолошке еволуције и притом одбацио раније присутно, фундаменталистичко гледиште о Библији као књизи која, поред осталог, дословце описује и настанак света. Креационизам је, у међувремену, ушао у шарени свет друштвено маргиналних појава. Иначе, занимљиво је да се иза овог, у јавности често коришћеног појма, никада није ни крила нека биолошка теорија. Овај термин се, заправо, првенствено односи на старо Аристотелово учење по коме је Бог људску душу створио и удахнуо је у тело при самом стварању човека.
Међутим, под креационизмом се подразумева и антиеволуционистички друштвени покрет у Сједињеним Државама, који је, током двадесетих година XX века, био предвођен контроверзним америчким политичарем Вилијамом Џенингсом Брајаном (1860–1925), који се три пута узалудно кандидовао за председника Америке. Креационисти су политичким средствима покушавали да спрече изучавање "дарвинизма" у америчким школама, што им је пошло за руком у неколико савезних држава, да би врхунац њихове кампање било суђење из 1925. године гимназијском професору Џону Скопсу из Тенесија, због тога што је својим ђацима предавао Дарвинову теорију. На основу правних формалности, суд у Дејтону пресудио је у корист креациониста и Скопса казнио са 100 долара глобе, али га је потом амерички Врховни суд ослободио оптужбе, такође на основу правних формалности, уз образложење да је казна била сувише висока. Без обзира на првобитни успех, суђење Скопсу трајно је нарушило углед креациониста у Америци и с временом умањило њихов утицај. У наредним деценијама, рецидиви креационистичког покрета, нарочито присутни у протестантским срединама, изгубили су сваку могућност за даљу акцију када је 1968. године Врховни суд САД прогласио неуставним и супротним основним људским правима све покушаје законске "забране еволуције" у школама.

postojanje ili nepostojanje boga nema veze sa teorijom evolucije kao takvom ,kao shto ni kreacionizam ne implicira postojanje boga iz biblije - ja lichno verujem da je svet svarogov san 

copy-cat 

kopiranje je najiskreniji oblik laskanja 

Onda iskreno laskanje nije vrlina

Bravo care,šta reći više.

Дарвинова теорија често се идентификује са природном селекцијом, што јесте логично јер је откриће овог механизма еволуције био његов лични допринос. Међутим, сам Дарвин је истицао да је природна селекција "основни, али не и једини начин модификације".
Поред овог, била су му позната још три механизма еволуције: наслеђивање стечених особина услед употребе и неупотребе органа, наслеђивање стечених особина услед ефеката средине и мутације (у ширем значењу).

После Дарвина развило се више нових еволутивних теорија, а занимљиво је да је свака од њих израсла из једног од наведених механизама еволуције. Све ове теорије биле су утемељене на Дарвиновој теорији, али су углавном пресудно истицале један од механизама еволуције, пошто су остале механизме сматрале мање значајним. Тако је већ крајем XИX века настао такозвани неодарвинизам по коме је природна селекција пресудна за настанак нових врста. По теорији познатој као ламаркизам или, прецизније, неоламаркизам, доминантан механизам биолошке еволуције било је наслеђивање стечених особина, док су по трећој теорији, мутационизму, саме мутације пресудно одговорне за процес еволуције.
Данас је у биологији општеприхваћена такозвана синтетичка теорија еволуције, која обједињује све ове механизме биолошке еволуције, али на другачији начин него у Дарвиново доба. Услед брзог развоја генетике у XX веку, модерна теорија еволуције има дубљу заснованост јер су процеси наслеђивања данас далеко боље упознати. Откако су 1953. године Џејмс Вотсон и Франсис Крик дошли до свог славног открића структуре ДНК завојнице, молекуларна биологија постала је незаменљива у проучавању еволуције. У том смислу, генетика и еволуција постале су донекле недовојиве научне дисциплине.
Такође, због утицаја које има на друге научне области, унутар, али и изван биолошких наука, може се рећи да теорија еволуције данас прожима све природне науке. Зато је тешко донети било какав суд о томе колики је значај теорије еволуције за савремену науку и колику опасност представљају бројне изваннаучне тенденције да се она протера из научно-образовног система. Међутим, сви ти опскурни покушаји кроз ближу и даљу историју да се појединачно "укине" такозвано Дарвиново учење, теорија еволуције или било која друга област науке не само да су сигнал за кретање у смеру потпуне деградације једног друштва већ су заправо несврсисходни – једини начин да се било која догма неке приватне групе заштити од научне демистификације било би потпуно "укидање" свих природних наука. Зато и нема простора да се теорија еволуције разматра као питање било чијег уверења. Она је само карика од великог значаја у развоју биологије као науке. Првобитна, Дарвинова теорија еволуције довела је – уз потоња научна сазнања – до нових, савременијих еволутивних теорија, као што је Дарвин своје дело засновао на раније насталим, трансформистичким теоријама о настанку живих створења.
Тај процес научног сазнања није завршен, нити може бити, пошто и даље постоји потреба за новим објашњењима механизама биолошке еволуције. Међутим – сам процес еволуције је чињеница. Постепени преображај свих живих врста у времену је неоспоран, поткрепљен необоривим научним доказима.
Природа, у том смислу, заиста не прави скокове, нити ће их правити. Али, ни наука, такође.

jako je zanimljivo pitanje za mene, kakvi su te skokovi, da li su veliki ili mali, al skocio je malo napredak ili propast.
da li je covek napredniji iz bilog cega  kao sto np. od danasnji Clipkoks fuxusa. a odgovor da nije samo u tom okruzenju Clipkoks tako je uspesniji u tom formu. Ovde kako bi ocekivao o tome tece rasprava da li zivotinje imaju intancionalnost, odnosno da li imaju mentalne reprezentacije o drugom zivotinjama odnosno o ceveku. i imaju
al ne znaju rukovati sa oruzjem, izuzetak neke simpanze. ili ako to urade samo reflektivno to rade, simpanzi ne ostale da. ako to je napredak , onda iz kojeg vidu, kojeg etiku, a odgovor da iz evropski tradiciju je to napredak osim.
to to znaci....