Pa što ga onda neko ne prijavi da mu se oduzme licenca i zabrani rad u Srbiji?

Psiholog nije ljekar... nego zdravstveni saradnik... :mrgreen:i kao psiholog ne moze da se bavi psihoterapijom...
da bi bi se bavio psihoterapijom mora da bude psihijatar ili neurolog...

Znao sam da je zoka neki nadripsihijatar...
Jer sve ove njegove teorije su....moze bit a ne mora da znaci..
Tj ...nije uopste prakticno...i jednostavno nisu nikakvo resenje..niti savjet...
A to nije psiholoski pristup problemu...koliko se meni cini...



Kakvu licencu ce mu oduzeti??? za psiholosku djelatnost..???
pa ako je psihoterapeut...onda mu ne mogu nista oduzeti...

Mene jako zanima kako je on postao psihotrepeut...???

 
A ko se bavi psihijatrijom i neurologijom? 


A koji tačno tekst?
Koji tačno pasus?
Koja tačno rečenica? 
Zašto je to i to pogrešio... ili zašto to i to nema smisla?

Ovo je poprilično neozbiljno što radiš. I beskorisno (što je moja malo veća briga).
I na jedan poseban način nepraktično za ovu temu.  (dvoumim se između brisanja do četvrte strane sve ovo )

Na isti način se može suditi i o tebi.
Tipa, ovaj bobak, u svakom post-u postavi zilion tačaka "....". Isprekidane rečenice, neodrživi tok misli, nedostatak koncentracije.
Što može da ukazuje na neki neurološki poremećaj. 
Što dalje ukazuje da nije sposoban da rasuđuje o ovakvim stvarima? 


Nema smisla zar ne?  

Pa psihijatar ili neurolog..
Psihoterapeut je psihijatar ili neurolog specijaliziran za psihoterapiju...


Nije to neozbiljno...to je moje misljenje...na koje ja imam pravo...
trebali ste  napisati na pocetku teme komentari koji ne budu potvrdjivali zokine teorije nisu dobro dosli...

Tacke i smajlici su moj stil pisanja...isto kao sto je i tvoj stil pisanja bez zilion taclkica...
Onaj ko muca...sigurno ne muca i kad pise...
I tvoje ili bilo cije misljenje nece mene promijeniti...
I ovdje nije tema bobak..nego zoka...
I ja ne razumijem odakle tebi pravo da ti analiziras mene...ili bilo kojeg drugog ravnopravnog clana...
i donosis zakljucke na osnovu tackica... i da to pises, na temi o ljubavnim formulama..
ako nesto treba da obrises ..drugar ..trebas da obrises taj svoj post gdje vrijedjas..
jednog sasvim normalnog i zdravog odraslog covjeka...


Ajde ti meni navedi jedan "pasus"... koji ti smatras kao kvalitetan savjet...
u ovm formulama...pa cu ti ja reci zasto nije praktican...
I da,  ono sto ti smatras da je dobro..mozda je neko vec isprobao i nije mu se pokazalo dobro...
i zato i pise da to ne pije vodu...u njegovom slucaju...
ja ovdje pisem o sebi ..a ne o nekom trecem ili desetom...kome ce mozda valjati neka od ovih formula...

Sto se mene tice mozes sve da obrises...

.

Od desetak licenciranih TA analitičara u N.Sadu, jedan je pedagog, jedan defektolog, jedan lekar-intenista, a jedan pedijatar.
I ja tu ne vidim ništa loše.

Ja nisam ni rekao da je to lose...nego da se meni neke zokine teorije ne svidjaju...
a to sto meni ne valja...mozda  nekome drugom moze valjati...
zato i necu da citiram i izvlacim te neke meni cudne "pasuse"
Nego me zanimalo da saznam nesto vise o zoki...jer mi je jako  sumnjiv...

Khm. 
Dakle. Imali ste relativno kratku privilegiju (ti si je bobak najviše iskoristio ) da trtljate 4 strane o Zokijevim zubima, obrazovanju, neobrazovanju, ženama, automobilima itd itd itd.... i ni reč o postavljenim tekstovima i temi po nazivu "Formule ljubavi ~ sve na jednom mestu by Z. Milivojević"

Svaki sledeći post koji se ne bude bavio samom svrhom teme (ubeđen sam da ćete pronaći i samostalno doneti ispravan zaključak šta je svrha teme nije teško. )...
...potražite u kanti. 


Pošto ovo ničemu ne vodi... i beskorisno je.

Mora da se šališ.  Svi znamo kako i koliko se zakoni u Srbiji poštuju. Ovo još i nije zakon, nego nacrt. Ne znam kolika je njegova ''snaga'', jer još nije zvaničan.

Ovih dana baš prisustvujem simpatičnom pičkaranju preko mailing liste jednog od psiholoških udruženja Srbije (najpoznatijeg), gde dotični na fašistički način gura svoje ideje pod nos svima kao da smo idioti, a nema baš nikakvog prava (o obrazu da ne pričam) to da radi.

Ali rekoh već, ja time jesam frustrirana, mada o njemu kao profesionalcu imam nešto pozitivnije mišljenje. Kad se iz petnih žila potrudim da razdvojim te dve njegove strane.

Nije problem u tome da defektolog, pedagog ili sociolog budu terapeuti. Ali jeste problem kada to želi da bude pravnik, ekonomista odnosno neko ko nema veze sa pomagačkim profesijama u smislu u kom to ima psihologija i njoj relativno srodne discipline. Upisivati buljuk ljudi na edukaciju iz T.A. samo da bi se uzele pare, a mnogo tih ljudi ne odgovaraju profilu terapeuta ne samo po obrazovanju, nego i po drugim karakteristikama. Po meni, osoba koja to radi isključivo zbog novca je obična, najobičnija ljiga.

Evo mi ga nacrt zakona na desktopu na kom lepo piše da se isključivo psiholozi bave psihološkom delatnošću, koja uključuje psihoterapiju. Neurolozi sa tim nemaju blage veze.

Da ne davim više sa tim, prekidam, Goa, sorry. 

Родитељи Петра Пана



Старије генерације често критички примећују да начин на који живе млађи није добар. Младима се замера се да су претерано усмерени на уживање, да нису амбициозни, да су лењи и без радних навика, да не желе да емоционално и социјално одрасту и прихвате одговорност, да су предуго зависни од својих родитеља, да избегавају озбиљне везе и брак, да веома касно рађају децу или да избегавају да рађају...

Шта је довело до ових промена? Да ли постоји одговорност старије генерације за стање међу младима? Да ли су старији довољно учинили да млађе припреме за самостални живот?

Када посматрамо однос наших родитеља према властитој деци, примећујемо да родитељи деци јасно показују да их воле. Ако су наша деца вољена, како то да желе да живе тако неодговорно? А ствари су веома логичне: када је детињство вољеног и срећног детета веома удобно, оно не жели да га напусти ни онда када телесно одрасте. Поготово зато што одраслост повезује са непријатношћу. Гледајући своје родитеље млада особа изводи закључак да бити одрастао значи стално радити, непрестано бити одговоран, жртвовати се за друге, занемаривати себе... Дакле, нешто потпуно неудобно.

А неки мисле да у одраслом добу могу наставити бајку срећног детињства кроз „праву” љубав. Тиме што родитељи стално показују своју љубав детету, они га науче шта љубав јесте. Из аспекта детета љубав је нешто што се добија и прима, а не нешто што се даје другима. Оно зна да је вољено када се сви око њега труде да га усреће, показујући му своју љубав не тражећи ништа заузврат. Млада особа схвати да има природно право на примање безусловне љубави.

То какве је неко имао односе (не)љубави у властитој породици током детињства и младости, битно утиче на касније партнерске односе те особе. Некада безусловно вољено дете, а сада безусловно вољени одрасли син или кћерка, од свог партнера очекује исту такву безусловну љубав. Онај кога су раније усрећивали родитељи, сада очекује да га исто тако усрећује партнер, наравно, ако је „прави”.

А у генерацији младих је све мање „правих” који су спремни да воле, не тражећи љубав заузврат. Све је више оних који траже да буду вољени, али не и да воле. И зато наша некада срећна деца превише често постају несрећни одрасли. На овај или онај начин су заробљени у илузији срећног детињства.

Нова генерација родитеља треба да научи да љубав, иако неoпходна ипак није довољна. Погрешно би било закључити да превише љубави квари дете. Није могуће превише волети и љубав не може да поквари. Оно што квари је изостанак дисциплиновања. Јер васпитање и љубав нису исто.

Зоран Миливојевић

Извор: Политика

U svakoj generaciji mladih se pojavljuje problem najboljeg načina da jedna osoba otkrije drugoj da joj se jako sviđa ili da se u nju zaljubila. Izražavanje naklonosti prati strah da će ono ostati bez željenog odgovora, da će osoba koja je razotkrila svoja osećanja biti „odbačena”. Strah će biti veći što je osobi više stalo da bude sa drugim. U nekim slučajevima strah je toliko snažan da osoba godinama uspešno skriva svoje emocije.

Strah od odbacivanja čini da svaka generacija traži „pravi način” koji će garantovati uspeh. Mladi muškarci su u potrazi za jednom čarobnom prvom rečenicom koju će izgovoriti posle prilaženja izabranoj devojci. Traži se takva rečenica koja će do te mere impresionirati i fascinirati devojku da će se ona odmah zaljubiti. Kako je nešto tako jednostavno nemoguće, smišljanje ovakve rečenice liči na potragu za svetim gralom. Ne znajući šta da kažu posle prilaženja, mladi muškarci nastavljaju da krišom iz daljine posmatraju svoje simpatije.

U razgovoru sa mladićima i devojkama veoma se često ispostavi da mladić ne nudi devojci ono što bi ona zaista želela, već ono što on misli da bi ona želela. Istraživanja su pokazala da muškarci pogrešno misle da su ženama na muškom telu važni ramena i bicepsi, zato što žene u stvarnosti gledaju noge i zadnjicu muškarca. Uobičajeno je da osoba misli da će joj drugi zameriti upravo ono isto što i sama sebi zamera. Često se može čuti argument da mladić ne poziva devojku da izađu jer „nema novca da joj plati piće”. Muškarac koji sebe ne ceni zato što ne vozi prestižni auto taj stav projektuje na devojku i pogrešno veruje da ga ni devojka neće ceniti zato što ne poseduje takav automobil. Druga strana ovog stava je u bahatom ponosu onih koji poseduju novac i prestižne automobile. Onima koji ne prihvataju sebe je neverovatno da ih takve kakvi su može prihvatiti neko drugi.

Ono što devojke zaista očekuju od mladića jeste da se u njihovom društvu osećaju prijatno, da im nije dosadno. Istraživanja širom sveta pokazuju da je ženama veoma važno da muškarac bude i duhovit. Duhovitost je osobina onih koji se igraju sa rečima i pojmovima, a da bi neko mogao da se igra, mora biti opušten, a opušteni su oni koji su prihvatili sebe. Slično je i sa onim što se naziva „šarm”. Šarmantni su oni ljudi koji su spontani, što je takođe osobina ljudi koji su prihvatili sebe. Na kraju ispada da svoju ličnu vrednost ne treba uslovljavati novcem, garderobom, automobilom, ili nekim drugim statusnim simbolom. Pre nego što tražimo prihvatanje od drugih, najbolje je da sami sebe prihvatimo, i to bezuslovno.

Zoran Milivojević

Izvor: Politika