Осећање усамљености

Бити сам и бити усамљен није исто. Особа може бити усамљена и када је окружена другим људима. Са друге стране, самоћа може бити разлог за веома пријатно осећања. Зашто онда људи осећају усамљеност?

Осећање усамљености се појављује онда када особа није у могућности да буде у друштву некога са ким је емоционално повезана, некога ко јој је важан. Када волимо некога, ми се за њега емоционално везујемо, он нам постаје емоционално важан и желимо да будемо у његовом друштву. Када особа коју волимо није дуже време поред нас, појављује се осећање да нам она недостаје иако знамо да ће нам се вратити. А када из неког разлога останемо без особе коју волимо, тада осећамо тугу. Усамљеност може осећати особа која воли, али која из неког разлога не може остварити контакт са особама које воли, а може је осетити и онај који никога не воли.

Емоције су добиле своје име по томе што нас покрећу. Латинска реч e-movere дословно значи покренути, ставити у покрет. Осећање усамљености нас покреће да тражимо друштво других људи, али не било којих, већ оних који нам јесу или ће нам бити емоционално важни.

Хронично осећање усамљености прати оне људе који нису емоционално повезани са другима не само у партнерском смислу, већ ни као пријатељи, другови или рођаци. Хронична усамљеност је осећање оних који не припадају, који су отуђени од других.

Усамљеност се некада не доживљава као јасно дефинисано осећање, тако да ни сама особа не препознаје прави разлог за „осећање празнине”, напетост или немир који су повремено у њој. Некада особа себи не дозвољава да је у ствари усамљена да не би сама о себи мислила нешто негативно: да није довољно јака, да је зависна од других, да није одрасла. И зато уместо ка људима, оваква непрепозната усамљеност води ка храни, ка алкохолу или ка дрогама. Сви ови начини успевају да одагнају непријатно осећање, али само на неколико сати након чега се оно поново враћа.

Парадоксално је да колективна, масовна потрага за љубављу, која треба да усрећи и животу да смисао, смањује број људи који се воле, а повећава усамљеност. Све је више оних који су толико разочарани да не верују у озбиљну везу, као и оних који улазе у пету деценију упорно чекајући да се и њима догоди љубавна бајка, да се коначно појави прави или права. Већина младих тражи љубав тамо где је нема: у заљубљености, сексу и популарности.

Свако људско биће има избор: или ће се емоционално повезати са другим људским бићима, или ће остати неповезано, без припадности, отуђено. Одговорност за начин на који живимо је наша: ми смо ти који бирамо између љубави и усамљености.

Зоран Миливојевић

Izvor

Лењост



Код мале деце можемо приметити јасну разлику између игре и рада. Деца уживају у игри са играчкама, али после игре не желе да поспреме те исте играчке. А управо је то поспремање први облик рада са којим се дете сусреће. Од њега се захтева да уради нешто што је корисно, а њему непријатно. Ако судимо према деци, рад је изворно човеку непријатан. Па како онда долази до тога да многим одраслима рад није непријатан или да уживају док нешто раде? Одговор је једноставан: тако што родитељи помогну деци да развију радне навике.

Малим дететом управља мотивација коју називамо принцип пријатности. Оно погрешно мисли да је све што је пријатно – корисно, а да је све што је непријатно – штетно. Зато дете одбија да ради било шта што је непријатно. Задатак родитеља је да научи дете да постоје пријатности које су штетне, као и непријатности које су корисне. То чини тако што детету нешто забрањује – „повлачи границе”, и што га принуди да ради непријатне а корисне ствари. Овај конфликт родитеља и детета је неизбежна ствар у васпитању, без обзира на то да ли родитељ примењује мекши или тврђи начин остварења циља.

Проблем је што дете и забрану и принуду погрешно доживљава као одбацивање, као нељубав. Када родитељи одустану од својих захтева, да „не би трауматизовали” дете, постају немоћни родитељи.

Када дете захваљујући доследности и упорности родитеља коначно прихвати да мора да изврши непријатне задатке, оно престане да им се противи и усвоји их као своје. Тада је створило радну навику. Детету са радном навиком рад више није непријатан и не одлаже га. Чак може осетити непријатност када не изврши оно на шта је навикло. Друга веома важна последица је дугорочна, јер истраживања показују да деца која имају радне навике добро пролазе у одраслом добу живота.

Гледајући туђу, многи родитељи погрешно закључе да нису имали среће јер су родили лењо дете. Ако је лењост избегавање непријатног, а корисног рада, онда је свако, баш свако дете у почетку лењо. Само она деца којој родитељи на овај или онај начин дозволе да остану лења касније и буду таква.

Лења особа избегава непријатне ствари каквих је свакодневица пуна, стално их одлажући за сутра, тако да јој се гомилају. Она одлаже непријатно учење све док непријатност неучења не постане већа од непријатности учења – а онда следи интензивна кампања. Страсно се посвећује неком задатку само ако га доживљава као игру, а то значи краткотрајно.

Заблуда педагогије с краја 20. века да дисциплиновањем трауматизујемо нашу вољену децу створила је „генерацију ипсилон” коју чине лењи и размажени, неуспешни са високим самопоштовањем. Шта ли ће бити с њима када остану без родитеља?

Зоран Миливојевић

Izvor

Паника



Међу различитим врстама осећања страха, паника има посебно место. Сви страхови настају као резултат оцене особе да нешто што је јаче од ње, чему она не може да се супротстави, угрожава нешто што јој је важно. Управо због те процене да нас угрожава нешто што је јаче од нас, страх нас мотивише на повлачење, избегавање, бежање из угрожавајуће ситуације. У еволутивном смислу, страх нас чува пред опасношћу на коју не можемо да утичемо.

Али, важна је и наша процена да ли можемо да побегнемо. Ако верујемо да можемо, снажни страх прилагођава наш метаболизам да то учинимо што брже. Ако верујемо да не можемо, појављује се она врста страха коју зовемо ужас, а која нас паралише, „окамени”. Трећа врста процене је она која чини да се успаничимо: нисмо сигурни да ли можемо или не можемо да измакнемо опасности која нас угрожава.

Важна је и процена колико времена имамо да пронађемо решење: што је мање времена, то је паника снажнија.

Гледано са стране, успаничени људи се понашају хаотично, не размишљајући. Оно што у ствари раде је да у то мало времена колико мисле да имају, пробају што више различитих понашања – по систему „покушај-грешка” – како би можда открили оно одређено понашање које ће успешно довести до тога да побегну или се заштите. Разумљиво је да овакво реаговање ретко доводи до успеха.

Ако је главни разлог за панику процена да особа не зна да ли може да се заштити или да побегне, онда је знање фактор који најбоље спречава панику. Када људи знају како треба да се понашају у простору када је пожар, поплава, земљотрес, отмица... то знање смањује панику. Исто важи и за ургентну медицинску ситуацију када је некоме потребно пружити прву помоћ: знање шта да се уради смањује панику.

Успаничени појединац увек може активирати своје размишљање тако што ће себи наглас постављати питања.

Посебан проблем је колективна паника зато што може покренути стампедо, који може бити много штетнији од разлога који га је покренуо. Познати су случајеви када због пожара сви нагрну на врата која људска тела, под притиском масе која жели да изађе, потпуно зачепе, тако да настрада много више људи.

Зато је у школама, на пример, важно извршити „противпожарну вежбу” како би сви знали шта треба да ураде у случају катастрофе. Поготово запослени који треба да усмеравају „масу” како би спречили стампедо.

Паника је добила име по грчком Пану, за кога се сматрало да у шумама напада девојке и младиће. Претпостављамо да када би у неком жбуњу нешто шушнуло, млади би успаничено бежали из шуме. Иако данас више не сматрамо да нам осећања долазе из спољашњости.

Зоран Миливојевић

Izvor

Однос до грешке



Колико ће неки појединац, група или народ бити успешни, у великој мери зависи од тога какав однос имају према грешкама. Лао Це је рекао: „Велики човек увиђа своје грешке, када увиди – признаје, када призна – поправља, а оне који му укажу на грешку сматра својим добронамерним учитељима.” Нажалост, мало је људи који живе у складу са овом мудром мисли.

Није лако дефинисати грешку. У школи учимо да је грешка начин поступања који је супротан правилима. Та дефиниција важи у затвореним системима какви су математика и логика. Иако у животу постоје корисна правила, он ипак није уређен правилима. Због тога је тешко дефинисати шта је грешка у свакодневном животу. Грешку можемо одредити као поступак који је узроковао неку штету. Међутим, оно што је краткорочно проузрочило неку штету, може покренути такав ланац догађаја који дугорочно доводи до неке велике користи.

Без обзира за коју дефиницију грешке се определимо, грешка је увек погрешан поступак. Не можемо да разумемо грешку ако не разликујемо погрешан поступак од особе која је тако поступила. Разликовање нам омогућује да можемо да мислимо да је неко добар, а да је његов поступак лош. Једино у том случају можемо да учимо на својим грешкама: добра особа одбацује лоше поступање. Исто као кад од вољеног детета захтевамо да промени неко лоше понашање.

Важно је увидети који је део поступања био погрешан, како то не бисмопоновили у будућности. Преузимање одговорности за погрешно поступање значи да треба поправити или надокнадити штету коју је оно узроковало. Најважније је извинити се онима који су тим поступком оштећени. Тим чином особа им показује да су важни, да не жели да трпе, да није намерно проузроковала њихову патњу. Поготово онда када је грешка таква да поправка штете није могућа.

Истраживања показују да успешни људи када погреше увек себе питају: а како да поступим следећи пут у сличној ситуацији? Одговарајући на ово питање уче на сопственим грешкама. Како је живот веома дуг, они из сваке ситуације у којој су погрешили излазе са новим, бољим знањем.

Нажалост, код нас је многооних који себе изједначавају са својим поступком. Зато погрешно мисле да свако ко напада њихов поступак напада њих као особу. Резултат је да своје грешке не увиђају, да их не признају, да не прихватају одговорност за њих. Увек је крив неко други или нешто друго, увек постоји – „Да, али…”, или је други још кривљи. Погубно је да деци потврђујемо да их безусловно волимо тако што прихватамо баш свако њихово понашање. Када променимо став према грешкама – како бисмо могли да их увидимо, признамо и исправимо –биће нам боље.

Зоран Миливојевић

Izvor

Презир



Зато што се нека осећања према другим људима јављају само у пријатељским односима, а нека друга у непријатељским, говоримо о пријатељским и непријатељским осећањима. Идеално би било да између људи увек постоје пријатељски односи, али постојање непријатељских односа је реалност коју само наивни људи не желе да признају. Емоционално писмени људи треба да познају непријатељска осећања како би у конкретним животним ситуацијама могли да препознају непријатељски однос и да се заштите. Поред мржње и зависти, осећање презира је једно од најважнијих непријатељских осећања.

Осећање презира је засновано на претпоставци да постоје људи који су достојанствени и људи који то нису. Реч достојанство долази од „стајати-до”, што указује на хоризонтални однос да су две особе на истом нивоу. У презиру се појављује вертикална разлика између онога ко презире и ко је „горе” и онога ко је презрен, а ко је „доле”. Презир се појављује када неко закључи да је друга особа неким поступком доказала да не вреди као људско биће, да је испод некаквог минимума људскости. Због тога је презир знак да неко сматра да други, у ствари, није човек, да о њему има рашчовечену, дехуманизовану представу.

Презир се изражава игнорисањем друге особе. Игнорисати долази од латинске речи ignorare, што значи не знати, одбијати да се зна за другога. И наша реч презир, етимолошки има исто значење као превид, дакле невиђење другога. Онај који презире неће другога ни да гледа ни да га види, чиме му поручује да није довољно вредан да би био примећен. Агресивни поступци онога ко презире имају за циљ да другога понизе – „учине ниским”.

Када онај који презире проговори са оним кога презире, типично је да свој презир изражава увредама. У нашем језику постоји велики број увреда, односно етикета које се стављају на некога као особу, а које тврде да он не вреди. Дехуманизујуће етикете упућују да други само личи на човека, да је нека животиња или нека нежива материја. Поред примитивног изражавања презира постоји и „аристократски” начин када се презир изражава на суптилан начин.

Било како да се изражава, презир је увек непријатељско осећање. Како је презир реалност међуљудских односа, добро је научити да се подноси чињеница да ће нас неки људи, сасвим неоправдано, презирати. Људи који не подносе ни мисао да их други људи не цене постају зависни од мишљења других и улажу много енергије у покушаје да други почну да их цене и прихватају. Људски је и некада осетити презир према некоме, али га је углавном непотребно изразити. Толерантност или трпељивост је када нисмо агресивни према ономе што нам се не свиђа.

Зоран Миливојевић

Izvor

Инат

Пркос или инат је реактивно осећање – увек мора да постоји неки претходни захтев који је упућен особи, на који она реагује инатом. Људи пркосе када се од њих захтева нешто што они сматрају неоправданим и понижавајућим. Велики и снажан отпор који показују настаје због тога што га људи повезују са својим идентитетом и самопоштовањем. Особа која пркоси верује да би, када би се повиновала датом захтеву, изгубила самопоштовање или поштовање других. Зато је снага којом се пркоси другоме снага којом се брани властито самопоштовање.

Док је пркос словенска реч, реч инат је турцизам и на турском значи „чврсто уверење”. Вероватно зато што је особу која се инати веома тешко натерати да ради оно што не жели, па ни уз примену силе. 
 Када је о деци реч, пркос се јавља веома рано, већ средином друге године. Мало дете није у стању да разуме разлику између себе и својих жеља, тако да погрешно мисли да га не воле родитељи који му нешто забрањују. И зато дете почиње да протестује на овакву „неправду”. Његов циљ није да му жеља буде испуњена, већ да родитељ поново постане онај који воли тако што дозвољава.

На сличан начин као и деца, тако и одрасли пркосе људима које доживљавају као негативне ауторитете. Посебно адолесценти који покушавају свима да покажу да више нису деца. Тинејџери често мисле да морају да пркосе захтевима родитеља, наставника или других ауторитета јер тако доказују да више нису деца која са страхом извршавају наређења.
 Због тога када неко крене да пркоси неком вашем захтеву, треба да знате да га доживљава као неправедан. Некада је такве ситуације могуће добро разрешити тако што се други пита на основу чега сматра да је захтев неправедан.
 Две врсте људи имају проблем са ауторитетима: они који увек морају да изврше захтев, и они који увек морају да се супротставе захтеву. У оба случаја особа није слободна да бира своју реакцију која је предодређена акцијом ауторитета. Парадоксално је да се они који стално пркосе супротстављају и онда када ауторитет од њих захтева да учине оно што и сами сматрају да је добро за њих и што би учинили само да им ауторитет то није наредио. Тада особа одустаје од своје жеље како не би ауторитет или публика мислили да је она „послушна”. Пркосна особа не разуме да је слобода у томе да уради оно што сматра да је добро за њу, па чак и онда када јој ауторитет тачно то наређује.

Како се инате они који самопоштовање повезују са мишљењем које други имају о њима, сваки инат, па и колективни, јесте инфантилно осећање. Људи „прерасту” пркошење када престану властито самопоштовање да повезују са другима.

Зоран Миливојевић

Izvor

Zavist

edno od osećanja koja su povezana sa našim mentalitetom jeste osećanje zavisti. Na prvi pogled zavist je želja da se poseduje ono što ima drugi. Zavist je dobila svoje ime upravo zato što se „za-vidi”, gleda u ono što drugi ima. Osoba zavidi onda kada smatra da je time što neko drugi nešto ima nastala situacija u kojoj se drugi istakao i pokazao da vredi više, iako to ne zaslužuje. Zbog ovog doživljaja da je drugi „gore”, a osoba koja zavidi „dole”, zavist podrazumeva izvesnu društvenu vertikalu. Zavist motiviše osobu da se ponaša tako da smanji ovu vertikalnu, po njoj neopravdanu razliku. Osoba to čini bilo tako da drugoga „spušta” bilo da sebe „uzdiže”.

Izraz: „Da komšiji crkne krava”, primer je ovog „spuštanja”. Ovaj tip zavisti je destruktivan zato što stvarno ili simbolički uništava ono što sačinjava razliku. Kada osoba ulazi u utakmicu sa drugim i pokušava da ga vertikalno prestigne, nastaje konstruktivna zavist: „Kupiću još bolju kravu”.

Osnova zavisti je upoređivanje sa drugima. Misaoni tok je takav da prednost drugoga na kraju postaje mana prvoga. To se čini u tri koraka: „Vidi kako je drugi dobar” – „Vidi koliko je bolji od mene” – „Znači toliko sam ja gori od njega”. Rezultat je da tuđi uspeh počinje da boli, jer je doživljen kao sopstveni neuspeh. Zavisti je najviše tamo gde se ljudi porede jedni sa drugima: ista generacija, ista struka, isti ekonomski status.

U društvima u kojima se mnogo zavidi, uspeh je opasan tako da ga se ljudi plaše i izbegavaju ga. Kako već u Bibliji postoji priča o drugom grehu, o Kainu koji ubija svog brata Avelja zato što je ovaj uspešniji, nastao je izraz Aveljov kompleks, da bi označio strah pojedinca da će uspehom izazvati agresivnost grupe kojoj pripada. Kod nas ima mnogo ljudi koji se plaše da ostvare svoje potencijale, da budu uspešni, da se istaknu, da ne bi bili odbačeni od grupe ili ne bi bili predmet neprijateljskih akcija. To je veliki kolektivni problem, jer uspešno društvo nije moguće bez uspešnih pojedinaca. Društvo koje osuđuje uspeh, mora ostati neuspešno.



U društvu u kome vas drugi prihvataju sve dok niste u nečemu bolji od njih, ljudi kriju svoje kvalitete i razvijaju različite socijalne veštine sprečavanja odbacivanja. Ovim manevrima osoba smanjuje vertikalnu razliku: umanjuje sopstveni uspeh, diskvalifikuje samu sebe, predstavlja se kao žrtva svog uspeha, „uzdiže” drugog kao osobu koja ima pravo i sposobnost na isti ili još veći uspeh.

Primitivno i neprijateljsko osećanje zavisti je nemoguće iskoreniti; stalno dolaze nove generacije koje u sebi otkrivaju zavist. Moguće je promeniti način izražavanja zavisti – konstruktivna zavist stimuliše društvenu utakmicu koja je u osnovi kapitalizma.

Zoran Milivojević

Izvor

Mržnja



Treba razumeti mržnju zato što se to osećanje sa najvećim destruktivnim potencijalom ne pojavljuje tako retko. Ne mrzi se nečiji postupak već drugi kao osoba, kao ljudsko biće. Počinje da se mrzi onda kada neko zaključi da je drugi po svojoj prirodi zao čovek. A da bi osoba mislila da je drugi zao, mora da ga sagleda kroz „trougao zla”: mora da misli da je drugi svesno i namerno ugrozio nešto što njoj predstavlja visoku vrednost, bez ikakvog povoda ili opravdanja. I upravo to što se ne nalazi nikakav povod ili opravdanje za tuđe negativno ponašanje, čini da je drugi doživljen kao nerazumljiv, iracionalan – zao čovek.

Kako zlo ne bi trebalo da postoji, osoba misli da ni zli ljudi ne treba da postoje, da ne zaslužuju da žive. I zato je mržnja povezana sa uništenjem, sa destrukcijom, sa ubistvom druge osobe. Ne samo sa fizičkim ubijanjem drugoga, već i sa emotivnim, psihičkim i socijalnim uništenjem drugoga. Osoba koja mrzi može da čini onome koga mrzi najsvirepije stvari bez ikakvog saosećanja ili samilosti.

Za nju je drugi dobio samo ono što je zaslužio, misli da su njeni postupci, ma kako bili svirepi, opravdani. Zato je mržnja vrhunac neprijateljskog odnosa jednog čoveka prema drugome. Potpuna antipatija: što je omrznutoj osobi bolnije, to je onome ko mrzi prijatnije jer je „pravda zadovoljena”. Mržnja oslobađa osobu koja mrzi od osećanja krivice i za najstrašnija zlodela jer ona u tim postupcima ne vidi ništa loše – za nju su oni osveta, neka vrste zaslužene kazne.

Kada mržnju sagledavamo kroz logiku osobe koja mrzi, onda svaka mržnja jeste proganjanje progonioca. Bilo da je reč o mržnji prema nekoj pojedinačnoj osobi, bilo da je reč o mržnji prema klasi ljudi, uvek su omrznuti ljudi prvo doživljeni kao zli progonioci neke dobre žrtve, zbog čega sledi da njih treba proganjati.

Kao posebno opasnu, mržnju treba razlikovati od drugih agresivnih osećanja. Iako su i mržnja i prezir osećanja koja dehumanizuju drugoga kao osobu, razlika je u tome da se mrzi osoba koja se smatra zlom, a prezire se osoba koja se smatra bezvrednom. Mržnju treba razlikovati i od ljutnje. Dok je mržnja usmerena ka osobi, ljutnja je uvek usmerena ka njenom ponašanju – ljutnja je uvek zahtev da neko promeni svoje ponašanje. I zato dok mržnja i prezir isključuju postojanje odnos poštovanja i ljubavi, pa samim tim isključuju prijateljski odnos, ljutnja je moguća u odnosima ljubavi i poštovanja, u prijateljskim odnosima. Na primer, ljutimo se na našu decu zato što tražimo da promene svoje ponašanje.

Svako društvo u kome tinjaju neprijateljske podele, od navijačkih do stranačkih, jeste u bolesnom stanju građanskog rata niskog intenziteta koje ga iscrpljuje i sprečava da se razvija.

Zoran Milivojević

Izvor

Ambivalentna majka



Kada neko prema nekoj drugoj osobi pokazuje dvojni odnos, koji je i pozitivan i negativan, tada kažemo da je prema njoj ambivalentan. Odnos majke prema detetu je poslednje mesto gde bismo očekivali ambivalentnost. Brutalni postupci pojedinih majki prema svojim bebama i maloj deci, uključujući ubistvo deteta, čedomorstvo, sasvim su suprotni od naših uveranja o urođenom materinskom nagonu, o arhetipskoj prirodi bezuslovne majčinske ljubavi. Zato se pitamo: Kako majka može mrzeti vlastito dete?

Trenutak kada je organizam neke devojke spreman za materinstvo je sve dalji od trenutka kada je ta ista devojka emocionalno spremna da bude majka, da svoje potrebe i želje podredi potrebama deteta. Prema transakcionoj analizi svako od nas, bez obzira koliko ima godina, nosi u sebi svoje dečje Ja – izvor potreba, želja i zabave. Žena je spremna da bude majka kada je spremna da na neko vreme isključi to svoje dečje Ja. Tada se može posvetiti zadovoljenju potreba svog stvarnog deteta – sina ili kćerke. Ukoliko ga ne isključi, majčino dečje Ja razvija prema stvarnom detetu odnos starije sestre koja se oseća ugroženom od mlađeg deteta, tako da reaguje ljubomorom, zavišću i mržnjom.

Vrhunac neprijateljstva je kada majka počinje da misli da joj je dete svojim rođenjem upropastilo život. Doživljava da je rađajući dete, odbacila svoj vlastiti identitet, aspiracije i ciljeve, način života koji bi trebalo da joj donese sreću. U okviru ovakve iracionalne logike „ili ono ili ja”, odbacivanje ili ubijanje deteta je neka vrsta majčine samoodbrane.

Predstava o „savršenoj majci” koja, kada rodi dete, potpuno zaboravlja na sebe i koja se trajno posvećuje detetu ili deci, žrtvujući se za njih i porodicu dvadeset i četiri časa dnevno, narednih osamnaest godina, zastrašuje buduće majke. Pogrešno verujući da je potrebno da se potpuno i trajno odreknu sebe, svog dečjeg Ja, sve više mladih žena prolongira trenutak rađanja deteta želeći da do tada što više uživa u životu. Neke se zbog toga svesno odriču materinstva.

Previsoki kriterijumi „savršene majke” čine da se žene osećaju nesposobnim za ulogu majke, zbog čega njihovu trudnoću i porođaj prate velika teskoba i snažna depresija. Trudeći se maksimalno da u prvih pola godine nakon rođenja detata dokažu da su „savršene majke” neke žene doživljavaju sindrom izgaranja. Tada mogu doživljavati različite destruktivne i užasavajuće porive prema deci (koje nikada ne sprovedu u delo).

Za razliku od savršene, dobra majka se intenzivno posvećuje detetu privremeno, tokom prve tri godine, posle čega se vraća u svoje druge uloge. Znajući da će biti tako, one imaju mnogo manje razloga za ambivalentnost.

Zoran Milivojević

Izvor

Ljutnja i bes



Za razliku od prezira i mržnje, osećanje ljutnje nije neprijateljsko osećanje. Zato je veoma važno razlikovati ljutnju od osećanja prezira i mržnje. Dok je ljutnja uvek usmerena na promenu ponašanja, prezir i mržnja su uvek usmereni ka drugoj osobi kao ljudskom biću. Prezir i mržnja su neprijateljska osećanja zato što su zasnovana na dehumanizovanoj predstavi o drugom, prema kojoj je drugi bezvredno (prezir) ili zlo biće (mržnja).

Ljutnja je uvek usmerena na nečije ponašanje, bez obzira na to da li osobu koja se tako ponaša volimo, ili smo prema njoj ravnodušni, ili smo sa njom u neprijateljskom odnosu. Zbog toga izražavanje ljutnje nije znak negacije odnosa poštovanja i ljubavi. Ljuteći se na osobe koje poštujemo i volimo, mi od njih zahtevamo da promene neko svoje ponašanje. Zato ljutnja upućena voljenom detetu, partneru ili roditelju nije negacija ljubavi i poštovanja.

Zbog brojnih pozitivnih posledica veoma je važan trenutak u nečijem razvoju kada počne da razlikuje ljutnju od prezira i mržnje. Da bi neko morao da razlikuje ljutnju od prezira, mora da pravi razliku između svog ponašanja i sebe kao osobe. Jedino kada je to u stanju, tada može da razume da zahtev za promenu njegovog ponašanja nije napad na njega kao osobu, da to nije znak odbacivanja njega, već nekog njegovog ponašanja.

Kako mala deca nisu socijalizovana ona izražavaju nesocijalizovanu ljutnju: kada neka njihova želja nije ispunjena; kada su jača od druge osobe. Usvajanjem socijalnih normi, ideje pravednog i nepravednog, ljutnja postaje socijalizovana: ljudi se ljute onda kada smatraju da je ponašanje drugog nepravedno.

Emocionalno pismene osobe znaju da nije važno samo izraziti ljutnju, već da je njen cilj promena ponašanja. Uvek kada se ljutimo na nekoga mi u stvari želimo da ta osoba promeni neko određeno ponašanje koje smatramo štetnim, nepravednim ili opasnim. Da bismo pomogli drugoj osobi da razume naš zahtev za promenu ponašanja, važno je da obratimo pažnju na način na koji se ljutimo. Ako se zbog naše ljutnje druga osoba uvredi, ona nam time pokazuje da je naš zahtev doživela kao napad na sebe, a ne na svoje ponašanje. I zbog toga je važno naučiti kako se ljutiti iz pozicije poštovanja sebe i poštovanja druge osobe. Moramo naučiti kako da u rečima koje koristimo napadamo samo tuđe ponašanje, ideje koje zastupa, a ne da u ljutnji upućujemo negativne etikete na drugoga kao na osobu.

Nije rešenje u odbacivanju ljutnje, već u njenom kultivisanju. Pogotovo je važno da naučimo da snažnu ljutnju izražavamo bez psovki, da naučimo da kulturno vičemo. Tada će biti mnogo ugodnije živeti u našoj inače temperamentnoj kulturi.

Zoran Milivojević

Izvor