Ili ljubav ili poštovanje



Iako su ljubav i poštovanje dve različite emocije, one su u parterskim odnosima često povezane. Često čujemo izjave odraslih ljudi da ne mogu da vole drugu odraslu osobu ukoliko je dovoljno ne poštuju. Izgleda da pojava jednog trećeg osećanja, prezira, efikasno ukida i poštovanje i ljubav. Međutim, postoje ljudi koji su na taj način povezali ljubav i poštovanje da su sebi ukinuli mogućnosti da ostvare stabilnu ljubavnu vezu. Imaju takav koncept veze da je obostrano poštovanje isključeno: moguće je ili da partner poštuje njih ili oni partera.

Mnogi ljudi ne razlikuju sebe, svoju osobu ili ličnost, od svojih želja. Polazeći od činjenice da je prihvatanje nekoga kao osobe glavni element svake ljubavi, ovi ljudi zahtevaju od svakoga ko ih voli da prihvati svaku njihovu želju. Ukoliko druga osoba odbije da im ispuni neku želju, ljudi sa ovim psihološkim mehanizmom misle da ih ta druga osoba ne voli i ne poštuje. Zbog toga pokazuju da su uvređeni, postaju agresivni i svadljivi, ili jednostavno ostaju u odnosu, ali prekidaju komunikaciju dureći se danima i nedeljama. Polazeći od svog doživljaja da ne dobijaju ljubav od partnera, oni pokušavaju da je iznude, primenjujući različite taktike emocionalnog iznuđivanja. Svojim postupcima partneru upućuju poruku: ako odbijaš da mi ispuniš važnu želju, ti me ne voliš, a ako ti ne voliš mene, ne volim ni ja tebe.

Ljubavna veza sa osobom kojoj stalnim ugađanjem treba dokazivati ljubav, koja svaki konflikt kažnjava mini raskidom, njenom partneru je veoma naporna. Uprkos tome, postoje ljudi koji su spremni da neprestanim ugađanjem dokazuju da vole. Psihološki ugovor ovog para na kome zasnivaju ljubavnu vezu je: ugađaj mi da bi verovala da me voliš – ugađaću ti neprestano zato što te zaista volim.

Umesto da parter time bude oduševljen jer je konačno pronašao nekoga ko mu stalno pokazuje ljubav na željeni način, može se dogoditi neočekivani obrt: osoba kojoj se ugađa prestaje da ceni osobu koja ugađa. Pojavljuje se jedno „ali”: dobra je, ali joj nedostaje…

Ispostavlja se da osoba zahteva dva kontradiktorna uslova: moraš mi u svemu ugađati da bi znala da me voliš i poštuješ!, i: ne smeš mi u svemu ugađati da bih ja tebe poštovala! Ispada da je nemoguća veza u kojoj postoji obostrano poštovanje. Bilo da se ugađa ili ne ugađa, uvek jedna od njih nije poštovana. Ni isprobavanje različitih partnera ne donosi sreću i stabilnost. I zato ne treba tražiti rešenje u spoljašnjem svetu, u čekanju na „pravog” ili „pravu”, već treba promeniti vlastitu logiku, vlastiti koncept ljubavi.

Zoran Milivojević

Izvor

Obožavanje



Obožavati nekoga znači imati prema njemu, kao što reč kaže, odnos kao prema bogu, učiniti ga svojim bogom. Mnogi ljudi veruju da je obožavanje najviši mogući stepen ljubavi prema nekom, tako da izjavu: „Obožavam te!” shvataju kao izraz veoma velike i snažne ljubavi. Tražeći pravu ljubav, mnogi u stvari traže nekoga ko će ih obožavati.

Ma koliko osoba koja je predmet obožavanja bila nekome posebna i vredna, ma koliko imala stvarne kvalitete, ona ipak nije božanstvo, već samo čovek. Obožavalac ne vidi i ne doživljava drugog onakvog kakav stvarno zaista jeste zato što je njegov doživljaj drugog zasnovan na nesvesnoj idealizaciji i idolizaciji. Iz tih razloga je obožavani drugi veoma važan osobi koja obožava. Kako obožavanje dovodi do veoma snažne i čvrste emocionalne veze koja može preći u opsednutost, takav emocionalni odnos zaista liči na veliku ljubav. Ali ljubav se razlikuje i od zaljubljivanja i od obožavanja upravo po tome što je ona emocionalni odnos zasnovan na poznavanju druge osobe onakve kakva ona u stvarnosti jeste. Kada volimo, tada drugu osobu prihvatamo i cenimo upravo zbog toga što je realistično sagledavamo. I zato ne samo da ne možemo govoriti o obožavanju kao krajnjem stepenu ljubavi, već ono nije ni vrsta stvarne ljubavi.

Pogrešnom izjednačavanju ljubavi i obožavanja doprineli su masovni mediji. Već stotinak godina industrija zabave koristi medije da bi stvorila što veće tržište tako što odabrane pojedince prikazuje milionima ljudi na način koji je specijalno oblikovan da u masama podstakne idealizaciju i idolizaciju. Ovako nastale „zvezde” milioni obožavalaca doživljavaju kao nedostižni model uspeha u životu i konačne sreće, kao neko koga treba u svemu oponašati tako da vlastiti život bude što sličniji životu zvezde. I dok je uzor moguće dostići, idola je nemoguće, upravo zbog provalije koja postoji između čoveka i božanstva. Pa ipak je sve više mladih koji sanjaju o tome da i oni jednog dana postanu zvezde i da kao konačnu potvrdu sopstvene vrednosti dožive ljubav miliona.

Sve je više porodica u kojima je obožavano dete zvezda roditelja. Nemajući više garanciju da će njihova međusobna ljubav trajati, roditelji je usmeravaju ka odnosu u kome ona postoji, ka detetu. Obožavanje deteta ima nekoliko veoma loših posledica. Pored naduvane slike o svojim kvalitetima i samoobožavanja, dete poistovećuje ljubav i obožavanje. Veruje da ako ga neko zaista voli, da taj mora da ga obožava. I zato osobe koje su u detinjstvu bile obožavane često imaju problem da kao odrasle ostvare zadovoljavajuću ljubavnu vezu. Nekako je ponestalo onih spremnih da vole na isti način na koji su činili roditelji. Roditelji, oprez!

Zoran Milivojević

Izvor

Malo drugačiji pogled na Zokija, koga ne mrzi neka pročita, vredi utrošenog vremena. 



Kada se malo razgrne dim i pepeo paraideološkog torokanja smišljenog za terapeutsko rasterivanje strepnje i (samo)legitimizaciju podobnih, naših mislilaca, tih lučonoša autentične duhovnosti (koja, doduše, često ne doseže do baratanja svim padežima), ispod toga ne izviruje ništa osim razgolićujuće ispražnjenosti od smisla.
Teofil Pančić, „Špengleri iz našeg sokaka“

Proseravanje je neizbežno kad god okolnosti zahtevaju od nekoga da govori, a da ne zna o čemu govori. Stoga se proseravanje podstiče kad god obaveze ili prilike koje osoba ima da govori o nekoj temi, prevazilaze njeno poznavanje činjenica relevantnih za tu temu.
Harry Frankfurt, „On Bullshit“

Govoreći o Andersu Breiviku, ubici iz Osla, psihoterapeut Zoran Milivojević kaže: "Čovek koji je počinio stravičan zločin u Norveškoj je mentalno poremećena ličnost. On sebe doživljava kao spasioca i pokušava da reši velike teme kao što su islamizacija Evrope i druge pojave koje ugrožavaju hrišćanski pogled na svet. O tome, verujem, milioni ljudi misle kao on. Ali ovde je reč očigledno o jednom bolesnom postupku, jednoj grandioznosti ili ludilu veličine u pokušaju da promeni međunarodnu politiku".[1]

Dakle, po Milivojeviću, islamizacija Evrope i „druge pojave koje ugrožavaju hrišćanski pogled na svet“, predstavljaju ozbiljne probleme oko kojih su s pravom zabrinuti milioni ljudi. Problem s Breivikom nije u tome što i njega to brine, već samo u činjenici da je malo na svoju ruku, pa je naivno poverovao da sam može da promeni međunarodnu politiku. (Eh, da se Anders samo dosetio da se udruži sa onih par miliona istomišljenika, gde bi mu bio kraj?).

Uzmimo samo Breivikovu borbu za našu, t.j. srpsku stvar. Milivojević „ističe i da u međunarodnoj politici ima velike nepravde, koja rađa nasilje, ’a da se za prava Srba često bore poremećene ličnosti, jer su samo oni puni velikog gneva i pokušavaju nešto da promene’....’ Međutim, takvi postupci nas još više ocrnjuju, umesto da nam pomognu’."[2]

Breivikovo srce je, dakle, na mestu. Šteta što je tako blesav, pa su njegovi postupci (kako kaže Milivojevićev kolega, Žarko Trebješanin) „kontraproduktivni“. Mladost-ludost i tako to. Ipak, Milivojević nas podseća, Breivikovo nasilje je reaktivno, to jest izazvano realnim nepravdama u međunarodnoj politici i dakako, islamizacijom Evrope.

Milivojević svojom izjavom čini dve stvari – prvo, on skida odgovornost sa ideologije koja inspirisala Brejvika. Ako je Brejvik „mentalno poremećen“, to je samo po sebi objašnjenje njegovog zločina, nema potrebe kopati išta dublje, istražujući njegovu ideološku motivaciju. Iako još milioni ljudi dele Breivikovu ideologiju, to ne treba da nas brine, jer oni nisu „poremećeni“. Po Milivojeviću je poremećenost, ne ideologija, ta koja izaziva zločin.



Kako jedan prihoterapeut sa ovakvom lakoćom može da proglašava mentalno poremećenim čoveka sa kojim nikada nije progovorio nijednu reč i o kome ima informacija samo sa TV-a i iz novina, pitanje je za nekog ko se bavi psihoterapeutskom etikom, te ga ovom prilikom ostavljam po strani. Ono što je važnije jeste da čak i to relativno malo informacija koje su dostupne javnosti na ovu temu, govore upravo suprotno. Brejvik je dobro znao šta radi i zašto, nije mislio da ubija marsovce, niti je ispunjavao naredbe fantomskih glasova. On je imao razvijeno (i na hiljadu i po strana izloženo) ideološko opravdanje za to što je učinio i što je smatrao „užasnim, ali neophodnim“. Jedini koji u ovom trenutku ozbiljno tvrdi da je Breivik lud, jeste njegov advokat, ali savršeno je jasno zašto on to tvrdi: to je u interesu njegovog klijenta. Pitanje je zašto Milivojević, uprkos svim do sada dostupnim dokazima, uzima na sebe nezahvalnu ulogu Breivikovog advokata?

Druga stvar koju Milivojević čini jeste da ideologiju sa koje je prethodno skinuo odgovornost za zločin, takođe i opravdava. On bez navodnika govori o „islamizaciji Evrope“ i „ugrožavanju hrišćanskog pogleda na svet“, te o „međunarodnoj nepravdi“, i tu se već zapetljava. Njegov „ludak“ istovremeno i jeste i nije lud: jeste, jer je ubica, nije, jer reaguje na realnu pretnju. Ludim ga više ne čini motivacija – koja je na mestu, nego samo preteranost reakcije. Ali ako verujete da je pretnja realna, ako prihvatate ideologiju koja tvrdi da je u toku rat do istrebljenja između nas i njih, te da mi, usled „islamizacije Evrope“, i zahvaljujući „kulturalnim marksistima“, taj rat ubrzano gubimo, nije ni najmanje jasno da je Breivikova reakcija preterana. Ako iskreno verujete u tako nešto, ekstremna reakcija se, naprotiv, čini neophodnom („užasnom, ali neophodnom“).[3]

Zašto, dakle, Milivojević, dokazima i argumentima uprkos, pokušava da odbrani i opravda Breivikovu ideologiju? Odgovor je prost. Zato što je deli. Nepunih nedelju dana pre tragedije na ostrvu Utoja, Milivojević u Politici piše: „Mnogo različitih problema u ljubavnom životu je nastalo upravo zbog toga što smo kolektivno poverovali u mit o ljubavi koja donosi sreću. Mnogi od nas, potpuno nesvesni da su zaraženi ovim mitom, pokušavaju da pronađu pravu ljubav, onaj ljubavni odnos u kojem će ostvariti svoju životnu sreću. Ali kako je mit samo priča, nešto što je u stvarnom životu nemoguće ostvariti, ovi pokušaji, umesto sreće, na kraju donose nesreću. Ono što nas je kolektivno uverilo u ovu priču jeste ono sredstvo koje tako moćno i uverljivo priča različite priče, a to je film.“[4]

A evo kako na istu temu mudruje masovni ubica iz Osla, u svom manifestu: „Problem sa našim društvom je u tome što su ljudi namerno zavedeni od strane medija, koji su, iz različitih razloga, izgradili mit i brojne zablude o ljubavi. Veliki deo sklopljenih brakova, propada upravo usled ovih zabluda. I to nije nužno krivica bračnih drugova, jer su oni zavedeni od strane medija i društva koji grade i održavaju opasne iluzije.“[5]

Ovo se može učiniti trivijalnom podudarnošću, uz to, na jednu naizgled petparačku temu, temu sa „ženske strane“ (i zaista, Milivojevićeva se pisanija upravo tamo i objavljuju), ali nije tako. Ne samo da nije reč o trivijalnoj temi, niti je pak ženska strana ideološki naivna stvar[6], nego je ova antiholivudska priča i kod Breivika i kod Milivojevića smeštena u širi antiindividualistički i antimodernistički kontekst.

Naime, ako se izbor životnog partnera ne nalazi u domenu slobode i potrage za srećom svakog pojedinca, gde se onda nalazi? Naravno, kako bi se i očekivalo, u domenu nacionalnog, a možda i civilizacijskog interesa. Za predstavnike ove ideologije (oklevam da je nazovem kulturnim konzervativizmom, mada bi ona sebe možda najradije tako nazvala; neka bude: ideologija sukoba civilizacija), pravo na ličnu sreću bledi u poređenju sa značajem kolektivnog opstanka i pobede u populacionom ratu. Brakovi i ljubavne veze nisu prostor samoostvarenja partnera, nego postrojenja za, kako to u jednom intervjuu ljupko formuliše Milivojević, „proizvodnju dece“.[7]

Breivik je po ovom pitanju savršeno otvoren, kao što je savršeno otvoren i po pitanju rešenja koje vidi u povratku patrijarhalnim i tradicionalnim formama braka:

“Patrijarhat ne znači prosto da muškarci vladaju...to je sistem koji služi da održi visok natalitet među imućnima, istovremeno maksimizujući roditeljsko investiranje u svoju decu. Nijedna napredna civilizacija još nije naučila kako da izdrži bez njega. Kroz proces kulturne evolucije, društva koja su usvajala ovaj društveni sistem – koji uključuje više od proste muške dominacije – maksimizovala su svoju populaciju, pa samim tim i svoju moć, dok su ona koja ga nisu usvojila bila ili pregažena ili apsorbovana. Ovaj ciklus u ljudskoj istoriji može prosvećenim ljudima zvučati odbojno ali on će se nužno ponovo obrnuti... Kada mi, kulturni konzervativci budemo osvojili političku i vojnu kontrolu u zemljama Zapadne Evrope, u narednih 20-70 godina, ponovo ćemo uspostaviti patrijarhalne strukture i razgraditi matrijarhalne temelje... Demografija je kralj i ukoliko ne deportujemo sve muslimane sa evropskog tla u narednih 20-70 godina, Evropa će biti izgubljena.”[8]



Kod Milivojevića, vrlo slično (istina, bez deportacije): „U zoni preživljavanja, koja je ovdje vladala do Drugog svjetskog rata, niti je ona mogla imati djecu bez njega niti on bez nje. Spolne uloge su bile jasno definirane, naučene u roditeljskim kućama. Problemi su nastali kad su se ljudi počeli pitati je li to dobar način življenja. Današnjim ljudima je strašno da u vezi ima ljubavi, ali nema zaljubljenosti. Zaboravljaju da veći dio planeta tako živi i dan danas - Azija, Afrika, Južna Amerika. I to su društva koja još uvijek proizvode djecu. ... Ništa pametnije od braka nismo smislili, a brak je u velikoj krizi. Ja svoju ulogu vidim u demistifikaciji. Da ljudima kažem - hej, ljudi, našim nesvjesnim, kolektivnim vlada Hollywood. U želji da ostvarimo nešto ugodno, vrtimo nemoguće scenarije i završavamo u brodolomima koji neminovno vode u kolektivni brodolom. Zapad propada jer nema djece.“[9]

Milivojević je nešto manje eksplicitan po pitanju recepata, ali ideal je jasan – tradicionalna porodica u kojoj je svako znao svoje mesto, odnosno ulogu. Šta je poremetilo ovu idilu? Naravno, Holivud, ali i ženska emancipacija: “S raspadom spolnih uloga promijenili su se i odnosi izmedu spolova. Žene su počele tražiti ravnopravnost, koju nisu dobro razlikovale od jednakosti. I zato danas imamo povratak matrijarhata, situaciju da su žene iz generacije u generaciju superiornije u mnogo čemu. One preuzimaju mušku spolnu ulogu, ali se ne odriču ženske.”[10] Na drugom mestu: “Žena je često dizala glavu, tražila je neko svoje pravo na neku novu ulogu, muškarac se povlačio.”[11]

Isto kod Brejvika, koji predlaže i rešenje za ovaj problem: ”Feminističke mere koje su promenile porodični život iz patrijarhalnog u matrijarhalni model u 70-im godinama, biće obrnute u cilju borbe protiv preterane feminizacije porodične strukture a posebno muškaraca. Cilj je ponovno ustanovljavanje oca kao figure autoriteta i glave porodice. ..Otac će, bez straha od zakonske kazne moći da uspostavi svoj autoritet u porodici. Metodi fizičkog kažnjavanja će ponovo postati značajan faktor u podizanju dece”.[12]

Na temu fizičkog kažnjavanja dece, Milivojević: “Država se meša u odnos roditelj–dete i zaboravlja da roditelj između ostalog mora da ima tu ulogu policajca, sudije i tamničara. Ako izrekne neku kaznu, onda on mora da je sprovodi. A kada dete shvati da je roditelj jači ono uradi nešto što je važno – podredi se roditelju.”[13] Istini za volju, ovde se ne kaže da se dete mora podrediti baš ocu, ali s obzirom na Milivojevićevu neskrivenu naklonost ka tradicionalnoj podeli rodnih uloga u porodici, da se pretpostaviti ko u njegovom idealnom modelu ima monopol na upotrebu sile. Uostalom, nema mesta pretpostavljanju, Milivojević na drugom mestu to eksplicitno i kaže: „Raspad tradicionalnih polnih uloga žene i muškarca bitno se odrazio na način na koji volimo, stupamo u ljubavne veze ili brak, zasnivamo porodicu. Promene u ulogama žene i muškarca su se odrazile i na uloge majke i oca. U tradicionalnoj kulturi majka je zadužena za pružanje ljubavi, a otac za disciplinovanje deteta. To je omogućavalo da deca dobiju od roditelja ono što im je potrebno za ispravan razvoj u odrasle samostalne ljude: ljubav i disciplinu. Danas je sve više porodica u kojima se roditelji ne ponašaju kao mama i tata, već kao dve mame: kao ženska mama i kao muška mama. I on i ona se trude da detetu pruže što više ljubavi, što nekada dovodi do pravog takmičenja između njih. Dok je u savremenom vaspitanju princip ljubavi istaknut i stavljen u prvi plan, princip discipline, izraz očinskog i muškog je zanemaren.“ .[14]

Zanimljivo je da, baš kao i Breivik, Milivojević u izjednačavanju polova ne vidi priliku za ravnopravnu podelu poslova i odgovornosti (pa stoga i brige o disciplini dece), već isključivo opasnost od „feminizacije“, mekuštva i nedostatka discipline. To je naravno problem koji muči i Breivika: „Ne branim super-liberalno, matrijarhalno vaspitanje, jer je u njemu nedostajalo discipline i pošto me je ono u velikoj meri feminizovalo“.[15]

U svojoj knjizi Formule ljubavi, Milivojević daje još neke argumente protiv, kako on to kaže, simetričnosti rodnih uloga: „ Kada je odnos potpuno simetričan, gube se razlike između muškarca i žene, gubi se njihova komeplementarnost. Dakle, u simetričnom odnosu gubi se dimenzija u kojoj se dva različita bića međusobno dopunjuju i koja unose svoje različite kvalitete u izgrađivanje zajedništva. To, u krajnjoj liniji dovodi do toga da se dezintegrišu kulturalne uloge muškarca i žene, da svako biće preuzima i jednu i drugu ulogu i da par formira neku svoju sociologiju koja se bitno razlikuje od kulturne realnosti društva u kome živi.“[16] Ovo su naravno, užasno loši argumenti. Pre svega, Milivojevićeva vizija „komplementarnosti“ zanemaruje činjenicu da su ljudi, pored toga što su nosioci izvesnih rodnih uloga, takođe i nesvodivo različite individue. Pored toga, nema nikakvog razloga da verujemo da će simetričnost (i nemojmo se zavaravati, ovo prosto znači jednakost u podeli posla, prihoda i odgovornosti) dovesti do dezintegracije kulturalnih uloga, radije nego do njihove transformacije. Konačno, „kulturna realnost“ nije statična, kakvom je Milivojević izgleda zamišlja, već raznovrsna i promenljiva. Parovi u kojima su rodne uloge simetrične, nisu nikakvi robinzoni zarobljeni na pustim ostrvima sopstvenih sociologija (?!?), niti pak stranci u sopstvenoj kulturi, već upravo pokazatelj da se kulturna realnost menja. I sam Milivojević izgleda uviđa slabost sopstvenih argumenata, pa zato podupire svoje protivljenje simetriji, citirajući nikog drugog do fašistiškog ideologa i mističara, Juliusa Evolu: „Ispravno je rečeno da se feminizam nije zapravo borio za prava žene, već, i ne shvatajući to, za pravo žene da bude isto što i muškarac... Jedini kvalitativni kriterijum jeste, ponovimo, stepen manjeg ili većeg savršenog ostvarenja sopstvene prirode“[17]. Ali ne samo da Evola nije nikakav naučni autoritet, već je ovo i potpuno drugačija vrsta argumenta – za Evolu rodne uloge nisu kulturalni konstrukti, već metafizički arhetipi – otud izneveriti svoju rodnu ulogu za njega znači izneveriti svoju pravu prirodu. To međutim više nije nikakva, pa čak ni popularna nauka, već puki misticizam i opskurantizam u službi desničarske ideologije.



Niz nesuvislica koje Milivojević svakodnevno deklamuje po najčitanijim dnevnim novinama i televizijama sa nacionalnom frekvencijom[18], teško je prebrojati. Od teze da primitivna plemena ne poseduju kulturu[19], preko tvrdnje da u američkim filmovima „emocije najviše ispoljavaju crnkinje što je negde poruka koja ima veze sa kulturom... primitivni ljudi nemaju razloga da nose maske, oni pokažu ono što osećaju i onda su drugim ljudima vrlo jasni za čitanje“[20], pa sve do upravo neverovatne tvrdnje da su ljudi u Africi mnogo srećniji od onih u razvijenim zapadnim zemljama[21], koja se (pogotovu sada kada kulminira stravična situacija na Rogu Afrike) po besramnosti može porediti samo sa onim apokrifom o hlebu, sirotinji i kolačima. Razlagati svaku od ovih nesuvislica ponaosob, ogroman je i uzaludan posao i za njega ne bi bila dovoljna ni cela knjiga, a kamoli jedan tekst.[22]

Ono na šta ovde želim da skrenem pažnju jeste da malo šta od tih nesuvislica ima ikakve veze sa psihoterapijom, kako god široko definisali ovu oblast. Radi se uglavnom o kafanskom prežvakavanju špenglerovskih ideja o propasti Zapada, te nesvarenom hantingtonovskom trabunjanja o sukobu civilizacija (a sve to, videli smo, posuto mrvicama Evoline metafizike). Upravo je ovo prežvakavanje bilo jedna od dominantnih komponenti vladajuće ideologije Srbije devedesetih, što je i pravi razlog Breivikove oduševljenosti „našom stvari“.[23] Breivik nije izmaštao vezu između svoje ideologije i ratnih zločina srpske strane u proteklim ratovima. Ovi zločini su eksplicitno bili pravdani tom ideologijom i kada su planirani, i kada su činjeni („Došao je trenutak da se osvetimo Turcima.“) i kada su, nakon toga, normalizovani i opravdavani.[24]

Možda se ta ideologija trenutno i povukla sa naslovne, ali samo da bi nas dočekala na ženskoj strani: u rubrici „Život i stil“, kutku za Dragu Savetu i sličnim, naizgled laganim medijskim sadržajima koji prolaze relativno nezapaženo, „ispod radara“ kritičke javnosti. Umesto naplakivanja nad činjenicom da nas je Breivik „ocrnio“, i šaperovskog kukumavčenja nad „slikom koju će to poslati u svet“, trebalo bi da konačno prihvatimo da ta slika odražava prepoznatljivu stvarnost. Ideologija sukoba civilizacija nije ni srpski izum, ni srpska sudbina, ali je njen uticaj na vođenje državne politike i formiranje javnog mnjenja devedestih neosporan, baš kao što su neosporne i stravične posledice te i takve politike, te činjenica da Srbija do danas nije učinila dovoljno da se od nje jasno distancira. Za razliku od Milivojevića, ja nisam stručnjak za „formule ljubavi“, ali mislim da bih napaćenoj lepotici Srbiji koja se žali da se na njen Fejsbuk profil javljaju sve sami islamofobi i desničarski ekstremisti i kače joj, naočigled celog sveta, ljubavne poruke na „zid“, imao da ponudim jedan relativno razuman savet. Draga Srbijo, ako stvarno želiš da izbegneš takve fanove, možda bi za početak trebalo da se iščlaniš iz grupe „Istina o Srebrenici“ i izbaciš Srđu Trifkovića sa liste prijatelja. I, naravno, da promeniš psihoterapeuta.

Autor: Rastislav Dinić, Peščanik.net

Reference možete pronaći na originalnoj strani, odakle je tekst preuzet.

Jedino sto me cudi je da tekst nije pisala zenska osoba. 

Jeste, otkud njemu pravo da ima stav, i jos da ga novine pitaju za isti.  Nekako, to je je samo njegov stav. Neko ce se sloziti a neko ne, onaj ko ce se sloziti ce mozda kupiti njegovu knjigu da procita vise o tome i to je to, onaj ko nece ce ga preskociti kada vidi da je on nesto rekao. Cela filozofija. 

Tekst mi se cinio zanimljivim ali kad sam stigao do ''ratnih zločina srpske strane u proteklim ratovima.'' netremice sam pogledao dole i video da pise pescanik,sve mi je bilo jasno i da je tekst napisao neki drugosrbijanac.

Da, inače je opštepoznato da nije bilo baš nikakvih zločina sa srpske strane u ratovima, Srbi nisu zgazili ni mrava. 

No, nije o tome tema.

meni se nije svidela knjiga"Formule ljubavi"
Jer sve se svodi nato da ako imas previse ljubavi nevalja ili ako imas malo ljubavi isto nije dobro.
Protiv je idealizacije u ljubavi (a to je ono sto nas je najvise zauzimalo i treslo kao tinejdzere)
mada se slazem sanjim da nereseni problemi ljubavi mogu se manifestovati i kao bolest ;recimo alkoholizam.

Zamrla malo tema. 

Формуле љубави

Партнер као смисао живота

Љубав, као емоционална сила ко­јом се ми људи повезујемо једни са другима, чини да смо једни другима емоционално важни. Управо захва­љујући осећању љубави и односу љу­бави, многи наши поступци добијају свој дубљи смисао. Али,да ли је и са­ма љубав према партнеру исто што и смисао живота. Многи верују да је­сте. Верују да је управо таква љубав највиши или најснажнији степен љу­бави.

Изјава: Ти си смисао могаживота, односно: Не могу да замислим жи­вот без тебе, свакако да може да прија као знак велике и снажне љубави, али мо­же и да плаши. С таквим изјавама особа у ствари поручује: Ја сам зависна од те­бе тако да је мој живот без тебе немогућ. Тако настаје зависност од друге особе, зависничка љубав.

Када је особа уверена да је смисао њеног живота да је воли неко одређен, она је спремна да пређе преко било које границе како би ту љубав остварила или сачу­вала. Бити без љубави такве особе је за њу катастрофа – бесмислено битисање. Уколико је партнер напусти или умре, таква особа неће бити само тужна због гу­битка особе коју још увек воли, већ ће осећати депресију због бесмисла даљег жи­вљења. А тада самоубиство може постати привлачна идеја.

Ако особа изјави: Мој живот има смисла само док ме Он воли, а ако престане да ме воли,онда ћу се убити, она тврди да је Његова љубав услов њеног постојања. Рећи да ће неко живети само ако и све док је дати услов испуњен јесте исто што и рећи да неко не жели да живи уколико дати услов није испуњен. Из тог разлога психотерапеути у раду са људима често заузимају чврст став да је веома погре­шно да неко сам себи условљава право на сопствени живот испуњењем некаквог услова. Право на живот мора бити безусловна категорија. Смисао живота је сам живот.

И родитељи често својој деци поручују да су им она смисао живота. Све то у же­љи да им покажу и докажу колико их воле. А онда када та деца одрасту и када се полако припремају да се одвоје од својих родитеља и започну самостални живот, могу осећати кривицу што својим родитељима одузимају „смисао” њиховогживо­та. Неки родитељи, у жељи да спрече губитак „смисла” властитогживота,на разли­чите начине несвесно забрањују деци да коначно одрасту и да се одвоје.

Уосталом,мит о љубави која доноси срећу је толико прожео западну цивилизаци­ју да смо колективно побркали средство и циљ. Уместо да љубав буде једно сред­ство, емоција која нас повезује док заједнички путујемо кроз живот, она је поста­ла циљ којем се тежи. Наш колективни фантазам остварења велике и трајне љу­бави за нас је исто што и срећа којој нема краја, коначно испуњење животног сми­сла.

Зоран Миливојевић

Izvor

Инфантилни очеви



Сваки човек, без обзира на своје године, има у себи „унутрашње дете”, своје дечје Ја. Оно је позитиван део личности јер је управо контакт са дететом у себи извор енергије, духовитости и забаве. Важна је пропорција: проблем је када неко потпуно искључи ово дете у себи и постане преозбиљан. Каже се да људи остаре онда када забораве да су и деца и престану да се играју. Није добро ни када је особа сувише често у свом дечјем Ја. Тада је други доживљавају као незрелу, неозбиљну, детињасту, односно инфантилну.

Када је привлачност у питању, оне мушкарце који имају веома изражено дечје Ја жене често доживљавају као духовитије, спонтаније, виталније, енергичније, а тим и као сексепилније и привлачније. Када су уживање, игра и забава оно што повезује пар – „забављање” затосе тако и зове – овакви мушкарци заиста више одговарају. Али, колико су они погодни за озбиљу везу? Зар вишегодишње забављање не би требало да прерасте у озбиљну везу?

Један од начина да се дефинише озбиљна веза јесте спремност да се роди заједничко дете. Често је жена та која осећа да је спремна за улогу мајке као следећу фазу личног развоја. Жена може очекивати да се партнер са којим се забавља паралелно емоционално развија и да ће он, ако је заиста воли, бити спреман за заједничко дете. Инфантилни мушкарац је зауставио свој развој и није спреман за улогу оца. То није повезано са љубављу према жени, већ са тим што није спреман на одрицање које захтева та улога. Особа је спремна за улогу родитеља онда када је спремна да на неколико година, привремено пригуши своје дечје Ја и да потребама новорођеног детета да предност над својим. Без тога настаје ситуација да је „дете добило дете”. А деца нису добри родитељи.

Инфантилни отац рођење властитог детета доживљава двојако: као родитељ који је добио сина или кћерку, и као старији брат који је добио млађег брата или сестру. Због тога он рођење детета може доживети као губитак љубави жене (која је сада посвећена мајка) и постати незадовољан односом. Може према властитом детету показивати љубомору. У таквим околностима жена може увидети да је рођењем једног детета добила двоје „деце” о чијим психолошким потребама мора да брине. Настаје криза у вези која се може разрешити тиме да мушкарац коначно прихвати улогу оца, али и тиме да он закључи да није спреман за ту улогу, да га веза „гуши”. Он може своје потребе све више задовољавати изван куће и везе, све до раскида или развода.

Квалитетно забављање не води аутоматски у добру озбиљну везу. Зато је потребно сагледати да ли је изабрани мушкарац способан да довољно брине о онима које воли и који су му блиски.

Зоран Миливојевић

Izvor

Криза средњег доба



Људи често гледају на кризу средњег доба са подсмехом. За то су криви случајеви када средовечни мушкарци нагло подетиње, почну да изигравају момке, промене начин одевања, фризуру, купе спортски ауто и уђу у везу са двадесет или тридесет година млађим женама. Одатле долази и израз плејбој, што на енглеском дословно значи – онај који изиграва момка. Међутим, криза средњег доба је далеко озбиљнија и комплекснија појава коју данас, често неупадљиво, у све већем броју проживљавају и жене и мушкарци.

Да би се појавила криза средњег доба није довољно да неко мисли да се нашао на самом прагу старости. Потребно је да према предстојећем животном периоду има негативан став, да прелазак доживљава као велики губитак. Оно што се губи је део свог идентитета, нешто позитивно ће бити замењено нечим негативним, тако да је ово првенствено криза идентитета. Велика већина ову интимну кризу проживљава у тишини, помало депресивно, носећи се са губитком.

Када започиње криза средњег доба? Код различитих људи различито. Тачан одговор је да криза код некога започиње онда када дође у године када сматра да започиње старост. За неке је старост онда када више не могу о себи да мисле да су млади, па криза започиње у четрдесетој. Код других је то педесета, педесетпета или шездесета година. По правилу су то округле бројке. Код жена је почетак кризе повезан са сигналима губљења биолошке способности да рађају децу.

Мало је познат податак да постоји званични почетак старости: у седамдесетој. Претходни званични почетак старости у шездесет и петој је, због општег продужења животног века, померен за пет година.

Да ли свако мора да доживи ову кризу? Људи који немају негативан став према трећем животном добу већ га виде као начин да квалитетно живе не доживљавају ову кризу. Исто тако постоје читаве културе у којима је непозната ова појава. То значи да криза није биолошка датост, да спада у домен психологије.

Нечији став према старости зависи од тога какву представу има о старости. А на Балкану није тешко стећи веома негативну представу о старости. Људи који остаре једноставно отпишу сами себе. Престају да се интересују за спољашњи свет, социјални свет своде на породицу и старе суседе, одустају од будућности. Повлаче знак једнакости између старости и болести, немоћи, смрти.

Уверења о старости су веома важна јер када неко остари он почиње да живи управо та своја уверења о старости. Тада улази у унапред зацртану улогу старе особе јер мисли да друкчије није могуће. Зато треба учити од оних људи који старе на леп начин, који живе квалитетно упркос годинама, али у складу са годинама.

Зоран Миливојевић

Izvor