Rođeno ime mu je bilo Alfred Sindler frajher (baron) fon Klejsenburg,rodio se 1892 u Jordanovu,Istočna Pruska.Njegov otac Edvard nemac,majka Salomeja Mikolajčik poljakinja.Početkom XX veka njegova porodica se preselila u Beč.1912 godine je završio u Beču Vojnu akademiju,postao artiljerijski oficir.Već kao mladić bio je oduševjen srpskom kulturom.Prvi garnizon mu je bio u Banja Luci.Ovde je stvorio poznanstva sa srpskim stanovništvom, na Svetog Savu 1913 godine bijo je pozvan na svetosavsku zabavu gde se upoznao sa jednom srpkinjom u koju se zaljubio.Kada je javio svom ocu da će se venčati sa srpkinjom građanskog,ne plemićskog porekla ovaj ga upozorio da ako to učini on će se odreći njega.Mladi oficir je posle ovog prešao u pravoslavnu veru,otišao do matičara i promenio svoje ime.Inače uzeo je ime Ljuba Babić pošto tako mu se zvao najbolji srpski prijatelj,i posle toga venčao.Kada je izbio prvi svetski rat,njegov odred je poslat na srpski front.Gde je on avgusta 1914 prešao na srpsku stranu.Prvo se borio kao poručnik u srpskoj vojsci,kasnije na njegov zahtev upućen je u četnički odred vojvode Vuka-majora Vojina Popovića.Pokazao se vrlo hrabrim u toku proboja Solunskog fronta.Posle rata bijo je u raznim garnizonima.Pre izbijanje aprilskog rata bio je proizveden u čin Majora i premešten u Skoplje pod Nedićevu komandu.Nigde nije došlo do većih borbi ,pošto je potpisana kapitulacija.Izbegao odvođenje u ratno zarobljenisto.Kada je saznao za formiranje vlade Narodnog spasa, Ljuba Babić se stavio Nediću na raspolaganje.Predsednik vlade mu je poverio komandu VII srpskog oružanog odreda.Njegov odred je imao velike uspehe u borbi protiv partizana,ali on je zbog svojre ne fleksibilnosti stekao brojne neprijatelje.Januara 1942 godine predsednik srpske vlade Armijski General Milan Nedić ga je proizveo u čin Brigadnog-Generala.U noći 4 februara je uhapšen od strane Gestapoa,odveden u Beč pred vojni sud gde mu se sudilo zbog dezerterstva i izdaje.Po tada važećim zakonim Rajha svaki zločin se treba smatrati zastarelim posle 25 godina,ali tužioci su smatrali da njegov slučaj nije zastareo jer se rat završio tek 1918 i tek tada bi mu se moglo suditi.Pod ovakvim okolnostima osuđen je na smrt,ali Vrhovni vojni sud je poslao svoje povoljno mišlenje da je njegov zločin zastareo.Babić je bio na osnovu toga oslobođen.Ali mu je ukinut status ratnog zarobljenika na odsustvu,odveden je u zarobljeništvo u Oflag VIII C,kasnije u Hamelsburg.Posle rata se prebacio u Minhen gde je aktivno radio protiv komunističke propagande da se svi oficiri i vojnici vrate u komunjarsku Jugoslaviju.Pošto amerikanci ga nisu hteli izdati Titu i njegovoj bandi,Tito je izdao naređenje da ga agenti OZNE koji se nalaze u Nemačkoj kidnapuju.Namamili su ga da uđe u stan jednog tobožnjeg američkog oficira,radi pregovora o srpskim emigrantima,tamo su ga uhapsili agenti OZNE i prebacili ga u Beč,sovjetski sektor,pa preko Mađarske u Jugoslaviju,sve ovo se odigralo januara 1946."Suđenje" mu je počelo prvog avgusta,osuđen na smrt,streljan 2 septembra 1946 godine.

Dosta o kosovskom boju.
Ajmo na temu

ne znam zašto ali je krleža jednom izjavio: sačuvaj me bože hrvatske kulture i srpskog junaštva

Kada se prica o srpskom junastvu i bitkama zasto se uvijek izostavlja bitka kod nikopolja 1396 gdje su srbi,pod komandom stefana lazarevica, ratovali na strani turaka protiv ujedinjene hriscanske vojske?


Nije mi jos niko mogao da odgovori na moje pitanje. Imali sad kandidata?

zar ti to nista ne govori??? u 8 reci iskazano sve sto je u prethodnih 13 str. pokusavano reci

јасно ми је за уморног, дрма пубертет, потребна му је цурица(вероватно нема прођу јер одмах крене у причу како му је деда био у усташама и како је крао кромпир...), једног дана ће можда и пробати нешто да ради у животу , али зар ти мирјана дете?

упс. , касно погледах профил
моје извињење, све је јасно

шта ти ту није јасно, ратовали смо(преци) и као вазали код Ангоре против Монгола, било је српских вазала мање више у свим биткама које су Турци водили(не могу да се сетим имена битке у којој је Марко Краљевић погинуо)

Despot Stefan je kao turski vazal morao da učestvuje u svim bitkama na turskoj strani, jer
je takav bio ugovor sklopljen sa Bajazitom. Vidiš, i u ono vreme su se poštovali ugovori sklopljeni između država (vladara), kao što je takav slučaj i danas. Uzgred, u Nikopolju, Turci su bili pred porazom, sve dok sultan Bajazit nije u borbu uveo svoje najjače trupe, nekoliko
hiljada srpskih konjanika pod komandom despota Stefana, koji su bukvalno pregazili desno krilo krstaške vojske.
U turskoj istoriografiji, ova pobeda se smatra jednom od najvažnijih, koja je presudila sudbinu
turske imperije za budućnost, jer da su krstaši pobedili, i kasnije razbili tursko okruženje oko Carigrada, ko zna šta bi bilo sa Turskom. Možda se nikad ne bi oporavila i postala jedna od najvećih imperija u istoriji čovečanstva.

@Џандрмољац

bez vredjanja, ne veruj sve svojim ocima 
a da si procitao ijedan moj post, bilo bi ti sve jasno, ovako si pravi  Џандрмољац

pozdrav 

Цар Стефан Душан - Душан Силни (1331-1355)

Стефан Урош IV Душан Немањић (око 1308 - 20. децембар 1355). Српски краљ 1331-1345. и први српски цар 1346-1355. Син краља Стефана Дечанског.
Још као „млади краљ“ успешно се супроставио четама босанског бана Стефана II Котроманића у Захумљу (1329.). Командовао је једним делом војске у бици код Велбужда (1330.), у којој се Србија изборила за прво место на Балкану. Односи између старог и младог краља су се погоршали јануара 1331. године. Душанова властела је извршила неку врсту династичког преврата. Стефан Дечански је свргнут с престола и затворен у граду Звечану, где је и преминуо. Стефан Душан се крунисао за краља свих српских и поморских земаља 21. септембра 1331. У том тренутку није имао више од 22 године. Суседи су одмах почели да угрожавају српске границе.

Први успеси краља Стефана Душана
1332. године дошло је до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса Димитрија Суме. Буна је убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном Александром су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело Захумље, укључујући Стон и Пељешац, које су настојали освојити Дубровчани. 1333. године, Стефан Душан је Дубровчанима дао у закуп Стон и Пељешац уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ исплаћују 500 перпера плус 8000 перпера које је требало платити одмах. Дубровчани су суму од 300 перпера плаћали и босанском бану, те су на миру могли користити своје нове поседе које су исте године почели да утврђују.Услов је био и да у Стону остане "Српски поп да поје",јер је то епископију основао још свети Сава,али су Дубровчани то поштовали само до 1349 године када су довели католичког свештеника. Већ 1332. године Душан је освојио град Струмицу. Захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп, Охрид и Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на Сиргијана, те је Душан одустао од борбе. Склопљени су савезнички односи са царем Андроником III (1334.) јер су северне границе угрозили Угри који су стигли до Жиче. Душан је успешно потукао угарску војску и успоставио границу на реци Сави. Једно време је у састав Душанове државе улазио и Београд.

У ово време пада једна од интимнијих слика из Душановог живота. Будући да са Јеленом није имао деце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом, кћерком немачког цара Фридриха Лепог. Преговоре је 1336. године без сумње водио Палман Брахт, вођа немачких најамника у Србији,такозване Алеманске Гарде. Када је посланство стигло у Аустрију и када је млада кнегињица чула за кога треба да се уда, "у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена" пала је у постељу из које није ни устала. После овог догађаја Јелена се пожурила да роди сина и тако умири Душана.И заиста, у зиму 1336 или пролеће 1337 Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша, и тако учврстила свој положај на двору.

После смрти византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни син Јован V, место кога је управљало регентство (патријарх, царица-мајка и велики дукс Алексије Апокавк). Са политиком регентства се није сложио велики доместик Јован Кантакузин, који је очекивао да регентство припадне њему, као најближем сараднику Андроника III. У Византији је избио грађански рат. Кантакузин је у сукобу са својим противницима претрпео пораз и повукао се у Србију. Душан и Кантакузин су,под утицајем краљице Јелене,склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице задржи градове које освоји. Кантакузин је заједно са војском у којој су се налазили војвода Вратко, потомак Немањиног сина Вукана, и Јован Оливер претрпео неуспех приликом освајања града Сера. Душан је освојио целу Албанију, изузев Драча,који су држали Анжујци, и градове у северној Грчкој. Односи између Душана и Кантакузина су се погоршали када су аграрни феудалци из Тесалије признали Кантакузина за свог цара (1343.). Кантакузин је нове савезнике нашао у Турцима Селџуцима, који су господарили западним деловима Мале Азије. Неславна заслуга за довођење Турака у Европу припада Јовану Кантакузину. Турци су прешавши Хелеспонт (Дарданеле) ступили на европско тле 1343. године. После раскида веза са Кантакузином, Душан је успоставио пријатељске односе са регентством и Јованом V. Први сукоб између Турака и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане. Турци су лукавством извојевали победу тако што су њихови лако наоружани пешаци побегли уз брдо,док су тешко наоружани српски коњаници морали да сјашу и да коње оставе под брдомТурци су онда лако сишли с друге стране брда,узјахали српске коње и поразили тешко покретне,задихане српске витезове,сада сведене на пешаке. Победили су 1345. године деспота (војводу из народних песама) Момчила који се осамосталио у Родопима.


Уздизање српског краљевства на царство

Потпис Стефана ДушанаСрпска војска је освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика, укључујући Свету Гору Атонску.Увидевши да је Византијска Империја трула,Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом Гором, која је византиског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете Горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх. Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“.Душанова титула сада је гласила:Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу).


Душаново царство

Цар Стефан Душан,фреска из манастира Дечани
Цар Стефан Душан са породицом
Повеља ХиландаруКантакузин је успео да 1347. године постане византијски цар. Он као и сви учени Грци Душана назива „српским краљем“, јер је сматрао да је у хришћанској васељени једини цар – византиски цар. Међутим, на Истоку је већ одраније постојао бугарски цар,мада се његова титула на западу третирала као краљевска. Против новостворене Српске патријаршије била је Цариградска патријаршија, чији су многобројни поседи прикључени Српској цркви. Цариградски патријарх Калист је, подстакнут од цара Јована VI Кантакузина, бацио анатему на цара Душана, патријарха Јоаникија и сво српско свештенство и исључио их из заједнице православних хришћана (1350.). Ова анатема је скинута за време кнеза Лазара 1375. године. Душан је за свог савладара одредио сина Уроша и доделио му титулу краља. Душан је, као цар, додељивао титуле и звања. Деспоти су постали: Душанов полубрат Симеон (Синиша), брат царице Јелене Јован Асен, потом Јован Оливер и Иваниш Бериславић. Севастократори су постали: муж Душанове сестре Евдокије Дејан, отац Вука Бранковића Бранко Младеновић. Кесари су постали: Гргур Голубић, Душанов војсковођа Прељуб те Воихна.


Цар Душан и Хиландар
Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Присуство жена на Светој Гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству.


Освајање Епира и Тесалије
Куга је однела многе животе у Европи 1348. године. Она је и олакшала освајање Епира и Тесалије од стране српске војске. Српско царство се простирало од Дунава на северу до Коринта на југу и од Јадранског мора на западу до Егејског мора на истоку. Душанов намесник у Тесалији, са седиштем у граду Трикали, постао је војвода Прељуб, а у Епиру, са седиштем у Арти, Душанов полубрат Симеон-Синиша, док је у јужним деловима Албаније, са седиштем у Валони, намесник био Јован Асен, царичин брат. Византија се свела на Цариград и Тракију,а од осталих делова царства једино се држао Солун који није било могуће освојити само са сува,већ је била потребна флота. Душан је годинама покушавао да са Млечанима склопи савез против Византије, обећавајући им цело Цариградско предграђе Галату,коју су држали непријатељи и стари супарници Млечана - Ђеновљани,али је овима много више одговарала слаба Византија од које су добијали многе повластице и које су могли да држе у шаци, него снажна Србија. Душан је намеравао и њих да освоји. Но, Цариград није могао освојити без помоћи на мору. Венеција му је одбила савезништво, јер је била у рату са Ђеновом.


Поход против Босне
Босански бан Стефан II Котроманић је заузео Крајину изнеђу Цетине и Неретве и већи део Захумља. Душан је продро у Хумску Земљу и наставио према Цетини и Крки 1350. године. Душан је дошао до Крке како би помогао сестри Јелени, која је била удата за Младена III Брибирског, господара Омиша, Клиса и Скрадина на Крки. После Младенове смрти заинтересованост за његове поседе испољили су Угарска и Венеција. После вести о побунама на југу земље, Душан је зауставио напредовање ка западу. Босански бан је поново освојио Захумље. Кантакузин је освојио Верију и Воден, али не и Србицу, које је бранио кесар Прељуб. Душан је повратио територије, а Кантакузин се повукао у Солун. Стефан Душан је обећао помоћ легитимном цару Јовану V, како би се решили Кантакузина, те се Византија поново нашла у грађанском рату.


Турци Османлије на Балкану
Ратници сукобљених страна, Јована V, српског те бугарског цара са једне и Кантакузина и Орхана са друге стране, су се сукобили код Дидимотике ујесен 1352. године. Бугарска војска се пре битке повукла, док је српска претрпела стравичне губитке. После јаког земљотреса 1354. године, Турци су заузели тврђаву Галипоље и ту изградили базу за даље продоре у Европу.


Капетан Хришћанства
Душан се специјалним посланством које је предводио Никола Бућа, которанин и царев протовестијар(благајник) обратио римском папи да га именује за капетана у борби против Турака и изразио спремност да римског папу призна за врховног поглавара хришћанске цркве.У повратку је Никола Бућа срео посланике Чешког краља који је ишао у Рим да буде крунисан за Свето Римско-Немачког цара,који је Душану упутио писмо у коме изражава задовољство што Душан жели да призна католичку цркву за Unam Sanctam (Једину Свету) и да се још више радује што ће се у богослужењу моћи задржати словенски језик који везује два народа. Папа је пристао на те услове и упутио два посланика на челу са бискупом Петром.



По мени навећа историска личност Србије (Поред Деспота Стефана)

@ Mistreated

samo jedna dopuna, car Dušan se zvanično imenovao kao
"Stefan, v Hrista boga blagoverni car i samodržac
Srbljem, Grekom, Bulgarom i Arbanasom".
Stvarno mi nije jasno zašto se kod nas potencira da je Dušan
bio car Srba i Grka, a izostavljaju se Bugari i Albanci.

  bravo... interesantno ... ti si profesor istorije?