Nije problem kandidatura već to što mi nemamo industriju ni za Afriku a kamo li za EU!

INTERVJU: Mirjana Bobić Mojsilović
Političari su već u EU, samo im smeta gladan narod
E. B. O. | 03. 07. 2011. - 00:02h | Foto: Fonet | Komentara: 0

BEOGRAD - Nama, običnim ljudima, zaista je potpuno svejedno da li nas i ovu našu divnu zemlju pljačkaju u ime pesme o Evropi ili u ime pesme o srpskom opanku na srpskoj zemlji. Ne znam da li ste pirimetili, ali nas više niko ništa ne pita. Razmislite - naši političari zaista vladaju nama u svakom pogledu, kaže u razgovoru za “Blic nedelje” Mirjana Bobić Mojsilović, ugledna novinarka, kolumnista i spisateljica.

Korupcija je rak-rana srpskog društva i sem nekoliko žena koje se bore protiv tog zla, svi ostali ćute?

- Žene su ovde odavno pokazale da su hrabrije i da imaju više integriteta nego mnogi muškarci. Hrabrost može imati samo onaj ko nikom ništa ne duguje i ko nema namere da se priključi vlasti.


Gde je nestao bunt intelektualaca, po čemu je Beograd uvek bio poznat?
- Intelektualci ćute jer je vreme smutno i većina pazi da se nekom ne zameri. Pošto nema ideologije, koja može biti neka vrsta intelektualne potpore, i intelektualci se samo bore da zarade neki dinar. Gvint je biti dobar sa vlastima ili sa onima za koje proceni da bi mogli da dođu na vlast, jer to znači neku crkavicu iz fondova, stipendije, štampanje knjiga, nagrade, režije u pozorištima... Otuda je politička korektnost najkraći put da se zaradi za hleb. I zato taj hor besramno peva odu radosti 24 sata dnevno.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/263569/Politicari-su-vec-u-EU-samo-im-smeta-gladan--narod

Sve zemlje ucestvuju u otplacivanju zemlje koja je u nevolji poput Grcke,Irske ili Portugala.
Srbija trenutno ima dug od 55 milijardi evra.
Grcka je primila prvi paket od 110 milijardi i drugi paket od 120 milijardi evra.
Da je Srbija vec u EU njen doprinos  za Grcku bi trebao biti oko 2 milijarde evra.

U svakom slucaju 230 milijardi evra ne moze nikako spasiti Grcku i njen pad je neminovan jer te pare su takoreci vec potrosene.
Ovo je naglasilo pocetak raspada EU i svi se slazu da ce od sada svaka zemlja morati da prihvati vise odgovornosti ,to jest nece vise biti pomoci od tri glavne ekonomije Nemacke,Francuske i Britanije.

Britanija je vec odbila da ucestvuje u zadnjem paketu pomoci za Grcku.

Ukupno republike bivse Yugoslavije su dugovale 13.5 milijardi 1984 god,
Kada je CIA pocela ekonomski napad na Yugoslaviju preko dobrovoljnih organizacija kao sto je NED,
pod naredbom potpisanom od Ronald Regana ,koje su kupovale sve sto se moze kupiti .
U zemlji gde nije bilo bogatasa i gde je prosecna mesecna plata bila oko $500 dolara to je bilo lako.

Zemlje bivse Yugoslavije danas duguju 189 milijardi evra.

Srbija nema vise takoreci svoje domace proizvode a oni koji postoje ne mogu da se takmice sa velikim korporacijama koje imaju niske cene.

Americki i EU recept je agresivni ekonomski kolonijalizam i predatorni kapitalizam.

Izvor? Ko se zaduzivao i zbog cega? Zbog da udje u EU?

Razliciti izvori razlicite figure, moji podatci su iz novog kanadskog filma 2011 o Yugoslaviji "The Weight of Chains "

ali ima i drugih izvora,

1.www.nbs.rs/export/internet/english/.../external_debt_sustainability_dec.pdf

2.List of sovereign states by public debt
www.en.wikipedia.org/wiki/List_of_sovereign_states_by_public_debt

3.www.erepublik.com/en/article/does-eserbia...national-debt.../20

Space Shuttle je kostao 1.7 milijardi i Ja se pitam na sta su pare mogle biti potrosene i od koga.

Pa red je da se pitas. EU standardizacija kosta kada je zemlja zapustena i kada treba podmicivati ljude da budu za EU. Partiske kolege, mislim.

Trilaterala na Brionima: Zajedno u EU

Lideri Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine saglasili su se na Brionima o potrebi maksimalne saradnje i podrške u procesu evrointegracija, jer, kako su ocenili, nijednoj zemlji u regionu nije u interesu da druge zaostaju na tom putu.



Hrvatska i Bosna i Hercegovina su istovremeno podržale očekivanje Srbije da što pre dobije datum otpočinjanja pregovora o članstvu, a ne samo status kandidata za Uniju.

Ubrzanje procesa evropskih integracija u intersu je svih zemalja Zapadnog Balkana, jer je to životno pitanje za ove prostore, ocenili su predsednici Boris Tadić i Ivo Josipović i predsedavajući tročlanog BiH Predsedništva Željko Komšić.

 Predsednik Srbije je, na zajedničkoj pres konferenciji, preneo da su se svi učesnici sastanka saglasili da Srbija treba što pre da dobije datum početka pregovora o članstvu u EU.

"Želimo da svi uđu u Evropsku uniju, zato što i Hrvati i Bošnjaci i Srbi žive u našim zemljama", rekao je Tadić i dodao da je potrebno stvoriti u regionu ambijent koji je pospešujući i obećavajući.

 Josipović je rekao da Hrvatska želi da pomogne susedima na putu ka EU, dodavši da će ubuduće jedna od formi saradnje tri države biti redovno održavanje trilateralnih sastanaka najmanje jednom godišnje.

 Predsedavajući Predsedništva BiH je ukazao da je na sastanku zaključeno da države moraju da se pomažu jer nijednoj zemlji nije u interesu da druge zaostaju na evropskom putu.

 "Svi želimo da što pre budemo u evropskoj porodici naroda", poručio je Komšić.

Sa ovog neformalnog trilateralnog sastanka je poručeno i da su lLideri tri zemlje odlučni da nastave politiku pomirenja i rešavanja preostalih brojnih otvorenih pitanja.

 Kako se navodi u zajedničkom saopštenju predsednika Srbije i Hrvatske, Borisa Tadića i Ive Josipovića i predsedavajućeg Predsedništva BiH Željka Komšića, među preostalim otvorenim pitanjima, koja su zaostala kao posledica raspada bivše zajedničke države i koja treba rešiti su, pitanje nestalih, sukcesija, imovinsko-pravna pitanja, granice i druga.

 To svakako, poručio je predsednik Srbije, ne znači da Srbija i Hrvatska kao potpisnice Dejtonskog sporazuma mogu da se mešaju u unutrašnje stvari BiH.

 Tadić je, nakon susreta sa predsednicima dve zemlje rekao da samo institucije BiH i građani te zemlje mogu definisati politiku te države.

 "Očekujemo da i BiH bude garant suverenosti i naših država", istakao je predsednik Srbije.

 Hrvatski predsednik je rekao da je na sastanku bilo reči i o ekonomskoj saradnji, jer su privrede tri države kompatibilne.

 Na sastanku su učestvovali i članovi Predsedništva BiH - Nebojša Radmanović i Bakir Izetbegović.

 Trilateralni sastanci najviših zvaničnika regiona održavani su u proteklih godinu i po dana nekoliko puta s ciljem da se zatvore teška pitanja i rane iz perioda ratova na teritoriji bivše Jugoslavije, ali i da se da podsticaj saradnji na ekonomskom planu i pruži međusobno ohrabrenje i podrška na putu ka Evropskoj uniji, kojoj teži ceo region.

 Predsednik Srbije je sa članovima predsedništva BiH - Radmanovićem, Izetbegovićem i Komšićem - prethodno razgovarao krajem aprila ove godine u Karađorđevu, a na tom sastanku je učestvovao i turski predsednik Abdulah Gul.

 Sa sastanka je tada poručeno da je postignut dogovor da se tri države u budućnosti iskreno pomažu u procesu evrointegracija, ali bez mešanja u unutrašnje stvari suseda.

 U Istanbulu je u aprilu 2010. godine održan trilateralni sastanak na kojem su učestvovali predsednici Tadić i Gul, i tadašnji predsedavajući predsedništva BiH - Haris Silajdžić.

 Tadić je učestvovao i na trilateralnim susretima sa predsednicima Hrvatske Ivom Josipovićem i Mađarske Laslom Šoljomom aprila prošle godine, i dva puta sa premijerima Hrvatske i Slovenije - Jadrankom Kosor i Borutom Pahorom, prvo u Ptuju u martu 2010. godine, a potom i u Smederevu aprila ove godine.

Izvor: Mondo

Jeremić: Nadamo se statusu kandidata do kraja godine

Ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić izjavio je danas da se Srbija nada da će uskoro dobiti status kandidata za ulazak u Evropsku uniju, posle hapšenja poslednjeg haškog optuženika Gorana Hadžića, prošle sedmice.

"Nadamo se da će do kraja godine Srbiji biti dodeljen status kandidata", kazao je Jeremić u Pragu, gde se sastao sa češkim kolegom Karelom Švarcenbergom.


Švarcenberg je rekao da je put Srbije ka EU "dugačak, težak, ali izvestan", preneo je AP.


Kako je Tanjugu danas rečeno u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije, Jeremić će se u Pragu sastati i s predstavnicima Odbora za evropske poslove poslaničkog doma Parlamenta i Odbora za spoljne poslove Senata Češke.


Evropska komisija bi u oktobru trebalo da saopšti mišljenje o spremnosti Srbije da dobije status kandidata, o čemu će se Savet ministara EU izjasniti u decembru.

Izvor: Blic

Ja sam cuo za nekih 35. milijardi Eura.
Naravno da se zaduzujemo,privreda nam je na izdisaju a treba isplacivati plate javnom sektoru,pa penzije,preglomaznu Vladu i 250.poslanika...... sve se to po malo skuplja i na kraju ce doci na naplatu sa kamatom....

СРБИЈОМ ВЛАДА НАКАРАДНА ОЛИГАРХИЈА       
Пише: Бранко Радун     
25 јул 2011 
Појединачни случајеви безнисмена попут Карића или Суботића, а још ређи случајеви политичара који су се нашли на удару државних органа су мање од изузетка који потврђује правило да транзициона „врана врани очи не копа“. Шта више, ретка појединачна хапшења и привођења „људи који имају тежину“ само потврђује да Србијом влада олигархија моћника који су у принципу недодирљиви док играју по „правилима игре“. Ови који заврше у затвору или у прогонству попут ове двојице споменутих су се заправо „преиграли“ и добили „ћошак“ јер нису поштовали олигархијски „ред“ и његову „хијерархију“. Резултат тог и таквог поретка је власт и доминација неформалног савеза олигархијских елита – политичке, пословне и безбедносне.

Унутар те и такве олигархијске елите односи функционишу по принципу - слабе власти и јаких људи (политичких и финансијских), па тако и не чуди што се рецимо тајкун Беко иронично односи према изјавама председника Тадића (на страну што већи број његових изјава заслужује и нешто горе од ироније). Наспрам овога политички процес у Русији, у којој је извршна власт предвођена Путином дисциплиновала моћнике, те их ставила их ако не у функцију развоја, а оно барем стабилности система је супротан оном који се одвија у Србији. Дакле последице српске транзиције су све слабије и слабије институције (влада, војска, црква) а све јаче утицајне групе и моћни појединци. Путин је консолидовао Русију тако што је успео да без конфликта са Западом среди своје двориште, а то значи да се централна власт наметне моћним олигарсима и локалним лидерима, те да спречи деструктивну „регионализацију“, док у Србији појединци, тајкуни и поједини политичари уз помоћ странаца слабе и игноришу институције и „регионализују“ оно што је остало од српске државе.

А шта рећи тек о лакејима те и такве српске олигархије из редова наводне „интелектуалне и културне елите“ која се такмичи у две основне дисциплине - у заклињању у идеолошко европејство и у практичној оријенталној сервилности домаћим и страним моћницима, што је већ овде постало и део традиције. Ту и такву саможиву и кратковиду малобројну елиту – око стотињак породица, опслужује интелектуално-медијска екипа ситних каријериста, интелектуалних полтрона вечито забринутих за своје синекуре и позиције.

Титоизам нове српске елите

Неко ће на ово рећи - па добро свугде владају некакви савези елита, шта је ту специфично у Србији. Да то јесте тачно, али у Србији тај олигархијски систем у коме контролу над друштвом има стотињак породица има одређене специфичности. Прво је то да се овакав савез елите по правилу удружује међусобно на корпупцијским и деструктивним основама, они пактирају на уштрб и насупрот општем и националном интересу.

У том олигархијском поретку кључну улогу имају оне породице које су и под титоистичким режимом уживале привилегије и имале моћ. То има за последицу трансфер опасних и деструктивних страна тог духа и односа који је владао у оном и у ово време. Наиме титоистички режим је владао Србијом, тек мало боље од окупатора, преко лојалних структура у којима се васпитавала будућа, а нама садашња елита. То значи да је ту на првом месту „политичке подобности“ било да имају негативан однос према српству и православљу, те да су лојални систему и да „не таласају“. Могу бити и неспособни и неморални и перверзни, али не смеју бити „националисти“ и не смеју бити „против система“ који је Србе уназадио и поделио по републичким границама.

Тито је био на челу режима који је брижљиво и систематски деценијама одгајао сервилну и корумпирану српску елиту чији наследници (биолошки и ментални) данас радо и ревносно служи новог господара – Евроамерику. Правила се врло перфидна селекција, на први поглед „негативна селекција“, али селекција која је имала за производ оно што се желело и што се данас жели – мирну и покорну Србију која трпи сва понижења и штете које јој се наносе.

Како успети у Србији данас?

Тај и такав неотитоистички и глобалистички ментални склоп који се олако одриче своје традиције и сувише лако игнорише виталне интересе свог народа постаје доминантна матрица у владајућој елити, а и у добром делу народа. Понављање сета обавезних мантри, некада „братства и јединства“ данас „толеранције“ и „европејства“ у теоријској сфери и послушност и сервилност у пракси су пут ка напредовању у оваквом друштву.

Наравно да би сте заиста успели ово никако није све – то јесте нужан, али не и довољан услов. На првом месту потребно је да сте део моћних кланова или да сте блиски са тим старим и моћним породицама, да улазите у социјалне везе са њима (брачне или кумовске везе) или да сте студирали са њиховом децом. Добро котирање у проевропским партијама и у неким „окултним клубовима“ и „перверзним удружењима“ су исто тако често улазнице за виши ниво у друштвеној структури данашње Србије. На крају, али не и последње, ту су и незаобилазни безбедносне структуре од којих се нужно тражи и мора добити благослов за било који већи посао, пројекат или функцију. То значи, да ако сте део „земљачке мреже“, па још и „школски друг“ са неким од кључних играча, па део неког „демократског клана“, па на то и да надодате да сте помало перверзни или склони цинкарењу имате велике шансе за успех.

Но ово никако не значи да је ова олигархијска структура отворена за нове чланове, напротив. Чак и они који испуњавају ове горе напоменуте факторе успеха све теже успевају да се убаце у редове "елите". Она је пре свега саможива и већи део своје енергије троши на то да елиминише потенцијалну конкуренцију, како личну тако и клановску. Стога споља гледано ова и оваква елите делује као лења и неспособна, али она то никако није када су у питању њени интереси и стечене позиције. Она је способна у ономе што је њој битно - успон и одржање на позицији.

Елита – каста паразита

Таква прилично затворена олигархијска структура је суштински паразит на друштвеном телу Србије јер је то непродуктивна, коруптивна и репресивна структура моћи. Она на тај начин представља механизам контроле српског друштва за малобројну олигархију и стране господаре, а према остатку друштва представља охоли бедем који спречава продор талентованијих и способнијих појединаца. Сервилна према тајкунима и странцима она је бахата према обичном човеку, а да не говоримо да је потпуно незаинтересована за напредак и развој друштва.
                                                                                                                                                           
Овакви коруптивни и неретко криминални савези потпуно елиминишу такмичење и у привредној и у политичкој и у културној сфери. Деструктивни савези доводе преко колаборације са страним силама и и домаћим вазалним структурама до блокирања свих могућих развојних потенцијала српског друштва.

То практично значи да се укида такмичење људи и идеја, што убија сваки смисао дијалога и такмичења, сваку идејну или идеолошку динамику, поништава политичке разлике међу странкама, а корупција остаје једини језик којим се заиста говори озбиљно. У идеолошке мантре, што се више понављају мање се верује, иако ту нема ни способности да се сумња у ове „наметнуте догме“. Све може да се каже и порекне, али када је интерес паразитског извлачења богатства и ресурса од друштва у питању престају све „политичке расправе“ и нестају „идеолошке разлике“.

Савези унутар елите најчешће нису продуктивни већ паразитски, нису производни и стваралачки већ потрошачки и хедонистички. Домаћа елита није експанзивна у економском или политичком или културном погледу већ је пасивна, дефанзивна и репресивна према сосптвеном народу. Према странцима сервилна а према свом народу игнорантска и бахата.

Доласком такозване демократије је и тријумфовао принцип паразитизма и потрошачког духа елите, али и великог дела народа који је следи. Створена је својеврсна малобројна каста политичара и тајкуна који држе све полуге моћи и богатства у својим рукама и који су све више отуђени од обичног човека. Постокотбарска Србија је довела до потпуног монопола моћи и утицаја олигархијске структуре учвршћивања тог поретка уз помоћ страних ментора који су заузврат тражили и добили одрицање од националног и економског суверенитета. Олигархија у Србији је добила подршку да учврсти своје позиције и експлоатише народ, а заузврат се Србија постепено претвара у америчко-европски протекторат, па и у резерват.

Стога не чуди што и поред бројних афера о којима се причало у медијима готово ниједан крупнији играч није доживео да буде осуђен. Ако се неком и десила нека непријатност то је стога јер је сметао неким другим ривалским клановима чије је интересе угрозио или би то учинио у будућности. Или је пак постао превише јак па је почео и да смета политичарима и странцима који не желе да ико буде заиста моћан.

Ти ретки случајеви који су „пали“ су то доживели искључиво као последицу унутаролигархијских обрачуна у тим клановским структурама моћи. Неко попут Карића је својим богатсвом, јаком телевизијом и политичком амбицијом прешао црту која се толерише и „клан“ је одстранио део који се преиграо и почео да забрињава остатак „екипе“. Могуће је и да је неком „геополитички сензибилном“ а моћном, сметало и то што је добар део његовог капитала лоциран у Русији. У тим и таквим обрачунима има мало од принципијелне борбе против корупције, већ само „одстрел“ оних који су почели да сметају или су пак постали превише амбициозни па штрче. Исто тако је вероватно и да су му они који су га желели одстрелити „помогли“ да почне реализовати своју политичку амбицију, да би добили благослов унутар олигархије за елиминацију амбициозног „слободног стрелца“.

Савез кланова и кумова

Савези моћи у Србији нису директно промовисани и видљиви кроз институције система или кроз странке, већ кроз неформалне лобије и центре моћи. Ту структуру моћи би смо могли назвати савезима кланова и кумова који чине мрежну структуру кроз коју се монополистички дистрибуира богатство, моћ и утицај. Ван те мреже остају само мрвице које падају са стола за остатак друштва.

Корупција је име, а колаборација презиме српске марионетске елите и у економској и у политичкој сфери. Корупција је не само деструктивна пракса, већ и начин мишљења и мерило вредности, тако да је наивно уверење да се неким тактичким мерама може ограничити овако накарадна структура и односи у њој.
У тај паразитски олигархијски савез елите је увучена и такозвана интелектуална елита. А на интелектуално медијској сцени имате људе који су у медијима стекли статус интелектуалне елите, док они заправо нису дали никакав интелектуални допринос. Интелектуалци који то никако не завређују се промовишу, добијају титуле и позиције јер су употребљиви као врста политичко - медијске подршке постојећем накарадном систему. Данас су припадници владајуће класе или касте тако међусобно увезани да је тешко проценити да ли су припадници политичкој, интелектуалној, економској или безбедносној елити. Ротирају се позиције у управним одборима, деле се титуле, места у управним одборима и угледне награде. Временом су се толико увезали да је тешко рећи ко је ту ко.

Тако повезани и са учвршћеним системом олигархијске доминације све мање су спремни да дају шансу новим генерацијама, које су онда препуштене улици, криминалу или емиграцији. Није проблем у доминацији већ у инструментализацији власти у смислу уских и групних циљева којима се спутавају стваалачке и развојне енергије нашег народа. То значи да је све мања и мања шанса неком ко је из провинције и ко је сиромашан, али је интелигентан и образован да се пробије у овако затворену касту. Велики проценат шансе за успех зависи од места у коме сте рођени, од тога ко су вам родитељи а све мање и мање од тога колико сте способни и интелигентни. На жалост ситуација ће бити све гора и гора.

Конструктивна и деструктивна корупција

У свим земљама постоје и такви коруптивни савези, али у оним развијеним доминирају они који су конструктивни и стваралачки. У развијеним друштвима се води политика контроле деструктивне корупције и преусмеравање њене структуре у правцу развоја и екпанзије. Тако се кланови и олигархије често повезују да би унапредили економију, реализовани стратешке циљеве друштва (у којима наравно и они виде своју корист) и унапредили развојни, технолошки или културни ниво једног друштва. Они који су преко ноћи и под сумљивим околностима постали тајкуни „легализују“ кроз оснивање болница, универзитета и индустријских капацитета.

Озбиљна друштва и њихове елите су свесне људске потребе за личним богаћењем и промоцијом, али их настоје усмерити да барем делимично буду и од користи за целу заједницу. Они и корупцију која је најчешће деструктивна користе у сврху развоја и спољње експанзије. Озбиљна елита је свесна свега тога и непрекидно настоји направити трансфер личног богатства у вредност за ширу друштвену заједницу. Покушава да уклопи краткорочне користи за мали број људи са дугорочном користи за што већи круг људи. То је често и промена од богатства које је стечено у ратном вртлогу, на шверцу и сродним активностима у богатство у служби индустријализације и технолошког напретка читавог друштва. На тај начин се утицајем активног моралног катализатора присутног у елити у значајној мери сублимише саможива деструктивна коруптивна структура односа ка конструктивним општедруштвеним циљевима.

Тог механизма на жалост нема у Србији јер нема ни самосвесне елите која би утицала на кључне играче да крену путем позитивне „транзиције“. Код нас постоје само пасивни и деструктивни корупцијски савези који исисавају богатство из друштва, а врло мало му враћају заузврат. Новац се не враћа као инвестиција (и формалном или у пренесеном значењу) већ се троши на луксуз или се пак одлива у иностранство. На тај начин национално богатство постепено пропада и пада у руке странаца.

Замислимо насупрот томе ситуацију у којој би домаћи тајкуни направили трансфер од шверцера трговаца и увозника у произвођаче и извознике роба и услуга. У оне који би градили фабрике, улагали у науку и технологију, лобирали за наше националне и економске интересе и слично. Да била би то другачија Србија. Но наравно то је данас немогуће са овом и оваквом политичком и економском елитом, коју како смо рекли баш и због те јаловости и корумпираности подржава и штити „страни фактор“.
                                                                                                                                                           
То значи да нити је домаћој елити уопште стало до тога да Србија буде напредна, демократска и европска земља у шта се заклињу, као што то није ни циљ њихових западних ментора. Та и таква „проевропска елита“ је препрека у развоју Србије, па у крајњој линији и препрека за улазак у ЕУ (ако би нам то био национални интерес). На страну да ли је добро за Србију да се пење на брод који тоне и да ли нас тамо хоће, ова и оваква паразитске елита и није спремна да игра по „европским правилима“. Они заправо желе да добијају избора на причу о уласку у „европски рај“ а да у суштини до тога никада ни не дође. Медијима замајавају народ европским фатаморганама а заправо желе да владају Србијом на оријантални начин, преко институција „бакшиша“, „ћефа“ и да на крају кад победе на изборима падну у „севдах“. Они су само формални и реторички европејци, али суштински оријенталне спахије и кабадахије које гуше сваку шансу за напредак Србије.

А као такви пре свега неспособни, корумпирани и јалови савршено одговарају и својим страним менторима којима не треба самосвесна већ сервилна „елита“. Тако да тај и такав поредак свим кључним играчима у земљи и ван ње одговара осим наравно нашем народу јер му доноси непрекидно социјалне и националне фрустрације и понижења, јер Србију кроз „транзицију“ срозавају у Страдију.

Извор: Фонд стратешке културе, Москва