Kakve veze ima vizna liberalizacija sa kolicinom para koju neko ima? Muka mi je od ovakvih komentara. 
Da li svaki Nemac, Portugalac, Rumun... imaju para da putuju? Sta? Nemaju? Odmah uvodite vize, svako svakome. Bogati ce se vec snaci.
Ja nemam para za skijanje na Kopaoniku, kao ni vecina gradjana Srbije. Pa? Treba li da nam uvedu vize i za Kopaonik, posto ce oni koji imaju para ici tamo i sa vizama?
Ne verujem da cu kad nam ukinu vize moci da priustim letovanje na npr. Azurnoj obali, ali sigurno cu moci da odem do Grcke, Madjarske, Bugarske...
I, jos vaznije, to da li cu i gde cu putovati ce zavisiti samo od mene (moje zelje, finansijskih mogucnosti, slobodnog vremena...) a ne od one pola kile papira koju moram da skupim i nadrkanog sluzbenika ambasade.
A pare, zivotni standard i sl. jesu vazne teme, ali u ovoj prici im definitivno nije mesto.

  Већина Исланђана против чланства у ЕУ
   
среда, 05. август 2009.

Непуне две седмице након што је Исланд и формално затражио улазак у Европску унију (ЕУ), резултат испитивања јавног мњења, које је обавио водећи лист „Моргунбладид”, показао је да је већина грађана против чланства у Унији.

Око 48,5 одсто житеља те мале острвске земље је против уласка у ЕУ, 34,7 одсто је за, док је 16,9 неодлучних, кључни су показатељи добијени анкетирањем 1.237 људи, у периоду између 16. и 27. јула.

Овај резултат открива и да је број скептика према прикључењу у ЕУ порастао за 10 одсто од маја ове године, када је спроведена претходна анкета.

У мају се 38,6 процената Исланђана изјаснило против уласка њихове земље у ЕУ, 39 процената је било за, док је неодлучних било 22,4 процента.

Нови парламент Исланда одлучио је 16. јула да се поднесе кандидатура за улазак у ЕУ, а шеф дипломатије Осур Скарфединсон је, неколико дана касније, предао захтев Карлу Билту, колеги из Шведске, која је актуелни председавајући у Унији.

Ако ЕУ позитивно одговори на захтев Исланда, Исланђани ће се о приступању њихове земље одлучити на референдуму.

(Танјуг)

Uclanjujemo se 2011.-kandidatura sledeće godine...Sledeća godina će biti najbolja u ovoj deceniji-Zimska Olimpijada,Evrovizija u prelepom gradu,Svetsko prvenstvo,i sve to bez viza!!!O ovome nismo mogli ni da sanjamo!

Savet za evropske integracije ovlastio je Vladu da odabere najpovoljniji trenutak do kraja godine za podnošenje zahteva Srbije za članstvo u Evropskoj uniji, što pokazuje želju za ubrzanjem integracije Srbije, ali i brigu da podnosenje zahteva ne bude "trošenje" jedinog metka u pištolju, izjavila je direktorka Kancelarije za evropske integracije Milica Delević.

Zato je važno raditi na stvaranju podrške partnera iz EU, bez koje je lakše da naš zahtev bude stavljen na čekanje, istakla je Delević u razgovoru za "Blic nedelje".

"Drugi faktor koji utiče na podnosenje zahteva jeste i regionalna dinamika - vidimo da su sve zemlje u regionu, osim BiH i Srbije, to već učinile. Situacija u kojoj se nalazi Srbija je jedinstvena pošto je naš ugovorni odnos 'zamrznut'. Međutim, EU primenjuje autonomne trgovinske mere prema Srbiji, a Srbija jednostrano primenjuje Sporazum. što zajedno faktički daje režim slobodne trgovine na dva različita pravna osnova", naglasila je ona.

Prema rečima Delevićeve, treći faktor je potreba da se kod kuce učini što više, kako bi pritisak onoga dobrog što je urađeno, kao što je to bio slucaj sa ispunjavanjem uslova za viznu liberalizaciju, bio toliki da dovede do pozitivnog odgovora EU.

"Zato smo i počeli s jednostranom primenom Sporazuma. To, s jedne strane, pokazuje političku privrženost nastavku procesa integracije, a s druge, administrativni kapacitet i sposobnost za ispunjavanje obaveza koje bi iz Sporazuma proizašle. Za sada Evropska komisija smatra da pokazujemo dobar kapacitet, i to nam daje pravo na optimizam", rekla je direktorka Kancelarije za evropske integracije.

Primetivši da Prelazni trgovinski sporazum "ostaje talac odluke Saveta ministara da Srbija mora u potpunosti da sarađuje sa Haškim tribunalom", Delevićeva je istakla da je i za odmrzavanje Prelaznog sporazuma i za nesmetani nastavak integracije Srbije, ali i za ustanovljavanje odgovornosti za teške zločine počinjene devedesetih, najbolje učiniti sve da se preostala dvojica optuženih uhapse i izruče.

Poseta američkog potpredsednika Džozefa Bajdena Srbiji bila je, prema njenim rečima, "istorijska, jer posle dužeg vremena imate visokog zvaničnika koji je posetio Srbiju a da povod posete nije neka akutna kriza".

"Doživljavam je kao potvrdu koraka koji su do tada učinjeni i sigurno je da je ona dodatno pospešila i druge korake. Ako pogledate 2001. godinu i početak saradnje sa Haškim tribunalom, "motor" politike uslovljavanja bez sumnje su bile SAD, tako da svakako da puno znači da SAD, koje su u početku stajale iza uslovljavanja, sada smatraju da Srbija sarađuje s Hagom", rekla je Delevićeva.


Izvor: MTS-Mondo

Евроскептицизам: 111 евроскептичких   фрагмената Citat: Mилош Кнежевић,  Евроскептицизам: 111  евроскептичких  фрагмената, Заслон, Београд  2008 , стр. 232  Ова књига даје добар одговор на питање шта   данас у Србији значи бити „евроскептик”.   Кнежевић одмах прави разлику између   евроскептицизма и еврофобије.   Евроскептицизам није страх од Европе или   мржња према њој. То је „рационалан и   критичан став према ЕУ” (19). Може се   истовремено волети Европа, сматра Кнежевић, али и бити критичан према ЕУ. И сам аутор је   евроскептик „управо из јаког осећаја   наклоности ка европском културном и   цивилизацијском тоталитету” и зато што „  верује у будућност Европе у другачији   континенталним контурама” (20). Кнежевић,  међутим, сматра да, рационални  посматрач из Србије, мора озбиљно да замери ЕУ барем три крупне ствари: потискивање  модрних  националних држава у име  феудалних или  вештачких „европских”  региона; културну  искључивост, па и културни  расизам према  свему што не припада  одређеној концепцији  Европе; и систематско  понижавање (прет) кандидата за чланство у  ЕУ (а посебно  Србије), са циљем промене  њиховог  културног (националног) идентитета  (20-21).  Европска унија, као својеврсна „наддржава”,   доживљава све друге државе, а нарочито оне  које је усисала, или тек хоће да усиса, као   конкуренте. Она жели слабљење и нестанак   свих европских држава, жели да их   фрагментизује и испразни од стварне моћи,   како би Брисел, као центар те нове   супердржаве, имао посла само са   атомизованим, предмодерним (феудалним),   или недавно скројеним регионима. То је оно   што увиђа и чешки педседник Вацлав Краус   који каже: „Не могу да се помирим са   чињеницом да је циљ Уније – Европа региона.  За мене је то крај света. Ја желим Европу   држава, Европу Пољске, Чешке, Португалије,   Ирске, а не Европу Доње Штајерске, Северне   Моравске или Горње Аустрије” (наведено код   Кнежевића, 116). Али, Краусов протест је вапај жедног у пустињи. Мрвљење и слабљење   држава остаје основни циљ целокупне   бриселске бирократије, тачније европске   политичке класе. Њој националне државе   сметају као носиоци реалне демократије и   макар ограничене грађанске контроле над   елитом. Наиме, док у националим државама  ипак  постоји извесна мера демократије,  Европска  унија је у све већој мери права  олигархијска  творевина. Њоме владају „ комесари” (који се  баш тако се и зову), који  заправо нигде нису  бирани, већ кооптирани ( 49).  Европски  парламент у Старзбуру, по  садашњем дизајну  ЕУ, има само саветодавну  функцију. Европски  посланици примају  огромне плате, као део  коруптивне ренте, али они ништа важно не  одлучују. Одлуке се  доносе, у Европској  комисији, у Бриселу, из  које ће ускоро бити  одстрањени представници  мањих земаља. У  ЕУ заправо постоји „ вишеструко  дискриминаторска хијерахија  европских  земаља” (50), тачније локалних  бирократија,  које су све више само пуке  филијале  јединствене и клептократске  политичке класе  Царства. Док политократе из  неких земаља,  попут Немачке, Француске,  Британије, Шпаније  или Италије, доминирају,  дотле су  представници појединих локалних  бирократија потпуно скрајнути, а неке нације  фактички и не  постоје у центрима европског  политичког и  економског одлучивања.

Та потмула и притајена идеологија „  хијерархичности нација”, како је назива аутор,  до изражаја посебно долази када је реч о   односу Брисела према земљама изван ЕУ.   Кнежевић подсећа да ЕУ, чак и након   последњег проширења на Румунију и   Бугарску, не обухвата више од 41 посто   територије Европе (43). ЕУ једноставно не   само да није цела Европа, она није ни већи   део Европе, а понајмање је једина Европа,   Европа као таква. Но, за еврократску елиту   Брисела само је ЕУ истинска Евопа. Реч је о   тихој, подразумевајућој подели становника   Европе на „цивилизоване” и „вараваре”,   односно, на „праве Европљане” и оне који   живе „изван зидина псеудо-Царства”, како то   каже Кнежевић (36). Та истинска, мада   притајена идеологија Брисела, најбоље се   може видети управо кроз концепт проширења  ЕУ. По том концепту, проширење се не схвата  као  плуралистичко богаћење Федерације  новим,  самосвојним народима, већ као пуко   проширење Царства новим, културно   унификованим и хомогенизованим   поданицима, потрошачима-пореским главама.  Отуда проширење ЕУ има облик унутрашњег   колонијализма, тачније културно-  цивилизацијског унификовања сваке   различитости и самосвојности. За бриселске   културтрегере, источноевропске нације су   једно велико ништа, пука сировина која тек   треба да буде прерађена у некакав културни   фабрикат. За Брисел источну Европу чине   дивљаци које се тек дугорајним поступком „  култивизације” могу претворити, најпре, у „  полу-Европљане” (тј. у „кандидате” или „нове  чланове” ЕУ), да би тек у неодређеној   будућности они могли постати „прави” и „  истински” Европљани. И као што се  колонијализам 19. века  одигравао под  кринком ширења „ цивилизације”, „трговине” и „хришћанства”,  тако се овај унутрашњи  колонијализам 21.  века одиграва под маском  ширења „европских  стандарда”, „слободног  тржишта” и „људских  права”. Али, иза те  високопарне реторике крије се вулгарно  економско и политичко „ ресателитизовање  источноевропских земаља” (38) , као и тежња  да се, кроз тзв. кандидатски  стаж, свим  источноевропским друштвима  изврши  колективно „прање мозга”. „ Предкандидатске  државе и нације су скрајнута  и понижена бића са европске  полуперипферије”, упозорава  Кнежевић, које  су „подвргуте опсежном  социјалном и  политичком инжењерингу” (53). За аутора ове књиге је запањујуће да такву  концепцију  културног самопонижавања  прихватају чак и  елите у „земљама-(пред) кандидатима”. Те  елите показају чудновато  одсуство  интелектуалне аутономије,  достојанства и  самопоштовања.  Понижавање  нарочито прихата „слој  самоовлашћених и  преплаћених заступника и  тумача европских  идеја” (23) који се надају да  ће, као награду  за „утеривање” свог народа у  ЕУ, постати део  привилеговане, европске,  транснационалне  класе и делити сво њено  богатство и моћ (35). http://www.nspm.rs/prikazi/evroskepticizam .

Nekako mi nije jasna ta racunica od 41% il on racuna tu Evropu do Moskve 

Kad i ako bude bilo 100% da li će se suština svega rečenog iole bitnije promeniti?!

Тајна „доброг” Европљанина, по мишљењу  оних који Европу бране најгласније и  најстраственије, јесте у чињеници да морате  бити попустљиви и пристајати на сваки захтев Велики енглески лексикограф Самјуел Џонсон  рекао је 1775. да је „патриотизам последње  уточиште ниткова”. Опаску је забележио  његов биограф Џејмс Босвел. Џонсон није  осуђивао патриотизам као такав, већ оно што  је сматрао „лажним патриотизмом”. Верујем  да у актуелном контексту ово подједнако важи  за данашње европатриоте. Европатриоте су  они који сваког покушавају да убеде да „нема  алтернативе” Европи и да спасење следује  онима који то прихвате душом и срцем. Они не  толеришу критике и неслагање. Проблем ових евронационалиста је у томе  што је, као и у Џонсоново време, њихов  острашћени патриотизам шупаљ и лажан. Да  је искрен био би заснован на демократским  вредностима на којима је основана Европска  унија – вредностима као што су владавина  закона, поштовање људских и грађанских  права, толеранција према другачијем  мишљењу и поштовање транспaрентности у  сваком процесу одлучивања. Ове вредности,  међутим, поштују се по потреби и гурнуте су  на маргину понашањем чланица ЕУ и  њихових званичника и представника. Све је  сведено на чисту жељу за влашћу. Да бисте се уверили само погледајте како ови  „бранитељи” ЕУ виде себе, своје противнике и  саму ЕУ. На пример, интервју Жискара Дестена „Монду” 1992. када је рекао да су они који  подржавају улазак Турске у ЕУ „противници  Европске уније”. Можда ћете помислити да су  се времена и ставови променили. Размислите  још једном. За време побуне у муслиманском  свету због увредљивих карикатура пророка  Мухамеда у данским и другим европским  новинама либански „Дејли стар” пренео је  изјаву једног високог (неименованог)  званичника ЕУ да је „све против Данске против Европе”. Високи представници у Босни и Херцеговини су  уз пуну подршку САД претворили ову државу  у најаутократскији режим у Европи. Деловали  су незаконито, осветољубиво и недемократски, демонстрирајући апсолутну моћ која је  грађанима Босне ускратила њихова основна  људска, уставна и грађанска права. Јавно су  изнели аргумент да је свако ко се успротиви  или доведе у опасност овај аутократски режим  непријатељ Дејтонског споразума и у ширем  смислу непријатељ Европе. Педи Ешдаун се  дичио тиме што је користио ЕУ као парни  ваљак да угуши свако противљење његовим  диктатима и империјалистичким ћефовима. У  својој књизи „Мачеви и плугови:  Успостављање мира у 21. веку” хвали се како  је користио Криса Патена да представи његову  идеју о реформи полиције као „обавезну” и „ неопходну” за улазак Босне у ЕУ. На страну то што је његов предлог централизоване  полиције био у супротности и са полицијским  структурама ЕУ (укључујући и његову  британску) и са модерним полицијским  стандардима који се све више заснивају на  децентрализацији; свако ко се противио  његовој идеји о реформи полиције био је по  дефиницији „непријатељ ЕУ”. Ако опет будете наишли на недавну изјаву  француског амбасадора у Србији Жан-Франсоа  Терала да је „Еулекс ЕУ и да свако ко је за ЕУ  не може бити против Еулекса”, имајте на уму  да она одражава опште уверење које  преовладава међу бирократама и  званичницима ЕУ. Да ли видите образац?  Веома је једноставно постати непријатељ  Европе – све што треба да урадите јесте да  критикујете једног од ових лажних европских  патриота или поставите питање шта заправо  желе. Другим речима, ако се не слажете са  њима, по дефиницији сте непријатељ. За  време комунизма, комунисти су својим  непријатељима лепили етикету „ контрареволуционара” или „националиста”.  Ништа није било горе од тог система, а данас  вам дају епитет „антиевропљанина” или  проверени појам „националисте”. Сада, као ни  онда, ове етикете не значе ништа. Право  значење је из онога што скривају. Иза ових  етикета се крије један облик ароганције и  нетолеранције који је уистину највећа претња  демократији у Европи. Тајна „доброг” Европљанина, по мишљењу  оних који Европу бране најгласније и  најстраственије, јесте у чињеници да морате  бити попустљиви и пристајати на сваки захтев.  То је облик слепе послушности коју су  тражили стаљинисти и фашисти и коју  бранитељи „постдемократског” света виде као  темељ управљања и политичке стабилности. Ови људи који су се сами миропомазали као „ Европљани” зову себе „демократама” и „ прогресивцима”. Некако ми се чини да им  боље пристаје појам који је Самјуел Џонсон  употребио за лажне патриоте – они су  ниткови.

 ne seri svi cemo mi umrijeti van ili u ev un poenta je u tome sto je to samo reklama za crno trziste mi smo cigani najjaci smo najjaci i zato ghajimo svoje ideale zivota a ne neka kinder j\ja sa 50% kakaaaa ili dapace sa 55%(onaj mali mi je brate najsumljiviji)
u medjuostalom problem je u nametanju kulture koja svakako svaka ima svoje dobro, a koja nasuprot i ima svoje zlo.Mi ne znamo svoje cijeniti, ali znamo da smo sa crnom,krajinom.srpskom,kosovom i to sve sa srbijom najbolji i ajd cao moja djecice.NAJJACI!
and ...Thank Zou England!
and...Danke Deutschland!