Поза

 Пред саме Балканске ратове, у Београд је, као дописник Кијевских новина, дошао Лав Давидович Бронштајн, познатији као Лав Троцки. Ту је, станујући у хотелу "Москва", остао до почетка Првог светског рата. Пише o Пашићу: „Лишен је говорничког сјаја и талента. Али, o томе, као и o свему у Србији, постоје бар два мишљења. Неки верују да је сам Господ Бог ускратио Пашићу тај дар. Други, заправо велика већина Срба, дубоко верују да је то срачуната Пашићева поза."

Пашић и новинари

 Према новинарима је Пашић био уздржан, можда баш зато што је у младости, на политичком почетку, и сам био новинар и уредник новина. Знао je c ким има посла. После једне важне министарске седнице, није хтео да да никакву изјаву новинарима. Али они га салетели баш на самом улазу у аутомобил и обасули га питањима: „Шта има ново, г. председниче? Има ли какве промене?" „Па, овај, како да вам кажем... Уосталом, сутра ћете све то прочитати у новинама."

Телеграм

Разболео се једном председник српске владе Никола Пашић. Добио високу температуру, морао лежати и у време скупштинске дебате. Одмах је у Народној скупштини постало предметом дебате је ли се стварно разболео, или се направио болестан. Недуго потом, Пашић доби телеграм у коме је писало: „Брзо оздрављење жели Вам Народна скупштина Краљевине Србије, са 98 посланика за и 52 против"

Коњ у Влади

 Године 1908, у време Анексионе кризе, уредник Пашићеве Самоуправе, изврстан говорник, Бранислав Нушић пред Народним позориштем запалио масу. Испрегнуше запрегу из трамваја, попеше Нушића на коња и кренуше пред зграду владе да траже одговор шта he Србија учинити за Србе преко Дрине. Пред узбуђеном масом уплашио се коњ под Нушићем и улетео у зграду владе.
„Забога, Нушићу, зар на коњу у владу!?" крикну портир.
„Жао ми је! Али, није ово први коњ који улази у владу!" одговори Нушић.
Усплахирени сарадници дотрчаше Николи Пашићу и узбућено испричаше да је Нушић на коњу у влади. Пашић поглади браду и изненађено упита:
„Зар Нушић зна да јаше?"

Деца

 У време исте кризе, Анексионе, аустроугарски дипломатски представник у Београду имао је инструкције да на све жестоко реагује. Зато је барон Гизлинген, кога су новине београдске звале Гиза, скоро свакодневно правио демарше код Николе Пашића. Једног дана дојурио је, сав зајапурен, са уџбеником земљописа за основну школу: „Извините, Екселенцијо, ја најенергичније протестујем што овај уџбеник, штампан пре три дана, тврди да су Босна и Херцеговина српске земље под Аустро-Угарском!"
„Ах, да, овај, јесте... Већ сам то, овај, видео... Али, овај, нема ту опасности, то је писано само за децу. A децу, овај, не смемо да лажемо."

Бар племићи...

Кад је Кнез Милош ослободио Србију и завео као неки административни ред у земљи, онда они који су полагали право на неке заслуге у земљи (а веле да их је било 5-6) дигну се па Кнезу Милошу у Крагујевац. Кнез Милош их лепо прими и упита их што су дошли.
- Па, Господару, рећи ће један од њих, дошли смо да те молимо да поделиш Србију на спахилуке, те да и нама даш по који спахилук, јер и ми имамо заслуга за ову земљу, па је право да будемо спахије.
- Какве спахије, оца вам вашег, зар се ми борисмо и крв проливасмо док истерасмо спахије из земље. Турци су били спахије у овој јадној земљи, па сад да дам народу крштене спахије да му крв сисају.
Дуго су ћутали ти народни трудбеници, па ће онда тек један од њих рећи:
- Па, Господару, кад то не даш, а ти нам дај титуле грофова, барона...
- Јес, јес, отац ти је био козар ти треба да будеш гроф... јок море, батали.
- Па, кад нам ни то не даш, а ти нам бар допусти да се зовемо као оно Руси - Корзаков, Горчаков, Дондуков, итд.
- Е, то може, одговори Кнез Милош. Ето, ти се зови (указујући прстом на свакога) Шаров, ти - Зељов, ти - Белов, ти - Гаров, ти - Мургов…
(Из књиге Милана Ђ. Милићевића - Кнез Милош у причама, Београд, 1899.)

Брачна парница

Дође неки човек из Пожаревца и потужи се Кнезу Милошу да га је оставила жена и већ три године води се у Конситорији брачна парница, па нити се жена гони да дође к њему; нити се њему даје право да се жени другом женом, а њему нема ко да гледа кућу и децу.
- Дођи у другу среду, рече Кнез; затим нареди да у тај дан дође и жена онога човека.
У среду они обоје беху у двору. Кнез их пусти преда се. За њима уђе и један млад човек.
- Ко је ово? упита Кнез.
- Ја сам правозаступник, Ваша Светости! одговори овај - ја заступам ову жену пред судовима.
- Е, није него мој красни; жени се ти, мој синовче, па заступај своју жену, а ову остави њену човеку. Хајд одлази док си читав!...
Адвокат оде.
- А, ти снахо, што не гледаш овог човека? Зар док је био млад и леп, био добар; а сад си нашла да га оставиш пошто си му наковрљала пуну кућу деце? Овога часа да идеш право кући, да гледаш ону децу и да слушаш овога човека! Нећеш ли, ударићу ти 25 камџија насред пожаревачке пијаце!...
- Хоћу, Господару! рече жена, приђе те га пољуби у руку и изиђе.
- А, ти, рече Кнез човеку - памет у главу, па жену људски да гледаш; ја њој запретих, али немој мислити да ћу ја и теби опростити ако ти станеш жену тући и битанџити; ја ћу то чути и огулићу те као јарца. Хајде иди!
Човек пољуби руку и изиђе; саста се са женом пред двором, где га она чекаше и одоше заједно кући. Брачна се парница, кажу, није више понављала...

Неспоразум међу титулама

У доба Првог српског устанка дође Карађорђе у неку сеоску цркву. После богослужења, приђе свештенику да прими просфору и да га целива у руку.

Поп, млад човек, збуни се, повуче руку к себи и промуца:

- Где ти, вожд Срба, па да љубиш мене, голобрада, у руку?
- Којекуде, магарче, - проговори Вожд - не љубим ја тебе, већ звање које носиш!

Не ваља му комшија

Још пре доношења првог српског Устава (1837) у Србији је отпочео рад на изради најважнијих закона. У ту сврху је књаз Милош наредио “високоученом господину” Георгију Захариадесу из Земуна да преведе с немачког један део француског Грађанског законика.
Пошто је овај посао превазилазио могућности овога човека, по савету Вука Караџића би образована нарочита комисија у којој, додуше, није било учених правника. Тако је ова “ законоправителна” комисија реч “сервитути” (службености) превела са “робство”, док је реч “хипотека” превела са “апотека”.
Незадовољан радом ове комисије, књаз Милош у једном писму вели: “С почетка је и којекако, али после је све горе и горе, тако ја не знам или су људи који су те законе писали били пијани или сасвим луди.” Крајем 1837. године књаз Милош распусти поменуту комисију, а у Србију најзад позове Јована Хаџића, ученог правника и члана новосадског сената.

Ко их је вукао за језик

Једном дође Књаз Милош тамо где бораве осуђеници. Извео их напоље, поређао и питао свакога за шта је осуђен.

Неки нису хтели да признају кривицу, већ су говорили:
- Бога ми господару, баш за ништа. Ето, на правди Бога. Ако си ти што скривио и знаш о томе штогод, то и ми.

Други су пак признали све ради чега су осуђени, те на тај начин заслужили и дошли у тамницу. Тада Књаз Милош пусти све оне робијаше који су признали, рекавши:
- Пустите ове (показујући прстом на оне који су признали), да не кваре ове поштене (показујући прстом на оне који нису признали кривицу).