Његош o Вуку

Једне године дође Вук Караџић на Цетиње, као гост владике Петра II Његоша, да скупља ријечи и пословице, и грађу за књигу o Црној Гори. На Цетињу Вук се нашао и са Новицом Церовићем. Када га је Новица први пут видео, упита владику: „Ко ти је то, господару?" Владика се осмјехну и рече:
„Један што умије у двије бразде да оре."

Слобода

 Разговарајући једном o народној прошлости, Новица Церовић упита Владика Петар II владику Рада: „Шта мислиш, Господару, хоћемо ли ми, Срби, бити опет слободни?"   
„Проћи ће до тога много година. Нећеш ни ти доживјети ту слободу, a бићеш, колико те познајем, дуга вијека. Но, бојим се, Ново, да неће умјети одржати своју слободу."

Двострука уштеда

 У Флоренцу смо, прича Љуба Ненадовић, одсели у лепој гостионици „Италија". Како смо дошли, гостионичар је отворио пет најлепших соба. Ишао је пред владиком Његошем и показивао му редом: "Ово је салон за примање, ово је соба где ће Ваша светлост спавати, ово је кабинет за облачење." И поброја неколико херцега, кнезова и лордова који су у тим собама седели кад су у Флоренцу били. Види владика, прескупо ће то бити, па му, смешећи се, каже: „Оставите ви те собе кад вам они опет дођу. Они узимају од народа напретек; a ја, што уштедим, дајем народу."

Коњ Краљевића Марка

 У разговору који су једном приликом водили o Косову, опет ће Љуба Ненадовић, запита, италијански писац Франческо Карара Његоша: „Зарза ли у посљедње вријеме коњ Краљевића Марка?" Разумеде га владика, па одмах одговори: „Не, богами, али ће зарзати."

Кућа

У Флоренцу нас је походио неки Димитрије, стари стражмештер, Србин из Војводине, бележи Љуба Ненадовић. „Чух, вели. Господару, да си овде и дођох чисто од српске жеље да видим и да пољубим руку тако славнога господара од славне Црне Горе. To нам je све што имамо!" И сузе облише његово јуначко, озбиљно лице. Владику су дубоко дирнуше те речи и те сузе. Даде му руку да пољуби, што иначе никоме не даје, па му потресеним и невеселим гласом рече:
„Јадни мој народе! Расијао си се по најму у туђини, служиш Туку и Манџуку, a на твојем огњишту ватра се гаси!"
„Опрости ми, Господару", рече онај, бришући сузе. „Ја сам се врло растужио, осам година нисам био код своје куће."
,И немамо је ниђе!" одговори владика. „Изгорела на Косову!"

Наследник

У Бечу, болесном владици Његошу, између осталих, долазио је и Бранко Радичевић. Владика се радо с њим разговарао. He беше то онај стари Бранко. Променио се, болешљив, невесео. Једног дана, било нас је више, владика у великој столици насред собе, са устуреном главом, жмури. Мислили смо да спава. Доктор Радишић полако ме запита: „Ко је владичин наследник?" Изговорих само име: „Данило." Бранко, који сеђеше недалеко од нас, рече: „Ја га нигда нисам чуо." На наше велико чуђење, владика се осмехну, не отварајући очи, и рече: „Ако остане онакав какав је, чуће га цијела Европа."

Никола Пашић

Леб

У време стварања Народне радикалне странке, њен вођа, Никола Пашић, био је прогоњен на сваком кораку. Једном, идући с једним пријатељем примети да га прате прате два млађа човека. Знајући да су то агенти. он им на сваком углу улице. попут саобраћајца, даваше руком знак у коју he улииу скренути.
„Зашто?" упита га пријатељ.
"Овај, знаш, они мене контролишу, a неко можда њих. Куд ће, јадни, ако ме случајно загубе!? Служба је служба, сваком треба леба."

Страх

 Возио се Никола Пашић по Србији, у некој предизборној агитацији. „Овај, кочијашу, успори де преко овог моста", рече једном. „Да нам се нешто не деси!" Чудио се кочијаш: „Зар се плашите, господине Пашићу? Сви прелазе преко овог моста!" "Они сви, овај, не знају да сам га ја пре тридесет година пројектовао."

C Мачванима

 Ишао Пашић, већ као председник владе, у предизборну агитацију, па дошао у Мачву. У једном либералском селу дочекао га народ са кантама и клепетушама: „Уа! Доле Пашић!" Међутим, није се Пашић дао збунити. Сишао с фијакера. погледао их и рекао: „Хвала вам. браћо! Ето, баш за то сам се ја, овај, целога века борио: да можете ви овако слободно да председника владе, овај, лупате у канте." Стиша се маса, зажамори, неки чак повикаше: „Живео!"

Добра кућа

Раније, често је бивало да је припадност некој странци породична традиција. Никола Пашић је у почетку пружао отпор породичности као критеријуму у својој странци. Препоручивали му, тако, једног радикалског јуношу за главни одбор. "Он је дете из добре куће, деда му је робијао, отац му је робијао..." хвали га Стојан Протић. Премишља се Пашић, па закључи: "Овај, Стојане, да ми њега узмемо кад се врати са робије."