Тамо где се злу учи само из књига

Остала је забележена анегдота о сусрету књаза Милоша и Јована Хаџића поводом израде кривичног закона.

- Пресветли књаже - започе творац савремених српских закона - требало би да међу первима у Сербији донесемо Казнителни закон ради укрепљења вашег правителства и за народну ползу.
- А шта би, почем, тај закон содержавао? - упита Милош.
- У њему би била пописана сва недела и злочинства која би какав злодеј или више њих учинити могли, а ту би и казне биле предвиђене, па би се по том закону судило.
- Можда то за сад не би било добро за Србе, јер је наш народ поштен и ретко зло чини. Ако би такву Књигу имали, сваки би из ње могао видети шта је зло и неправда, па би се когод и неваљалству отуд научити могао - закључи предострожно књаз.

То је то!

Приликом једне од својих посета Бечу, књаз Милош био је и гост аустријског двора. Уз вечеру, организовано је музичко вече у његову част, са класичним репертоаром. Музички потпуно необразован, књаз Милош је све време мудро ћутао и пажљиво слушао. Видећи велику задубљеност Милошеву, аустријски цар му предложи да оркестар поново одсвира комад који му се највише допао. Како Милош није знао назив ни једног од дела, свирали су му редом све композиције које су те вечери биле на програму, али узалуд - никако да наиђе она права.

Уморни, музичари једва дочекаше паузу да би се наштимовали...
- То је то! - узвикну најзад књаз Милош, сав озарен, на своје олакшање а на запрепашћење свих присутних.

Једно "решење" за молбеницу

Кад се Књаз Милош године 1859. вратио у Србију, небројене молбе и жалбе полетеше к њему са свих страна. Коме шта није дато, или коме је шта узето, сваки би трчао Књазу и тражио задовољење. Некад би Књаз по целе дане проводио диктирајући “решења” на такве молбе или жалбе. А она су била врло кратка и јасна.

Ево једног таквога решења. Неки г. Н...С...ћ. председник суда у Ћ... моли да буде постављен за члана Апелације у Београду, где му је и кућа. На ту молбу, Књаз даде овакво решење:
“Седи ди си; ни за ди си ниси!”

Свако је цар за себе

Састану се 1842. године владика Раде и Али паша Сточевић, херцеговачки везир, у Дубровнику, и уговоре да границе црногорске остану исте.

Но, за Грахово, око којег су се спорили, рекне Али-паша:
- Да почекамо и видимо шта ће цареви рећи (турски и руски).

Владика се на то наљути и срдито му рече:
- Ако ти имаш цара и мораш га питати, а ти га питај, - а ја сам сам цар у мојој земљи и не питам никога што ћу чинити у корист мога народа.

Бог између два горостаса

Приликом боравка Петра II Петровића Његоша у Русији, владика црногорски се састао са руским царем Николајем I.
Руски цар био је изненађен видевши владику у живописној црногорској ношњи и изванредно високог стаса.

- Па Ви сте виши од руског цара! - рече Николај.
- Не бих рекао, ваше величанство.

На то Николај замоли Његоша да стану један поред другога, и тако се увери у тачност онога што је рекао.

- Видите да сте виши - рече Николај.
- А не, никако. Само Бог је виши од руског цара! - одговори самоуверено Његош.

Kњаз Милош и надрилекарство

У Србији се у Милошево време прочуо један надрилекар који је сам на своју руку справљао неке “лекарије” против болова и потом их продавао сељацима. Пошто је било и притужби на његова “сочињенија” ти су гласови стигли до Милоша и он нареди да му приведу надрилекара да га испита. Након што се Милош уверио да надрилекар прави неке смеше трава потпуно произвољно, он изрече пресуду:
“Ударите му 25 батина, а онда му ставите на леђа те његове траве да му олакшају болове.”

Најуноснији порез

Писац Стеван Сремац био је у друштву у којем се повео разговор и о порезу. Неко време је слушао разговор, а затим се и он укључи:
- Мислим да би од свих пореза најуноснији био онај на женску лепоту.
- Како то?
- Јер би га свака жена с одушевљењем плаћала.